Месец: јул 2018.

Droga, bolesti zavisnosti i psihoaktivne supstance

Droga, bolesti zavisnosti i psihoaktivne supstance

Psihoaktivne supstance ostvaruju svoje efekte delujući na promenu ak- tivnosti neurotransmitera u CNS-u na nivou sinaptičke pukotine. Psihoaktivne supstance mogu menjati aktivnost najvažnijih neurotransmiterskih sistema: do- pamina (DA), serotonina (5-HT), noradrenalina (NA), acetilholina (ACh), gama aminobuterne kiseline (GABA), glutamata. Na taj način mogu menjati incen- tivno, započinjuće ponašanje (DA), repetitivno, ponavljajuće ponašanje (NA), modulacione efekte (5-HT), inhibitorne efekte (GABA), ekscitatorne efekte (glutamat).

Promena nivoa neurotransmitera u postsinaptičkoj pukotini je  važan  faktor koji determiniše uticaj droga na ponašanje i raspoloženje. Delujući na reuptake (ponovno preuzimanje neurotransmitera), psihoaktivne supstance mogu ispoljiti agonističko ili antagonističko delovanje.

Agonistički efekti pojačavaju transmisiju ili povećavaju produkciju neurotrans- mitera, pojačavaju oslobađanje neurotransmitera ili aktiviraju receptorska mesta koja normalno stimuliše specifičan neurotransmiter. Antagonistički efekti ometa- ju oslobađanje neurotransmitera, blokiraju receptorska mesta koja bi normalno okupirao neurotransmiter, ili izazivaju „curenje“ neurotransmitera iz sinaptičkih vezikula.

Alkohol ne deluje na specifične receptore u mozgu, već utiče na promenu pro- pustljivosti celokupne neuronske membrane. Alkohol potencira dejstvo GABA, povećavajući ulaz jona hlora u ćeliju i na taj način smanjuje neuronsku ekscita- bilnost. Takođe, putem NMDA receptora inhibira glutamat, glavni ekscitatorni neurotransmiter CNS-a.

Po unosu alkohola povećava se nivo dopamina (DA) koji utiče na nagrađujuća, prijatna iskustva, dok se hroničnim pijenjem njegova koncentracija smanjuje. Unos alkohola povezan je i sa povećanjem nivoa noradrenalina (NA). Nivo sero- tonina je niži kod alkoholičara ili mu se nivo snižava teškim opijanjem.

Nikotin iz duvana aktivira holinergičke receptore na koje deluje neurotransmit- er acetilholin (ACh), što dovodi do oslobađanja dopamina, noradrenalina i beta- endorfina. Ovi nikotinski receptori nađeni su u mnogim delovima CNS-a, posebno u moždanom stablu. Oslobađanje dopamina stimulisano nikotinom povezano je sa povećanom aktivnošću nucleus accumbens-a (32). Ovaj region, povezan sa prednjim mozgom i amigdaloidnim jedrima, rukovodi emocionalnim i motiva- cionim procesima.

Kofein u kafi i karbonizovanim pićima je metilksantin i pripada grupi psihostim- ulansa. Efekte ostvaruje direktno, povećavajući oslobađanje noradrenalina, i in- direktno, kao antagonista adenozinskih receptora (pošto je adenozin inhibitor noradrenergičkog sistema, ovo je stimulativna i aktivirajuća delatnost). Efek-   ti kofeina mogu se porediti sa efektima drugih psihostimulansa (amfetamin i kokain), s tim što je intenzitet efekata mnogo manji.

Marihuana je jedna od najčešće korišćenih droga. Najjači aktivni sastojak      je delta-9-tetrahidrokanabinol (Δ9-THC). Receptori su nađeni širom CNS-a (korteks, hipokampus i cerebelum), a posebno u nucleus accumbens-u. Kanabis utiče na nivo 5-HT i DA kao i na sintezu prostaglandina. Smatra se da je en- dogeni ligand za ove receptore anandamid (ANA).

Kokain izaziva efekte svojom sposobnošću da blokira reuptake dopamina, što dovodi do povećanja koncentracije dopamina u CNS-u, a naročito u nucleus accumbens-u. Na ovaj način se aktivira psihološki mehanizam nagrade, što predstavlja osnovu za nastanak jake psihičke zavisnosti. Kao efekti, javljaju se psihostimulacija, energizacija i popravljanje raspoloženja.

