Месец: август 2018.

Racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija (REBT)

Oblast psihoterapije tokom 50-ih godina postala je bogatija za još jedan psihoterapijski pravac kognitivno-bihejvioralne orijentacije. Albert Ellis osmislio je novi, integrativni pristup koji je nazvao REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija). Zasnovan na tvrdnji koju je formulisao grčki filozof Epiktet, da ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”, REBT uzima u obzir kako emocije, tako i kognicije i ponašanja klijenta. Ne čine nas srećnim, uznemirenim ili zabrinutim situacije koje nam se dešavaju u svakodnevnom životu, već način na koji mi posmatramo te situacije. Od načina na koji razmišljamo zavisi način na koji ćemo se ponašati i osećati. 

Elis, osnivač REBT-a, nas uči da svi ljudi na svetu imaju nasleđenu i prirodnu, biološku tendenciju da misle na iracionalan način, što ih dovodi do samouznemiravanja povodom mnogih neizbežnih iracionalnosti u svetu u kom živimo. Sami stvaramo emocionalnu neravnotežu koja nas često sprečava da efikasno radimo i suprotstavimo se nelogičnostima iracionalnog sveta. Bernard piše da je jedno od osnovnih racionalnih uverenja – prihvatanje. Ljudi koji ne prihvataju realnost kao takvu kakva jeste, već umesto toga zahevaju da uslovi života „moraju“, „ne smeju“, „treba“ ili „ne treba“ da budu onakvi kakvi realno jesu, sami sebe preterano uznemiravaju povodom uslova života i stvarnosti u kojoj žive.

U svetu oko nas postoje činjenice, događaji o kojima možemo da mislimo i koje procenjujemo. Abelson i Rozenberg su napravili razliku između vrućeg i hladnog mišljenja. Vruće mišljenje predstavlja našu procenu, dok je hladno mišljenje odraz konstatacije spoljašnje ili unutrašnje realnosti. Na primer, ako kažemo da je Srbija država, to je iskaz našeg znanja i predstavlja hladnu misao. Međutim, ukoliko kažemo da je Srbija lepa, to nije činjenica, već predstavlja našu procenu, naš sud, vrednovanje, vruću misao. Vidimo da vruće misli podležu daljoj obradi u odnosu na hladne i pod većim su uticajem mnogobrojnih psiholoških faktora, naših prethodnih iskustava i preferencija. Problem nastaje kada misli nisu jasno izrečene, a mi ih prikazujemo u formi hladnog mišljenja. Na primer, misao koja kaže „Mislim da neću položiti ispit za koji se pripremam“ je nepotpuna jer je izostavljen deo koji se odnosi na emocionalnu komponentu. Kada neko saopšti tako nešto, mi ne možemo znati kako se oseća povodom činjenice da sprema ispit i da smatra da ga neće položiti. Potpuna izjava koja bi nam dozvolila da napravimo razliku između hladnog i vrućeg mišljenja, odnosno razlike između konstatovanja i ocene naših misli, često ne bude izrečena, iako je od esencijalne važnosti za razumevanje kako način na koji mislimo određuje kako se osećamo.

Drajden nas uči kako da pravimo razliku između racionalnih i iracionalnih uverenja, što predstavlja i strategiju za promenu iracionalnih uverenja u racionalna. Ako se držimo prethodnog primera, hladna misao bi bila sama konstatacija osobe da neće položiti ispit. Potpuna izjava koja oslikava racionalno uverenje osobe bi glasila „Mislim da neću položiti ispit za koji se spremam, što će za mene biti loše, ali ne i užasno, niti nepodnošljivo, neću biti manje vredna osoba zbog toga, niti to znači da će moj život biti zauvek oštećen zbog doživljenog neuspeha“. Ovakva misao podrazumeva prihvatanje lične ocene da neuspeh nije željen, ali i odbacivanje nerealnih i preteranih procena, derivata iracionalnih uverenja – koji vode stvaranju nezdravih emocija. Potpuna izjava koja bi bila primer iracionalnog uverenja bi mogla da glasi „Mislim da neću položiti ispit za koji se spremam, i to će biti grozno, užasno i nepodnošljivo, što će me značajno obezvrediti kao osobu i učiniti da moj život nikada ne bude bolji“.

REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promene svoje disfunkcionalne (samoodmažuće) emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu svesni svojih uverenja i stavova koji stvaraju ova neželjena psihička stanja, i kako da promene ova disfunkcionalna uverenja i stavove. Proces promene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu sami sebi čak i kada je formalna terapija završena. Ovaj samopomažući aspekt REBT-a predstavlja jednu od najvećih snaga terapije usklađene sa zahtevima savremenog društva. Uz učenje klijenata kako da upravljaju svojim životima, REBT terapeuti koriste brojne terapijske tehnike, uključujući razumevanje životne filozofije svojih klijenata, emocionalno saosećanje i strategije rešavanja problema.

Teorijske postavke

Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja. Osnovno teorijsko pitanje nije ZAŠTO tako postupaju, nego KAKO da pomognu sebi da postupaju racionalno. Ljudi mogu da misle o svom mišljenju tako da je zadatak da prepoznaju svoje samo-poražavajuće misli i da ih MENJAJU.

Šest principa leži u osnovi REBT-a:

1. Osećamo ono šta mislimo, odnosno kognicija (mišljenje) najviše određuje ljudske emocije.

Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Npr. ljudi koji su socijalno fobični nisu uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrediti ili biti zli prema njima, te da oni ne mogu podneti takvo njihovo ponašanje.

2. Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem.

Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su preterivanje, crno-belo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, preterane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

3. Menjanje našeg razmišljanja promeniće naša osećanja.

Pošto nas misli uznemiravaju, smisleno je raditi na promeni naših razmišljanja o sebi, drugima i svetu. Npr. umesto da sebi govori da će ga razgovaranje sa osobama suprotnoog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista toliko užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.

4. Iracionalna (disfunkcionalna) uverenja imaju različite uzroke.

Ljudska bića lako usvajaju iracionalna uverenja. Međutim, iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uverenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sebe uznemiravamo na razne načine.

5. Ljudi imaju tendenciju da neprestano uznemiravaju sami sebe na razne načine.

Iako učenje iz prošlosti može biti značajno za učenje iracionalnih uverenja, REBT smatra važnim uočavanje načina na koje mi sada uznemiravamo sebe svojim uverenjima i uči klijente kako da otkriju uverenja o sebi, drugima i svetu koja su naučili u prošlosti i procene da li su ona tačna i korisna u današnjosti.

