Година: 2021.

Šta je maskirana depresija?

Šta je maskirana depresija?

Maskirana depresija

Ovaj oblik se više ne kotira kao zaseban nozološki entitet, ali se opisuje da bi se znalo da se depresija često maskira brojnim telesnim simptomima, te se često i previdi u svakodnevnoj lekarskoj praksi (npr. samoubistva kod bolesnika lečenih od sasvim drugih bolesti). Pripada endogenim depresijama koje karakteriše minimalno ispoljavanje depresivnog raspoloženja koje je pokriveno somatskom simptomatologijom. Radi se o konverziji simptoma. Počinje kao ranije opisana subdepresija. Označava heterogena depresivna stanja koja se prioritetno ispoljavaju na somatskom planu. Među simptomima obavezno su prisutni:  

a) hiposomnija

                    b) sindrom potiljačne glavobolje

                    c) skapulo-cervikalni sindrom

                    d) osećanje mišićne zategnutosti duž kičmenog stuba i u

                        ekstremitetima

                    e) drugi različiti nejasni bolovi

Česte su i žalbe na druge neurološke i gastrointestinalne simptome. Jedna od redovnih smetnji je permanentno prisustvo umora, naročito posle buđenja, zatim napor da se počnu dnevni poslovi i žalbe na teškoće u koncentraciji i odlučivanju.

Pažljivom kliničkom opservacijom otkriva se prisustvo anksiozno-depresivne komponente, dnevno kolebanje raspoloženja, letargija, fazični tok simptoma, diskretna inhibovanost u mišljenju, sputanost inicijative, otežan kontakt i emocionalna distimija. Prisutno je osećanje težine oko srca, kao i opadanje polne želje.

Hereditet je često prisutan (po nekim istraživanjima 25%). Ponekad i alkoholizam i narkomanija mogu da maskiraju unipolarnu periodičnu prolongiranu formu depresije.

Ova forma depresije, pored polimorfne slike u smislu raznovrsne telesne simptomatologije, može se ispoljiti i kao monosimptomatska depresija, kada su prisutni samo nesanica, ili periodični bezrazložni zamor, ili intermitentne glavobolje, ili sekundarna impotencija, ili kao intermitentna cenestopatija.

Pažljivim psihološko-psihijatrijskim ispitivanjem gotovo uvek se može uočiti da se iza vidljivih simptoma krije slika depresije. Uporno ruminativno ponavljanje istih tegoba, rezistentnost na anksiolitičku farmakoteraiju, kao i na psihoterapiju, diferencijalno-dijagnostički usmeravaju ka maskiranoj depresiji.

Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu?

Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu?

Samokontrola i samodisciplina

Osobama koji imaju ovu shemu nedostaju dve veoma važne osobine: samokontrola (sposobnost da na adekvatan način obuzdaju svoje emocije i impulse) i samodisciplina (sposobnost da se dosada i frustracija tolerišu dovoljno dugo da bi zadatak bio obavljen).

Tipična ponašanja u vezi sa ovom shemom uključuju: impulsivnost, kašnjenje, dekoncentrisanost, dezorganizovanost i nespremnost da se istraje u dosadnim i rutinskim zadacima. Osobe sa ovom shemom teško uspevaju da postave granice sopstvenim emocijama i impulsima, pa često imaju intenzivne napade besa. Ove osobe imaju slabu toleranciju na frustraciju zbog čega izbegavaju nelagodnost, bol, konflikte ili odgovornost i teško prihvataju da žrtvuju kratkoročna zadovoljstva radi dugoročnog cilja. Ova teškoća da se odloži kratkoročna gratifikacija može biti vidljiva i kroz razne vrste zavisnosti kao što su prejedanje, pušenje, alkoholizam i sl.

Problemi osoba sa niskom frustracionom tolerancijom

Iako osobe sa nedovoljnom samokontrolom doživljavaju probleme u skoro svim sferama života, one teško uče iz iskustva i ranijih negativnih posledica sopstvenog ponašanja. Retko se sreću osobe koje svesno neguju ovu shemu. Mnogo je više onih koji žele da shemu promene i da budu disciplinovaniji i manje impulsivni. Oni pokušavaju da se promene ali teško uspevaju da održe napor potreban za promenu.

Po Jangu (2003) ova shema može nastati ukoliko: – su roditelji imali slabe granice i slabu kontrolu, pa nisu disciplinovali decu – su roditelji previše dozvoljavali deci, pa ih nisu naučili da tolerišu frustraciju – deca nisu morala da obavljaju poslove i obaveze po kući – roditelji dozvoljavali deci napade besa, pa ih nisu naučili da kontrolišu impulse – je neko od roditelja imao isti problem – je dete bilo jedino dete i privilegovano. Nakon što je prepoznao i opisao ovih petnaest shema, Jang je primetio da su u jednom trenutku neke sheme neaktivne i uspavane dok su druge aktivne i prevlađujuće u ponašanju. Ovaj uvid, motivisao je Janga da teoriju ranih maladaptivnih shema proširi uvođenjem koncepta „shema modaliteta“.

Izvor: Shema terapija – Mirović

Iracionalna uverenja u REKBT psihoterapiji

Iracionalna uverenja u REKBT psihoterapiji

Iracionalna uverenja

Termin iracionalan ( Po Vujakliji) : „1.onaj koji se ne zasniva na logičnoj zakonitosti, koji se logički ne može objasniti, ni izraziti; nelogičan, 2. nerazuman, glup“.
U velikom rečniku stranih reči i izraza Ivan Klajn i Milan Šipka za termin iracionalan navode: „ iracionalan, nerazuman, koji nije obdaren razumom, nerazložan, nepametan, koji je „iznad razuma“, protivan razumu, koji se razumom ili pojmovnim mišljenjem ne može shvatiti, koji se ne može dovesti u sklad sa zakonitostima logičnog mišljenja.“

I u filozofiji i u psihologiji postoje različite definicije racionalnog i iracionalnog. Uglavnom se za ljudska uverenja kaže da su iracionalna kada su nerealistična, nelogična, apsolutistička i dogmatski držana, čak i onda kada su nepotvrdiva i nepovrgljiva. U REBT-u racionalno znači, pre svega samo – pomažuće. Ljudi većinom postupaju racionalno kada sebi pomažu i kada saradjuju i pomažu članovima svoje socijalne grupe. Ova uopštena definicija nije apsolutna, jer gotovo uvek ima neke značajne izuzetke.