Amfetamini izazivaju psihoaktivne efekte blokirajući reuptake dopamina i no- radrenalina, čime povećavaju koncentraciju ova dva neurotransmitera u CNS-u. Javljaju se efekti psihostimulacije, energizacije i popravljanja raspoloženja. Stimulacija noradrenalinskih receptora pospešuje budnost i suprotstavlja se zamoru.

Halucinogeni: LSD, psilocibin, meskalin su psihoaktivne droge koje deluju kao agonisti 5-HT2 receptora i na taj način izazivaju povećanje nivoa serotonina u CNS-u. Smatra se da je povećanje koncentracije serotonina uzrok halucinogenih efekata ovih supstanci.

Sedativi i hipnotici kao što su barbiturati i benzodiazepini se brzo apsorbuju  iz digestivnog trakta. Lako difunduju kroz krvno-moždanu barijeru delujući   na više funkcije. Imaju specifična receptorska mesta (GABA receptori) za koja se vezuju. Povećavaju propusnost hloridnih jonskih kanala GABA receptora (BDZ1, BDZ2 podtip receptora), povećavaju elektronegativnost neurona, i na taj način inhibiraju aktivnost CNS-a. Njihovo dejstvo se pojačava kada se (što je čest slučaj) kombinuju sa alkoholom.

Opioidi se vezuju za pet različitih tipova receptora u CNS: mi, kapa, sigma, del- ta i epsilon. Opioidi (morfin, heroin, metadon, kodein, petidin) deluju kao ago- nisti specifičnih opioidnih receptora sa selektivnošću heroin i morfina za μ-klasu opioidnih receptora. Na nivou moždanog stabla, ove supstance izazivaju sman- jenu aktivnost noradrenergičkih neurona. Povećana aktivnost noradrenergičkih neurona je uzrok apstinencijalnog sindroma kod naglog prestanka uzimanja ovih supstanci. Nalokson i naltrekson su antagonisti koji blokiraju efekte opioida. Oni okupiraju opioidna receptorska mesta i na taj način efikasno neutrališu de- jstvo opioida. Naltrekson ima mnogo duže dejstvo od naloksona. Metadon je sintetički opioid koji se često koristi u lečenju heroinske adikcije jer njegovi efekti traju duže od efekata heroina, a apstinencijalni sindrom je blaži. Metadon se ponaša kao agonista opioidnih i antagonista nekih glutamatskih i acetilholin- skih receptora.

Kako da savladate strah od javnog nastupa

Strah od javnog nastupa nije rezervisan samo za ljude kojima je javni nastup sastavni deo posla (kao što je slučaj kod glumaca, voditelja, sportista, nastavnika, političara itd.). I ljudi koji nisu javne ličnosti mogu imati strah od javnog nastupa u situacijama kada treba da nešto prezentuju, izvedu neku veštinu pred publikom, izraze svoje stavove ili osećanja pred osobom/ma koju/e doživaljaju kao autoritet i sl.

Osoba koja se plaši javnog nastupa suočava se sa preteranom tremom. Za razliku od normalne, umerene treme koja je motivišuća i pomaže pojedincu da bude pribran, obazriv i usmerene pažnje, u osnovi straha od javnog nastupa je parališuća trema. Reč je o preteranoj tremi koja remeti koncentraciju i preusmerava pažnju sa zadatka (onoga što treba da se izvede, kaže ili uradi pred publikom) na unutrašnje stanje pojedinca koji ima tremu. Znači umesto da se fokusira na izvođenje zadatka osoba je preokupirana negativnim mislima, intenzivnim negativnim osećanjima (straha i/ili stida), neprijatnim telesnim senzacijama (drhtanjem, crvenilom itd.) i maštanjem o mogućem nepovoljnom ishodu. Ljudi koji imaju izražen strah od javnog nastupa još pre nego što izađu pred publiku, počinju da maštaju i vizualizuju neuspeh, kako prave greške, kako su rekli nešto što nisu hteli ili nisu rekli ono što su hteli, zamišljaju kako gube dah, drhte, kako publika negativno reaguje na njihovo izlaganje itd. Kod nekih ljudi ova samozastrašujuća maštanja mogu ići tako daleko da zamišljaju kako će ih publika (ili neka njima važna osoba) prezreti, kritikovati i ismevati, što osoba smatra užasnim i nepodnošljivim iskustvom.