6. Uverenja se mogu menjati.

Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uverenja, menjanje uverenja je nekada teško i zahteva upornost, zbog čega je REBT vrlo aktivna i direktivna terapija.

 

ABC model

 Osnovni princip promene u REBT-u podrazumeva rad na promeni svojih nekonstuktivnih uverenja, što za posledicu ima promenu emocija i ponašanja. ABC model predstavlja osnovni radni okvir u REBT terapiji, tzv. ABC model u kome A predstavlja aktivirajući događaj (situaciju), B -naša uverenja koja su u vezi sa datim aktivirajućim događajem i C – ponašanja i emocije koje doživljavamo u toj situaciji. REBT nas uči da događaj sam po sebi ne utiče automatski na naša osećanja i ponašanja, već da ona zavise od načina na koji smo ih mi obradili, tačnije od naših uverenja. Ukoliko su naša uverenja konstruktivna (racionalna) za posledicu ćemo imati konstruktivna, samopomažuća osećanja i ponašanja, dok će posledica nekonstruktivnog razmišljanja (iracionalna uverenja) biti nekonstruktivne i samoosujećujuće emocije i ponašanja.

U skladu sa ABC teorijom izveden je zaključak kako su ljudska bića u velikoj meri sama odgovorna za stvaranje sopstvenih emocionalnih smetnji i poremećaja. Jedno od važnih pitanja je i to kako se emocionalni poremećaj održava. On se potkrepljuje iracionalnim rečenicama koje osoba neprestano govori sama sebi. Pošto, po Elisu, mi uglavnom osećamo onako kako mislimo, poremećene emocionalne reakcije kao što su depresija i anksioznost uzrokovane su i održavane samoporažavajućim sistemom uverenja koji se sastoji od konstruisanih i internalizovanih iracionalnih uverenja.

Filozofski principi

REBT neguje pre svega praktičan pristup rešavanju problema. Umesto da klijent i terapeut provode vreme na terapiji pokušavajući da steknu uvid i razumeju na koji način su iracionalna uverenja klijenta evoluirala i kako su tu evoluciju oblikovala ranija životna iskustva, kako odnosi sa značajnim osobama, REBT se usmerava na sagledavanje mogućih rešenja, na akciju i na praktične korake koje osoba treba da preduzme kako bi ostvarila željeni cilj.

Ciljevi

REBT se razlikuje od drugih psihoterapija po tome što ne stavlja naglasak na istraživanje prošlosti, već se fokusira na promenu trenutne procene, mišljenja i ponašanja, u odnosu na sebe, druge i uslove pod kojima ljudi žive.

Osnovni cilj u REBT-u jeste navesti klijente da ispitaju i promene neka od svojih najosnovnijih uverenja, naročito ona koja dovode do smetnji i poremećaja. Terapeutov zadatak se uglavnom sastoji u otkrivanju i napadanju iracionalnih, samoporažavajućih i nerealističnih verovanja i njihovo zamenjivanje racionalnijim, logičnijim i funkcionalnijim načinima mišljenja.

Terapijski odnos

Terapeut radi na tome da kod svojih klijenata razvije interesovanje za sebe samog, interesovanje za druge ljude, samokontrolu, toleranciju, fleksibilnost, prihvatanje neizvesnosti i obaveza, logično mišljenje, izlaganje riziku, veću toleranciju na frustraciju i odgovornost za sopstvene teškoće i poremećaje.

REBT terapeut je izuzetno aktivan, demonstrativan, ali i konfrontirajući. Elis je insistirao baš na takvoj upotrebi snažne, direktne komunikacije kojom se klijent navodi da odustane od iracionalnih ideja kojima sam sebe sputava. Baš zbog toga što je REBT vrlo konfrontativan i direktan, ne mora biti dobar izbor za sve klijente. Nekome će direktivan pristup REBT terapeuta biti previše agresivan.

Terapeut bezuslovno prihvata klijenta kao pogrešivo ljudsko biće, ali ne pokazuje previše topline zbog rizika da ne potkrepi uverenje da “me drugi moraju prihvataiti, voleti, da mi moraju pomoći“, (što može biti srž emocionalnog poremećaja). Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos. REBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

Jedna od važnih karakteristika ovog pravca jeste što terapija ne traje dugo, ali je vrlo intenzivna.

Primena

REBT se uspešno primenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima, a u najvećoj meri se koristi za terapiju depresije, generalizovanog anksioznog poremećaja i fobičnih poremećaja.

 Koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

Saznajte da li je za vas psihoterapija… Evo kome se sve savetuje REBT psihoterapija…

Saznajte da li je za vas psihoterapija… Evo kome se sve savetuje REBT psihoterapija…

Šta je REBT psihoterapija i da li je REBT za mene?

REBT je terapijski pravac usmeren na ostvarivanje jasno postavljenih ciljeva klijenta na kojima se radi uz precizno praćenje terapijskih efekata. Rad na problemima odvija se uz direktivan pristup terapeuta, ali i angažovanost klijenta koji pored rada u okviru seanse, na svom problemu radi i kroz domaće zadatke čime se promena ubrzava i učvršćuje. Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos. Osim toga, REBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

 

Da li REBT može da reši moj problem?

REBT pripada grupi kognitivno-bihejvioralnih intervencija, čija efikasnost je više puta dokazana u radu sa različitim psihološkim problemima. To je za posledicu imalo širenje ovog terapijskog pravca terapije u celom svetu i milione zadovoljnih klijenata koji su pomoću REBT-a uticali na promenu svog života.

 

REBT psihoterapija se uspešno primenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima:

  • Depresija
  • Generalizovana anksioznost i specifični poremećaji anksioznosti, uključujući napade panike, opsesivno-kompulzivni poremećaj, agorafobiju i druge specifične fobije
  • Poremećaji ishrane
  • Zavisnost
  • Hipohondrija
  • Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
  • Poremećeni bračni odnosi
  • Seksualne disfunkcije
  • Ljubomora
  • Kontrola besa
  • Poremećaj kontrole impulsa
  • Antisocijalna ponašanja
  • Poremećaji ličnosti
  • Oporavak od seksualnog zlostavljanja
  • Prilagođavanje na hronične zdravstvene probleme, fizičke onesposobljenosti ili mentalne poremećaje
  • Kontrola bola
  • Kontrola stresa
  • Problemi u partnerskim i porodičnim odnosima
  • Problemi separacije (prekid ljubavne veze, razvod, smrt bliske osobe)

REBT se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

 

ZAKAŽITE VAŠ TERMIN PSIHOTERAPIJE. REŠITE PROBLEME KOJI VAS MUČE.

