Месец: март 2019.

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje kazne. Ko to ne priznaje, laže. Naravno neki ljudi lažu više nego drugi, obično se veća količina laganja sa ciljem smatra manipulacijomPatološko laganje, međutim, je laganje bez određenog cilja, bez ikakve očigledne koristi a često i štetno po samog izvršioca. Osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo kao da izgovara čistu istinu.

Da li je patološko laganje svesno?

Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje imaju problema sa patološkim laganjem veruju u sopstvene laži kao da su one stvarne, te često ne priznaju da imaju problem. Iako, gledano sa strane, ovakvo laganje može dovesti osobu u neprijatnu situaciju kada ljudi otkriju da je konstantno lagala impuls ka lažima izgleda ima funkciju da bar neko vreme osobu prikaže u što boljem svetlu i poveća njeno inače veoma nisko samopuozdanje.

Kako prepoznati patološko laganje?

Osobe koje imaju problema sa patološkim laganjem se najlakše prepoznaju na osnovu velikog broja prekršenih obećanja, upropaštenih veza i nesposobnosti da završe važne zadatke na vreme. Takođe, kako je u osnovi nedostatak samopouzdanja, njihove laži će se odnositi na to da su veoma bliski sa poznatim ličnostima ili da su postigli naki neverovatan podvig. Kako takve osobe nisu svesne posledica svojih izmišljanja, ako ih uhvatite u laži obično se neće izvinjavati ili priznavati krivicu. One će samo nastaviti dalje kao da se ništa nije dogodilo. Obično ako ih otkrije jedan krug ljudi, oni odatle odlaze i biraju novi krug ljudi u kome će nastaviti da se kreću dok ih ne otkriju i tako redom.

Da li je patološko laganje poremećaj?

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti patološko laganje se javlja kao simptom nekih poremećaja ličnosti kao što su granični, antisocijalni ili narcistički poremećaj ličnosti. Međutim, dešava se da patološko laganje može da postoji samo po sebi i kao takvo ono nije deo nekog ozbiljnijeg psihijatrijskog poremećaja. Dakle, jako je bitno razgraničiti da li je patološko laganje samo način ponašanja koji neka osoba manifestuje ili je deo odnosno simptom nekog ozbiljnijeg poremećaja.

Da li postoji tretman za patološko laganje?

Ako se patološko laganje javlja kao simptom nekih od poremećaja ličnosti ono se uglavnom tretira medikamentima i psihoterapijom. Važna stavka u psihoterapiji je da osoba prizna da ima problem s laganjem, jer je za nju velika poteškoća da razluči kada govori istinu a kada laže. U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, psiholog pokušava da otkrije zašto osoba ima potrebu za laganjem, kakvo je njeno uverenje o laganju i kako laž utiče na njene emocije i ponašanje. Ovakve osobe su takođe skolne da manipulišu svoje terapeute, one ne mogu odoleti potrebi za izmišljanjem priča koje potkrepljuju lažnim sećanjima i emocijama. Naravno, ukoliko takve osobe ne pristanu na tretman sa njima nije moguće raditi.

Mr Sanja Marjanović

dipl. psiholog

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost i problem pažnje. Značajno je da se ovi znaci registruju u svim oblastima života deteta – u vrtiću, a najčešće školi, kod kuće, i u slobodnim aktivnostima da drugom decom.

Kako prepoznati simptome impuslivnosti ?

Postoje određeni kriterijumi koji mogu ukazivati na stepen poremećaja : dete kreće u akciju pre nego što razmisli, skače s jedne aktivnosti na drugu, nije u stanju da dočeka da dođe u red, prekida druge u razgovoru, upliće se drugima u ono što rade, ne čeka instrukcije, ne pridržava se pravila u igrama.

Ukoliko je Vaše dete hiperaktivno, biće stalno u pokretu, neprestano će imati potrebu za penjanjem, skakanjem ili trčanjem, neće moći mirno da sedi u stolici, imaće pojačan impuls za govorom, stalno će nešto vrteti u rukama, pokazivaće uznemirenost i nemir.