Strah od javnog nastupa može početi neposredno pred sam nastup ali i znatno pre toga (danima pre) kada osoba počne da zamišljanje šta bi mu/joj se sve negativno moglo dogoditi tokom nastupa. Ova vrsta straha kulminira (dostiže vrhunac) na samom početku nastupa i kod nekih ljudi ubrzo prestaje (jer se fokusiraju na ono što rade ili govore umesto na strah) dok kod nekih traje svo vreme nastupa. Ova vrsta problema se može javiti kod svih ljudi ali se ipak češće i intenzivnije javlja kod ljudi koji inače pate od socijalne anksioznosti i preterane stidljivosti (detaljnije o tome možete pročitati u tekstovima: Socijalna anksioznostStidStrategije koje koriste ljudi u prevladavanju stidaKako nastaje stid).

Sada ću navesti nekoliko praktičnih saveta kako da prevaziđete preterani strah od javnog nastupa. Svaki od ovih saveta podjednako je važan i koristan.

Odustanite od zahteva da uvek i po svaku cenu morate ostaviti dobar utisak i fascinirati publiku – Da li vam je zaista neophodno da fascinirate publiku iako to stvarno i istinski želite? Da li je to samo poželjno ili nužno? Dok god ste ubeđeni da morate da ostavite dobar utisak, privučete nečiju pažnju, nekog fascinirate ili pridobijete nečije divljenje, bićete preplašeni. Zašto? Pa zato što vi sasvim realistično procenjujete da se može desiti da u tome neuspete iz nekog razloga. Ili ne uspevate u tome baš uvek. Znači, ako s jedne strane mislite da morateostaviti dobar utisak i biti sjajni u izvedbi a s druge strane procenjujete da je moguće da u tome ne uspete iz nekog razloga, bićete anksiozni, preplašeni i imaćete preteranu tremu. Razlog za vaš stah leži u vašem apsolutističkom zahtevu da morate uspeti. Ako ne dobijete aplauz i divljenje za koje mislite da zaslužujete da li morate očajavati i sebe kinjiti? Naravno da ne. S toga, pretvorite vaš zahtev u želju, preferenciju: Želim da ostavim dobar utisak (želim da im se svidim, da budem dobar i sl.) ali to nije nužno (nije katastrofa, nije lični poraz). Pronađite bar pet argumenata koji govore u prilog tome da nije nužno (iako je poželjno) da ostavite dobar utisak i da se dopadnete auditorijumu. Razmislite o tome i stavite te argumente na papir.

Odustanite od prefekcionizma – prestanite da sebe terorišete zahtevima za savršenstvom. Niko nije savršen, pa ni Vi, a pogotovo ne uvek. Zato olabavite vaše kriterijume. Zašto baš vi morate biti savršeni a ne samo ljudsko biće kao i svi ostali smrtnici? Razmislite o tome? Ako ne znate odgovor na ovo pitanje pročitajte na ovom sajtu sledeće tekstove: Strategije koje ljudi koriste za prevladavanje stidaPerfekcionizamBezuslovno samoprihvatanje. Odreknite se perfekcionizma i ubedite sebe da je sasvim dovoljno da budete dovoljno dobri umesto savršeni. Svaka izvedba se vežba i zahteva puno ponavljanja pri čemu su greške i privremeni neuspesi neminovni. Ako nemate dovoljno iskustva u javnim izvođenjima, naučićete. Vežbajte i učite na svojim greškama, umesto da sebe omalovažavate i odustajte.