Moguća objašnjenja nasilničkog ponašanja

Nasilničko ponašanje nije homogen fenomen, pa je moguće detektovati različite profile ličnosti nasilnika. Dosadašnji poduhvati u pravljenju klasifikacija nasilnika svodili su se na pronalaženje osobina ili crta ličnosti koje trasiraju put ka nasilništvu, što je impliciralo slabu mogućnost menjanja nasilnih osoba u pravcu prosocijalnog ponašanja. Konstruktivistički autor Dejvid Vinter (David Winter, 2003), ponudio je alternativu dosadašnjim klasifikacijama, i bazirao svoju na pronalaženju tipičnih pogrešaka u konstruisanju nasilnih osoba. Novina i ujedno glavni doprinos ovakvog pristupa je u tome što podrazumeva daleko optimističniju prognozu u tretmanu nasilnika, jer se njihove rigidne i isključive strategije konstruisanja mogu menjati. Takođe, nasilništvo više nije situirano u osobi, nije dispozicija ličnosti otporna na promenu, a ovo vraća u fokus pitanje odgovornosti nasilne osobe za svoje ponašanje. Dakle, nasilništvo nije nešto što nam se dešava mimo naše volje, slepo i neukrotivo, već smo odgovorni za izbor takvog ponašanja, a isto tako odgovorni i za izbor da odustanemo od takvog ponašanja i korigujemo se.

Klasifikacija Dejvida Vintera

1) Nasilje kao posledica nedostatka kognitivne kompleksnosti

Mnoge studije svedoče o tome da većina kriminalaca pokazuje znake onoga što bi se terminima tradicionalne psihologije nazvalo nedostatak kognitivne kompleksnosti (Chetwynd, 1977; Topcu, 1976; Landfield, 1971; Winter, 1993). Konstruktivističkim terminima rečeno, ovakve osobe koriste se takvim konstruktima koji su vrlo tesno povezani sa drugim konstruktima u sistemu, koji su zasnovani na čvrstim ubeđenjima i koji vode nepromenljivim predviđanjima. Ovakvim, tzv. stegnutim konstruktima postiže se preciznost, tj. svaki element (drugi ljudi, događaji, svet) ima svoje mesto u sistemu konstrukata, kao i postojanost u konstruisanju, tj. položaj elemenata (drugih ljudi, događaja, sveta) u sistemu je čvrsto fiksiran, elementi su opaženi uvek na isti način, te su oni uglavnom svojstveni rigoroznim naučnicima. Studija Vintera pokazuje da ljudi koji su kognitivno jednostavni (i samim tim stegnuto konstruišu) uglavnom imaju deficijent u sposobnosti da anticipiraju (tj. predvide) konstruisanje i ponašanje drugih; u kapacitetu da integrišu konfliktne informacije o drugima; i u sposobnosti da adekvatno komuniciraju (Winter, 1992). Nesklad između očekivanja osobe i ishoda njenih ponašajnih eksperimenata, odnosno tzv. invalidacija konstruisanja može predstavljati rizik za osobe koje imaju veoma „stegnut“ sistem, budući da je takav sistem (u kome su konstrukti snažno povezani) lomljiv i vulnerabilan u slučaju strukturalnog kolapsa (Lawlor & Cochran, 1981).

Suočena sa osobom koja se ponaša nekonzistentno njenim anticipacijama, osoba koja stegnuto konstruiše može imati problema sa razumevanjem perspektive te osobe. U takvoj situaciji jedina dostupna opcija može biti nasilje, kao pokušaj da se ukloni izvor invalidacije. Blek i saradnici navode da je ovo čest primer nasilja među bračnim parovima kod kojih jedna osoba suviše stegnuto konstruiše – potencijalni nasilnik, a druga – potencijalna žrtva, potpuno suprotno, tj. služi se konstruktima koji trpe raznovrsne ishode i vode promenljivom predviđanju (Black, Checkley & Hallschmid, 1985). Ovakvi konstrukti karakteristični su za osobe koje se često premišljaju, koje nemaju krute stavove, pa tolerišu da ishod ponekad bude drugačiji od onog kakav su zamišljali da će biti, te se najčešće mogu zapaziti kod umetnika i sanjara (nazivaju se labavi konstrukti).

2) Nasilje kao posledica osciliranja osobe sa jednog pola konstrukta na drugi

Pomenuto je da konstrukti predstavljaju dimenziju sa dva pola (npr. dobar – loš). Služeći se određenim konstruktom ljudi sebe, druge ljude i događaje pozicioniraju na jednom od polova date dimenzije. Međutim, često se dešava da se, usled suočavanja sa određenim događajem, iskustvo osobe naglo promeni u svoju suprotnost. Tako na primer, ukoliko je osoba sebe doživljavala kao dobru osobu, koristeći konstrukt dobar – loš, može se desiti da zbog određenog događaja u kome svoje ponašanje nije mogla percipirati kao dobro, počinje sebe da posmatra koristeći drugi (nepoželjan) pol ove dimenzije, tj. kao lošu osobu. Ovakvo kontrasno osciliranje, bez spremnosti da se sopstveni self shvati na neki alternativan način (npr. „ja sam osoba koja je u osnovi dobra, ali ponekad mogu da pogrešim“) u konstruktivizmu se naziva slot-rattling.

Ovaj proces je veoma često udružen sa stegnutim konstruisanjem. Istraživanje Vidoma ukazuje da ova kombinacija posebno karakteriše primarne psihopate koji svet i druge ljude doživljavaju u kontrasnim dimenzijama (npr. crno-belo, dobro-loše) i često se „klackaju“ na polovima ovih dimenzija (Widom, 1976). Pod takvim uslovima, kriminalno ponašanje je najčešće usmereno na bliske članove porodice i poznanike koji su prevashodno konstruisani pozitivnim terminima, i dešava se u trenutku kada perceptivni sistem počinitelja iz nekog razloga biva narušen (Howells, 1983). Uglavnom je dovoljno da osoba uradi bilo šta što nije u skladu sa idealizovanom slikom prestupnika o toj osobi, da bi postala potencijalna žrtva. U tom trenutku počinitelj gubi kontrolu, njegova do tada pozitivna konstrukcija osobe iznenada se pretvara u izrazito negativnu, a počinjeni zločin se tumači kao posedica onoga što se tradicionalno naziva „suženje svesti“ ili „zločin iz afekta“. Kriminalno ponašanje tada često ima ekstremne konsekvence. Navedeni nalazi konstruktivističkih autora su stoga konzistentni studijama koje ukazuju na to da je ekstremno nasilje karakteristika osoba koje nemaju kontrolu u ekspresiji besa i drugih negativnih emocija. (Blackburn, 1986; Megargee, 1966).