Treća grupa znakova se odnosi na indikatore nepažnje. To znači da dete ima slabu koncentraciju, ne dovršava započeto, nije u stanju da se organizuje, izostaje sposobnost planiranja, nepažljivo je, odasutno, sa teškoćom se pridržava uputstava, rasejano je, nije istrajno u nekom zadatku ili aktivnosti, teško dovodi aktivnost do kraja, često zaboravlja i gubi stvari.

Da bi što bolje procenili da li se radi o hiperaktivnom detetu ili ne, potrebno je da postoji najmanje šest indikatora iz svake grupe simptoma, uz uslov da su prisutni od najranijeg detinjstva i to u različitim situacijama (kod kuće, u vrtiću ili školi i aktivnostima u slobodno vreme). Pored toga, potrebno je da se intervjuišu oba roditelja i dete, primene skale za procenu ponašanja, izvrši neurološki pregled i testiraju kognitivne sposobnosti.

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je češći kod dečaka nego kod devojčica. Utvrđeno je da postoji genetska predispozija u nastanku ovog sindroma, kao i da su bitni prenatalni činioci (nikotin, trovanje olovom, loša ishrana trudnice…). Ovaj poremećaj je često udružen sa poremećajem razvoja, pre svega u oblasti govora i pisanja, sa simtomima anksiooznosti, kao i problemima u odnosima sa roditeljima, vršnjacima, nastavnicima i širom socijalnom sredinom.

Najčešće se prepoznaje sa poslaskom u školu zbog teškoća sa učenjem, bez obzira na inteligenciju deteta. Potrebno je razviti saradnju sa učiteljem/nastavnikom, razdeliti gradivo na manje celine, napraviti detaljan plan rada, usmeriti se na razvoj fizičkih veština kao i podsticanje kreativnosti koji bi detetu vratili samopoštovanje i samopouzdanje. Detetu su potrebni  razumevanje, rutina, predvidljivost i struktura, pohvala,  kao i Vaša realna očekivanja.

Šta je granični poremećaj ličnosti i kako ga prepoznati (GPL)

Glavna karakteristika graničnog poremećaja ličnosti je visoka nestabilnost u interpersonalnim odnosima, slici o sebi i emocijama. Osobe sa ovim poremećajem ličnosti su obično i veoma impulsivne. Prvi znaci ovog poremećaja se javljaju u ranom odraslom dobu. Nestabilni odnosi sa drugima perzistiraju godinama i obično su povezani sa nestabilnom slikom o sebi i ranim socijalnim interakcijama. Relacije i emocije ovakvih osoba obično se vide kao površne bez mogućnosti produbljivanja.

Kako prepoznati granični poremećaj ličnosti

Postoji nekoliko simptoma koji opisuju granični poremećaj ličnosti:

  • Besumučno bežanje od mogućnosti da se doživi pravo ili imaginarno napuštanje
  • Obrazac nestabilnih i intenzivnih interpersonalnih odnosa koji variraju između dva ekstrema-idealizacije i obezvređivanja
  • Poremećaj identiteta, podrazumeva značajnu i kontinuiranu nestabilnu sliku o sebi
  • Impulsivnost koja se ogleda u prekomernom trošenju, promiskuitetu, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, rizičnoj vožnji, kockanju
  • Povremeno suicidalno ponašanje, pretnje suicidom ili samopovređivanje
  • Emocionalna nestabilnost u vidu epizodičnih padova u raspoloženju (disforije), anksioznosti, razdražljivosti
  • Hronično osećanje praznine
  • Neadekvatno, intenzivno izražavanje besa i teškoća da se on kontroliše (npr. osoba plahovito reaguje u sekundi, konstantno je besna, povremeno se potuče)
  • Prolazne, sa stresom povezane paranoidne misli ili ozbiljniji disocijativni simptomi

Kao i kod svih poremećaja ličnosti osoba mora imati bar 18 godina pre nego što joj se ustanovi granični poremećaj ličnosti. Češći je kod žena, a intenzitet njegovih simptoma se smanjuje sa starenjem. Važno je napomenuti da kad se radi o dijagnostici ne treba klasifikovati ovaj poremećaj kao jeste ili nije već više posmatrati poremećaj kao kontinuum, npr. poremećaj je prisutan u određenom stepenu.