Procenite šta je najgore što može da vam se desi u toj situaciji – stvarno, zapitajte sebe šta je najgore što može da vam se desi? Da li će vam pasti luster na glavu ako niste dovoljno dobri? Da li ćete propasti u zemlju? Da li će vas publika gađati jajima? Da li će vas vređati i ismevati? Verovatno ne. Ali šta ako vas zaista ismevaju ili gađaju jajima? Šta će te onda? Ništa, podnećete to. Mada je šansa da vam se nešto tako desi zaista mala. Publika obično nije tako agresivna sem ako niste učinili nešto zaista provokativno ili arogantno ili ste vređali publiku. Ono što se obično desi u najgorem slučaju jeste da počnete da zamuckujete, da vam izlaganje nije interesantno ili nije onako prezentovano kako ste vi to mogli itd. Ali da li je to katastrofa? Da li se sa jednim ili nekoliko neuspeha završava vaša karijera? Da li će te ostati na ulici zbog toga? Da li će vaša porodica patiti zbog toga? Neće. Ako niste uspeli danas uspećete neki sledeći put, možda ne pred istom ali pred nekom drugom publikom ili osobom. Važno je da vežbate, učite na sopstvenim greškama, jednostavno učite na vašem iskustvu. Ali da bi ste u tome uspeli potrebno je da prestanete da se užasavate nad neuspesima, da ne budete previše samokritični, već da budete istrajni, učite i uvežbavate vaše komunikacione i govorničke veštine.

Nema razloga da sumnjate u svoju kometentnost samo na osnovu jednog ili nekoliko neuspeha – ako imate preteranu tremu tokom nastupa to ne znači da ste nekompetentni u oblasti kojom se bavite i koju prezentujete. Ali bez obzira koliko ste plašite, svako je dobro da prvo provežbate dobro ono što ćete prezentovati. Možete to raditi kući pred ogledalom, čitati, govoriti naglas ili izvoditi nešto. Možete napraviti kod kuće malu generalnu probu vašeg izlaganja. Dovedite nekoliko vaših prijatelja ili ukućana. Objasnite im da vežbate za javni nastup i da vam je potrebna publika.

Nemojte obezvređivati sebe ako doživite neuspeh – ako vam se desi da pogrešite ili vaša izvedba ne dostigne onaj kvalitet koji vi želite nemojte odmah pogrešno zaključivati da sa vama nešto nije uredu. To je pre svega preterana, nerealistična, nelogična i veoma štetna konstatacija. Ako ste nešto loše uradili ne znači da ste Vi loši kao osoba i ne znači da će se to tako dešavati uvek u budućnosti. Ako ste skloni da se samoobezvređujete upašćete u opasnu zamku koju ste sami kreirali. Možete postati depresivni i možete početi izbegavati svaki vrstu ličnog prezentovanja što može značajno osiromašiti vaš život. Nema razloga za to. Ako niste uspeli, ako ste se obrukali, to je svakako neprijatno iskustvo ali to ništa ne govori o vama kao osobi.

Fokusirajte se na ono što govorite ili radite a ne na to kako se osećate – ako se fokusirate tokom nastupa na ono što prezentujete vaša će pažnja biti usmerena na aktivnost što će vam doneti dvostruku dobit. Prvo, vaše izvođenje će biti uspešno i drugo nećete imati dovoljno kapaciteta da se bavite strahovima, telesnim senzacijama i negativnim predikcijama. Radna memorija kojom raspolažemo je ograničenog kapaciteta, i zbog toga ne možemo istovremno misliti o strahovima, o tome kako možemo napraviti greške i misliti o zadatku. Zato izaberite da mislite o zadatku.

Tokom izlaganja ili izvođenja razmišljate samo o sledećem najbližem koraku koji treba da izvedete – svaki sledećei korak, svaka sledeća karika u lancu operacija koje izvodite je ono na šta treba da se fokusirate da bi ste imali kontrolu nad sobom i onim što radite. Nema potrebe da previše razmišljate unapred. Budite samo jedan korak ispred, umesto da idete daleko u budućnost u vašim mislima.

U savetovalištu Epsihijatar uspešno obučavamo ljude kako da prevaziđu strah od javnog nastupa. Ova vrsta tretmana uključuje klasične REBT tehnike otkrivanja i osporavanja iracionalnih uverenja kojima ljudi stvarju ovu vrstu straha, zamenu iracionalnih, racionalnim, samopomažućim uverenjima, učenje veština asertivne komunukacije, vežbanje vežbi protiv stida i primenu metoda vizualizacije.