Nadalje, pomenuto je da se slot-retling javlja, izuzev u konstrukciji drugih i u konstrukciji selfa, što takođe može biti povod za kriminalno ponašanje. Ovo je čest primer kod policijskih islednika, koji kao odgovor na invalidaciju mogu promeniti svoje ponašanje u pravcu nasilnih obrazaca (npr. tuča, maltretiranje svedoka; iznuđivanje priznanja od počinioca upotrebom agresivnih metoda, itd.). Takođe, mogući primeri slot-retlinga koji vode kriminalnom ponašanju identifikovani su kod osoba koje doživljavaju slot-retling u konstrukciji sopstvene seksualne uloge (npr. osoba osciluje sa pola konstrukta „moćan, potentan“ na pol konstrukta „impotentan, seksualno neuspešan“). O takvim tipovima zločina svedoče slučajevi ubistava počinjeni od strane Andreja Čikatila, Pitera Satklifa i Redžinalda Kristija (Winter, 1993). Konačno, opisana strategija uočava se i kod žrtava zlostavljanja koje nakon pretrpljenog užasa i same kreću da zlostavljaju druge (Adshead, 1994; Kempe & Helfer, 1980; Rivera & Widom, 1990; Widom, 1989, prema: Horley, 2003).

3) Nasilje u funkciji oslobođenja osobe od krivice

Prema konstruktivističkoj teoriji sržni konstrukti su oni koji tvore identitet osobe i koji su zaslužni za održanje čitavog sistema konstrukata. Grupisanjem pojedinih sržnih konstrukata u skladnu i autonomnu celinu, osoba formira listu glavnih kriterijuma koji predstavljaju osnov za evaluaciju njenog ponašanja. Ovaj sklop kriterijuma naziva se sržna uloga i osoba tokom celog života nastoji da se ponaša konzistentno sopstvenim očekivanjima (npr. sržna uloga osobe je „ja sam dobra, učtiva, pametna i vredna osoba“, te osoba teži da se ponaša u skladu sa ovim subjektivno konstruisanim standardima).

Prema brojnim konstruktivističkim studijama, biti nasilnik je deo sržne uloge nasilnih osoba (Pollock & Kear-Colwell, 1994). Nadalje, opažanje nečijeg očiglednog odstupanja od sklopa sržne uloge, u konstruktivizmu je definisano kao krivica (Kelly, 1955). Stoga, ukoliko bi nasilne osobe čija je sržna uloga „ja sam nasilna osoba“, odustale od svog kriminalnog ponašanja, neminovno bi iskusile krivicu. Posledično, krivica jedino može biti otklonjena činom nasilja koji potvrđuje njihovu originalnu self-konstrukciju. Ova tendencija može poslužiti kao objašnjenje perzistentne i neodoljive potrebe prestupnika da iznova počini kriminalno delo. Tako, svakim ponovljenim prestupom osoba potvrđuje sopstveni identitet.

4) Nasilje u funkciji izbegavanja stida 

„Svest o nepodudaranju jastva sa načinom na koji drugi konstruišu ulogu te osobe“ je ono što konstruktivisti nazivaju stidom (McCoy, 1977). Dok nasilje u službi redukcije krivice obuhvata ponašanje koje je u skladu sa sopstvenim očekivanjima osobe, dotle nasilje u službi redukcije stida obuhvata ponašanje koje je u skladu sa očekivanjima drugih osoba. Primer ovakvog tipa nasilja su ulične tuče tokom kojih osoba dela u skladu sa očekivanjima grupe, kako bi izbegla moguće omalovažavanje ukoliko se ne uključi u njihove nasilničke „podvige“.

5) Nasilje kao posvećeni čin

Keli navodi suicid kao primer posvećenog čina koji je „dizajniran u cilju potvrđivanja (validacije) nečijeg života, u cilju proširenja njegovog esencijalnog značenja, pre nego u svrhe njegovog okončanja“ (Kelly, 1961). Takvi su i slučajevi npr. bombaša samoubica čije je samoubistvo dokaz posvećenosti plemenitom i uzvišenom činu. Osim suicida, nasilje kao posvećeni čin sreće se i u slučajevima ubistava, npr. kod paranoidnih prestupnika koji imaju ideju da određene kategorije ljudi (npr. prostitutke) treba ubiti kako bi se očistio svet.

6) Hostilno nasilje

„Trajan napor da se iznudi validacioni dokaz u prilog vrste društvenog predviđanja koje se već pokazalo kao neuspešno“ ili tendencija osobe da uporno ulaže sav svoj napor, u ostvarenje određenog cilja, pritom koristeći uvek istu strategiju, a što se već bezbroj puta pokazalo kao neefikasno, naziva se hostilnost (Kelly, 1955). Međutim, treba napomenuti da nije svo nasilje hostilno, niti su sve hostilne radnje nasilne. Pa ipak, nasilje može u nekim slučajevima biti pokušaj da se svet uklopi u nečije konstrukcije o tom svetu i stoga može biti ekspresija hostilnosti. Npr. nečija konstrukcija druge rase kao inferiorne i slabe može biti konstantno invalidirana činjenicom da pripadnici te rase uživaju određeni ugled i moć. Jedan od načina da osoba ipak validira vlastite konstrukcije jeste da eliminiše članove te rase putem čina nasilja.

7) Nasilje kao posledica aktivnog razrađivanja nečijeg   perceptivnog polja

Perceptivno polje ili manevarski prostor u kome osoba može osmišljavati događaje može se značajno proširiti tako da obuhvati i do tad nekorišćene strategije konstruisanja. Ovakva tendencija, tzv. agresivnost, nema nužno negativnu konotaciju (kao u tradicionalnoj psihologiji), već je pre slična pojmu asertivnosti. Međutim, nečije perceptivno polje se do te mere može razrađivati (elaborisati) do nivoa na kome kao strategiju uključuje i kriminalno ponašanje; osoba može manifestovati kriminalno ponašanje u cilju otkrivanja novih aspekata sebe i drugih, čak i ako su ovi aspekti po svojim implikacijama negativni (ubistvo i samoubistvo).

