Blog

Moja Oaza Psihoterapeut | Psihoterapija i savetovanje kod psiholoških problema

Rak i psiha

„Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem“     

Elinda Evans                                                                                                                                                                                       

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike.

Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči.

Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna a naročito grupna, jeste i zbog odustajanje od ideje kojoj su mnoge žene sklone a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupe podrške su jedan od  načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da razmeni iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je nophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

 

Izvor: Vladeta Jerotić, Neurotične pojave našeg vremena, Ars Libri, Beograd, 2004. 

Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi

Umetnost je najsuptilniji oblik ljudske prakse, čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula, ljudskog uma i duha. Uobičajena je podela umetnosti na 7 vrsta: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, pozorište i film. Iako su sve one u velikoj meri zastupljene, muzika odudara od svih ljudskih delatnosti, kako zbog svoje sveprisutnosti, tako i zbog svoje drevnosti. Nijedna poznata ljudska kultura, ni danas niti bilo kad u do sada zabeleženoj istoriji, nije bila bez muzike. Stari narodi su muzici pridavali izuzetan značaj. Prema starim Kinezima, muzika, odražava harmoniju između neba i zemlje. Heleni su bili duboko uvereni da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno, dok se u Palestini i na području Mesopotamije, muzika smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti. O muzici starih naroda saznajemo sa reljefa na zidovima palata, grobnica i hramova. U ovo doba se javljaju prve teorije muzike, ali nije bilo notacije, pa su se melodije prenosile usmeno s kolena na koleno. Tek u hrišćanskom periodu muzika dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Ona zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Dopire u našu svest pomoću čula sluha. Sam pojam muzike potiče iz Stare Grčke (mousike – grčka reč). Kako su u staro-grčkoj mitologiji muze bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca.

Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi kao što je lavež psa ili škripanje kočnica- u mnogima izazivaju neprijatna osećanja?Kako muzika nekom lako ide od ruke dok drugima ne ide? Odakle potiče kreativnost? Zašto nas neke pesme toliko pokreću, a druge nas i ne dotiču? A kakva je u svemu tome uloga percepcije? Razumevanje zbog čega volimo muziku i šta nas to u muzici privlači jeste prozor u suštinu ljudske prirode. Svako novo pitanje otvara vidike i um ka razumevanju složenosti muzike, sveta, iskustava i doživljaja. Kao što je filozof Pol Čerčland primetio, ljudi oduvek teže da spoznaju svet, kroz čitavu poznatu istoriju. Naša znatiželja je otkrila mnogo toga što je priroda skrivala od nas: dimenzije prostora i vremena, strukturu materije, mnoštvo oblika energije, poreklo svemira, prirodu samog života zahvaljujući otkriću DNK. Ipak jedna misterija nije otkrivena – to je misterija ljudskog mozga i njegovog stvaranja misli i osećanja, nada i želja, ljubavi i doživljaja lepote, plesa, likovne umetnosti, književnosti i muzike. Psihologija  je nauka koja ima odgovore na neka od tih pitanja – o muzici, percepciji, ličnosti, kreativnosti i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu.

MUZIKOTERAPIJA

Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj muzike na čoveka? Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20. veka u SAD-u. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga, odgovornih za razum i inteligenciju i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i čulnih doživljaja. Istraživači opisuju: “Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo mozga automatski je osvojen.” Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju  voljno da odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.

Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina, boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori. Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce kucati ubrzano.

Čak i stariji ljudi reaguju pozitivno kad slušaju muziku svoje mladosti, što je fenomen koji se može korisno upotrebiti u muzikoterapiji za stare ljude. Muzikoterapija ima široko polje primene zbog toga što podrazumeva korišćenje verbalnih i neverbalnih tehnika. Muzikoterapija koristi muziku (zvuk) u dijagnostičke, terapijske i profilaktičke svrhe. Primenjuje se u svim granama medicine i defektologije, kod dece i odraslih, od najranije dobi do starosti, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima. Može se primenjivati kod zdravih osoba u cilju podsticanja rasta i razvoja i u profilaktičke svrhe. Muzikoterapija je pridružena zdravstvena struka i predstavlja nezavisnu profesiju, a primenjuje je edukovani terapeut – muzikoterapeut.