GREŠKE U MIŠLJENJU

GREŠKE U MIŠLJENJU

Odnose se na formulacije kojima ljudi opisuju sopstvenu stvarnost i smatraju se direktnim uzrokom emocionalnih poremećaja. Onemogućavaju adaptivno procesovanje informacija (ne podrazumevaju „pogrešnost“ u apsolutnom smislu) i obuhvataju anksiozne i depresivne misli. Razlika između izvornih iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju je ta što su iracionalna uverenja obrasci mišljenja, a greške u mišljenju su samo pojavni oblici tih uverenja, derivati. Npr. „Strašno je što me nisu uključili u ekipu – nikada to više neće učiniti“.
Milenko Vlajkov smatra da je vrlo značajno napraviti razliku između iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju. To predstvlja metaforom, odnosno medicinskim modelom, pa navodi da možemo zamisliti da je greška u mišljenju ekvivalentna telesnim simptomima jedne bolesti, a iracionalno uverenje odgovara žarištu te bolesti u organizmu.
Greške u mišljenju su sastavni deo života i često se koriste da bi se neka pojava istakla ili bolje opisala. Problemi nastaju kada iz greške u mišljenju proistekne emocionalna reakcija u odnosu na sadržaj na koji se greška u mišljenju odnosi.
Uobičajene kognitivne greške:
Skok na zaključak – ova greška se sastoji iz dva dela – prvi je opis uslova u kojima se o nečemu zaključuje, a drugi je pravljenje kognitivnih izraza, koji naizgled počivaju na tim uslovima. Fokusiranje je na jedan aspekt situacije u donošenju zaključka „čim me ujutro glava ovako boli, kakav li će mi tek biti dan“.
Proricanje sudbine (uverenje da tačno zna šta će se desiti, ignorišući ostale mogućnosti) „Pošto me preziru zbog ovog mog neuspeha neće mi dati bolje mesto do kraja života.“
Fokusiranje na negativno (preterano razmišljanje o negativnim dogadjajima) “Ne mogu da podnesem kada mi u životu podje naopako i ne vidim da mi se išta dobro dešava u životu“.
Diskvalifikovanje pozitivnog – kada nam neko kaže „To si odlično uradio“ a mi odgovorimo da nije baš savršeno i da ima lošeg , umesto da se zahvalimo. “Taj uspeh ne znači ništa drugo do trenutnu sreću“.
Minimalizacija/ preuveličavanje (preuveličavanje negativnih aspekata situacije ili smanjivanje pozitivnih): „To što sam u ovoj igri imao dobre pogodke je samo stvar sreće i uopšte nije bitno, a promašaji su najgora moguća i neoprostiva greška“.
Emocionalno rezonovanje se ispoljava kroz uverenje da je nešto istina, zato što osećaj govori da je to istina, osoba tvrdi da zna da je tako kako pretpostavlja. Ova greška u
12
mišljenju ispoljava se i kroz uverenje da su drugi ljudi odgovorni za našu patnju, kao i da smo mi odgovorni za patnju drugih. “Pošto sam to tako loše uradio, osećam se totalno promašeno: što dokazuje da ja jesam promašen čovek“.
Etiketiranje: “Pošto to nisam dobro uradio ja sam totalni gubitnik“.
Personalizovanje: “Pošto se ne ponašam kompetentno, a ovi ljudi se smeju, siguran sam da ismevaju mene“.
Fonizam: “ Kada nešto uradim dobro, a ljudi me ipak prihvataju i cene, ja sam pravi lažnjak i ubrzo će se otkriti koliko sam u stvari bedan“.
Perfekcionizam: “Uvidjam da sam to uradio samo prilično dobro ali sam ipak nekompetentna osoba“.
Personificiranje se sastoji u pripisivanju namere drugoj osobi za nešto što je učinila, kao da je to učinila samo zbog nas (ako nam neko kaže da nešto uradimo bolje sledeći put ili nešto još doradimo, a mi pomislimo da ta osoba želi da pokaže svoju moć ili želi da nas ponizi). U osnovi ove greške u mišljenju se nalazi iracionalno uverenje da drugi u odnosu prema nama moraju da budu perfektni.
Čitanje misli – uverenje da zna šta druga osoba misli, bez provere. “To je uradila samo da bi mi napakostila i da bi me uvredila“; “Znam da misli da sam nesposoban za posao“. Svim iskazima je zajedničko to da se drugoj osobi pripisuje razlog izvesnog ponašanja i iz toga proizilazi odgovarajuća emotivna reakcija prema toj osobi.
Vremenska generalizacija se odnosi na korišćenje izraza „uvek“ i „nikad“. “Uvek me prati maler“, „Nikad neću imati sreće“. U osnovi vremenskog uopštavanja je iracionalni obrazac mišljenja „Ne sme me pratiti maler“ i „Morao bih da imam više sreće“.
Prostorno generalizovanje – greška se iskazuje korišćenjem izraza „svi“, „sve“,“niko“,“ništa“