8) Nasilje kao širenje perceptivnog polja

Dok agresivnost podrazumeva razrađivanje i formiranje novih strategija u okviru jedne izolovane oblasti (npr. isprobavanje novih strategija konstruisanja na profesionalnom planu), postoji i proces širenja perceptivnog polja, odnosno otvaranja novih zona za eksperimentisanje. Ovaj proces naziva se dilacijom (Kelly, 1955). Uglavnom, osobe pribegavaju dilaciji u trenucima kada postojeće oblasti u njihovom životu, iz nekog razloga, ne dovode do zadovoljstva i ispunjenosti. Međutim, otvaranje novih oblasti ne mora nužno imati pozitivne implikacije. Perceptivno polje se naime može širiti u pravcu kreiranja čitavih oblasti u kojima se mogu ispoljavati kriminalne tendencije. Tako, nasilje isprva može biti manifestovano samo u porodičnom setingu, zatim se širiti na komšije i prijatelje, a naposletku se premestiti i na radnu organizaciju.

9) Nasilje kao sužavanje perceptivnog polja

Suprotna strategija od dilacije je strategija postepenog zatvaranja osobe za nova iskustva. Pored izbegavanja novih iskustava, osoba posledično počinje da sažima spoljašnje granice postojećeg perceptivnog polja, a relativno repetativni mentalni procesi koji proizilaze kao posledica ovog čina nazivaju se konstrikcijom. Konstrikcija u vidu opsežnog zatvaranja velikog broja oblasti (npr. prestanak radnog odnosa, izbegavanje prijatelja, zatvaranje u kuću, itd.) čest je proces kod depresivnih osoba, dok bi prethodno opisana dilacija bila karakteristična za maničnu strukturu ličnosti. Osoba koja se služi konstrikcijom ograničava svoju pažnju na predvidljive događaje koji ne uključuju neusklađenosti u sistemu konstrukata. Stoga, samoubistvo je za Kelija tipičan primer krajnje konstrikcije, dok ubistvo takođe može biti shvaćeno kao čin konstrikcije ukoliko se posmatra kao pokušaj da se iz nečijeg perceptivnog polja trajno ukloni osoba koja uzrokuje iskustvo nekonzistentnosti u konstruisanju.

10) Nasilje kao bekstvo od haosa

Keli je opisao suicid kao stanje neodređenosti i haosa u kome „sve izgleda tako nepredviljivo da jedina određena stvar koju osoba može da uradi jeste da napusti scenu“ (Kelly, 1955). Poznata „studija Janga trovača“ je dobra ilustracija toga kako haos i apsurdnost egzistencije mogu navesti osobu da svetu i stvarima da neko značenje i uređenje. Graham Jang (serijski ubica) je „destrukciju posmatrao kao čin kreacije – kao Božje delo“ (Brady, 2001). Kako navodi Brejdi, primarna motivacija serijskih ubica često nije ubistvo, već moć, kontrola i potreba da se stvarima da željeni oblik.Navedena strategija uočena je i u mnogim slučajevima u kojima su lekari, u potrazi za moći i kontrolom, ubijali svoje pacijente (npr. britanski serijski ubica dr Harold Šipman koji je na taj način ubio 15 i više svojih pacijenata). Zločini počinjeni od strane ove kategorije prestupnika (lekara) mogu se posmatrati i u formi slot-retlinga na relaciji spasilac – ubica (Sitford, 2000, prema: Horley, 2003).

11) Nasilje kao način življenja

Ubistvo se može posmatrati kao simptom, a simptom, kako je Fransela opisala, u krajnjoj instanci postaje „način života“ te osobe (Fransella, 1970). Osoba neće odustati od svog simptoma sve dok nije dostupna druga alternativa koja nudi sličan stepen strukture i značenja. Štaviše, za neke ljude, ubijanje može poprimiti kvalitet zavisnosti, poznat kao „zavisnost od hedonističkog nihilizma“. U svojoj autobiografskoj studiji „Način života“, Reg Krej opisuje sopstveno nasilje kao profesiju, kao glavni princip za organizovanje i anticipovanje sveta (Kray, 2000). Slična tematika može se naći i u studijama vijetnamskih veterana, čija karijera legitimizovanog nasilja adekvatno oslikava ovu subkategoriju.

12) Nasilje kao zajednička konstrukcija

U ovu subkategoriju spadaju individue koje su produkt čitave subkulture nasilja, kulture u kojoj se nasilje posmatra kao prirodna stvar. Zajedničke društvene konstrukcije vode klimi koja je permisivna za kriminalne radnje. Kros- kulturalne studije predstavljaju dobru ilustraciju potencijalnih veza između socijalnih konstrukcija i kriminalnog ponašanja (Riches, 1986). Tipični primeri su bračni parovi koji zajedno ubijaju, ili deca nasilnika koja i sama postaju nasilna.

13) Nasilje kao posledica nedostatka društvenosti

Studije Toča (Toch, 1992) i Vidoma (Widom, 1976) izveštavaju o kategoriji nasilnika čija je društvenost jasno ograničena, i čiji je kapacitet za konstruisanje procesa konstruisanja drugih osoba, tj. za formiranje odnosa uloga, vidljivo oštećen. Ova kategorija nasilnika pogrešno zaključuje da drugi ljudi konstruišu na isti način kao i oni, iako je njihovo konstruisanje potpuno idiosinkratično.

14) Nasilje kao posledica impulsivnosti

Keli je objasnio dinamiku sistema konstrukata uz pomoć ciklusa koji se odigrava u tri faze (faza pregledanja, faza isključenja i faza nadzora) i koji ilustruje proces putem koga osoba odlučuje da se ponaša na određen način. Ovaj proces odlučivanja skraćeno se naziva PIN ciklus. Ukoliko je faza pregledanja drastično skraćena (tj. ukoliko osoba ne koristi dovoljan broj alternativa za osmišljavanje određenog događaja, već odmah reaguje), konstruisanje ovakvih osoba naziva se impulsivno konstruisanje. Nasilje kao posledica impulsivnosti dešava se kada osoba, u cilju otklanjanja određene neuskladivosti u sistemu, koristi bihejvioralne obrasce, izostavljajući pritom mogućnost odabira korisnije strategije osmišljavanja te neuskladivosti, koja bi je dovela do adekvatnijeg rešenja.

Kako se osloboditi preteranog osećanja krivice

Osećanje krivice se javlja kada ne postupimo u skladu sa nekim svojim moralnim načelima i/ili nanesemo štetu drugima. Ovo osećanje  se formira tokom normalnog procesa socijalizacije, kroz njega učimo da korigujemo svoje ponašanje. Krivica je znak da smo uradili nešto što je imalo negativne posledice za nas ili za druge, upozorava nas da treba da rezimiramo svoje ponašanje kako ne bismo pravili iste greške.