Specifičnost REBT-a je u tome što polazi od pretpostavke da je emocionalni poremećaj povezan sa brojnim iracionalnim uverenjima. Iracionalna uverenja imaju dva kvaliteta. Prvi je da predstavlja apsolutistički i dogmatski zahtev „mora“ , „treba“, neophodno je“, npr. „Ja to apsolutno moram postići“, a drugi je da predstavljaju preterane evaluacije, generalizacije i nerealistična očekivanja koja se izvode iz apsolutističkih zahteva „mora“. Npr. „Ako nisam postigao moj cilj“:

  • To je užasno
  • Ja to ne mogu podneti
  • Ja sam totalno bezvredna osoba
  • Uvek ću biti sprečen da ostvarim taj svoj cilj i nikad ga neću ostvariti.

Unutrašnji, bezuslovni apsolutistički zahtev „mora“ je centralni element iracionalnog uverenja.

Albert Ellis je utvrdio da se svi iracionalni obrasci mišljenja mogu svesti na tri osnovna zahteva:

Zahtevi

  1. Zahtev prema sebi: Ja moram imati uspeha u onome što radim i dobiti priznanje od drugih, u suprotnom ja sam bezvredan i to bi bilo strašno“. Taj oblik mišljenja uglavnom proizvodi strahove, depresiju, stid i osećanje krivice.
  2. Zahtev prema drugima: „Drugi se prema meni moraju ponašati ljubazno, pošteno i fer u svim okolnostima i u svako doba. Ako se ne ponašaju tako to je grozno, oni su loše osobe i treba da budu kažnjene“. Taj zahtev često vodi snažnim osećanjima besa, mržnje, povredjenosti, ljubomore, samosažaljenja, agresivnog ponašanja (pasivno-agresivno i destruktivno ponašanje).
  3. Zahtevi prema svetu i uslovima života: „Uslovi pod kojima živim apsolutno moraju u svako doba biti bezbedni, bez neprilika uživajući i ne smeju da odstupaju od onoga što ja želim, i ako nisu takvi, onda je to užasno i ja to ne mogu da podnesem. Moj život nikad neće biti dobar i jedva da je vredan življenja“. Zahtevi ove vrste uzrokuju depresiju, samosažaljenje i probleme sa samodisciplinom, kao što je odlaganje obaveza i izbegavajuće ponašanje. Ovde je u pitanju filozofija niske frustracije na toleranciju i vodi u očajanje, bes, fobije.

REBT polazi od stava da je sklonost apsolutističkim zahtevima i komandama biološka tendencija svih ljudskih bića. Gotovo svi ljudi, na taj način, imaju urodjenu osobinu da sami sebe, bespotrebno i preterano uznemire u susretu sa nepovoljnim dogadjajima. Ellis je to sažeto izneo: „ REBT danas smatra da ljudi većinom uče svoje ciljeve, vrednosti i želje od svojih roditelja i kulture. Iako ih ti naučeni standardi često vode u neke probleme i teškoće, nekada ako ih slede, a nekada ako odbiju da ih slede gotovo svi ljudi u svim delovima sveta često uzimaju svoje socijalno naučene preferencije i standarde i kreiraju, konstruišu apsolutistička, nerealistična „mora“ i zahteve o tim ciljevima. Prema tome, ljudi većinom čine sebe poremećenim i takodje sebe čine poremećenim povodom već stvorenog poremećaja.

Zahtevi sa kojima sami sebe činimo poremećenim su i uslovljeni od strane sredine i samo – naučeni. Ljudi ih konstruišu povrh i preko poremećujućeg uslovljavanja koje su „pokupili“ u svojoj sredini. Drugim rečima, ljudi često nauče da je za njih loše i pogrešno da dožive neuspeh ili budu odbačeni od strane drugih ljudi, ali onda prirodno i lako dodaju „Ja se apsolutno nikad ne smem ponašati neodgovarajuće i ako se ponašam onako kako ne smem ja sam loša osoba“.

Sve tri izjave odražavaju dogmatizam, apsolutizam ili dokazivanje, a svako vodi neizbežnom samosabotirajućem ponašanju i emocionalnim teškoćama.

Onaj ko želi da se sačuva od samoporažavajućih i samoosujećujućih tendencija dobro je da odbaci glavne iracionalne ideje. Stid, panika, krivica, neprijateljstvo nastaje kada na kritike ili neslaganja drugih sebi kažemo da ne možemo da podnesemo njihovo neslaganje niti da zadovoljno živimo bez njihovog prihvatanja. Kontrolisanje neprijatnih osećanja koje sami stvaramo ne odvija se lako. Neku od iracionalnih ideja odbacimo, ali zadržimo mnoge kojima se indoktriniramo bez obzira na poražavajuće rezultate koje donose. Umesto toga možemo se akciono i misaono suprotstaviti i opovrgnuti ih. Ako inteligentno organizujemo i disciplinujemo svoja razmišljanja i postupke možemo živeti kreativno i emocionalno ispunjeno uprkos krajnje nezadovoljavajućem svetu i okruženju.

Apsolutistički zahtevi

Prvo uverenje: Ako odbacimo shvatanje da MORAMO biti kompetentni u svakom poslu, adekvatni i uspešni, radićemo dobro a ne savršeno i popravljati svoja a ne tudja postignuća. Jer očigledno je da nema na ovoj planeti osobe koja je kompetentna i nenadmašna u svemu čega se lati. Čak su i najveći umovi i oni koji su bili uspešni imali nedostatke: Uspešnost nije u vezi sa nečijom vrednošću kao ličnosti. Ako ne uspemo – to nema nikakve veze sa našom suštinskom vrednošću ljudskog bića i neuspeh se prihvata kao nepoželjan ali ne i strašan. Ako nam ne podje za rukom da ostvarimo ono što želimo možemo osetiti samo razočaranje ali ne i očaj. Greške možemo koristiti za poboljšanje budućih pokušaja. Ivo Andrić je jednom rekao: „Budemo i prodjemo, a da nikad ne saznamo šta smo sve mogli ostvariti u životu“.