Teorijska osnova REBT-a

Teorijska osnova je zasnovana na pretpostavci da ljudska misao i emocija nisu dva odvojena ili različita procesa, već da se značajno preklapaju i da su, u izvesnom smislu, suštinski ista stvar – integralno su medjupovezane i nikada ne treba da budu posmatrane odvojeno jedna od druge.
Ukoliko jedna osoba doživi neki oset (npr. vidi loptu) ona ima takodje sklonost da uradi nešto u vezi sa tim, da ima neko osećanje u vezi sa tim (svidja joj se ili ne) i misli o tome (zna šta sve može da uradi sa tim).
Emocije ne postoje same po sebi, one su suštinski deo celovitog osetilno-pokretnog kompleksa. Ljudi ne samo da opažaju i misle, već osećaju i ponašaju se u skladu sa tim. Imaju urodjenu sposobnost da misle, da misle o svom mišljenju, o svojim osećanjima i svojim ponašanjima, i da misle o mišljenju povodom svog mišljenja o svojim osećanjima i svojim ponašanjima. Ljudska bića su samo-svesna, samo-menjajuća i samo-aktualizujuća. Npr. Možete misliti samo-poražavajuće: „Liftovi su veoma opasni i nikad ne smem da udjem ni u jedan lift!“ Zatim možete misliti:“Kako sam glup što mislim da su liftovi opasni.“ Možete misliti:“ Kako je dobro što razmišljam o svom mišljenju povodom svog mišljenja da su liftovi opasni i što razmatram promenu svog iracionalnog uverenja da su oni stvarno opasni.“ Mišljenje o mišljenju, baš kao i mišljenje povodom mišljenja o mišljenju, jedinstvene su ljudske sposobnosti, i obe se mogu upotrebiti neurotično i antineurotično. Ljudi imaju izbor.
REBT definiše emocije kao složeno ponašanje koje u sebe uključuje:
a) odredjeno introspektivno dato afektivno stanje, do kojeg se obično dolazi posredstvom interpretacije
b) ceo niz unutrašnjih fizioloških promena
c) različite oblike ponašanja
Ellisovo gledište o neodvojivosti emocije i kognicije polazi od pretpostavke da je emocionalizovanje, kao složeno ljudsko ponašanje, posledica procesa ocenjivanja vrednosti stimulusa (evaluiranja). Ocenjivanje se sastoji od komponente primećivanja vrednosti stimulusa i odgovaranja na opaženu vrednost, a ne samo od jednog ili drugog. Kada ocenjuju vrednost stimulusa ljudi ga istovremeno primećuju i reaguju na njega. “Evaluirati“ znači isto što i stvarati stav ili postajati pristrasan u odnosu na stimulus.
Emocija se stvara onda kada se nešto snažno vrednuje. Osoba emocionalizuje kada proceni, vrednuje da se nešto dešava što je za nju važno, značajno „dobro“ ili „loše“ i kada odgovara na neki, samo za nju, odbojan ili privlačan način. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, kriterijume, na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Emocija može na kratko da egzistira i bez misli (čujete lošu vest i osetite tugu, neko vas gurne i osetite ljutnju…) Ipak, iako na početku nemate nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za emociju ona nikada ne opstaje bez misaonog potkrepljenja. Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati, za zadržavanje emocije obično je neophodno obnavljanje evaluativnog mišljenja.
Evaluiranje, kao primećivanje stimulusa i reagovanje na značenje stimulusa koje nije zasnovano samo na trenutnom senzornom iskustvu već i na odrazima prethodnih iskustava, gotovo uvek sadrži filozofsku komponentu „Šta taj stimulus znači za mene?“ Odgovor više proističe iz refleksije i filozofije osobe nego iz samog senzornog iskustva. Jer ljudi nas mogu vredjati rečima, ogovarati, prekorevati, pokazivati da nas ne vole ali ni jedna reč, gest sam po sebi ne povredjuje sem ako mi sami ne smatramo da to čine, ako pustimo da boli. Jer, ukoliko nas ljudi fizički ne povrede, osujete u našoj nameri, uskrate hranu, krov nad glavom – čime mogu da nas povrede? Neka osoba i odnos sa njom nisu uzroci problema nego naša psihološka reakcija na njih. Iz svakog odnosa nešto naučimo o sebi jer, priznali to ili ne, upravo nas kod drugih iritiraju i plaše one osobine i oblici ponašanja koje i sami posedujemo. Trajanje nekog dogadjaja uslovljeno je trajanjem naših misli i emocija (biti to što jeste – prepustiti im se i propustiti). Priznati im se postojanje i prihvatiti. Kao u molitvi: „Neka imam odlučnosti da promenim ono što mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu da promenim i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“ Jer, ponekad, spolja izazvani dogadjaji neizbežno izazivaju odredjene smetnje i neprijatnosti, bez obzira koliko ih filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je primetio: “Svakog ko tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da 36 sati provede na snežnoj mećavi, bez odeće i hrane.“

