Месец: децембар 2020.

Seksualni problemi i psihoseksualna psihoterapija

Seksualni problemi i psihoseksualna psihoterapija

Psihoseksualna psihoterapija je novi integrativni oblik psihoterapije koncipiran za lečenje disfunkcionalnog seksualnog ponašanja uslovljenog emocionalnim i psihološkim razlozima. 

Vrste psihoseksualne psihoterapije:

Psihoanalitička psihoterapija – pokušava da promeni seksualno disfunkcionalno ponašanje razrešavanjem intrapsihičkih konflikata i sticanjem uvida (da se nesvesni procesi seksualnog funkcionisanja “osveste“).

Partnersko-bračna psihoterapija – smatra da je seksualna disfunkcionalnost posledica loše i nekvalitetne komunikacije između partnera, pa se najviše radi na njihovom interpersonalnom odnosu.

Seksualna terapija – brzo i uspešno otklanjanje simptoma seksualnih smetnji. Nijedan partner nije pacijent, već oba partnera moraju da promene međusobni odnos i putem seksualnih vežbi razviju seksualno funkcionalnije ponašanje.

Kognitivno-bihejvioralna terapija – seksualno disfunkcionalno ponašanje je rezultat pogrešno naučenog ili neprilagođenog seksualnog ponašanja, pa se radi na modifikaciji kognitivnih distorzija (iskrivljenih uverenja) i zadaju se fizičke vežbe izlaganja (kao modalitet sistematske desenzitizacije).

Tipovi seksualnih disfunkcija:

Postoje nekoliko tipova seksualnih disfunkcija. Sve one se javljaju u određenoj fazi seksualnog odgovora: seksualna želja, uzbuđenje i orgazam. 

Na globalnom nivou,najčešći problem kod muškaraca i žena predstavlja smanjena seksualna želja, u fazi uzbuđenjato je erektilna disfunkcija (čest oblik kod muškaraca) i orgazmička disfunkcija (nemogućnost postizanja orgazma), kao i prevremena ejakulacija (najčesći oblik muške seksualne disfunckije) u fazi orgazma.

Ostali tipovi seksualne disfunkcije su: vaginizam (zbog vaginalnog grča ne postoji mogućnost penetracije), dispareunija (bolni odnos) kod žena, seksualne fobije… Slika o problematičnosti seksualnog života se može proširiti ako uključimo druge nespecifične sindrome i poremećaje: “Problemi sa slikom tela“, “Prevremeni orgazam kod žena“, “Bol pri masturbaciji“, “Orgazmička anhedonija“, “Seksualna adikcija“,“Neiskorišćena seksualna veza ili brak“, parafilije i poremećaji seksualnog identiteta itd…

Treba napomenuti da se svi, bez obzira na starosnu grupu i pol, bore sa nedostatkom seksualne želje.

Ciljevi u psihoseksualnoj terapiji

Psihoseksualna terapija, kad se uspostavi dobar radni savez sa pacijentom ili parom, ima za cilj da oslobodi pacijenta od pogrešnih uverenja, različitih mitova i predrasuda (da mora biti stalno uspešan u seksu, da uživanje u seksu zavisi od krutog penisa, da žena mora da doživi orgazam, da je seks isto što i snošaj, da je dobar seks onaj koji je spontan, bez planiranja i pričanja i sl.), da se poveća verbalna i neverbalna komunikacija između partnera, da se uzajamno pruži i primi zadovoljstvo, da se smanji nivo anksioznosti koji konstantno prati seksualnu situaciju…. Ona pomaže ljudima da razviju nove i alternativne seksualne obrasce, koje će im omogoćiti da budu zadovoljniji na seksualnom planu.

Kome je potrebna psihoseksualna terapija?

Zbog fleksibilnosti i mogućnosti kombinovanja različitih pristupa, u zavisnosti od potreba klijenata, psihoseksualna terapija se koristi kod svih oblika seksualnih disfunkcija, kada su seksualne smetnje udružene sa neurotskim poremećajima, poremećajima ličnosti ili psihosomatskim stanjima. Takođe, veoma je značajna u tretiranju sekualno devijantnog ponašanja (parafilija – fetišizam, egzibicionizam, voajerizam itd…) , kao i u poremećajima seksualnog identiteta
(transvestizam, transeksualizam
…)


Ne primenjuje se kod organski uslovljenih seksualnih smetnji, kod osoba koje ne shvataju da je priroda njihovih smetnji povezana sa psihološkim uzrocima, kod osoba koje ispoljavaju psihotične poremećaje ili tešku depresiju, kada je primarno lečiti bolest, a ne seksualnu disfunkcionalnost.

Zbog čega patimo u seksu?

Uzroci mogu biti organski, psihogeni ili kombinovani. Organski najčešće uključuju neku fizičku akutnu ili hroničnu bolest, u neurološkoj, hormonalnoj, vaskularnoj ili uro-genitalnoj sferi. Korišćenje određenih sintetskih lekova i preparata, poput antidepresiva, antipsihotika ili protiv visokog pritiska, zatim alkohol, droga itd., mogu negativno uticati na seksualni život.
psihogene uzroke najčešće spadaju: stres (na poslu ili kod kuće), umor, depresija, generalizovana anksioznost, anksioznost prilikom nastupa, prethodne traume (na primer, seksualno silovanje), nisko samovrednovanje, različite emocionalne blokade, loš partnerski odnos, nedostatak ljubavi u vezi, neprijateljski stav prema partneru, nedostatak fizičke privlačnosti, loša seksualna socijalizacija, religiozno vaspitanje, nerealnih očekivanja, odsustvo pravih uslova, nedostatak uzbuđenja i sl.

Tehnike i metode koje se koriste u psihoseksualnoj terapiji

Pre odluke o najboljoj metodi lečenja u određenoj situaciji potrebno je doznati informacije od oba partnera (putem funkcionalne analize ponašanja i seksualne istorije para). Nakon toga, radi se na identifikaciji negativnih misli, njihovoj promeni, razvijanju pozitivnog stava prema sebi i svojoj seksualnosti. Za to vreme prisutna je permanentna seksualna edukacija, koja traje tokom čitave terapije, koja dodatno pomaže u prihvatanju sebe i partnera, radi se na razvijanju pravog seksualnog Ja, na asertivnoj komunikaciji u seksualnoj sferi i van seksa (ukoliko odnos ne funkcioniše).

Pored toga, koriste se i različite tehnike relaksacije (na pr. modifikovani autogeni trening sa progresivnom relaksacijom), kako i određene meditacije i emocionalne tehnike opuštanja. Da bi bila još korisnija, a efekti terapeutskog procesa brži i značajniji, psihoseksualna terapija uključuje (a to je njeno posebno obeležje) i posebne fizičke vežbe u domenu seksualnosti, kao što su specifične vežbe masturbiranja koje osoba radi sama, a kad dostigne određeni nivo seksualne spoznaje (prave introspekcije), uključuje se i partner (ukoliko je dostupan).

Vežbe se obavljaju minimum 2-3 puta nedeljno (ispod tog broja rezultati su neizvesni). Sve te vežbe pomažu pacijentima-klijentima da razviju i poboljšaju čulni fokus, da integrišu nova saznanja na planu intimnosti, da se direktno suoče sa svojim strahovima, da bi kasnije zadovoljavajući seksualni odnos bio moguć. Od samog starta zabranjuje se partnerima da samoinicijativno pokušavaju da ostvare odnos, već se radi u oblastima emocionalne i socijalne inteligencije, da bi se formirala dobra osnova i pojačala povezanost između partnera i proširile mogućnosti u seksu, kao nužan preduslov za obavljanje zajedničkih zadataka.

Psihoseksualna terapija, za razliku od drugih terapeutskih modaliteta ne traje previše dugo (10-15 seansi u proseku), u zavisnosti od godina starosti, trajanja problema, lične motivacije, želje za aktivnom participacijom oba partnera, drugih psihopatoloških stanja ili tipa seksualne disfunkcije.

Ukoliko se radi, recimo, o erektilnoj disfunkciji primarnog tipa (gde nikad nije uspostavljen odnos), terapija obično traje mnogo duže sa nejasnom prognozom, za razliku od erektilne disfunkcije sekundarnog tipa (gde pacijent trenutno ne funkcioniše, a ranije jeste) ili situacionog tipa (gde uspostavlja odnos sa ljubavnicom, ali ne sa ženom, ili obrnuto), i gde obično nije potrebno više od desetak seansi, sa veoma optimističkom prognozom.

Ukoliko imate probleme psihoseksualne prirode, obratite mi se na email na kontakt strani ili na 061/180 1972

Dr Milan Popović
doktor medicine i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Izvor: https://www.seksin.net/

Poremećaj orgazma kod žena i psihoterapija

Poremećaj orgazma kod žena i psihoterapija

Poremećaj orgazma kod žena i pozitivni uticaj psihoterapije

Seksualno zadovoljstvo može proisteći iz različitih izvora: peting ili predigra, erotska masaža, masturbacija, oralni seks, snošaj ili penetracija, seksualne fantazije. Ali, kvalitet tog zadovoljstva može biti značajno smanjen ukoliko ono isključuje orgazam. Čak se bez preterivanja može reći da su ljudi skloni da se seksualno igraju upravo zbog onoga sto tek treba da sledi: Orgazma.

Zbog tih desetak sekundi žene i muškarci se veoma trude, prave romantičnu atmosferu, kupuju poklone, obasipaju pažnjom jedno drugo, poklanjaju cveće, idu na putovanja, slušaju muziku koja opušta, večeraju egzotičnu hranu, piju lepa vina itd… Mnogo toga je u igri, sve zbog velikog O. U francuskoj poeziji postoji poseban naziv za orgazam: La petit mort, u prevodu “mala smrt”, kada neke žene potpuno izgube svest, ali to nije neprijatno iskustvo. Postoje individualne razlike prilikom doživljavanje orgazma: vrištanje, grčenje,histeričan smeh ili jecanje, ili druge potpune neočekivane reakcije, koje su sasvim normalne.Takodje, postoje i one osobe koje samo zatvore oči, ali ništa manje ne uživaju.

Međutim,postoje osobe koje imaju izraženu seksualnu želju, uživaju u seksualnoj predigri, ovlaže se tokom seksualne stimulacije, uživaju u senzacijama pri ulaska penisa u vaginu, ali nisu sposobne da dožive orgazam ili, pak, u doživljavanju orgazma imaju određene teškoće. Pri tome ove osobe imaju odgovarajućeg partnera i kvalitetnu i dugu seksualnu stimulaciju u odnosu na fokus, intenzitet i dužinu trajanja.

Epidemiološka istraživanja u vezi poremećaja orgazma su veoma retka. Jedno od prvih, sproveli su Kinsi i sar. (1953) i utvrdili su da 30% žena ne doživljava orgazam u momentu sklapanja braka, a samo njih 10% ostaje i dalje anorgazmično posle desete godine bračnog životaKaplanova (1979) izveštava iz svoje kliničke prakse da 90% žena može da doživi orgazam, dok samo 10% žena nikada ne doživi orgazam pri seksualnoj stimulaciji, ni tokom seksualnog odnosa niti van njega.Savremena istraživanja govore o tome da ljudi sa seksualnim disfunkcijama ne ističu važnost frekventnosti u doživljavanju orgazma već da li su teškoće u doživljavanju orgazma problem ili nisu. Pa tako Lauman i sar.(1999) nalaze da 26% žena ispoljava različito izražene smetnje u dostizanja orgazma.

Poremećaj orgazma kod žene izazivaju, psihološki i organski činioci i njihove kombinacije. Opšti psihološki činioci  povezuju se sa razvojem i ukazuju da osoba nije integrisala doživljavanje orgazma kao prirodno vrhunsko seksualno zadovoljstvo.Suprotno, takve osobe te, najprijatnije senzacije u iskustvu ljudi doživljavaju negativno, kao pretnju i opasnost za svoje integrativno funkcionisanje i postojanje, i umesto zadovoljstva doživljavaju strah.

Orgazam je veoma dobar indikator i doživljavanje istog ima simbolsko značenje, što je i razlog za aktiviranje dubokih nesvesnih intrapsihičkih konflikata, zbog kojih nastaje strah:

–          Senzacije za vreme orgazma su veoma intenzivne što plaši;

–          Tokom doživljavanja orgazma javlja se strah od gubitka svoje ličnosti, ludila, ili, pak smrti;

–          Osecanje krivice zbog zadovoljstva i uživanja, koje se posle orgazma javlja, veoma je intenzivno i bolno;

–          Orgazam se ne sme doživeti, šta će reći roditelji;

–          Samo kurve tako uživaju;

–          Bog im neće oprostiti, itd.

 Kada partnerski odnosi nisu skladni već neprijateljski ili, pak, destruktivni često mogu biti uzrok poremećaja orgazma. U takvim okolnostima žene razvijaju razna negativna osećanja prema partneru: ambivalentnost prema partneru, strah  da će je on napustiti, osećanje krivice zbog loših odnosa, otvorene i ispoljene agresije prema njemu, itd., a to sve remeti normalno doživljavanje orgazma.

Borba za psihološku dominaciju u seksualnoj vezi,  takođe može da bude inhibirajući faktor. Mnoge žene ne žele: “da se daju muškarcu“,“ da pokažu slabost koju će on iskoristiti“, “da on vidi da one uživaju“ itd.

U neposredne cinioce ulaze: neodgovarajuća i nedovoljna genitalna stimulacija, strah od neželjene trudnoće ili povrede, prisilno samoposmatranje i stalno očekivanja orgazma u stanju visokog nivoa seksualne uzbuđenosti, usmeravanje pažnje na zadovoljstvo svoga partnera, a zapostavljanjem sopstvenih potreba, strah od neuspeha, s jedne, i strah od uspeha, s druge strane, strah od gubitka ljubavi partnera i mogućeg odbijanja, strah od zadovoljstva koje se doživljava, nesvesna suparnička osečanja prema drugim ženama, i sl.

Najzad u psihološke činioce spadaju i kulturološki, religiozni i rigidno vaspitni uticaju, koji uslovljavaju da žena “ostane ne probuđena” i “neslobodna“ da rukuje slobodno svojim seksualnim osećanjima.Dugo vreme su gotovo sva društva uvek bila odlučno protiv seksa – sve religije i crkve bile su protiv, čime je stvorena vrlo nesvesna mržnja. Deci nije bilo dozvoljeno da se igraju svojim polnim organima, majke su sklanjale njihove ruke kad god ih primete da se dodiruju. A to predstavlja šok za dete, ono počinje da se plaši da dodiruje svoje vlastite genitalne organe. Time se uskraćuje veliko zadovoljstvo, to su prvi neseksualni orgazmi koji veoma relaksiraju. Prirodni je nagon  da diramo genitalije, da se igramo njima. Dete ne misli da je to loše, ono ne poznaje krivicu, ono jednostavno radi ono sto je prirodno.Međutim, roditelji  ga često zaustave u toj igri, počnu da ga osuđuju, a dete vidi odbojnost na njihovom licu, i ono počinje da se plaši. Dešava se i to da mnoge osobe kasnije, zbog loših osečanja u detinjstvu, razviju opsesivan odnos prem sopstvenoj seksualnosti, prečesto prisilno masturbiraju, kao vid odbrane od potisnutih i sputanih težnji .

Biti orgazmičan znači imati sposobnost gubljenja kontrole. Međutim, te osobe stalno sebe kontrolišu, stalno preispituju neke stvari…“Ovo treba, ovo ne treba. Ovo je dobro, ono je pogrešno”… Prirodni osećaji, nagonske težnje se duboko potiskuju.  Te osobe idu do jedne tačke, jer procenjuju da  je sve dalje od toga opasno.

Tu se ne radi samo o seksu, radi se o celokupnosti doživljavanja. Te žene su retko kada  orgazmične u drugim stvarima, pa kako je onda moguće da budu orgazmične u seksu? Ako se uvek kontroliše ljutnja i bes, onda nije moguće biti orgazmičan ni u seksu i ljubavi, jer je čovek celokupnost.

Prirodan čovek je orgazmičan u svim svojim emocijama. Zato je  psihoseksualna terapija usmerena u povećanju emocionalne zrelosti kod ovih žena kao i oslobađanjem od pogrešnih uverenja i roditeljskih zabrana, sa ciljem da modifikuje tendencije klijenta da bude preokupiran svojim preorgazmičnim senzacijama i da podstakne svoja erotska osećanja i doživljavanja, što su zapravo, i neophodni uslovi da bi se orgazam uopšte doživeo.

REKBT psihoterapija uspešno rešava probleme orgazma i seksualne disfunkcije kod žena.

Ukoliko imate problem ove prirode možete nam se obratiti na KONTAKT strani ili pozivom broja 061/ 180 1972

Dr Milan Popović
doktor medicine i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Izvor: https://www.seksin.net/

Psiholog, psihijatar, psihoterapeut. Koja je razlika?

Psiholog, psihijatar, psihoterapeut. Koja je razlika?

U ovom tekstu biće date osnovne informacije koje bi trebalo da znate vezano za rad psihologa, psihijatra i psihoterapeuta.

Psiholog – je osoba koja je završila Fakultet za medije i komunikacije- departman za psihologiju ili Filozofski fakultet- odsek psihologija. Proces usavršavanja psihologa traje 4 godine (osnovne studije) i 5-a godina ( master studije). Neki od poslova psihologa su: psihodijagnostika ( testiranje pacijenata u svrhu postavljanja što preciznije dijagnoze ), psihoterapija ( detaljan tekst o psihoterapiji možete naći u tekstu pod nazivom ” Šta je psihoterapija?”), profesionalna orjentacija ( pomaganje osobi kroz razgovor i određene testove da pronađe koji joj posao najviše leži da radi), selekciju kadrova ( pomaže firmi da odabere najboljeg kandidata od prijavljenih da radi određen posao ), obavlja istraživanja, radi u školi,..

Psihijatar – je osoba koja je završila Medicinski fakultet i kasnije u okviru njega specijalizovala psihijatriju. Psihijatar je jedina osoba koja sme da prepisuje psihijariske lekove. Treba znati da psihijatri pored prepisivanja lekova ( tzv. psihofarmakoterapija ) rade i psihoterapiju (pod uslovom da su završili dodatnu edukaciju za to).

Psihoterapeut – je osoba koja je završila ( medicinu, psihologiju, pedagogiju, defektologiju, socijalni rad,…) i nakon osnovnih studija zavšila dodatnu edukaciju koja kod nas traje uglavnom 4 god. , a nekad i više. Psihoterapeuti u zavisnosti od edukacije mogu biti sistemski porodični terapeuti, RE&KBT ( racionalno emotivno i kognitivno bihevoralni terapeuti), psihoanalitički terapeuti, psihodramski terapeuti, EMDR terapeuti… Postoji više od 400 psihoterapijskih modaliteta.

 

Miloš Karanović, master  psiholog, porodični savetnik i racionalno -emotivno & kognitivno bihevioralni terapeut RE&KBT pod supervizijom

Možete čitati više mojih tekstova, kao I da me kontaktirate na adresi https://www.savetovalistebalans.rs/

 

Lekcija o motivaciji od sopstvenog deteta

Lekcija o motivaciji od sopstvenog deteta

Uvek mi je trebala motivacija za sve.

Za ustajanje. Za odlazak u školu. Za učenje. Kada sam odrastao i dalje sam istu bitku bio. Verovatno sam to pokupio od mog oca, a on od svoje majke. Bezvoljni gen nas je u stopu pratio. Bio sam u otporu prema životu i trebalo mi je više od 30 godina da to uvidim, ali uvid mi sam po sebi nije bio dovoljan. Šta dalje bilo je pitanje? Kako se pokrenuti? Kao i u većini slučajeva rešenja često dođu sama.

Jedne večeri, pre par godina, posmatrao sam moju tada trogodišnju ćerku Sofiju kako slatko i posvećeno jede jabuku. Sedela je pored mene na kauču i jela je tu jabuku 100% fokusirana na nju. Za nju u tom momentu nije postojalo ništa sem te jabuke.

U momentu sam shvatio. Sve je vredno u životu. Ustati se ujutro i videti sunce. Udisati sveži zimski vazduh. Doručkovati sa mojom porodicom. Gledati moje dete kako jede jabuku i znati da je samo ovde i samo sada potpuno moja i da su ovi momenti koje imam sa njom neuništivo blago za sva vremena. Sve je vredno. Zapisati ove reči. Gledati film. Šetati. Sve je vredno, a život je vredan sam po sebi.

Ne treba mi dodatna motivacija osim činjenica da sam deo života i da sam živ. Vredno je. Makar samo jeo jabuku.

 

Iz radnih sveski: Integrativa, Motivacija, Dejan Živković