Drugo „moram“: Kada opovrgnemo uverenje da nas svaka veoma značajna osoba u našem životu mora prihvatiti i voleti ma šta mi radili, tudje odobravanje smatraćemo poželjnim ali ne i neophodnim ciljem. Bitno je i osloboditi se ideje da ljude možemo proglasiti lošim, zlim ili pokvarenim jer se ne stavlja znak jednakosti izmedju ljudi i njihovih postupaka niti izmedju osobe koja se loše ponaša i loše osobe.

Treći apsolutistički zahtev prema uslovima života: Kada se stvari ne odvijaju onako kako želimo to je svakako neprijatno ili frustrirajuće, ali ne i strašno, užasno, grozno, nešto što ne mogu da podnesem. Svako postavljeno „mora“ stvara dobru dozu anksioznosti, jer veoma je verovatno da ono za šta kažete da mora postojati naročito pod odredjenim uslovima – ne postoji.

Realnost je najbolje prihvatiti, dopadalo se nama to ili ne, kada ne možemo da je promenimo. Ona postoji – možemo je smatrati lošom, jer sadrži nesreće i frustracije, ali nije katastrofalna. Tužan splet nekih okolnosti je samo tužan, a postaje „užasan“ tek kada počnemo da ga tako sagledavamo. Realnost može da blokira i osujeti naše ciljeve ali ne može da nas potpuno porazi. Samo mi možemo poraziti sami sebe ako uporno verujemo i mislimo da ono što postoji ne bi smelo da postoji. Suština je da sabotiramo sebe svojim iracionalnim razmišljanjem. Možemo birati da menjamo svoja razmišljanja ili unutrašnji govor i opovrgnemo i odbacimo apsolutistička „moranja“. Epiktet je rekao: „ Ko je zapravo nepobediv? Onaj koga nevolje neizbežno ne poražavaju“.

Ostala iracionalna uverenja

Iracionalnim uverenjima nastaju i tzv. misaoni derivati koji su direktno odgovorni za emocionalne poremećaje. Albert Ellis je analizirajući po sadržaju iskaze svojih klijenata sveo na 4 kategorije iracionalnih obrazaca mišljenja.

  1. Katastrofiziranje – ljudi veruju da je stvarnost više od 100 posto loša i to iskazuju tvrdnjom da je nešto „užasno“ ili „strašno“. U osnovi ovog uverenja se nalazi zahtev da stvarnost NE BI SMELA DA BUDE takva kakva jeste. Racionalan obrazac mišljenja bi bio adekvatna procena nepovoljnih dogadjaja. Umesto da je nešto „užasno“ preporučuje se da se nepovoljni dogadjaj označi kao loš.
  2. Nizak prag tolerancije na frustraciju izražava se iskazom „to ne mogu da podnesem“ (iako, verovarno , to se podnosi godinama). Visoka tolerancija na frustraciju – kada kažemo da je neka fizička nelagodnost neprijatna ali da je možemo podneti.
  3. Globalno vrednovanje – iskazi u kojima ljudi trenutne uslove, druge ljude i sebe same označavaju izrazima koji se odnose na trajno stanje a ne na opis dogadjaja. Npr. Nekoga zbog jedne situacije nazovemo lažljivcem, prevarantom ili za sebe možemo reći da smo lenji, neodgovorni, nezreli. Ti iskazi ukazuju na verovanje da je neko ili smo to mi takvi bili, takvi smo trenutno i ostaćemo zauvek takvi.

Racionalno je bezuslovno prihvatanje sebe, drugih ljudi i životnih uslova i precizno vrednovanje samo onoga što nam se ne dopada u toj situaciji. Na taj način konstatujemo da stvarnost nije po sebi ni dobra ni loša, već se sastoji od dobrih i loših dogadjaja.

  1. Mišljenje u ekstremima – iskazi sa „uvek“, „nikad“, „sve“, „ništa“, „svi“, „niko“, život se gleda crno-belo. Racionalno je fleksibilno mišljenje u odnosu na stvari koje bi mogle da se dese (budućnost u kojoj postoji više alternativa).

Sva četiri procesa mišljenja su medjusobno zavisna, interaktivna i predstavljaju različite strane istog procesa apsolutističkog evaluiranja negativnog aktivirajućeg dogadjaja.

Iz Seminarskog rada: Osnove REBT-a, Ilinka Miletić

Šta su zdrave a šta nezdrave emocije?

Šta su zdrave a šta nezdrave emocije?

Zdrave i nezdrave emocije

Teorija REBT-a polazi od gledišta da su negativni dogadjaji neminovni u životu, a to su oni dogadjaji koji su procenjeni kao ometajući u odnosu na sopstvene ciljeve i vrednosti. U konceptualizaciji „zdravih“ i „nezdravih“ emocija polazi se od stava da je „negativna „emocija adaptibilna i zdrava posledica negativnih dogadjaja. Jer kada nam se nešto neprijatno desi i kada osećamo tugu ili žaljenje, zaključiti da je to baš dobro i biti srećan zbog toga je disfunkcionalna, nezdrava reakcija.

Osnovna pretpostavka je da negativne emocije mogu biti funkcionalne za osobu, odnosno samopomažuće i samoporažavajuće (termini „pozitivni“ i „negativni“ koriste se u značenju korespodentnog odgovora, a ne u značenju moralnog suda). Albert Ellis govori o zdravim osećanjima koja mogu biti prijatna i neprijatna i nezdrava osećanja, koja su po njegovom mišljenju samo neprijatna osećanja. Milenko Vlajkov nezdravim, neprijatnim osećanjima dodaje i prijatna osećanja, ukoliko za posledicu imaju blokirajuće dejstvo za osobu koja ih ima.


