Месец: октобар 2018.

Uverenja – iracionalna i racionalna uverenja kao uzrok emotivnih problema

Uverenja

Elis je otkrio da se ljudi uznemiravaju (ljute, plaše, tuguju, zavide itd.) ne zbog događaja u kojima učestvuju ili o kojima razmišljaju već zbog svojih uverenja o njima (Ellis, 1994).

Uverenja stiču na različite načine, preuzimajući uverenja drugih, gradeći sopstvena, bilo svesno ili nesvesno te ova uverenja vremenom stvaraju sistem kojim osoba tumači sve oko sebe i u sebi.
Uverenja mogu da budu racionalna i iracionalna.

Racionalna uverenja su logična, fleksibilna (prilagodljiva), zasnovana na realnosti, korisna za nas i vode nas ka željenom cilju.

Iracionalna uverenja (samoporažavajuća uverenja) su, međutim, nelogična, rigidna (neprilagodljiva), nerealna (iskrivljuju naše opažanje stvarnosti i nisu u skladu sa njom, štetna su po nas (izazivaju neprijatne emocije, osujećuju naše konstruktivno ponašanje) i osujećuju postizanje željenog cilja.

Iracionalna uverenja zahtevaju da nešto MORA ili NE SME, izazivaju užasavanje, neizdrž i generalizovano ocenjivanje drugih ljudi (ili samoga sebe) na osnovu pojedinačnih postupaka.

U osnovi svakog iracionalnog uverenja leži zahtevanost da nešto mora ili ne sme:

1.Zahtevnost u odnosu na samog sebe
2.Zahtevnost u odnosu na druge osobe
3.Zahtevnost u odnosu na svet

Ljudski um je podložan stvaranju i racionalnih i iracionalnih uverenja.

Uverenja su kao neka prizma ili naočare koje prelamaju naše opažanje stvarnosti te nam ona izgleda manje-više kao što jeste ili je naše sagledavanje izvitopereno (događaje doživljavamo depresivno kada gledamo „kroz ramne naočare“, nerealno veselo ako gledamo „kroz ružičaste naočare“ i slično).

A. Prema REBT učenju, podsticaj za naše reakcije su spoljašnji događaji, sopstvena razmišljanja, osećanja, ponašanja koji se zajednički nazivaju aktivirajući događaj (activating event) i označavaju simbolom A. Razni A se prelamaju kroz naša uverenja i tumače ili realno, izazivajući zdrave emocije (pozitivne ili negativne), ili nerealno, izazivajući nezdrave skale `“: jedan sa zdravim pozitivnim emocijama, jedan sa zdravim negativnim emocijama, jedan sa nezdravim pozitivnim emocijama i jedan sa nezdravim negativnim emocijama.

B. Uverenja se obeležavaju simbolom B (eng. belief = uverenje) i mogu da budu racionalna uverenja, skraćeno rB (eng. rational belief) i iracionalna uverenja, skraćeno iB (irrational belief). Uverenja su sistem na osnovu koga mi tumačimo svet oko nas i nas same.

C. Kao posledica kognitivnih procesa u B, nastaje posledica – C (eng. consequence = posledica).
Posledice mogu da budu:

1. emocije (zdrave ili nezdrave),
2. ponašanje (adekvatno ili neadekvatno) i
3. kognicije (korisne ili nekorisne).

Primer:

A. Jedna osoba je preskočila red i došla pre svih na šalter

B. Uverenje

a. Iracionalno uverenje: niko NE SME da ide preko reda (isto to na drugi način: svi MORAJU da čekaju na red); to što je osoba preskočila red je užasno i nepodnošljivo i ona je loša osoba
b. Racionalno uverenje: ja bih jako voleo da svi čekaju na red, ali oni to ne moraju, i ako se to i desi to nije u redu ali nije užasno, to mi ne prija ali nije nepodnošljivo

C. Posledice:

a. Iracionalno: bes, užasavanje, neizdrž (osoba se ne oseća dobro), osuiđivanje osobe u celini (a ne samo njenog postupka što bi bilo normalno)
b. Racionalno: zdravo nezadovoljstvo

Iracionalna uverenja su prisutna ne samo kod odraslih već i kod dece i to uvećoj meri jer su deca nezrela, manje obrazovana i sa manje iskustva.