Da li je loše osećati krivicu?

Osećanje krivice nije samo po sebi loše, ukoliko je: realno, ne traje dugo, uključuje prihvatanje sebe kao pogrešivog bića i vodi korekciji ponašanja odnosno učenju iz sopstvenih postupaka. Ukoliko osećanje krivice postane cilj sam za sebe, odnosno ukoliko osoba stalno razmišlja o tome šta je uradila ili nije uradila i oseća se loše povodom toga onda je ono nezdravo. Ovakav začarani krug uvodi osobu u stanje apatije, straha, bespomoćnosti i samokažnjavanja. Patološko osećanje krivice je jedan od simptoma depresije. Suprotno preteranom osećanju krivice je stanje potpunog odsustva krivice koje je patološko i karakteristično je za psihopatiju.

Kako se osoloboditi preterane krivice?

Realnost krivice

Prvo pitanje na koje treba odgovoriti jeste: Da li je realno da se osećam krivim povodom nečega? Na ovo pitanje ćete dobiti odgovor tako što ćete proveriti da li je neki vaš postupak  nameran i da li ste bili svesni negativnih posledica koje bi taj postupak mogao proizvesti (npr. devojka nema nameru da povredi osećanja svog partnera time što se tajno viđa sa nekim drugim ali zna da bi njegova osećanja bila povređena povodom toga). Ako ne postoji ni jedna od ove dve komponente onda je krivica nerealna. Isto tako, treba razmisliti o tome u kojoj meri neki vaš postupak ili ponašanje zavisi od vas a koliko od drugih ljudi/spoljašnjih okolnosti. Ako neko ponašanje ne zavisi samo ili većim delom od vas onda ne možete biti krivi za to. Npr. ako vas partner optužuje da stalno kasnite na sastanke a pritom vas redovno duže zadržavaju na poslu i upadate u špic u saobraćaju onda ne možete preuzeti odgovornost i osećati se krivim povodom kašnjenja.

U međuljudskim odnosima postoji opasnost da neko zloupotrebi vaše osećanje krivice i počne da manipuliše njime u svoju korist.

Prihvati sebe kao pogrešivo biće

Ako vam se dogodi da prekršite sopstvena pravila i uradite nešto što je imalo negativne posledice po druge, to znači da ste pogrešili i da niste savršeni. Ni jedno ljudsko biće nije savršeno, svi smo pogrešivi, zašto biste baš Vi bili izuzetak? Ako Vam se desi da pogrešite prihvatite grešku, prihvatite da ste krivi povodom nekog postupka, ali oprostite sebi i potrudite se da se to više ne dogodi. Isto tako zatražite oproštaj od osobe koja je pretrpela posledice nekog vašeg pogrešnog postupka, možda nećete dobiti taj oproštaj ali to nije ni važno, važno je da pokažete da ste svesni svoje odgovornosti i da se kajete. Kada ovo uradite ne vrtite više u glavi situaciju povodom koje ste osetili krivicu, stavite je ad acta, i nastavite dalje sa svojim životom.

Učite iz svojih postupaka

Kao što je navedeno na početku krivica ima za cilj da nas upozori da radimo nešto pogrešno, nešto što nije u skladu sa nama. Nije problem ako ste prekršili svoja pravila, to je nešto što se dešava i što sme da se dešava. Međutim, ako vas to uvodi u preterano osećanje krivice onda je važno da takva ponašanja korigujete, da uradite nešto povodom toga, da obećate sebi da u sledećoj situaciji nećete postupi na isti način. Ovo je najbolji način da se do kraja izborite sa svojim osećanjem krivice.

Budite iskreni prema sebi, ne bežite od svojih negativnih osećanja, prihvatite odgovornost za svoje postupke ali budite realni i kada je u pitanju procena tuđe odgovornost. Prihvatite sebe kada grešite jer ste pogrešivi kao i svi ljudi ali naučite da izvučete najbolje iz svojih grešaka.

Poremećaji ličnosti – definicija, podela, dijagnoza i lečenje

Poremećaji ličnosti – definicija, podela, dijagnoza i lečenje

Ličnost

Ličnost predstavlja specifičnu kombinaciju crta, načina ponašanja i obrazaca komunikacije i funkcionisanja koji determinišu individualnost i karakter osobe. Ona podrazumeva i način percepcije spoljašnje realnosti, individualne stavove, razmišljanja i emocije jedinke. Mentalno zdrava ličnost poseduje kapacitet suočavanja i razrešavanja  stresne situacije  i frustracije i nema problema u ostvarivanju interpersonalnih relacija u okruženju.

Definicija

            Poremećaj ličnosti podrazumeva nepromenljive i maladaptivne obrasce ponašanja ličnosti  koji su toliko izraženi da uzrokuju znatno oštećenje adaptivnog funkcionisanja ili pak subjektivne tegobe.

Sinonimi za ovu grupu poremećaja su psihopatije, karakter neuroze, nastrane, patološke ličnosti. Predstavljaju psihička stanja koja su locirana izmedju normalnog i patološkog, koja nisu ni zdravlje ni bolest i na lečenje se javljaju u stanjima dekompenzacije, tj. raspada njihovih ličnih odbrambenih sistema koji predstavljaju kakav-takav kompromis izmedju njihovog neuskladjenog , izvitoperenog, disharmoničnog voljno-nagonskog i afektivnog života i ponašanja, sa jedne strane i mikro i makro socijalnih normi i limita, te interpersonalnih relacija i zahteva sredine, sa druge strane.

Zajedničke karakteristike poremećaja ličnosti su:

  • Ponovljeno patološko ponašanje
  • Dugotrajno, proteže se kroz ceo život
  • Uzrokuje probleme i slabosti (distres) profesionalnog i socijalnog funkcionisanja i probleme u oblastima svakodnevnog života
  • Psihodinamika poremećaja ličnosti je često determinisana tzv. „psihopatskim trijasom“ (koji se posebno odnosi na antisocijalni PL)
  1. Nemogućnost podnošenja unutrašnje tenzije (reakcije „kratkog spoja“)
  2. Slab Ego sa nefleksibilnim ponašanjem u raznim socijalnih situacijama
  3. Davanje primata trenutnim nad trajnim zadovoljstvima

Mehanizmi odbrane kojima se kupiraju impulsi, realitet, odnos sa važnim ličnostima i sopstvena savest su:

    • Fantaziranje (često kod shizoidnog poremećaja ličnosti)
    • Disocijacija ili poništavanje (kod histrioničnog poremećaja ličnosti)
    • Izolacija (kod anankastičnosg)
    • Spliting
    • Pasivna agresija (kod mazohizma)
    • Acting-out
    • Projektivna identifikacija

 

Postojanje anksioznosti i drugih subjektivnih tegoba nisu karakteristika ovih poremećaja, izuzev u situacijama spoljašnjeg stresa. Veći broj ovih pacijenata nema uvid u svoje stanje tj. u svoje specifične crte ličnosti, ali su mnogi svesni svojih problema i karakteristika, pri čemu smatraju da ih je nemoguće menjati.