Ellis je naveo 3 kriterijuma za nezdrava osećanja:

  1. osoba pati
  2. postoji mentalna blokada
  3. ponašanje je neadekvatno situaciji

M.Vlajkov navodi još tri aspekta nezdravih osećanja:

  1. akutni telesni simptomi
  2. psihosomatski poremećaji
  3. poremećaji motivacije

Ono što je bitno i što odgovornost za razliku izmedju neprijatnih nezdravih i neprijatnih zdravih osećanja nosi je način mišljenja osobe koja ih ima i kako Epiktet kaže: “Ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi već svojim pogledom na stvari“. Znači, nisu stvari te koje nam stvaraju patnju već način na koji o njima razmišljamo. Osnovni terapijski zadatak svake terapijske seanse zasnovane na REBT modelu je da se otkriju nezdrava osećanja i zamene odgovarajućim zdravim osećanjem koje i dalje može da bude neprijatno ako je situacija u kojoj se javilo nezdravo osećanje za osobu bila neprijatna. To se postiže preko identifikovanja misli koje su odgovorne za nastanak nezdravog osećanja.

Nezdrave emocije

Najčešće disfunkcionalne, nezdrave emocionalne pojave su osećanje krivice, depresivnosti, anksioznost, bes, mržnja, povredjenost, osećanje osramoćenosti. Za svaku od ovih emocija u ljudskom repertoaru emocionalnog reagovanja postoje alternativni „negativni“ emocionalni odgovori koji dovode do pozitivnih ishoda. Jer, iako čovek nema neograničenu slobodu izbora u neposrednom emocionalnom reagovanju, ima odredjen stepen slobode izbora u odnosu na održavanje emocija. Ako čovek doživi gubitak – emocionalne reakcije kao što su tuga, žaljenje ili razočarenje su altnernativa depresiji; kada je frustriran ljutnja i razočarenje su alternativa za bes; ako je čovek u opasnosti obazrivost je alternativa za anksioznost; ako su u pitanju moralna pravila umesto osećanja krivice alternativa je kajanje. Zdrave emocije se razlikuju od nezdravih prema intenzitetu afekta, kognitivnoj komponenti i tendenciji za bihejvioralni odgovor.

Prijatne emocije

I prijatna osećenja se mogu podeliti na zdrava i nezdrava. Zdrava prijatna osećanja u nama razvijaju životnu radost i optimizam dok prijatna nezdrava osećanja proizvode zaslepljenost i nedovoljnu motivaciju za sadržaje kojima se bavimo. Npr. ako je neko oduševljen nečim u tolikoj meri da zapostavlja sve ostalo ma koliko to bilo važno.


Sve emocije, uključujući i samoporažavajuće u odnosu na ciljeve i vrednosti čoveka, predstavljaju normalne i uobičajene ljudske tendencije. Jer, kakva bi bila egzistencija bez emocija?

Iz Seminarskog rada: Osnove REBT-a, Ilinka Miletić

Telesna terapija koja leči emocije, telo i duh

Telesna terapija koja leči emocije, telo i duh

Telesna psihoterapija

Telesna psihoterapija je posebna grana u okviru psihoanalize i psihoanalitičke psihoterapije. Bazirana je na teorijama funkcionalnog jedinstva psihe i tela, pri čemu se telo shvata kao celokupna ličnost. Koristi razvojni model, teorije ličnosti, hipoteze o poreklu poremećaja i promena, kao i raznovrsne dijagnostičke i terapijske tehnike koje se koriste u terapijskom odnosu.

Istorijat

Istorija telesne terapije je u stvari istorija psihoanalize. Shvatanje o značaju koje telo ima u psihoterapiji čak je starije od psihoanalize i vezuje se za Pierre Janeta, francuskog psihijatra, koji je zasnovao svoje učenje na analizi telesno – psiholoških procesa, u kojima telo ima podjednaku vrednost i značaj kao i psiha.

Najveća zasluga za razvoj ovog psihoterapijskog pravca pripada Wilhelmu Reichu. Njegov doprinos ima dve dimenzije. Šira dimenzija je opšte civilizacija u smislu stvaranja manje represivnog društva, uvodjenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva, inicijacija velikih promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva. Ona uža, psihoterapijska odnosi se na postavke analize karaktera, principa rada sa otporima, uvodjenje neverbalnog kanala komunikacije.

Osnovni principi

Ljudsko biće kao energetski sistem Ovaj vid shvatanja postoji vekovima. Joga, borilačke veštine, kineska akupunktura svoju praksu zasnivaju na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida i Rajh sa bioenergijom.

Holističko stanovište

Telesna psihoterapija prihvata opredeljenje humanističke psihologije koja je odbacila kartezijanski rascep tela i duše. Podržava se stav da čovek predstavlja sintezu duše, tela i duha, a sa druge strane, stav Piježea, po kom psihu čine odnosi izmedju organizma i njegove sredine.

Teorija oklopljavanja

Ova teorija polazi od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porodjaja i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i potiskivanja. Nerazrešene traume se učvršćuju, somatizuju i postaju osnova za psihološke probleme, disunkcionalna ponašanja ili neurotske poremećaje.

Dodir i neverbalna komunikacija

Značaj dodira je od suštinskog značaja za telesnu psihoterapiju, što je i izdvaja od drugih oblika psihoterapije. Dodirivanje angažuje ne samo samo korteks već i limbički sistem i druge primitivnije strukture. Na taj način terapeut komunicira sa osobom ju celini.

Biološki pristupi

Ovi pristupi podržavaju stav o jedinstvu tela i duha.

Modeli zdravlja

Ovaj vid psihoterapije ne zastupa ni jedan od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorima za završavanje psihoterapije. Cilj terapije bi se mogao opisati kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti i neuspeha samoregulacije.

Tehnika rada


Direktno ili indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom kao sa suštinskim utelovljenjem psihičkog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. Kroz svoj rad, psihoterapeut omogućava otudjenim delovima ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.