RACIONALNO EMOCIONALNA BIHEJVIORALNA TERAPIJA ( REBT)

Tvorac racionalno emotivno bihejvioralne terapije je Albert Ellis Njujorški klinički psiholog. Ellis ističe uticaje koje su na njega imali slični pogledi u hrišćanskoj, budističkoj i taoističkoj filozofiji. Radovi Kanta, Spinoze i Šopenhauera inspirisali su ga da u psihoterapiji obrati pažnju na moći i ograničenja koja misao ima u ljudskom funkcionisanju. Rad Karen Hornaj, posebno koncept „tiranije TREBA“ doprineo je sagledavanju uloge apsolutnih evaluativnih misli u razvoju i održavanju psiholoških poremećaja. Adlerov koncept osećanja inferiornosti, uticao je da definiše anksioznost oko sopstvene vrednosti kao posledicu niske procene sebe u odnosu na druge ljude.
Neki od osnovnih principa REBT-a nisu novi. Albert Ellis ih je usvojio i adaptirao od mnogih mislilaca, posebno od grčkih i rimskih filosofa kao što su Marko Aurelije, Zenon, Epikur, Epiktet kao i od nekoliko antičkih azijskih filozofa – Konfučija, Guatam Bude i Lao Cea. Takodje je uneo i učenja modernih filozofa Imanuela Kanta, Džona Djuija i Bertranda Rasela.
REBT se može svrstati u pravac multi modalnih i integrativnih terapija. Prema Ellisu od samog početka je bila usmerena ka kognitivnoj, emotivnoj i bihejvioralnoj promeni emocionalnog poremećaja i prema tome je bila oduvek multi modalna terapija. Ellis ističe da principi koji su ugradjeni u REBT nisu novi i jedinstveni.
REBT takodje ne počiva na sveobuhvatnoj teoriji ličnosti, već na teoriji emocionalnog ponašanja i promena ponašanja. Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT-a najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja kao osnovnih oblika ljudskog izražavanja i funkcionisanja.
REBT je strukturisan terapijski postupak i jedno od osnovnih obeležja REBT-a je osposobljavanje klijenta za samostalno prevazilaženje sopstvenih blokada.
Najveći deo terapijske promene se dešava u svakodnevnom životu, a ne tokom terapijskih seansi. Klijenti tokom terapije uče kako da reše emocionalne i praktične probleme i snabdevaju se tehnikama i sredstvima za rešavanje sopstvenih problema. Bitno je da naučeno, i znanje i veštine primenjuju u svakodnevnom životu. Seanse služe, pre svega, stvaranju osnove za terapijsku promenu kod klijenta, ali je za samu promenu odgovoran klijent.
REBT oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili medicinski model psihoterapije. Ellis je čak smatrao da termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin psihoterapija.

Razum ili srce?

Razum ili srce?

Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili
nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto?

Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili
osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši
roditelji i roditelji naših roditelja… Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju
vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život
je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje
prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom …).
Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled.

Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da
su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo?
Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas
biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od
toga šta mislimo o njima.

Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za
naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim
promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da
menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva
najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je
intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost
ove tvrdnje.
Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos
prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama… Ako dozvolimo mislima i
emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći
do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih
emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju… o tome je mnogo puta bilo govora i
pretpostavljam da dosta znamo.
Razum ili srce?

Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi
Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu.
Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde,
smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji
razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.