Uzroci graničnog poremećaja ličnosti

Kao i za druge psihološke poremećaje za nastanak i razvoj graničnog poremećaja ličnosti zaslužni su različiti faktori.  Uzroci nastnaka su genetski faktori, socijalni faktori (kvalitet interakcije u ranom razvoju u okviru porodice, vršnjačke grupe), kao i psihološki faktori(ličnost individuee koja je oblikovana sredinom i naučeni načini prevladavanja stresa). Ne postiji jedan faktor koji utiče na nastanak, više je to interakcija ovih nekoliko. Takođe, ukoliko osoba ima ovaj poremećaj to u izvesnoj meri uvećava rizik da će ga preneti na potomstvo.

Tretman graničnog poremećaja ličnosti

Ovaj poremećaj se kod osoba manifestuje u različitim oblicima. Ono što ih najbolje opisuje je neka vrsta teškoće da odbace svoju nerealnu percepciju sveta i okoline. Ovo pri tom nije poremećaj koji uključuju deluzije, iako tako može izgledati, već se pre sastoji u emotivnom prepravljivanju regulatornih kognitivnih funkcija.

Osobe sa ovim poremećajem obično vide druge ,,crno-belo“. Na primer, u zavisnosti od situacije do situacije, psihoterapeut kod koga idu na terapiju može u jednom trenutku biti doživljen kao veoma podržavajuća i negujuća osoba a u drugom trenutku kao jako loša i bezosećajna osoba koja ne brine za klijenta. Ljudi koji rade sa ovakvim poremećajima su uvek svesni ove ,,sve-ili-ništa“ filozofije, veoma su oprezni i istu ne validiraju.

Najbitnija stvar koju psihoterapeuti i lekari uče kada je u pitanju granični poremećaj ličnosti je da ostanu suzdržani i da sve vreme imaju emotivnu i misaonu stabilnost koja izostaje kod klijenta. Mnogi odustaju od tretmana ove vrste poremećaja jer klijenti mogu biti veoma zahtevni, prete siucidom ili samopovređujućim ponašanjem. Ipak, psihoterapija može biti tretman izbora pored medikamenata koji služe za stabilizaciju emotivnog oscilovanja. Uz pomoć lekova, najčešći doprinos psihoterapije je da nauče osobe novim veštinama rešavanja problema i emocionalne regulacije. Međutim, napredak u terapiji se vrlo teško ostvaruje i nije zagarantovan a dužina njegovog trajanja je najmanje godinu dana.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Rak i psiha

„Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem“     

Elinda Evans                                                                                                                                                                                       

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike.

Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči.

Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna a naročito grupna, jeste i zbog odustajanje od ideje kojoj su mnoge žene sklone a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupe podrške su jedan od  načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da razmeni iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je nophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

 

Izvor: Vladeta Jerotić, Neurotične pojave našeg vremena, Ars Libri, Beograd, 2004. 

Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi

Umetnost je najsuptilniji oblik ljudske prakse, čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula, ljudskog uma i duha. Uobičajena je podela umetnosti na 7 vrsta: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, pozorište i film. Iako su sve one u velikoj meri zastupljene, muzika odudara od svih ljudskih delatnosti, kako zbog svoje sveprisutnosti, tako i zbog svoje drevnosti. Nijedna poznata ljudska kultura, ni danas niti bilo kad u do sada zabeleženoj istoriji, nije bila bez muzike. Stari narodi su muzici pridavali izuzetan značaj. Prema starim Kinezima, muzika, odražava harmoniju između neba i zemlje. Heleni su bili duboko uvereni da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno, dok se u Palestini i na području Mesopotamije, muzika smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti. O muzici starih naroda saznajemo sa reljefa na zidovima palata, grobnica i hramova. U ovo doba se javljaju prve teorije muzike, ali nije bilo notacije, pa su se melodije prenosile usmeno s kolena na koleno. Tek u hrišćanskom periodu muzika dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Ona zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Dopire u našu svest pomoću čula sluha. Sam pojam muzike potiče iz Stare Grčke (mousike – grčka reč). Kako su u staro-grčkoj mitologiji muze bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca.

Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi kao što je lavež psa ili škripanje kočnica- u mnogima izazivaju neprijatna osećanja?Kako muzika nekom lako ide od ruke dok drugima ne ide? Odakle potiče kreativnost? Zašto nas neke pesme toliko pokreću, a druge nas i ne dotiču? A kakva je u svemu tome uloga percepcije? Razumevanje zbog čega volimo muziku i šta nas to u muzici privlači jeste prozor u suštinu ljudske prirode. Svako novo pitanje otvara vidike i um ka razumevanju složenosti muzike, sveta, iskustava i doživljaja. Kao što je filozof Pol Čerčland primetio, ljudi oduvek teže da spoznaju svet, kroz čitavu poznatu istoriju. Naša znatiželja je otkrila mnogo toga što je priroda skrivala od nas: dimenzije prostora i vremena, strukturu materije, mnoštvo oblika energije, poreklo svemira, prirodu samog života zahvaljujući otkriću DNK. Ipak jedna misterija nije otkrivena – to je misterija ljudskog mozga i njegovog stvaranja misli i osećanja, nada i želja, ljubavi i doživljaja lepote, plesa, likovne umetnosti, književnosti i muzike. Psihologija  je nauka koja ima odgovore na neka od tih pitanja – o muzici, percepciji, ličnosti, kreativnosti i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu.

MUZIKOTERAPIJA

Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj muzike na čoveka? Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20. veka u SAD-u. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga, odgovornih za razum i inteligenciju i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i čulnih doživljaja. Istraživači opisuju: “Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo mozga automatski je osvojen.” Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju  voljno da odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.

Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina, boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori. Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce kucati ubrzano.

Čak i stariji ljudi reaguju pozitivno kad slušaju muziku svoje mladosti, što je fenomen koji se može korisno upotrebiti u muzikoterapiji za stare ljude. Muzikoterapija ima široko polje primene zbog toga što podrazumeva korišćenje verbalnih i neverbalnih tehnika. Muzikoterapija koristi muziku (zvuk) u dijagnostičke, terapijske i profilaktičke svrhe. Primenjuje se u svim granama medicine i defektologije, kod dece i odraslih, od najranije dobi do starosti, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima. Može se primenjivati kod zdravih osoba u cilju podsticanja rasta i razvoja i u profilaktičke svrhe. Muzikoterapija je pridružena zdravstvena struka i predstavlja nezavisnu profesiju, a primenjuje je edukovani terapeut – muzikoterapeut.

Nakon postavljene indikacije, muzikoterapeut primenjuje neku od tehnika muzikotarepije koje su prihvaćene u svetu, uz prospektivno praćenje i evaluaciju dobijenih rezultata.

Postoje dve velike oblasti muzikoterapije:

receptivna muzikoterapija– u kojoj subjekat sluša odabrani muzički komad koji mu pomaže da postigne željeni psihološki efekat i

aktivna muzikoterapija – gde terapeut i pacijent komuniciraju glasom ili instrumentom i ostvaruju komunikaciju kada je verbalna komunikacija otežana ili potpuno onemogućena.

Muzika ima i manipulativnu moć i svakodnevno je slušamo bez naše volje. Zbog toga je malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla, ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca. Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog. Muzički sadržaj je najjači čulni stimulans za koji se zna. Ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže nego proizvod bilo koje druge aktivnosti.

MUZIKA I EMOCIJE

Dokazano je da muzika utiče na ljude, i pozitivno i negativno. Ovi uticaji mogu biti prolazni i dugotrajni. Muzika povezuje sve emocionalne, duhovne i fizičke elemente univerzuma. Ona može menjati raspoloženje osobe. Utvrđeno je i da izaziva fizičke reakcije kod mnogih ljudi istovremeno, takođe ima sposobnost da ojača ili oslabi emocije. Muzika je organizovan zvuk, ali ta organizacija mora da sadrži elemente neočekivanog – inače je emocionalno prazna i robotizovana.

Svako je nekad u životu iskusio jake telesne doživljaje slušajući muziku. Žmarci niz kičmu, naježenost, suze, ”treperenje” u stomaku ili smeh. To su samo neke od reakcija koje se javljaju kad nas muzika duboko dirne, ”uradi” ili ”razbije”. U slučaju muzike koja se najbolje uklapa u situaciju, pojedinac će verovatno imati najveću predispoziciju da na nju emocionalno reaguje.