Telesna psihoterapija je zapravo proučavanje izmedju klijentovih psihičkih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena.

Rajhovo shvatanje pshičkih poremećaja bazira na praćenju toka životne energije kroz organizam, njeno pulsiranje i prepoznavanje blokada i oživljavanja. Blokade na telu (oklop) mogu da se jave na više segmenata: okularnom, oralnom, vratnom, dijafragmalnom, abdominalnom i karličnom. Poremećaj (bolest) nastaje rascepom ovih segmenata uz zarobljavanje emocija i energije, a lečenje ima z acilj da spoji te odvojene segmente i emocije povezane sa njima u jedinstvenu celinu.

Životna energija prirodno pulsira i teče od centra tela ka periferiji i ka spoljnjem svetu i nazad. Ako je pulsacija poremećena, nastaje disfunkcija i poremećaj.

Na osnovu učenja o pulsaciji, Rajh razvija formulu terapije Napetost – Punjenje – Pražnjenje – Opuštanje. Koristi model seksualnog doživljaja kao najintenzivnije manifestacije života i na osnovu toga izvodi niz tehnika. Faza punjenja postaje problem ukoliko se osoba „zaledi“ u hroničnoj prepunjenosti, a ne ume da se prazni (naduveni, debeli, srveni, visok TA, grudi hronično podignute, snaga se otima kontroli, obično prazne bes na drugima).

Karakterna struktura bila bi primer zamrznute funkcije. Životna energija više ne može slobodno da teče i blokade su smrzniute emocije u telu i psihi. Cilj psihoterapije je rastvaranje strukture.

Orgazam i energija su važni pojmovi Rajhove koncepcije i principa rada. Još u svojoj teoriji o sex ekonomiji on tvrdi da orgazam ima funkciju da održi psihičko i fizičko zdravlje. Ako je refleksni talas orgazma blokiran na nekom od nivoa (ili usporen) to može uzrokovati poremećaj.

Rajh napušta jezik objašnjenja koji se bavi dijagnozama, analizama i kalsifikacijama, da bi koristio jezik reči i jezik tela i kao treći dijalog izmedju ta dva jezika.
Zadatak telesnih terapeuta je da pomognu čoveku da dodje do svojih osećanja i da ih artikuliše i izgovori, da se od otudjene karakterne strukture pomeri ka proživljenoj komunikaciji i kontaktu. U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce na srce.

Seksualni problemi kod žena i seksualna psihoterapija

Seksualni problemi kod žena i seksualna psihoterapija

Seksualni problemi kod žena i seksualna psihoterapija

Za žene, seksualna terapija može biti mesto da izraze svoje brige o seksualnom zdravlju, dobiju podršku da otkriju ispunjeniji seksualni život i dobiju dubinsko obrazovanje o seksualnom zdravlju.

Žene posećuju sesije seksualne terapije kako bi pronašle rešenja za seksualne probleme koji mogu biti fizički, psihološki ili relacioni, sa najčešćim razlozima:

Gubitak seksualne želje

Gubitak seksualne želje je uobičajen problem koji se može pojaviti u bilo kom uzrastu, pri čemu mnoge žene prijavljuju nedostatak interesovanja za seksualnu aktivnost, nizak libido i nedostatak seksualne želje. Ovaj nedostatak interesovanja za seks i gubitak seksualne želje može biti rezultat fizičkih i psihičkih faktora. Fizički, na žene mogu uticati hormonalne promene, prirodno starenje, umor, bolest i neželjeni efekti lekova. Psihološki uticaji uključuju depresiju, anksioznost, borbe u intimnim odnosima, stres na poslu i u porodici, kao i svakodnevne stresore.

Seksualno uzbuđenje i orgazam

Iako ne osećaju svi potrebu da dožive orgazam da bi se osećali seksualno ispunjenim, neke žene se možda bore da dostignu i održe orgazam na redovnoj osnovi. Poremećaj seksualnog uzbuđenja i poremećaj orgazma (anorgazmija) mogu izazvati lični stres i ne odnose se na seksualnu želju.

Poremećaj seksualnog uzbuđenja se karakteriše kao nemogućnost dostizanja ili održavanja seksualnog uzbuđenja. Ovo se može desiti zbog nedostatka seksualnog uzbuđenja i nedostatka genitalnog ili drugog somatskog odgovora čak i kada je stimulisan.

Poremećaj seksualnog orgazma se manifestuje kao često odlaganje i izostanak postizanja orgazma, čak i nakon adekvatne seksualne stimulacije i uzbuđenja.

Bol pri seksualnom odnosu

Seksualni bol i nelagodnost mogu da ometaju žene da dožive prijatno seksualno iskustvo i mogu biti rezultat genito-karličnog bola u toku penetracije, endometrioze, sindroma policističnih jajnika i drugih hormonalnih ili problema povezanih sa štitnom žlezdom.

Bol pri seksualnom odnosu karakteriše značajan bol pri penetraciji i sveukupne poteškoće u snošaju, koje mogu biti različite težine i dovesti do smanjenja želje, straha od seksualne aktivnosti i opterećivanja intimnim odnosima. Žene koje pate od endometrioze često osećaju stid kada su u pitanju seksualne aktivnosti jer možda ne znaju kako da na odgovarajući način prenesu svoja iskustva bola, ili bol doživljavaju kao normalno iskustvo.

Spoljašnji faktori i emocije

Žene sve drže blizu srca, pa stoga problemi u vezi sa intimnim partnerom, članom porodice ili prijateljem mogu uticati na ženino interesovanje za seks. Parovi koji doživljavaju stres u vezi prijavljuju iskustva niske seksualne aktivnosti, a žene prijavljuju nisku želju za seksualnim aktivnostima kada postoji pritisak od strane partnera ili problem u vezi.

Situacioni faktori kao što su posao, deca, porodični događaji i drugi životni stresori utiču na seksualnost žene, a neke žene navode da ne znaju kako da isključe svoje misli kada su u spavaćoj sobi. Nemogućnost isključivanja iz životnih stresora može uticati na seksualnost žene, dovesti do smanjenja libida, nedostatka interesovanja za seks i smanjiti seksualno uzbuđenje.