Pacijenti iz ove grupe poremećaja češće imaju probleme u načinu života (teškoće u interpersonalnom i profesionalnom funkcionisanju) nego što imaju probleme zbog svojih eventualnih simptoma.

Pomoć psihijatara traže uglavnom zbog:

  1. Simptoma nastalih kao posledica prisustva (ili sadejstva) strsene situacije
  2. Zbog naraslog uvida i nezadovoljstva sopstvenim načinom života što vremenom vodi u distres (značajne teškoće u funkcionisanju – često obavljaju poslove ispod svojih radnih kapaciteta)
  3. Na insistiranje drugih lica (porodice, radnog okruženja) jer je specifičnost ovih poremećaja i da poseduju karakterističnu sposobnost da otežavaju život drugima u okruženju

Simptomi koji se javljaju kod poremećaja ličnosti su  Ego sintoni – pacijent ne prepoznaje da sa njim nešto nije u redu i da bilo šta kod sebe treba da menja (pojave su u skladu sa njegovom strukturom ličnosti). On postojeće probleme vidi kao posledicu grešaka okoline (kod Ego distonih simptoma je obratno: osoba ima uvid i želi da se promeni).

Nezadovoljavajući, nastran i neobičan način života posledica je insuficijentnih Ego odbrana i drugih načina prilagodjavanja. Stresne situacije se veoa teško podnose. Prisutan je i nizak prag tolerancije, tako da najmanje teškoće i frustracije izazivaju napetost. U slučaju jačih frustracija (kakve zdrave osobe lako tolerišu) moguće su i prolazne psihotične epizode.

Poremećaji ličnosti se prvenstveno ogledaju u poremećaju: emocija, nagona, volje i kognicije.

Epidemiologija

            Istražvanja iz sredine prošlog veka ukazuju da je prevalenca poremećaja ličnosti u ženskoj populaciji 11%, a kod muškaraca 18%.

Neka druga istraživanja iznose podatak da izmedju 10 i 13% opšte populacije mogu biti uvršteni u neku od kategorija PL. Istraživanja su pokazala i na veliki procenat komorbiditeta u ovoj kategoriji pacijenata: depresija, bolesti zavisnosti ( izmedju 60 i 90 %). Visok procenat PL se sreće u kagoriji kriminalaca (70-85%).

Antisocijalni, shizoidni i anankastični PL je češći kod muškaraca, a izbegavajući kod žena.

Etiologija

  • Biološki faktori

Biološka istraživanja su uglavnom fokusirana na nasledne činioce, i ukazuju da oni najveći uticaj imaju pre svega na nastanak socijalne introverzije.

Prema istraživanju Stonea (1979), u pručavanju poremećaja ličnosti potrebno je razlikovati : karakter i  temperament.

  1. Osobine karaktera naučene su i nastale u odnosu sa okolinom
  2. Temperament znači urodjene sklonosti odredjenom ponašanju

Danas se pretpostavlja da se crte ličnosti kako normalne, tako i patološke pretežno nasledjuju (i do 60%). Konstitucionalna predispozicija je takodje od značaja.

    • Psihološki faktori

Prema psihoanalitičkim teorijama uzroke poremećaja ličnosti treba tražiti u poremećajima ranih odnosa izmedju deteta i okoline, posebno roditelja (Kernberg, 1976). Istraživanja Valijanta i Perija ukazuju na malu povezanost izmedju nezrelih  mehanizama odbrane i tmurnog oskudnog detinjstva.

  1. Psihobiološki faktori

U poslednje vreme se naročito istražuju biohemijske promene kod impulsivnih, agresivnih i borderline podtipova PL i kod pokušaja suicida gde je konstatovan nizak nivo serotonina. Kod borderline PL su nadjene brojne nespecifične EEG promene, dok se kod pasivnih i flegmatičnih poremećaja nalazi nizak nivo endorfina.

Pokazano je i da rana trauma u detinjstvu može dovesti do senzitizacije hipotalamo-hipofizno-adrenalne osovine (što predstvalja strukturnu leziju mozga).

  1. Psihodinamski faktori

Važan etiološki činilac u etiologiji PL je i identifikacija sa važnim osobama koje imaju sličnu strukturu ličnosti tj. maladaptivno ponašanje, kao i iskustva iz detinjstva koja ohrabruju abnormalne obrasce ponašanja. Argument koji govori u prilog maturacionih činilaca je činjenica da je incidenca PL u obrnutoj proporciji sa godinama starosti.

Zdravi adaptacioni mehanizmi se u ličnost ugradjuju relativno rano putem identifikacije sa roditeljima i značajnim osobama (uzorima) iz detinjstva. Na sličan način se u strukturu ličnosti inkorporira i patološko ponašanje .

Neuskladjenost u ponašanju olakšavaju i razni tipovi životnih iskustava :

    • Situacije u kojim se odredjeno ponašanje nagradjuje
    • Situacije u kojim se ne dopušta razvoj normalnog ponašanja
    • Odsustvo vodjenja kroz život od strane roditelja
  • Socijalni faktori

Ovdre u obzir dolaze pretpostavke o  nacionalnom karakteru ( Englezi su hladni i zatvoreni). Ako se podje od teze da socijalni činioci oblikuju crte ličnosti, onda bi oni  mogli biti i uzrok nekog specifičnog poremećaja ličnosti, budući da je kod ovih osoba prisutna samo jača ili patološka izraženost ovih crta ličnosti.

Neka istraživanja ukazuju na faktor kulture kao najvažniji.

Naravno, uvek treba uzeti u  obzir karakeristike šire društvene zajednice i lokalna pravila ponašanja (nekada slika nalik PL samo predstavlja vid tzv.akulturacije i u vezi je sa migracijama, ili se radi o manifestaciji navika, običaja, stavova koje su uslovljene poreklom i kulturom).