Ukoliko postoje emocije, kognicije ili ponašanja koji nas ometaju, čine nesrećnim ili neuspešnim, REBT nudi efikasan metod za njihovo rešavanje.

Psihoterapijski postupak je u ovom pristupu zasnovan na analizi konkretnih situacija u kojima je došlo do nepoželjnih emocija, ponašanja ili misli koje želimo da promenimo i popravimo svoju efikasnost i zadovoljstvo.

Analizom A dolazi se do „kritičnog A“ koji aktivira ubeđenje koje izaziva određena osećanja, postupke i misli. Ukoliko se pokaže da je u pitanju iracionalno uverenje, na osnovu procene, tj. da nije logično, da nije realistično i da nam ne koristi, ono se zamenjuje racionalnim uverenjem.

Jačanje racionalnog uverenja i delovanje na osnovu njega podstiče promenu koja dovodi do pojave, u istim situacijama, poželjnih emocija, ponašanja i misli. Kod dece je taktika osporavanja (dispute) vezana za empirijsko osporavanje kod dece na stadijumu mentalnog razvoja na nivou konkretnih operacija po Pijažeu.

Logičko osporavanje se teško može sprovoditi sa decom.

Ključ REBT kao i našeg psihičkog života leži u našim mislima. Način na koji mislimo određuje zadovoljstvo/nezadovoljstvo, efikasnost/neefikasnost, spokojnost/nespokojnost.

Prema REBT teoriji naše osećanja i postupci su određeni u mnogome našim mislima, mada su biološki faktori od značaja što stavlja određena ograničenja. Takođe je li životno iskustvo to što upliviše naš psihički (i ne samo psihički) život.

Uverenja su mahom nesvesna, ona vremenom postaju automatska i sadrže naša „pravila“ o tome kakav svet treba da bude. Ova uverenja mogu da se tokom terapije osveste i iracionalna uverenja zamene racionalnim (Froggatt, 2005).

Događaji aktiviraju naša uverenja, a svesne misli zavise od nesvesnih bazičnih uverenja.

U našem sistemu mišljenja postoje tri nivoa:

1. Na najdubljem nivou postoje bazična uverenja koja su obično nesvesna i mi uglavnom funkcionišemo na osnovu njih
2. Površnije su procene
3. Najpovršniji su zaključci

Zaključci

Zaključci su naša nagađanja o tome šta se dešava, šta se dešavalo ili šta će se dešavati. Zaključci su ono što mislimo da jeste, mada to ne mora da bude tačno.

Iracionalni zaključci su iskrivljavanje – distorzije realnosti.

Ovi zaključci su kognitivne greške i to:

1. Naziv: Sve ili ništa razmišljanje
Opis: opis iskustva pomoću jedne ili dve suprotne kategorije
Primer: neporočan / poročan; svetac / grešnik; ispravan / nesipravan

2. Naziv: Preterano uopštavanje
Opis: izvlačenje uopštenog zaključka na osnovu jednog pokazatelja
Primer: To potvrđuje da ja uopšte ne mogu da se kontrolišem

3. Naziv: Otpisivanje pozitivnog
Opis: zaključak da je neka pozitivna stvar nevažna
Primer: Ako bi se to i desilo ne bi ništa promenilo

4. Naziv: Fokusiranje na negativno
Opis: preterano razmišljanje o negativnim događajima
Primer: Šta ako se desi….

5. Naziv: Skok na zaključak
Opis: fokusiranje na jedan jedini aspekt situacije u donošenju zaključka
Primer: Pošto me još nije pozvao znači da mu nije stalo do mene

6. Naziv: Čitanje misli
Opis: uverenje da zna šta druga osoba misli, bez provere
Primer: Znam da misli da sam nesposoban za taj posao

7. Naziv: Proricanje sudbine
Opis: uverenje da tačno zna šta će se desiti, ignorišući ostale mogućnosti
Primer: Neće me primiti na posao

8. Naziv: Preuveličavanje / minimalizovanje
Opis: preuveličavanje negativnih aspekata situacije ili smanjivanje pozitivnih
Primer: Nisam mogla da nastavim dalje od straha / Nije mi ni malo bolje

9. Naziv: Emocionalno rezonovanje
Opis: uverenje da je nešto istina, zato što osećaj govori da je to istina
Primer: Osećam se uplašeno, mora da će se desiti nešto strašno!