Kako seksualna terapija za žene može pomoći

Pošto seksualni terapeut želi da pronađe rešenje za seksualne probleme svog klijenta, ne treba da čudi da terapeut može da pita da li je žena imala fizičke preglede da bi se utvrdili mogući biološki uzroci, i može preporučiti klijentu da ode kod lekara ili ginekologa ako još nije.

Kada je u pitanju gubitak želje ili teškoća da se uzbudi ili postigne orgazam, seksualni terapeut može istražiti potencijalne emocionalne i psihološke uticaje na klijenta.

Psihoterapija u rešavanju seksualnih problema

Ženama koje imaju probleme seksualnosti, seksualni terapeut može pomoći u poboljšanju njihovog emocionalnog i psihološkog blagostanja i savladavanju njihovih strahova od potencijalnog bola i penetracije. Seksualni terapeut takođe može da edukuje klijenta o tome kako da pravilno i produktivno reaguje na anksioznost u vezi sa seksualnom aktivnošću. Neki seksualni terapeuti mogu takođe predložiti formate domaćih zadataka koji mogu uključivati eksperimentisanje sa seksualnim igračkama i sopstvenim genitalijama.

Seksualni terapeut može raditi sa klijentom jedan na jedan ili sa parom i pomoći partnerima da se uključe u zdravu seksualnu komunikaciju i seksualnu edukaciju.

Kada je u pitanju domaći zadatak zbog zabrinutosti u vezi sa gubitkom želje, uzbuđenjem i problemima sa orgazmom, terapeut može predložiti između domaćeg zadatka sesije koje uključuju eksperimentisanje sa vaginom i klitorisom, igru uloga partnera i eksperimentisanje i aktivnosti koje mogu povećati intimnost i libido.

Veoma dobre metode za rešavanje seksualnih problema su REBT psihoterapija, telesna terapija i pojedine vrste joge.

Zakažite vaš termin psihoterapije

Dr Milan Popović

Mob: 061/180 1972

Zašto iracionalnosti izazivaju patnju?

Zašto iracionalnosti izazivaju patnju?

Zašto iracionalnosti izazivaju patnju?

Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto?


Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši roditelji i roditelji naših roditelja… Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom …). Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled.

Milsi izazivaju patnju


Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo?


Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od toga šta mislimo o njima.


Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost ove tvrdnje.


Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama… Ako dozvolimo mislima i emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju… o tome je mnogo puta bilo govora i pretpostavljam da dosta znamo.


Razum ili srce?


Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu. Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde, smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.

Iz knjige: OSNOVE REBT-a

Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s
Porodičnim rasporedom po Bertu Helingeru

Ilinka Miletić

Normalna seksualnost i seksualna funkcija

Normalna seksualnost i seksualna funkcija

Normalna seksualnost i seksualna funkcija

Kompletan psihofiziološki ciklus seksualne aktivnosti može se podeliti u četiri faze:

Seksualna polna želja

  • Seksualna (polna) želja je fantazija o sex aktivnosti ili želja da se ima seksualna aktivnost (libidozna energija).

Seksualno uzbudjenje

  • Seksualno uzbudjenje (u fazi tzv. predigre) je subjektivni osećaj seksualnog zadovoljstva praćen fiziološkim promenama (aktivacija PS). Fizička stimulacija genitalija ide preko sakralnog PS i može i nevoljno da se izazove preko spinalnih refleksa. Psihička modulacija seksualnog uzbudjenja ide preko hipotalamusa, limbičkog sistema i kore velikog  mozga.

Kod muškaraca se manifestuje erekcijom i sekrecijom Kuperovih žlezda. Kod žena dolazi do vazokongestije u donjoj karlici sa vaginalnom lubrikacijom i vlaženjem spoljnih genitalija, povećanjem napetosti pubokokcigealnih mišića, nabreknutosti bradavica dojki, uvećanja klitorisa i proširenja unnutrašnje dve trećine vagine uz karakterističnu napetost spoljašnje trećine vagine (orgazmička manžetna). Sve ove promene predstavljaju orgazmičku platformu.

Uzbudjenje zavisi od seksualnih fantazija (jačine erotske želje), vizuelnih stimulacija i fizičkih dodira.

Ova faza se može podeliti na: ranu i kasnu, ili preciznije na: razdraženje, uzbudjenje i plato ( u ovoj poslednjoj kod muškarca se pojavi kap sekreta u uretri).

Erekcija i lubrikacija su modifikovane dejstvom brojnih neurotransmiterskih sistema.

Holinergički nervi su odgovorni za erekciju i pelvičnu vazokongestiju kod žena, atropin (antiholinergik) blokira ove mehanizme. Beta dva adrenergički stimulansi i alfa adrenergički blokatori poboljšavaju erekciju i vaskularne mehanizme kod oba pola. Vazoaktivni intestinalni peptidi (VIP) su nadjeni u velikoj koncentraciji u muškom i ženskom erektilnom tkivu i mogu pojačati holinergičku transmisiju.

Kod muškaraca u fazi seksualnog uzbudjenja nakon 20-30 sekundi od početka stimulacije dolazi do erekcije penisa. Raste krvni pritisak u erektilnom tkivu, širi se uretralni meatus, testisi se lagano podižu, kožna temperatura raste, tahikardija 100-180/min, a dijastolni TA se povećava za 20-40mmHg.

Kod žene u ovoj fazi dolazi do povećanja dojki, bradavice se učvršćuju, velike i male usne se pune krvlju i sluzi, klitoris se izdužuje. Koža je nadražena i rumena i njena temperatura raste, kao i puls i TA. Ove fiziološke promene ne prate uvek subjektivni osećaj nadraženosti.