Da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećanja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Za javljanje osećanja potrebno je da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takođe izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije?

Emocije izazvane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraćaju onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u buđenju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u tome, onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način, najčešće zbog ritma. Samo telo sadrži ritmove, u radu srca, hodu, disanju itd. Muzika takođe utiče na: brzinu disanja, električni otpor kože, zenice, krvni pritisak i puls.

Klasična muzika iz baroknog perioda opušta srce i puls, u ritmu muzike. Kad telo postane opušteno i budno, um se laše skoncentriše. Barokna muzika smanjuje krvni pritisak i poboljšava sposobnost učenja.

U savremenoj muzici možemo primetiti da se u nekim žanrovima, kao što je tehno, koristi samo ritam bez melodije i harmonije, dok melodija nema smisla bez ritma. Ritam najviše deluje na naš organizam. Reakcije na muziku lako se mogu primetiti u ljudskom telu. Srce u toku jednog minuta obavi između 60 i 90 otkucaja, dok se za vreme slušanja neke hevi metal pesme puls poveća čak i do tri puta. Međutim, ne menja se samo puls, već i radna sposobnost. Problem se povećava kada se taj ritam stalno ponavlja jer to može da ima hipnotički efekat i može da dovede do stanja sličnog histeriji. Isti  je problem i sa muzikom istog ili sličnog žanra, koja u kombinaciji blage i spore muzike, i u elementu sa depresivnim tekstom, utiče na osobe koje slušaju i time povećavaju mogućnost pojave nekih depresivnih stanja. To je isto jako opasno, iako muzika nije agresivnog karaktera. Najbolji primer je pojava novih  ”Emo ” pokreta, čiji su poklonici učestalo skloni samoubistvu.

Slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljene osobe upravo podseća na njen neuspeh, ponavlja osećaj bola i time ga urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje slušaoca sa iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u povodljivom umu slušalaca, takva “ljubav” postaje stvarni doživljaj, kao kod elektrostimulacije određenih centara u mozgu, i ojačava sa svakim novim slušanjem. S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, od gubitnika – pobednika.

Muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove. Međutim, nije verovatno da će slušanje bilo kakve muzike, samo po sebi, izazvati agresivnost, ali kod osoba koje već imaju predispoziciju za nasilje i koje su već usvojile poglede koje izražava dotična muzika, ona može biti podrška za određeno delovanje. Jedna studija percepcije slušaoca otkrila je da je tek nekoliko njih verovalo da je muzika stvarno uticala na njihovo ponašanje.

MUZIKA I LIČNOST

Muzički ukus govori o nama više nego što mi mislimo. U istraživanju  koje su 2003. godine sproveli Džejson Rentfrou i Samuel Gosling  korišćeni su testovi ličnosti koji nam daje, ne samo informacije o osobinama ličnosti već i mnogo više od toga. Korišćenjem testa autori ispituju brojne parametre i njihovu povezanost sa muzičkim ukusom, na primer koliko su saosećajni, iskreni, kritični, otvoreni za nova iskustva i savesni ljudi koji slušaju različite muzičke pravce. Tu nije reč samo o ispitivanju osobina ličnosti već i o tome kakve su naravi, sistema vrednosti, stavova, kao i emocija i motivacije ljudi koji slušaju određenu vrstu muzike.

Intervjuišući američke tinejdžere o tome koju muziku slušaju, sačinjena je lista od 16 muzičkih žanrova, a zatim su oni svrstani u četiri kategorije:

refleksivna/kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),

intenzivna/buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),

optimistična/konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i

energična/ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika)

Posle toga je proučavano kako su ove muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Ispostavilo se da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku, otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dok su oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku najmanje otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstrovertni i pokazuju visok stepen saradnje i savesnosti. Oni koji vole energičnu/ritmičnu muziku, su ekstrovertni i spremni na saradnju. U skladu sa tim, ljudi vole određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Ekstroverti najviše vole muziku koja inicira socijalne interakcije, na primer dens muzika. Osobe koje su veoma otvorene za iskustva vole “teške i mračne” tipove muzike, recimo hevi-metal. Smireniju muziku radije slušaju osobe koje su rezervisane, tihe i oprezne. Tipičan introvert strogo kontroliše i pokušava da izbegne uzbuđenje, promene i većinu socijalnih aktivnosti, pa je laganija muzika njegov logičan izbor. Sa druge strane, one koji vole bučniju muziku, odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, to su pričljive i aktivne osobe, koje vole velike skupove ljudi i uzbuđenja.

