Месец: август 2019.

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Često se u svakodnevnom razgovoru upotrebljava izraz „hiperaktivan“. Još češće odrasle osobe izrazom „hiperaktivan“ negativno opisuju razigrano ponašanje deteta (koje je najčešće sasvim u redu) bez znanja o tome šta je hiperaktivnost ili šta je ADHD.

Šta je ustvari ADHD i kako se manifestuje?

Prema DSM-IV klasifikaciji ADHD se definiše kao poremećaj sa deficitom pažnje i hiperaktivnošću (engl. Attention Deficit Hyperactivity Disorder, ADHD).

ADHD je neurobihevioralni razvojni poremećaj čija je najupečatljivija karakteristika nemogućnost kontrolisanja sopstvenog ponašanja. Predstavlja jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja u detinjstvu. Karakterišu ga tri grupe simptoma: hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje. Ove simptome karakteriše perzistentnost tj. stalno su prisutni.

Nešto više o osnovnim karakteristikama ADHD-a

Hiperaktivnost i impulsivnost

Obeležavaju ih simptomi osećaja nemira, trčanja, vrpoljenja, preteranog pričanja, istrčavanja s odgovorima pre reda, nemogućnosti čekanja u redu. Drugim rečima, okosnicu ADHD-a čini prisustvo motornog nemira ili nedostatak inhibicije ponašanja, koji ne odgovara razvojnom nivou deteta, odnosno mnogo je češći i izraženiji.

Kriterijum nepažnje

Ogleda se u simptomima nepridavanja pažnje detaljima, utiska da dete ne sluša šta mu se govori, poteškoćama u organizaciji svakodnevnih aktivnosti, gubljenju stvari, nedovršenim zadacima, izbegavanju za dete zahtevnijih zadataka, lošijem pamćenju i zaboravljanju (s obzirom da je pažnja izuzetno bitna za pamćenje).

Stručnjaci se slažu da je ADHD moguće uočiti još u ranom detinjstvu, ali se problem na ovom uzrastu uglavnom zanemaruje. Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po nameštaju se obično pripisuju živahnosti, bezobrazluku ili lošem vaspitanju.

Bitno je spomenuti da se ovaj poremećaj mora javljati u najmanje dve sredine (npr. školskom okruženju i kod kuće) da bi se mogao dijagnostikovati i da je svakodnevna praksa pokazala da se oni najčešće dijagnostikuju  po polasku u osnovnu školu, odnosno onda kada se dete po prvi put susretne sa školskim obavezama, pravilima i stresom koji iz njih često proizilazi. Uočljivi su po vrpoljenju na stolici, ustajanju, šetanju po učionici i priči na času, a sa druge strane zbog teškoća u učenju.

Bez obzira što većina dece sa ADHD ima normalnu inteligenciju ili iznad proseka, obično postižu slabije rezultate.

Učestalost ADHD-a u populaciji dece školskog uzrasta kreće se od 3 do 7 %. Izraženiji je četiri puta kod dečaka nego kod devojčica. Postoje i razlike u manifestaciji poremećaja. Kod dečaka je češće prisutna hiperaktivnost i impulsivnost, dok devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje. Zbog toga se teškoće kod devojčica kasnije prepoznaju. Međutim i drugi faktori utiču na učestalost poremećaja. Tako neke studije pokazuju da je veća učestalost ADHD-a u gradskim nego u seoskim sredinama.

Simptomatologija ADHD-a je različita u zavisnosti od uzrasta. Smetnje se mogu zapaziti u oblastima motorike, pažnje, percepcije, socijalnih odnosa, emocija i kognitivnog funkcionisanja. Simptomi se javljaju pre sedme godine, najčešće to bude već pre treće. Dijagnostikuje se obično sa polaskom u školu, jer priroda školskog sistema zahteva od deteta da sedi mirno, da fokusira pažnju na zadatke i slično.