Faza uzbudjenja označena kao plato je prepoznatljiva po sledećim karaktersitikama: testisi muškaraca su uzdignuti i prepunjeni krvlju, pojavljuje se sekrecija Kuperovih žlezda na glansu, skrotum zadeblja i gubi sve kožne nabore. Kod žena klitoris postane veoma osetljiv i retrahuje se, labije se intenzivnije kolorišu, vlaženje vagine je intenzivnije. Razvija se orgazmička platforma praćena hiperventilacijom i porastom opšte mišićne tenzije

Orgazam

  • Orgazam  predstavlja vrhunac seksualnog uzbudjenja i zadovoljstva i karakteriše se ritmičnim kontrakcijama perinealne muskulature i sfinktera, kao i pelvičnih reproduktivnih organa (važna uloga S).

Kod muškaraca u ovoj fazi dolazi do neodgodivog izbacivanja semena (ejakulacije) koje je uzrokovano kontrakcijom prostate, semennih kesica i uretre (prosečno 3-4 kontrakcije).

Kod žena se radi o kontrakcijama zida spoljašnje trećine vagine koje nisu uvek subjektivno doživljene kao takve (prosečno 3-15 kontrakcija) praćene zatvaranjem rektalnog i uretralnog sfinktera. Kod oba pola je česta i generalizovana mišićna tenzija i kontrakcija a i karakterističan nevoljni pritisak u donjoj karlici.

Orgazam traje 3-25 sekundi i praćen je blagim pomućenjem svesti, kontrakcije se javljaju u ritmu od 0.8 sekundi pri čemu se arterijski TA povećava za 20-40mmHg, a puls poraste i do 160/min.

I klitorisni i vaginalni orgazam su znaci varijetetske normalnosti.

Rezolucija (terminacija)

  • Rezolucija (terminacija) je faza smirivanja nakon orgazma, osećaj opšte relaksacije, dobrog raspoloženja i mišićne relaksacije (brže nastaje kod muškaraca). Tokokm ove faze dolazi do smanjenja nabreklosti organa koji su učestvovali u orgazmu(dok unutrašnja vagina ostaje raširena nekoliko minuta), pri čemu je muškarac izvesno vreme refrakteran za sledeću erekciju i orgazam što kod žena najčešće nije slučaj.

Psihoanaliza. Svest – Id, Ego, Superego

Psihoanaliza. Svest – Id, Ego, Superego

Po definiciji psihoanaliza ima dvojako značenje. Ona je specifičan istraživački pristup koji se bavi psihičkim procesima i ujedno i poseban metod lečenja pre svega neurotičnih poremećaja.

            Tvorac psihoanalize je  S. Frojd se sa primenom hipnoze u lečenju neuroza upoznao u Francuskoj, da bi je u svom daljem radu napustio, jer je utvrdio da se metodom slobodnih asocijacija lakše i “kvalitetnije” postiže ponovno osvešćivanje zaboravljenih traumatskih dogadjaja (koji su obično seksualne prirode). Na osnovu ovih zapažanja, Frojd je zaključio da su nesvesni procesi od bitnog značaja za psihički život čoveka.

Svesna, nesvesna i predsvesna psiha

         Po Frojdovom konceptu, psiha je složen sistem koji se sastoji iz svesnog, predsvesnog i nesvesnog dela. Svesni deo psihe podrazumeva sadržaje koji su u aktuelnom trenutku prisutni u svesti , u predsvesnom delu se nalaze sadržaji koji se mogu privesti u svest, dok su u nesvesnom delu sadržaji koji su ranije potisnuti iz svesnog u nesvesni deo i tako “zaboravljeni” ili sadržaji koji nikada nisu bili prisutni u svesti (i oni se samo delimično mogu privesti u svesni deo hipnozom ili metodom slobodnih asocijacija). Treba imati na umu da nesvesna psiha značajno utiče na celokupnu aktivnost čoveka.

Id

            Id je produkt evolucije i psihološki predstavnik biološkog nasledja. Nalazi se u nesvesnom delu psihičkog sistema. To je deo ličnosti u kom su smešteni nagoni (seksualne i agresivne prirode). Istovremeno predstavlja izvor energije za ceo psihički sistem. Ovde treba imati da je pojam seksualnog u Frojdovom učenju mnogo šireg značenja i obuhvata sva telesna zadovoljstva. Psihička energija u Idu teži zadovoljenju te je Frojd naziva libidom. Postizanje ovog zadovoljenja odvija se po tipu zadovoljenja nagonskih potreba: prvo se oseća napetost koja raste, a kad dodje do zadovoljenja nastaje opuštanje i smirenje.

            Id funkcioniše po principu zadovoljstva. On ne može da podnese unutrašnju tenziju i ne vodi računa o tome da li je nešto sa moralne i etičke tačke dozvoljeno ili nedozvoljeno. Ne vodi računa o pricipu realnosti. Id je iracionalan, impulsivan, sebičan i asocijalan. Psihički procesi u ovoj instanci ne vode računa o realnosti i o zahtevima i zabranama sredine.

            U najranijem periodu razvoja, potrebe Ida sastoje se iz elementarnih telesnih potreba. U tom periodu i majka sa svoje strane čini sve da dete živi po principu zadovoljstva. U daljem razvoju počinje sve više da deluje princip realnosti, pa se sve diferenciranije nagonske pulzije ne mogu uvek neposredno zadovoljiti. Neke bivaju osujećene, a neke se odlažu.

            Frustracija (zbog osujećenja u zadovoljenju nagonskih pulzija) dovodi do gubitka osećaja omnipotencije, koje se sada pripisuje majci. Unutrašnja pulzija zbog osujećenja nagonskih pulzija raste, što je neprijatan doživljaj, ali dovodi do razvoja Ida.

            U Idu se razvija tzv. primarni proces mišljenja (specifičan način rada nesvesnog; slike su jezik nesvesnog; a misli su upravljane pre svega principom zadovljstva; ovaj proces mišljenja karakterističan je i za snove i za fantazije odraslih)vodjen željom za neizostavnim zadovoljenjem. Frustrirano u zadovoljavanju nagonskih pulzija, dete prizivanjem slika sećanja (ovim primarnim procesom) pokušava da snizi svoju unutrašnju napetost.