  • Klonindzerov biosocijalni model

Ovaj etiološki pristup uvažava rezultate bihevioralne genetike, biohemije i teorije učenja. Na osnovu ovog koncepta izdvajaju se osnovne dimenzije ličnosti koje su direktno povezane sa moždanim sistemima za aktivaciju, održavanje i inhibiciju ponašanja; neuromodulatori ovih sistema su: DA, NA, 5HT.

Simplifikovani model etiologije  pretpostavlja da je nastanak poremećaja ličnosti rezultat genetskih (temperament) i razvojnih (karakter) činilaca.

Dijagnoza

Dijagnoza PL podrazumeva da su ispunjeni sledeći kriterijumi:

  1. Simptomi su protežu kroz dug vremenski period, počev od kasnog detinjstva ili rane  adolescencije, kruti su i teško pristupačni korekciji i nisu rezultat upotrebe alkohola i drugih PAS, kao ni nekog drugog manifestnosg psiijatrijskog poremećaja.
  2. Simptomi mogu uzokovati i nastavljati da uzrokuju značajan distres ili negativne posledice u različitim oblastima funkcionisanja i življenja
  3. Simptomi se manifestuju u najmanje dve od navedenih oblasti:
    • Kognicija (način “gledanja” na svet, razmišljanja o sebi i drugima…)
    • Emocije (svojstvenost, intenzitet i stepen emocionalnog funkcionisanja)
    • Interpersonalno funkcionisanje (relacije i interpersonalne veštine)
    • Kontrola impulsa

Klasifikacija poremećaja ličnosti

Ono što treba imati na umu kada su PL u pitanju jeste čitav spektar prelaznih oblika od skoro normalne ličnosti do ekstremno izraženog patološkog ponašanja. Subkliničke varijante i granični slučajevi su veoma česti. U stvari, svaka zdrava osoba može ponekad ispoljavati psihopatsko ponašanje. Razlika je samo u stepenu izraženosti, frekvenci javljanja i posledicama koje izaziva takvo ponašanje.

Takodje, treba imati na umu mogućnost koegzistencije manifestacija PL i anksiogenog konflikta . u tim situacijama do izražaja dolazi ono što zovemo patoplastikom poremećaja ličnosti (prisustvo intrapsihičkog konflikta menja i modeluje psihopatsko ponašanje).

Kod nekih osoba sa strukturom karakterističnom za PL moguća je i prava neurotska nadgradnja i razvoj drugih psihijatrijskih poremećaja, što znači da istovremeno mogu postojati dva psihopatološka entiteta.

Poremećaje ličnosti treba razlikovati od promena ličnosti , prvenstveno po vremenu i načinu nastanka:

  • PL su razvojna stanja koja se javljaju u detinjstvu i adolescenciji i protežu se kroz odraslo doba; promene ličnosti su stečene, obično u odraslo doba i nastaju kao rezultat teškog, prolongiranog stresa, ekstremne sredinske deprivacije, ozbiljnog psihijatrijskog poremećaja, bolesti, povreda mozga

Klasifikacija PL (prema ICD10):

  1. Paranoidni
  2. Shizoidni
  3. Antisocijalni
  4. Emocionalno nestabilni
  5. Histrionični
  6. Anankastični
  7. Anksiozni
  8. Zavisni
  9. Narcistički
  10. Granični
  11. Pasivno agresivni
  12. Seksualno devijalntna ličnost

Klasifikacija DSM IV se delom razlikuje od oficijelne klasifikacije kod nas i izgleda ovako:

Cluster A – ekscentrici (abnormalno kognitivno funkcionisanje, sumnjičavost, čudan govor, odnos prema drugima; mehanizmi odbrane: projekcija i fantazija)

Paranoidni

Shizoidni

Shizotipalni

Cluster B – dramatici (impulsivnost, kriminogeno ponašanje, ideje veličine, ekstremna emocionalnost, moguća depresija i somatizacija poremećaja; mehanizmi odbrane: disocijacija, poništavanje, abreagovanje, spliting)

Borderline

Antisocijalni

Narcistički

Histrionični

Cluster C – strašljivci (postojanje straha, separaciona anksioznost, potreba za kontrolom socijalnih relacija; mehanizmi odbrane: izolacija, hipohondrijaza, pasivno-agresivni model)

Zavisni

Izbegavajući

Opsesivno-kompulzivni

Ostali tipovi

Pasivno-agresivna ličnost

Ciklotimna

Depresivna

 

Razlike u klasifikaciji izmedju DSM IV i  ICD10 klasifikacije:            Već je pomenuto da osobe sa PL svoje ponašanje smatraju potpuno normalnim i odgovarajućim. Ovo u mnogome otežava terapiju, jer, pacijenti nisu motivisani da se menjaju već izbegavaju da prave promene.

Terapija poremećaja ličnosti

Većina pacijenata ne traži pomoć terapeuta zbog svog PL, već zbog drugih problema (depresije npr.). Čest je dolazak psihijatru na nagovor članova porodice ili saradnika iz okruženja.

Drugi znčajan faktor koji otežava terapiju su problemi koji ove osobe imaju u interpersonalnom funkcionisanju, što može dovesti do problema u odnosu pacijent – terapeut.

Poseban zadatak predstavlja razvoj motivacije za terapiju i aktivno učešće u njoj sa ciljem promene karakteristika ličnosti i njenih obrazaca razmišljanja,emocionalnih reagovanja, ponašanja i funkcionisanja.

Terapija PL podrazumeva psihofarmakološki tretman i psihoterapiju.

  1. Psihofarmakološki tretman

Ne postoji standardna medikamentna terapija za PL. Različiti medikamenti mogu se koristiti radi kupiranja simptomatologije koja se javlja kod ovih psihopatoloških stanja:

  • SSRi  se mogu koristiti ako postoji depresija, OK simptomi, anksioznost, napetost, gubitak kontrole impulsa, agresivnost
  • Atipični antipsihotici se primenjuju ako postoje psihotični simptomi, agresivnost, gubitak kontrole impulsa
  • Antikonvulzivi u slučaju gubitka kontrole impulsa, agresivnosti, labilnosti raspoloženja
  • BD  u slučaju akutnih anksioznih stanja
  1. Psihoterapija

Dva najznačajnija ali ne i jedina oblika psihoterapije PL su:

  • Kognitivno bihevioralna terapija
  • Terapija uvida (psihodinamski orjentisana i geštalt)

Svrha terapije PL nije kompletna promena , jer to nije realan, niti željeni cilj. Radi se na  kompenzaciji pojedinih aspekata ličnosti (manifestnih u ponašanju, interpersonalnim realcijama i razmišljanju osoba) za duži vremenski period kako bi osoba postala socijalno adaptabilnija i osećala se bolje.