Druga važna linija razlikovanja osoba koje vole laganiju od onih koje vole bržu i “težu” muziku jeste stepen otvorenosti za iskustva. Opšta tendencija je da su oni koji slušaju smireniju muziku u većem stepenu zatvoreni za nova iskustva, neretko imaju konvencionalan izgled, ponašanje, stavove, više vole poznato u odnosu na novo, i imaju umerenije emocionalne reakcije. Nasuprot njima, ljubitelji “težeg” zvuka su otvoreni za nova iskustva, karakteriše ih intelektualna radoznalost, potreba za promenom i nezavisnost mišljenja.

Muzički izbor i tip ličnosti u neposrednoj su vezi sa ponašanjem pojedinca. Muzički izbor se uglavnom stvara u adolescenciji. Adolescencija je životni period kada je izuzetno važna samostalnost, kritičko preispitivanje stavova odraslih, borba protiv autoriteta i buntovna orijentacija. Rok muziku sluša tip ličnosti koji voli različitosti, pokazuje otpor, dovodi u pitanje uobičajena mišljenja i ideje, pokazuje nezavisnost u mišljenju i sklon je formiranju originalnih stavova. Sa izlaskom iz adolescencije gasi se potreba za otporom prema autoritetima i nastupa adaptacija na preovlađujući sistem vrednosti.

Nalazi brojnih studija širom sveta svedoče o tome da je povezanost između sklopa ličnosti i izbora muzike čak fiziološki, tačnije neurološki uslovljena. Za to je zadužena specifična nervna struktura smeštena u centralnom delu moždanog stabla. Ova struktura zove se retikularni aktivacioni sistem (RAS) i njegova glavna funkcija je da održava mozak na optimalnom nivou budnosti. Smatra se da su RAS ekstroverta i introverta različiti. RAS ekstroverta je hiposenzitivan, nedovoljno osetljiv prilikom prijema stimulacije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je ekstrovertima potrebna dodatna, intenzivna stimulacija da bi RAS bio aktivan. Oni tako imaju potrebu za brzom i bučnom muzikom, jer bi u suprotnom doživeli efekte dosade i pospanosti. RAS introvertnih je hipersenzitivan, aktivira se i na veoma blage draži. Sa druge strane, intenzivnije draži za introverte mogu biti čak i bolne, pa oni biraju mirniju i laganiju muziku.

Osim što sklop ličnosti diktira našu putanju kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putovanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

ZAKLJUČAK

Muzika značajno utiče na naše živote, jer ne postoji osoba koja može da prizna da ne voli muziku i da nema omiljenu pesmu ili omiljenog pevača. Mnogi ljudi žive i dišu kroz muziku, drugi zarađuju novac od nje, a nekima je ona jedini način da se opuste. Zato se kaže da je muzika najbolja terapija koja leči bolesti kao i poremećaje sa mozgom. Ono što osoba sluša oslikava njenu sliku u društvu, uveliko utiče na njenu ličnost i utiče na njeno raspoloženje, čini osobu hrabrijom, veselijom, a u pojedinim trenucima čak i tužnom i depresivnom. Ipak, to zavisi od načina na koji se muzika sluša i oseća.

Umetnici imaju sposobnost da žive u stalno otvorenom stanju interpretacije i reinterpretacije proizvoda svog rada. Za umetnika cilj muzičke kompozicije nije da prenese istinu doslovce, već da prenese neki aspekt univerzalne istine koji će, ako bude uspešan nastaviti da pokreće ljude i utiče na njih čak i kada se društvo i kultura promene. Moć umetnosti je to što nas povezuje jedne s drugima i sa velikim istinama o tome šta znači biti živ i šta znači biti čovek.