            Mada primarni proces sam po sebi ne zadovoljava naginske pulzije, on stvara uslove za kakvo – takvo rešenje problema. Primarni proces mišljenja pomaže razvoj Ega (sekundarnog procesa mišljenja).

Ego

         Ego nastaje iz Ida, njegovim raslojavanjem u suočavanju sa stvarnošću (tj. sa principom realnosti). Počinje da se formira u prvoj godini života i razvija se postepeno putem interakcije CNS, stimulacija iz spoljašnje sredine i doživljenih iskustava. Predstavlja najaktivniji deo ličnosti i obuhvata: svesno mišljenje, govor, opažanje, pamćenje, učenje, rasudjivanje i motorno reagovanje (tj. delovanje). Pored kontakata sa Idom ima kontakte sa objektivnom stvarnošću, a kasnije kada se razvije Superego, i sa njim.

            Za ostvarenje glavnih ciljeva evolucije (preživljavanje jedinke i održanje vrste) nisu dovoljna dva procesa pomoću kojih Id pokušava da smanji tenziju  (impulsivna motorna aktivnost i stvaranje slika koje predstavljaju ispunjavanje želja). Zbog toga se razvija Ego u kom se javljaju sekundarni procesi mišljenja. Sekundarni proces mišljenja je karakteristika svesnog i predsvesnog mišljenja. Javlja se sa razvojem govora, njime dominira logika. Ono vodi računa o uzročno – posledičnim vezama  i usvaja princip realnosti.

            Jedna od osnovnih funkcija Ega je uvažavanje principa realnosti. Ego testira realnost da bi našao konkretna rešenja za zadovoljenje nagonskih pulzija. U kontaktu sa realnim svetom uočava se šta je ostvarljivo  i dozvoljeno. Ego počinje da razvija i odbrambene mehanizme (pomoći kojih se bori za opstanak i funkcionisanje pod optimalnim uslovima) da bi uspostavio ravnotežu izmedju zahteva Ida i zahteva spoljne sredine, a kasnije i zahteva Superega.

            Uvodjenjem principa realnosti i razvojem sekundarnih procesa mišljenja, spoljašnji svet počinje da igra sve značajniju ulogu u životu osobe. U osnovi je objektivno mišljenje koje omogućava prilagodjavanje realnosti. Ego omogućuje racionalno ponašanje u skladu sa principom realnosti. To postiže delom svesnim, a delom nesvesnim funkcijama.

            Zadatak Ega je da organizmu osigura zadovoljenje bioloških i psihosocijalnih potreba ali i da ga sačuva od opasnih reakcija okoline i osude i kažnjavanja Superega.

            Ego nalazi rešenja i upravlja voljnim ponašanjem. Nesvesni deo Ega vodi neprestanu borbu sa primitivnim i nagonskim silama Ida: potiskuje ih, odgadja, modifikuje i iznalazi kompromisna rešenja, pri čemu manje važne potrebe potčinjava značajnijim. Ovaj deo Ega reaguje strahom na pokušaje Ida da postigne neposredno i nekontrolisano zadovoljavanje svojih nagonskih pulzija, a na strah kao signal opasnosti razvija potrebne odbrambene mehanizme.

Superego

         Nastaje modifikacijom Ega, privatanjem društvenih i roditeljskih uticaja (što se dešava izmedju treće i pete godine) i obuhvata onaj deo psihičkih funkcija koje se tiču morala, društvenih zabrana i naših ideala. Sedište je čovekove savesti, samoposmatranja i samokontrole, odnosno zabrana, moralnih normi i moralnih emocija, posebno osećaja krivice. Osnovna funkcija Superega je sprečavanje ili kočenje impulsa iz Ida (seksualnih i agresivnih pulzija koje sredina ocenjuje kao opasne i štetne).

            Superego nastaje inkorporacijom , to jest usvajanjem prvo roditeljskih, a kasnije i društvenih zahteva i zabrana. Sastoji se iz dva podsistema:

  1. Ego – ideala
  2. Savesti

Prema tome, Superego ima dva aspekta:

  • Nekažnjavajući ili Ego – ideal koji teži savršenstvu (razvija se ponos, ekvivalent za ljubav prema sebi)
    • Kažnjavajući, koji dovodi do samooptuživanja i osećanja krivice (dovodi do razvoja mržnje)

Superego inhibira nagonske pulzije iz Ida i prilagodjava Ego usvojenim normama.

Id je produkt evolucije, Ego nastaje kao rezultat supčavanja sa realnošću, Superego je produkt socijalizacije i nosilac kulturnih tradicija. Ego nastaje iz Ida, a Superego iz Ega, što znači da ove instance nisu jasno razgraničene jedna od druge, već su u stalnom dinamičkom ekvilibrijumu.

            U životu jedinke često dolazi do konflikata izmedju pojedinih instanci ličnosti, pri čemu strah i odbrambeni mehanizmi uzrokovani ovim konfliktima predstavljaju dinamička zbivanja u psihičkom životu čoveka.

            Psihoanaliza polazi od toga da su sve psihičke pojave posledica interakcija i sukoba bioloških snaga (seksualni i agresivni nagoni) i snaga društvenog porekla, ili, drugim rečima, posledica intrapsihičkih i/ili interpersonalnih konflikata.

            Pored dinamičkog, psihoanaliza zastupa i strukturno (topičko), genetičko i ekonomsko stanovište.

            Genetičko stanovište polazi od toga da svaka pojava u psihičkom životu u sadašnjosti ima korene u prošlosti (u individulanoj istoriji detinjstva jedinke).

            Razvoj ličnosti i karakterne crte nastaju u dinamičkim odnosima procesa progresije i regresije, pri čemu psihički poremećaji zavise od tačaka fiksacije i/ili regresije tokom razvoja.

            Ekonomsko stanovište psihoanalize teži da proceni jačinu snaga koje su u konfliktu (razvoj i ishod konflikta zavisi od odnosa energetskih snaga kojim raspolažu Id, Ego i Superego).