Osnovna karakteristika ADHD-a je nemir i stalna potreba za aktivnošću. Dete je u stalnom pokretu, traži nove sadržaje, ali ga oni zanimaju vrlo kratko. Ukoliko kod dece preovladava hiperaktivna komponenta često tresu rukama ili nogama, ustaju i šetaju po učionici, trče, vrlo im je teško da se mirno igraju. Imaju tendenciju da stalno nešto pričaju. U školi se često ponašaju impulsivno, to se ogleda u nestrpljivosti, prekidanju drugih ljudi u razgovoru i aktivnostima, nemogućnošću odlaganja odgovora (počnu da odgovaraju pre nego što se pitanje dovrši).

Pažnja im je kratkotrajna i neselektivna. Dete ne može da posveti pažnju detaljima, ima poteškoće da održava pažnju prilikom izrade zadataka ili u igri, ne može da organizuje svoje zadatke i aktivnosti, izbegava zadatke koji zahtevaju napor, deluje kao da ne sluša i ne prati uputstva. Podjednako im je svaki stimulus važan(nemaju uspostavljenu hijerarhiju važnih i manje važnih doživljaja). Ometaju ih spoljašnji stimulusi. Često gube stvari i zaboravljaju obaveze, pa deluju kao da nešto izbegavaju ili da su nesavesni, a to je ustvari rezultat deficita u usmeravanju pažnje.

Što se tiče percepcije, često imaju smetnje kako u slušnoj tako i u vidnoj percepciji. Usled toga imaju teškoće u savladavanju veština pisanja i čitanja.

Od ostalih simptoma javljaju se i emocionalna labilnost, razdražljivost, depresivnost, anksioznost, oslabljena koncentracija, otežano upamćivanje, smetnje u učenju. Mogu neadekvatno reagovati u nekim situacijama i biti agresivni. Moguće su i smetnjer u govoru, poremećaj koordinacije pokreta, EEG abnormalnosti. Neka deca teško prihvataju zahteve sredine, emocionalni odnosi mogu im biti narušeni kao i odnosi sa vršnjacima. Razlozi su u njihovom ponašanju. Njihovo ponašanje ometa drugu decu koja ih pritom zanemaruju, što dovodi do odbačenosti i uznemirenosti. Istraživanja pokazuju da deca imaju slabiji uspeh u školi i izloženi su povećanom riziku od napuštanja daljeg školovanja. Usled toga mogu biti nesigurni, imati osećaj niže vrednosti i nisko samopoštovanje. To vrlo često pogoduje razvoju socijalno neprihvatljivog ponašanja, delikvencije i bolesti zavisnosti.

Prognoza

Danas se smatra da većina dece sa ADHD-om(više od 70%) i u adolescenciji ima simptome ovog poremećaja. Kasnije se učestalost  simptoma smanjuje. Kod određenog broja dece simptomi ostaju i u odrslom dobu, što je uslovljeno pozitivnim hereditetom, stresom, anksioznošću ili depresivnošću, nižom inteligencijom ili udruženošću sa drugim poremećajima pažnje.

Uzroci ADHD-a

U više od 70% slučajeva  uzroci su genetske prirode. Naučne studije pokazuju da kod članova porodice ljudi koji pate od ADHD-a postoji pet puta veći rizik oboljevanja od ADHD-a nego kod osoba koje nemaju porodičnu istoriju bolesti.

Istraživanja mozga osoba sa ADHD-om pokazala su patoanatomske promene mozga u vidu smanjenja volumena i metaboličke aktivnosti određenih područja u mozgu. Utvrđene su i promene u EEG-u. Istraživanja govore i o promenama u neurotransmiterskom sistemima (sistemi preko kojih se prenose nervni impulsi). Nakon primene određenih psihostimulanasa, koji povećavaju koncentraciju spomenutih neurotransmitera, poboljšava se klinička slika ADHD-a, odnosno smanjuju se simptomi hiperaktivnosti. To može da se obajsni na sledeći način. Da bi mozak optimalno funcionisao potreban mu je određen nivo pobuđenosti koja je kod osoba sa ADHD-om povećana. Uobičajeni stimulus iz okruženja su njima nedovoljno stimulativni. Da bi aktivirali svoj mozak oni se automatski ponašaju hiperaktivno i na taj način sami sebi stvaraju stimulativnu sredinu.  Farmakološko lečenje dovodi pobuđenost mozga na optimalan nivo i potreba za hiperaktivnošću nestaje. Ova terapija se primenjuje kod težih oblika ADHD-a kada su sve ostale intervencije nedelotvorne, iz razloga što se kod određenog broja dece javljaju neželjene reakcije kao što su povećanje težine, pojava tikova i dr.

Fatkori okruženja: Postoje faktori rizika u situacijama kao što su: trudnoća, porođaj, konzumiranje toksičnih supstanci, prevremeno rođenje, hipoksijsko-ishemijska encefalopatija (nedostatak kiseonika), ili mala težina na rođenju.

Psihološki faktori: Nisu presudni, ali igraju važnu ulogu. Porodica, posao i socijalno okruženje su socijalni faktori koji uzrokuju mnoštvo psiholoških stanja kao što je stres, psihološki poremećaji ili druga stanja koja su u direktnoj vezi sa detetom.

Tipovi ADHD-a

Prema DSM IV klasifikaciji postoje tri tipa ADHD-a.

Dominantno nepažljivi tip

Preovlađujuće ponašanje je nedostatak pažnje, kada dete ima problem da završi zadatak, da obrati pažnju na detalje, kao i da prati uputstva ili pravila.

Dominantno hiperaktivno-impulsivni tip

Preovlađujuće ponašanje je hiperaktivnost i impulsivnost. To su deca koja pokušavaju da se uklope u svoju sredinu, koja su aktivna, lako postaju isfrustrirana, nestrpljiva i nemaju samokontrolu.

Kombinovani tip, koji uključuje hiperaktivnost i nepažnju. Oni su najčešći među decom i adolescentima.

Deca sa ADHD-om se individualno mogu veoma razlikovati. Neka deca npr.mogu imati problem sa socijalizacijom, dok druga mogu biti prihvaćena i voljena od strane svojih vršnjaka.

Dijagnoza ADHD-a

Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a bitno je da učestvuje tim stručnjaka: pedijatar, dečiji neurolog i psihijatar, defektolog i logoped. Danas se prilikom dijagnostikovanja uglavnom koriste dve klasifikacije:

  • DSM-IV-Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje-IV
  • MKB-10-deseta revizija Međunarodne klasifikacije bolesti.

Prema ovim klasifikacijama bitno obeležje ADHD-a je stalni model nepažnje sa ili bez hiperaktivnosti i/ili impulsivnosti. Prema MKB-10 moraju biti zadovoljena sva tri kriterijuma: poremećaj pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. DSM-IV klasifikacija ne zahteva prisutnost sva tri simptoma.

Da bi se dijagnostikovao poremećaj potrebno je da se pronađe šest ili više simptoma nepažnje i/ili šest simptoma u vezi sa hiperaktivnošću i impusivnošću u trajanju od najmanje šest meseci. Simptomi moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetov uzrast i nivo razvoja. Treba utvrditi da li su neki simptomi bili prisutni i pre sedme godine i u značnoj meri narušavali funkcionisanje u različitim aspektima života deteta( npr. u vrtiću, školi, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima), i to u dva ili više okruženja. Takođe moraju postojati jasni dokazi klinički značajnog oštećenja socijalnog, akademskog ili radnog funkcionisanja. Neophodna je i dobro uzeta anamneza o toku trudnoće i porođaja i za vreme celokupnog psihomotornog razvoja deteta.

 

Izvor: Centar za dečju psihologiju

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.

Sediš i odjednom shvatiš da život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećna”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.

Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovana. Osećaš se odvojena od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepila? Nisi. Jednostavno, ti si ljudsko biće. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga druga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve to. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde u potiljku koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolja.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.

Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako
nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja se neprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.

Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni smo u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih samo bila srećna. Kad bih samo našla nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubila deset kila, kad bih samo imala plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom klupku mentalnih navika, Gordijevom čvoru koji smo uvezali, malo-pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo-pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažljivo iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.

Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, ali isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.

U svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno. I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”.

Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”. Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše.

Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo.

Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine. Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše,
izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini…

Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni. Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si.

Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema viče žudnje. Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.

Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.

Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće, to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.

Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti.

Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju… Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora. Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti ju je drugi prepričavaju.

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po …

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva …

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija koje leže uosnovi osobina ličnosti otkrivenih kako …