LITERATURA

Andreas Leman i dr. Psihologija za muzičare, Univerzitet umetnosti Beograd, Fakultet muzičke umetnosti, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Vladimir Nešić, Traganje za smislom u muzici, Filozofski fakultet u Nišu, DIGP ”Prosveta”, Niš, 2002.

Danijel DŽ. Levitin, Muzika i mozak, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Kako deca reaguju na razvod roditelja

Dečije psihološke reakcije na razvod braka roditelja variraju u zavisnosti od tri faktora:

  • kvaliteta njihovog odnosa sa svakim od njihovih roditelja pre razdvajanja,
  • intenziteta i trajanja roditeljskog sukoba, i
  • sposobnost roditelja da se fokusiraju na potrebe dece u toku njihovog razvoda a i kasnije.

Prva dečija rekacije je odbijanje da prihvate takvu situaciju. Odbijanje da prihvate razvod svojih roditelja je tipično za mlađu decu i to se obično ogleda u dečijim fantazijama koje iznose o pomirenju svojih roditelja. Nakon prihvatanja razvoda kao jedine moguće istine, deca počinju da se brinu. Mlađa deca se često plaše da se roditelji i od njih mogu „razvesti“ ili jednostavno izražavaju brigu da će biti napušteni od jednog ili oba roditelja. Ovakvu situaciju kod dece roditelji često mogu da pogoršaju okrivljujući drugog roditelja za razvod ispred deteta, ogovorajući drugog roditelja na račun njegovih roditeljskih sposobnosti na primer „evo, zaboravio da te preuzme iz škole“ ili kako „ne ume decu nigde da izvede“  i sl. Ako deca nemaju „dozvolu“ da imaju dobar odnos sa drugim roditeljem ili ako smatraju ili tumače situaciju da treba da se „pripaze“ jednog od svojih roditelja u toku razvoda i nakon razvoda, velika je pretpostavka da će deca imati osećanje podeljene lojalnosti izmedju roditelja i uzdrmano bazično poverenja a u krajnjoj liniji mogu postati udruženi sa jednim roditeljem protiv drugog.

Kao jedna od tipičnih reakcija dece na razvod jeste i preokupacija informacijama. Deca će želeti detalje o tome šta se dešava i o tome kako će to sve uticati na njih. Komunikacija od strane roditelja mora biti jednostavna i prilagođena detetu i njegovom načinu razmišljanja.

Bes i agresija prema vršnjacima, prema sestrama, braći i roditeljima takođe, može biti jedna od posledica razvoda. Neprijateljstvo dece prema roditeljima često se usmerava na roditelja koji se smatra krivim, obično je to roditelj koji insistirao na razvodu. Neprijateljstvo okrenuto prema sebi kod deteta može da izgleda i kao depresija kod dece. Depresija kod dece nakon razvoda je česta i može se manifestovati na različite načine: kao usporenost deteta,  sa prisutnošću poremećenog sna ili poremećenim načinom ishrane, samopovređivanjem (ovo je tipično za adolescente i sl. )

Kada su deca mala, ona mogu regresirati u ponašanju na neki niži razvojni stupanj, posebno u govoru koristeći bebeći govor ili, recimo,  mogu početi opet da mokre u krevet, ili na pod i sl. Karakteristično je i to da će se deca često ponašati na način koji roditelje primorava na interakciju, bilo negativnu bilo pozitivnu.

U pokušaju da prežive neprijateljsko raspoloženje medju razvedenim roditeljima ili onima koji su u procesu razvoda, deca često zauzimaju stranu jednog roditelja i to onog sa kojim su trenutno. Ovo može da se manifestuje odbijanjem da razgovoraju sa drugim roditeljem ( čak i preko telefona kao što je u većini slučajeva kod mlađe dece) ili odbijanjem da podele svoje vreme sa drugim roditeljem. Adolescenti se češće ponašaju na sličan način na koji roditelji postupaju jedan prema drugome.

Ukratko, očekujte da će deca testirati roditeljsku lojalnost, prisiljavaće roditelje na razne interakcije ne želeći razvod, izražavaće ljutnju povodom razvoda, odbijaće da idu sa drugim roditeljem i slično što govori da će pokušavati da iskoriste svoju moć deteta u datoj situaciji.

 

Autor: Mirjana Marković, psiholog

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost …