Iracionalna uverenja

Termin iracionalan ( Po Vujakliji) : „1.onaj koji se ne zasniva na logičnoj zakonitosti, koji se logički ne može objasniti, ni izraziti; nelogičan, 2. nerazuman, glup“.
U velikom rečniku stranih reči i izraza Ivan Klajn i Milan Šipka za termin iracionalan navode: „ iracionalan, nerazuman, koji nije obdaren razumom, nerazložan, nepametan, koji je „iznad razuma“, protivan razumu, koji se razumom ili pojmovnim mišljenjem ne može shvatiti, koji se ne može dovesti u sklad sa zakonitostima logičnog mišljenja.“

I u filozofiji i u psihologiji postoje različite definicije racionalnog i iracionalnog. Uglavnom se za ljudska uverenja kaže da su iracionalna kada su nerealistična, nelogična, apsolutistička i dogmatski držana, čak i onda kada su nepotvrdiva i nepovrgljiva. U REBT-u racionalno znači, pre svega samo – pomažuće. Ljudi većinom postupaju racionalno kada sebi pomažu i kada saradjuju i pomažu članovima svoje socijalne grupe. Ova uopštena definicija nije apsolutna, jer gotovo uvek ima neke značajne izuzetke.

Specifičnost REBT-a je u tome što polazi od pretpostavke da je emocionalni poremećaj povezan sa brojnim iracionalnim uverenjima. Iracionalna uverenja imaju dva kvaliteta. Prvi je da predstavlja apsolutistički i dogmatski zahtev „mora“ , „treba“, neophodno je“, npr. „Ja to apsolutno moram postići“, a drugi je da predstavljaju preterane evaluacije, generalizacije i nerealistična očekivanja koja se izvode iz apsolutističkih zahteva „mora“. Npr. „Ako nisam postigao moj cilj“:

• To je užasno
• Ja to ne mogu podneti
• Ja sam totalno bezvredna osoba
• Uvek ću biti sprečen da ostvarim taj svoj cilj i nikad ga neću ostvariti.

Unutrašnji, bezuslovni apsolutistički zahtev „mora“ je centralni element iracionalnog uverenja.

Albert Ellis je utvrdio da se svi iracionalni obrasci mišljenja mogu svesti na tri osnovna zahteva:

Zahtevi

1. Zahtev prema sebi: Ja moram imati uspeha u onome što radim i dobiti priznanje od drugih, u suprotnom ja sam bezvredan i to bi bilo strašno“. Taj oblik mišljenja uglavnom proizvodi strahove, depresiju, stid i osećanje krivice.
2. Zahtev prema drugima: „Drugi se prema meni moraju ponašati ljubazno, pošteno i fer u svim okolnostima i u svako doba. Ako se ne ponašaju tako to je grozno, oni su loše osobe i treba da budu kažnjene“. Taj zahtev često vodi snažnim osećanjima besa, mržnje, povredjenosti, ljubomore, samosažaljenja, agresivnog ponašanja (pasivno-agresivno i destruktivno ponašanje).
3. Zahtevi prema svetu i uslovima života: „Uslovi pod kojima živim apsolutno moraju u svako doba biti bezbedni, bez neprilika uživajući i ne smeju da odstupaju od onoga što ja želim, i ako nisu takvi, onda je to užasno i ja to ne mogu da podnesem. Moj život nikad neće biti dobar i jedva da je vredan življenja“. Zahtevi ove vrste uzrokuju depresiju, samosažaljenje i probleme sa samodisciplinom, kao što je odlaganje obaveza i izbegavajuće ponašanje. Ovde je u pitanju filozofija niske frustracije na toleranciju i vodi u očajanje, bes, fobije.

REBT polazi od stava da je sklonost apsolutističkim zahtevima i komandama biološka tendencija svih ljudskih bića. Gotovo svi ljudi, na taj način, imaju urodjenu osobinu da sami sebe, bespotrebno i preterano uznemire u susretu sa nepovoljnim dogadjajima. Ellis je to sažeto izneo: „ REBT danas smatra da ljudi većinom uče svoje ciljeve, vrednosti i želje od svojih roditelja i kulture. Iako ih ti naučeni standardi često vode u neke probleme i teškoće, nekada ako ih slede, a nekada ako odbiju da ih slede gotovo svi ljudi u svim delovima sveta često uzimaju svoje socijalno naučene preferencije i standarde i kreiraju, konstruišu apsolutistička, nerealistična „mora“ i zahteve o tim ciljevima. Prema tome, ljudi većinom čine sebe poremećenim i takodje sebe čine poremećenim povodom već stvorenog poremećaja.

Zahtevi sa kojima sami sebe činimo poremećenim su i uslovljeni od strane sredine i samo – naučeni. Ljudi ih konstruišu povrh i preko poremećujućeg uslovljavanja koje su „pokupili“ u svojoj sredini. Drugim rečima, ljudi često nauče da je za njih loše i pogrešno da dožive neuspeh ili budu odbačeni od strane drugih ljudi, ali onda prirodno i lako dodaju „Ja se apsolutno nikad ne smem ponašati neodgovarajuće i ako se ponašam onako kako ne smem ja sam loša osoba“.

Sve tri izjave odražavaju dogmatizam, apsolutizam ili dokazivanje, a svako vodi neizbežnom samosabotirajućem ponašanju i emocionalnim teškoćama.

Onaj ko želi da se sačuva od samoporažavajućih i samoosujećujućih tendencija dobro je da odbaci glavne iracionalne ideje. Stid, panika, krivica, neprijateljstvo nastaje kada na kritike ili neslaganja drugih sebi kažemo da ne možemo da podnesemo njihovo neslaganje niti da zadovoljno živimo bez njihovog prihvatanja. Kontrolisanje neprijatnih osećanja koje sami stvaramo ne odvija se lako. Neku od iracionalnih ideja odbacimo, ali zadržimo mnoge kojima se indoktriniramo bez obzira na poražavajuće rezultate koje donose. Umesto toga možemo se akciono i misaono suprotstaviti i opovrgnuti ih. Ako inteligentno organizujemo i disciplinujemo svoja razmišljanja i postupke možemo živeti kreativno i emocionalno ispunjeno uprkos krajnje nezadovoljavajućem svetu i okruženju.

Apsolutistički zahtevi

Prvo uverenje: Ako odbacimo shvatanje da MORAMO biti kompetentni u svakom poslu, adekvatni i uspešni, radićemo dobro a ne savršeno i popravljati svoja a ne tudja postignuća. Jer očigledno je da nema na ovoj planeti osobe koja je kompetentna i nenadmašna u svemu čega se lati. Čak su i najveći umovi i oni koji su bili uspešni imali nedostatke: Uspešnost nije u vezi sa nečijom vrednošću kao ličnosti. Ako ne uspemo – to nema nikakve veze sa našom suštinskom vrednošću ljudskog bića i neuspeh se prihvata kao nepoželjan ali ne i strašan. Ako nam ne podje za rukom da ostvarimo ono što želimo možemo osetiti samo razočaranje ali ne i očaj. Greške možemo koristiti za poboljšanje budućih pokušaja. Ivo Andrić je jednom rekao: „Budemo i prodjemo, a da nikad ne saznamo šta smo sve mogli ostvariti u životu“.

Drugo „moram“: Kada opovrgnemo uverenje da nas svaka veoma značajna osoba u našem životu mora prihvatiti i voleti ma šta mi radili, tudje odobravanje smatraćemo poželjnim ali ne i neophodnim ciljem. Bitno je i osloboditi se ideje da ljude možemo proglasiti lošim, zlim ili pokvarenim jer se ne stavlja znak jednakosti izmedju ljudi i njihovih postupaka niti izmedju osobe koja se loše ponaša i loše osobe.

Treći apsolutistički zahtev prema uslovima života: Kada se stvari ne odvijaju onako kako želimo to je svakako neprijatno ili frustrirajuće, ali ne i strašno, užasno, grozno, nešto što ne mogu da podnesem. Svako postavljeno „mora“ stvara dobru dozu anksioznosti, jer veoma je verovatno da ono za šta kažete da mora postojati naročito pod odredjenim uslovima – ne postoji.

Realnost je najbolje prihvatiti, dopadalo se nama to ili ne, kada ne možemo da je promenimo. Ona postoji – možemo je smatrati lošom, jer sadrži nesreće i frustracije, ali nije katastrofalna. Tužan splet nekih okolnosti je samo tužan, a postaje „užasan“ tek kada počnemo da ga tako sagledavamo. Realnost može da blokira i osujeti naše ciljeve ali ne može da nas potpuno porazi. Samo mi možemo poraziti sami sebe ako uporno verujemo i mislimo da ono što postoji ne bi smelo da postoji. Suština je da sabotiramo sebe svojim iracionalnim razmišljanjem. Možemo birati da menjamo svoja razmišljanja ili unutrašnji govor i opovrgnemo i odbacimo apsolutistička „moranja“. Epiktet je rekao: „ Ko je zapravo nepobediv? Onaj koga nevolje neizbežno ne poražavaju“.

Ostala iracionalna uverenja

Iracionalnim uverenjima nastaju i tzv. misaoni derivati koji su direktno odgovorni za emocionalne poremećaje. Albert Ellis je analizirajući po sadržaju iskaze svojih klijenata sveo na 4 kategorije iracionalnih obrazaca mišljenja.

1. Katastrofiziranje – ljudi veruju da je stvarnost više od 100 posto loša i to iskazuju tvrdnjom da je nešto „užasno“ ili „strašno“. U osnovi ovog uverenja se nalazi zahtev da stvarnost NE BI SMELA DA BUDE takva kakva jeste. Racionalan obrazac mišljenja bi bio adekvatna procena nepovoljnih dogadjaja. Umesto da je nešto „užasno“ preporučuje se da se nepovoljni dogadjaj označi kao loš.
2. Nizak prag tolerancije na frustraciju izražava se iskazom „to ne mogu da podnesem“ (iako, verovarno , to se podnosi godinama). Visoka tolerancija na frustraciju – kada kažemo da je neka fizička nelagodnost neprijatna ali da je možemo podneti.
3. Globalno vrednovanje – iskazi u kojima ljudi trenutne uslove, druge ljude i sebe same označavaju izrazima koji se odnose na trajno stanje a ne na opis dogadjaja. Npr. Nekoga zbog jedne situacije nazovemo lažljivcem, prevarantom ili za sebe možemo reći da smo lenji, neodgovorni, nezreli. Ti iskazi ukazuju na verovanje da je neko ili smo to mi takvi bili, takvi smo trenutno i ostaćemo zauvek takvi.

Racionalno je bezuslovno prihvatanje sebe, drugih ljudi i životnih uslova i precizno vrednovanje samo onoga što nam se ne dopada u toj situaciji. Na taj način konstatujemo da stvarnost nije po sebi ni dobra ni loša, već se sastoji od dobrih i loših dogadjaja.

4. Mišljenje u ekstremima – iskazi sa „uvek“, „nikad“, „sve“, „ništa“, „svi“, „niko“, život se gleda crno-belo. Racionalno je fleksibilno mišljenje u odnosu na stvari koje bi mogle da se dese (budućnost u kojoj postoji više alternativa).

Sva četiri procesa mišljenja su medjusobno zavisna, interaktivna i predstavljaju različite strane istog procesa apsolutističkog evaluiranja negativnog aktivirajućeg dogadjaja.

Iz Seminarskog rada: Osnove REBT-a, Ilinka Miletić