10. Naziv: Apsolutistički zahtev “mora” / “ne sme”
Opis: zaključak da ono što je poželjno mora da se desi, a ono što je nepoželjno ili loše ne sme da se desi
Primer: Moram uspeti u onome što želim, ne smem pogrešiti u važnim stvarima

11. Naziv: Apsolutističko “trebao sam” / ” nisam trebao”
Opis: naknadni zaključak kako je trebalo postupiti u prošlosti i samo – optuživanje
Primer: Nisam trebao to da joj kažem jer da joj nisam to rekao nikad me ne bi ostavila

12. Naziv: Etiketiranje, samo – obezvređivanje
Opis: generalizovanje o vrednosti bića na osnovu opisa ponašanja
Primer: Loše sam to uradio, ja sam loš radnik, ništa ne vredim

13. Naziv: Ne mogu to da podnesem
Opis: otpisivanje sopstvenih mogućnosti tolerisanja teškoća
Primer: Ako bi me ostavila, ja to ne bih mogao da podnesem

14. Naziv: Užasavanje
Opis: nepotrebno preterivanje u pridavanju negativne vrednosti nekom događaju
Primer: Od kada me je ostavila, život mi je užasan.

Zaključci su obično deo akitivirajućih događaja (A).

Evaluacije / procene

Procene su srednji nivo našeg mišljenja gde mi na osnovu zaključaka o svetu i sebi i prestavljaju značenja događaja iz naše perspektive.

One mogu da budu svesne i nesvesne.

Osnovni tipovi procene su:

Zahtevnost (kada nešto bezuslovno MORA ili NE SME!) koje je osnovna zahtevnost prema sebi, drugima i svetu i iz koje mogu da budu izvedena tri zahteva:

Užasavanje: preuveličavanje posledica događaja, bilo ranijih, bilo aktuelnih bilo budućih. Oni se sagledavaju kao „užasni“ odnosno najgore što može da se desi

Nepodnošenje: označava doživljaj osobe da nešto „ne može da podnese“

Ocenjivanje ljudi: ovo je proces koji se odnosi na sebe i/ili druge ljude i zasniva se globalnoj oceni ljudi na osnovu nekog dela, tj. osobine, ponašanja ili postupaka. To predstavlja logičku grešku pars pro toto.

Naravno, celina ne može da se ocenjuje samo na osnovu jednog njenog dela (npr. uradio sam jednu stvar loše, znači ja sam loša osoba).

Bazična uverenja

Bazična uverenja su osnovna uverenja – iracionale ideje, iz kojih proističu druga, površnija uverenja. Osnovna uverenja određuju značenja događaja za nas i zadržavajući takva uverenja mi sebe osjećujemo u našim životnim ciljevima tj. ona su samoporažavajuća.

Albert Elis (Ellis) je izdvojio nekoliko osnovnih uverenja na osnovu velikog broja uverenja koje je našao kod svojih klijenata.

Osnovna/bazična uverenja su (Ellis, 1994):

Lista 11 iracionalnih ideja

1.Sudbonosno je važno i neophodno za odrasle ljude da budu voljeni ili priznati od strane gotovo svake značajne osobe u njihovom životu.

2.Čovek apsolutno mora biti kompetentan, adekvatan i uspešan u svim važnim oblastima, ili bar u jednoj, inače je neadekvatna, bezvredna osoba.

3.Ljudi se apsolutno moraju ponašati obzirno i pravedno i ako se ne ponašaju tako oni zaslužuju prokletstvo i osvetu. NJihovo loše ponašanje znači da su skroz pokvareni i loši.

4.Kada se u životu događaji ne odvijaju onako kako bi čovek želeo i voleo da bude, to je užasno, grozno i nepodnošljivo stanje.

5.Emocionalni poremećaji su većinom izazvani spoljašnjim događajima i ljudi nemaju mogućnosti da utiču na smanjenje ili povećanje svojih disfunkcionalnih osećanja i ponašanja u odnosu na te događaje

6.Ako postoji mogućnost da se nešto opasno ili zastrašujuće desi čovek treba konstantno i mnogo da brine o tome i treba neprestano da bude okupiran mislima o mogućem javljanju tog opasnog događaja.

7.Čovek ne može da se suoči sa nekim svojim životnim odgovornostima i teškoćama i stoga je bolje da takve teškoće i odgovornosti sistematski izbegava.

8.Čovek mora biti prilično zavisan od drugih, odnosno neophodni su mu drugi ljudi i nije u stanju da samostalno upravlja i vodi svoj život.

9.Prošlost je najvažnija determinanta čovekovog sadašnjeg ponašanja, jer ono što je u prošlosti imalo snažan uticaj na život čoveka, tokom celog njegovog života će nastaviti da utiče na sličan način.

10.Poremećaji koje imaju drugi ljudi su užasni i čovek mora biti veoma uznemiren oko njih.

11.Sigurno postoji nedvosmisleno ispravno, precizno i savršeno rešenje za ljudske probleme i užasno je ako se to savršeno rešenje ne pronađe.

Sva mnogobrojna uverenja koje ljudi imaju u konkretnim situacijama u kojima doživljavaju nezdrave emocije, misli i ponašanja, mogu da se u svojoj osnovi svedu na neko od navedenih iracionalnih, samoporažavajućih uverenja.

Frustracije i niska frustraciona tolerancija

  • Fustracija je duboki hronični osećaj ili stanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje narasta iz nerešenih problema.
  • Frustracija je jedno kompleksno emocionalno stanje koje osećamo kada se susretnemo s preprekama.

Kako možemo opisati frustraciju?
1. frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.
2. frustracije se kreću od neopazivih do moćnih
3. frustracije počinju osećanjem nezadovoljstva
4. mi sami stvaramo sopstvene frustracije zbog načina na koji definišemo prepreke, stvari koje nas u životu koče
5. jake frustracije rezultiraju pomešanim osećanjima koja dezorganizuju našu memoriju i ponašanje
6. u zavisnosti od toga kako tumačimo sopstvena osećanja koje frustracije izazivaju, one mogu da utiču na pozitivnu promenu kod nas, ili agresiju, detinjasto ponašanja, žaljenje ili prisilno ponašanje.

Frustracija je stvar percepcije – načina na koji opažate svet. Počnite drugačije da definišete svet oko sebe, i postaćete znatno manje frustrirani. Kako ne možemo uvek da izbegavamo stvari, događaje i ljude koji nas nerviraju, možemo da naučimo da drugačije definišemo sopstvenu okolinu i pomognemo sebi da se osećamo manje frustrirano, nezadovoljno i uznemireno.

Niska tolerancija na frustraciju:

Niska toleracija na frustraciju se javlja kada odbijemo da se ponašamo disciplinovano da bismo ostvarili određene ciljeve, kada mislimo da ne možemo da tolerišemo neizvesnost i kada idemo zaobilaznim putevima, odnosno linijom manjeg otpora. Javlja se kod ljudi koji imaju loše veštine slušanja, završavaju rečenice drugih ljudi, umesto da ih puste da ispričaju šta su želeli. Javlja se kod ljudi koji su ometeni i rasejani. Javlja se kada konstantno zahtevamo da dobijemo to što želimo, na što brži i što lakši način. Zaključak je da, iako je niska tolerancija na frustraciju razumljiv odgovor ljudi, ona često dovodi do loših rezultata.

Niska tolerancija na frustraciju često vodi izbegavanju suočavanja s problemima, agresivnom ponašanju, izlivu besa ili suza, nezadovoljstvu. Utiče negativno na naše psihičko i fizičko stanje.
Misaoni stil ljudi koji imaju nisku toleranciju na frustraciju je pun optuživanja i zahteva prema svetu, okolnostima koje ih okružuju i u kojima se nalaze.
Ne možemo promeniti svet da bi nam bilo lakše, ali svakako možemo promeniti sosptveno viđenje sveta i osećanja koja doživljavamo u interakciji sa okolinom.
Kada se misli osobe koja ima nisku toleranciju na frustraciju prevedu u rečenice, one zvuče otprilike ovako:
1. ja to ne mogu da podnesem
2. ja to ne mogu i neću da uradim
3. ja to neću da trpim
4. mrzim samu/samog sebe i ništa ne vredim
5. ništa više ne radim kako treba, osećam se kao da se nalazim u začaranom krugu.

Zapamtite: Nemoguće je rešiti se svih frustracija. Za tako nešto bi bilo potrebno odreći se svih htenja i želja! Ono što možemo i što bi za nas bilo poželjno da uradimo je da prihvatimo frustracije kao sastavni deo života.

Šta promoviše nisku toleranciju na frustraciju?

Neki od nas se rode sa smanjenim kapacitetom za tolerisanje frustracije. Dr. Albert Ellis kaže da imamo urođenu tendenciju da razvijemo netolerantnost na frustraciju. Prema Ellisu «Bukvalno sva bića imaju jaku biološku tendenciju za samoporažavanje usled tendencije za kratkotrajnim hedonizmom i nastojanjem da se ostvare trenutni i kratkoročni ciljevi».
Ako smo veoma nesposobni da tolerišemo napetost, osećaćemo se veoma frustrirano, jer je malo stvari na ovom svetu koje izgledaju savršeno. Mi aktiviramo biološku tendenciju za netolerisanje frustracije kada zahtevamo izvesnost u neizvesnom svetu. To nekada ide do mere potpune psihološke dezorganizacije.

Kako učimo da izbegavamo frustracije?

Nekako tokom života, neki od nas dođu na ideju da frustracije treba izbegavati i da treba težiti komforu. U stvaranju ovakvih ideja nam pomažu razni izvori: reklame, edukacioni sistem, roditelji, a posebno mi sami. Profesionalci u svetu reklama glorifikuju proizvode koji “umanjuju tenziju i frustracije” (npr. pilule za otklanjanje tenzije). Ovi reklameri impliciraju da ljudi ne bi trebalo da podnose diskomfor i da mogu pilulom otkloniti tenziju.
Ista ova propaganda nudi i pilule za lako i nepovratno gubljenje kilograma. Ljudi su uporni kupci tih proizvoda uprkos nejasnim “dokazima”  za delotvornost proizvoda i jasnim dokazima o njihovim štetnim i, ponekad, opasnim efektima.
Edukacioni sistem pomaže u razvoju netolerantnosti na frustracije. Često se ne suočavamo s obavezama na odgovoran način, već odugovlačimo, a profesori nam “gledaju kroz prste”
Roditelji, slabi na svoju decu i, iz “najboljih namera”, često tolerišu rečenice poput “ ne radi mi se sad to,  mrzi me, ostavi me na miru”. Oni, nažalost, ne razmišljaju da život deci neće opraštati odugovlačenja i ne slute da im svojim postupcima čine “medveđu uslugu”
Mi sami razvijamo sistem uverenja da je ići linijom manjeg otpora poželjan put. Zašto to radimo? Odgovor je jednostavan da jednostavniji ne može biti. Zato što je tako lakše i zato što nam je provlačenje kroz život mnogo puta “upalilo”.

Frustrirana očekivanja, perfekcionizam i uznemirenost

Kada nam se naruši komfor i kada se osećamo netolerantno na nastalu frustriranost, često zauzimamo perfekcionistički pogled na svet – nerealistično visoke standarde. Naravno, tako frustrirani, ne uspemo da ih ostvarimo. Ovi standardi se grade delimično kroz učenje, a delimično kroz nadu da će perfekcionizam kompenzovati sopstvenu nesavršenost i rezultovati otklanjanjem neprijatnosti. Ideja da ćemo perfekcionizmom kompenzovati sopstveni nesavršenost zvuči potpuno apsurdno. Kako jedno pogrešivo i nesavršeno ljudsko biće (što je, u biti, svaki čovek) ikada može da očekuje da će ostvariti nešto što je apsolutno izvan njegovog domašaja? Živimo u svetu u kom se događa previše stvari nad kojima nemamo nikakvu kontrolu, dnevne varijacije u našim sposobnostima i neočekivane promene u okruženju doprinose nepredvidivosti života.
Ova psihička parodija «izbegavanja diskomfora kroz savršenstvo» sadrži jednu važnu poruku – osoba se plaši da će sve izmaći kontroli ukoliko nema potpunu kontrolu nad svim. I zaista, svaka osoba koja se plaši intenzivnih emocionalnih stanja, poput frustracija ili samog straha, uznemirava samu sebe, paničeći i na samu pomisao o mogućnosti javljanja tih jakih negativnih emocija. Iz tog razloga se javlja sve veća potreba za potpunom kontrolom, koja stvara sve veću frustriranost i doprinosi mogućnosti gubljenja kontrole.

Procesi frustracije i uznemirenosti

Ljudi koji očekuju da imaju potpunu kontrolu nad sobom i svojom okolinom i koji se se plaše tenzije, će neizbežno biti frustrirani.
Sledeća lista definiše i opisuje proces frustriranosti i uznemirenosti:
1. uviđamo da ne možemo imati ono što smo poželeli onda kada smo poželeli i postajemo frustrirani, ili ne ostvarimo sopstvena očekivanja, ili se naše pretpostavke oko nečega ne poklope s relanošću
2. kažemo sami sebi da ne možemo da podnesemo tu situaciju, i ova vrsta samo-govora okida proces intolerancije na frustraciju
3. ponavljamo ovu istu rečenicu u svojim mislima i postajemo fiksirani za ideju da nikako ne bi trebalo da osećamo diskomfor
4. preokupiramo se mislima o tome kako je frustracija užasna i ograničavamo šanse da razmotrimo alternative.
5. reagujemo preterano: povlačenjem, agresijom, rigidnošću ili impulsivnošću
6. retko učimo iz iskustva, jer smo pod dejstvom jakih emocija koje ometaju proces učenja i kratkotrajnu memoriju. Dolazi do toga da u budućnosti ponavljamo ovaj obrazac mišljenja, osećanja i ponašanja.

Ovaj process se dešava brzo i automatski, tako da često nismo sasvim svesni sopstvenih tumačenja situacije povodom koje bivamo frustrirani. Na primer, osoba koja na prvu prepreku reaguje sa “ O,ne!” uglavnom trenutačno oseća priliv tenzije koja narasta u telu i koja se intenzivira. Čovek tada pokušava da pobegne od osećaja tenzije. Ovaj proces katapultira frustraciju i uznemirenost, konfuziju, mizeriju, osećaj gubitka kontrole i neadekvatnosti.

Proces frustracija-uznemirenost takođe može početi polako, kada poušavamo da utešimo sami sebe povodom neke uznemirenosti. Međutim, ukoliko imamo ideju da ne možemo podneti neprijatnosti, tešenje ne  samo da neće pomoći, već će dovesti do suprotnog efetka. Frustracija će rasti sve dok u jednom trenutku ne dođe do eksplozije, koju mnogi opisuju kao “pucanje filma”.

Najveći broj normalnih osoba periodično pati od niske tolerancije na frustraciju. Među njima ima i ljudi koji pate od ozbiljnih psiholoških problema povezanih s niskom tolerancijom na frustraciju. Ako pogledate stručne opise psihičkih poremećaja, videćete da je potreba za komforom i izvesnošću sastavni deo mnogih od njih. Iz tog razloga, a takođe iz normalne ljudske potrebe da živimo srećan život, ne bi bilo loše da se suprotstavimo filozofiji netolerasanja frustracije i “pomučimo” da izgradimo veštine lakšeg savladavanja iste.

Jezički stil osoba sa niskom tolerancijom na frustraciju:

Percepcija, misli i jezik su moćne direktivne funkcije. Kao što je neurofiziolog A.R.Lurija primetio « govor u celini ulazi u mentalne procese i moćno je sredstvo za regulaciju ljudskog ponašanja». Drugim rečima, osoba koja sama sebi kaže da nešto ne može da podnese, tako će se i osećati i na taj način sebe frustrirati. Postoje specifična (samo)izražavanja koja su povezana s niskom tolerancijom na frustraciju. Ta izražavanja ukjljučuju dopunske i izbegavajuće fraze (neću, ne mogu to da uradim) netačne generalizacije (osim mene, sve i svi donose nevolje) fraze povezane s distresom (osećam se preopterećeno, preplavljeno), fraze netolerancije (ne mogu da podnesem), imperative (stvari mora, treba i ima da funkcionišu onako kako ja želim), fraze globalnog vrednovanja sebe (mrzim samog/samu sebe, ništa ne vredim) i fraze bespomoćnosti (ništa ne radim kako treba, osećam se zarobljeno).
Definisanjem okolnosti u terminima zahteva, moraja, trebanja i nepodnošenja, frustrirana osoba postaje zarobljena u sopstvenoj “realnosti”. Na žalost, takav  jezički stil pospešuje nisku toleranciju na frustraciju i udaljava osobu od relanosti kakva zaista jeste.

Niska tolerancija na frustraciju i self concept (viđenje sebe)

Ljudi s niskom tolerancijom na frustraciju postižu uspehe koji su manji od njihovih realnih sposobnosti i negativno iskrivljuju viđenje sebe samih. Ova iskrivljenja uključuju ideje tipa “ništa ne vredim, jer nisam uspeo da ovaj konkretan zadatak uradim kako treba”. Kombinacija samoporažavajućih ideja i izbegavanja neprijatnosti izaziva nekompetentno ponašanje kod tih osoba, pojačava negativan pogled na sopstvenu ličnost i dovodi do samoispunjujućeg proročanstva. Ljudi zarobljeni u tom obrascu se često osećaju kao da su zatrpani ometajućim stvarima. Kako bivaju zarobljeni u mreži iskrivljenih misli, ponašanja i osećanja, teško im polazi za rukom da se iz te mreže ispletu.

Niska tolerancija na frustraciju i problematične navike:

Sokrat je govorio “sve naše greške se rađaju iz konfuzije i neznanja”. Iako je prenaglasio ovaj problem, bio je na pravom tragu. Ukoliko naučimo da prepoznamo i razložimo uticaj jezika niske tolerancije na frustraciju i pogrešnih uverenja, manje vremena ćemo biti zbunjeni, a više vremena imati za uvežbavanje i razvijanje strategija za kvalitetniji život.
Međutim, dešava se da pokušaji otklanjanja niske tolerancije na frustraciju vode razvijanju loših navika, koje samo privremeno skrenu pažnju s problema intolerantnosti na frustraciju. Nepromišljanje sopstvene intolerantnosti i navika da što brže zadovoljimo želje, kako bi se otklonila tenzija, samo pojačavaju sklonost ka brzom rešavanju problema i postizanju kratkoročnog zadovoljstva. Navike koje podržavaju našu netolerantnost na diskomfor se rasplamsavaju brzo!

Postoji mnogo načina za odvikavanje od ovakvih obrazaca:
1. prvenstveno je bitno naučiti koji smisao imaju i na koji način funkcionišu ove navike. Ovaj korak smo upravo savladali
2. sada se suočite s činjenicama, i izbegnite izgovore
3. gledajte šta stoji iza navike, pogledajte u pravi problem – pravi problem je želja da sve u životu ide lako, lepo i brzo
4. život je sačinjen iz izazova, i kako se ne mogu svi rešiti odmah i na lak način, prihvatite to kao činjenicu!
5. napravite plan razumnih i ostvarivih ciljeva
6. iskoristite maštu da zamislite željeni cilj i korake koje treba da preduzmete da biste do cilja došli
7. loše navike zamenite nečim konstruktivnim
8. ne očekujte brze rezultate
9. potražite pomoć ako ste već pokušali dovoljno uporno, a niste postigli rezultate

Vi sami možete da se odviknete od neželjenih navika. Uprkos pesimističnim statistikama o visokom procentu neuspeha ljudi koji koji pokušavaju s odvikavanjima kroz terapiju i specijalne grupe, kao što su grupe podrške za regulaciju težine, odvikavanje od pušenja i slično, milioni ljudi uspevaju da se odviknu od neželjenih navika.
Oni koji nisu uspeli u odvikavanjima – ili nisu uspeli da izgrade adekvatne veštine nošenja s frustracijama ili su posustali u izvršavanju zadataka uprkos veštinama koje poseduju.

Stanley Schachter izveštava rezultate jednog istraživanja koje kaže da javno mnjenje predstavlja gojaznost, nikotinsku zavisnost i heroinsku zavisnost kao gotovo beznadežno teška stanja, dok to zapravo uopšte nije tačno. On je utvrdio da ljudi mogu i često uspevaju da se “očiste” od destruktivnih navika. Ali da bi u tome uspeli, moraju istrajno da rade na razbijanju loših navika i filozofije “linije manjeg otpora”.

 

Autor: Renata Senić

Patološko laganje

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …

Sve što bi trebalo da znate o REBT psihoterapiji

Kao primer savremenog psihoterapijskog pristupa daćemo osnove Racionalno emotivne bihevioralne terapije – REBT (Rational …

Prokrastinacija i odlaganje – uzroci

Prokrastinacija znači odlaganje nečeg neprijatnog. Prokrastinacija je izbegavajuće ponašanje koje ima za posledicu sabotiranje …