Nakon postavljene indikacije, muzikoterapeut primenjuje neku od tehnika muzikotarepije koje su prihvaćene u svetu, uz prospektivno praćenje i evaluaciju dobijenih rezultata.

Postoje dve velike oblasti muzikoterapije:

receptivna muzikoterapija– u kojoj subjekat sluša odabrani muzički komad koji mu pomaže da postigne željeni psihološki efekat i

aktivna muzikoterapija – gde terapeut i pacijent komuniciraju glasom ili instrumentom i ostvaruju komunikaciju kada je verbalna komunikacija otežana ili potpuno onemogućena.

Muzika ima i manipulativnu moć i svakodnevno je slušamo bez naše volje. Zbog toga je malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla, ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca. Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog. Muzički sadržaj je najjači čulni stimulans za koji se zna. Ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže nego proizvod bilo koje druge aktivnosti.

MUZIKA I EMOCIJE

Dokazano je da muzika utiče na ljude, i pozitivno i negativno. Ovi uticaji mogu biti prolazni i dugotrajni. Muzika povezuje sve emocionalne, duhovne i fizičke elemente univerzuma. Ona može menjati raspoloženje osobe. Utvrđeno je i da izaziva fizičke reakcije kod mnogih ljudi istovremeno, takođe ima sposobnost da ojača ili oslabi emocije. Muzika je organizovan zvuk, ali ta organizacija mora da sadrži elemente neočekivanog – inače je emocionalno prazna i robotizovana.

Svako je nekad u životu iskusio jake telesne doživljaje slušajući muziku. Žmarci niz kičmu, naježenost, suze, ”treperenje” u stomaku ili smeh. To su samo neke od reakcija koje se javljaju kad nas muzika duboko dirne, ”uradi” ili ”razbije”. U slučaju muzike koja se najbolje uklapa u situaciju, pojedinac će verovatno imati najveću predispoziciju da na nju emocionalno reaguje.

Da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećanja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Za javljanje osećanja potrebno je da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takođe izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije?

Emocije izazvane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraćaju onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u buđenju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u tome, onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način, najčešće zbog ritma. Samo telo sadrži ritmove, u radu srca, hodu, disanju itd. Muzika takođe utiče na: brzinu disanja, električni otpor kože, zenice, krvni pritisak i puls.

Klasična muzika iz baroknog perioda opušta srce i puls, u ritmu muzike. Kad telo postane opušteno i budno, um se laše skoncentriše. Barokna muzika smanjuje krvni pritisak i poboljšava sposobnost učenja.

U savremenoj muzici možemo primetiti da se u nekim žanrovima, kao što je tehno, koristi samo ritam bez melodije i harmonije, dok melodija nema smisla bez ritma. Ritam najviše deluje na naš organizam. Reakcije na muziku lako se mogu primetiti u ljudskom telu. Srce u toku jednog minuta obavi između 60 i 90 otkucaja, dok se za vreme slušanja neke hevi metal pesme puls poveća čak i do tri puta. Međutim, ne menja se samo puls, već i radna sposobnost. Problem se povećava kada se taj ritam stalno ponavlja jer to može da ima hipnotički efekat i može da dovede do stanja sličnog histeriji. Isti  je problem i sa muzikom istog ili sličnog žanra, koja u kombinaciji blage i spore muzike, i u elementu sa depresivnim tekstom, utiče na osobe koje slušaju i time povećavaju mogućnost pojave nekih depresivnih stanja. To je isto jako opasno, iako muzika nije agresivnog karaktera. Najbolji primer je pojava novih  ”Emo ” pokreta, čiji su poklonici učestalo skloni samoubistvu.

Slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljene osobe upravo podseća na njen neuspeh, ponavlja osećaj bola i time ga urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje slušaoca sa iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u povodljivom umu slušalaca, takva “ljubav” postaje stvarni doživljaj, kao kod elektrostimulacije određenih centara u mozgu, i ojačava sa svakim novim slušanjem. S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, od gubitnika – pobednika.

Muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove. Međutim, nije verovatno da će slušanje bilo kakve muzike, samo po sebi, izazvati agresivnost, ali kod osoba koje već imaju predispoziciju za nasilje i koje su već usvojile poglede koje izražava dotična muzika, ona može biti podrška za određeno delovanje. Jedna studija percepcije slušaoca otkrila je da je tek nekoliko njih verovalo da je muzika stvarno uticala na njihovo ponašanje.

MUZIKA I LIČNOST

Muzički ukus govori o nama više nego što mi mislimo. U istraživanju  koje su 2003. godine sproveli Džejson Rentfrou i Samuel Gosling  korišćeni su testovi ličnosti koji nam daje, ne samo informacije o osobinama ličnosti već i mnogo više od toga. Korišćenjem testa autori ispituju brojne parametre i njihovu povezanost sa muzičkim ukusom, na primer koliko su saosećajni, iskreni, kritični, otvoreni za nova iskustva i savesni ljudi koji slušaju različite muzičke pravce. Tu nije reč samo o ispitivanju osobina ličnosti već i o tome kakve su naravi, sistema vrednosti, stavova, kao i emocija i motivacije ljudi koji slušaju određenu vrstu muzike.

Intervjuišući američke tinejdžere o tome koju muziku slušaju, sačinjena je lista od 16 muzičkih žanrova, a zatim su oni svrstani u četiri kategorije:

refleksivna/kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),

intenzivna/buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),

optimistična/konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i

energična/ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika)

Posle toga je proučavano kako su ove muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Ispostavilo se da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku, otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dok su oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku najmanje otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstrovertni i pokazuju visok stepen saradnje i savesnosti. Oni koji vole energičnu/ritmičnu muziku, su ekstrovertni i spremni na saradnju. U skladu sa tim, ljudi vole određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Ekstroverti najviše vole muziku koja inicira socijalne interakcije, na primer dens muzika. Osobe koje su veoma otvorene za iskustva vole “teške i mračne” tipove muzike, recimo hevi-metal. Smireniju muziku radije slušaju osobe koje su rezervisane, tihe i oprezne. Tipičan introvert strogo kontroliše i pokušava da izbegne uzbuđenje, promene i većinu socijalnih aktivnosti, pa je laganija muzika njegov logičan izbor. Sa druge strane, one koji vole bučniju muziku, odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, to su pričljive i aktivne osobe, koje vole velike skupove ljudi i uzbuđenja.

Druga važna linija razlikovanja osoba koje vole laganiju od onih koje vole bržu i “težu” muziku jeste stepen otvorenosti za iskustva. Opšta tendencija je da su oni koji slušaju smireniju muziku u većem stepenu zatvoreni za nova iskustva, neretko imaju konvencionalan izgled, ponašanje, stavove, više vole poznato u odnosu na novo, i imaju umerenije emocionalne reakcije. Nasuprot njima, ljubitelji “težeg” zvuka su otvoreni za nova iskustva, karakteriše ih intelektualna radoznalost, potreba za promenom i nezavisnost mišljenja.

Muzički izbor i tip ličnosti u neposrednoj su vezi sa ponašanjem pojedinca. Muzički izbor se uglavnom stvara u adolescenciji. Adolescencija je životni period kada je izuzetno važna samostalnost, kritičko preispitivanje stavova odraslih, borba protiv autoriteta i buntovna orijentacija. Rok muziku sluša tip ličnosti koji voli različitosti, pokazuje otpor, dovodi u pitanje uobičajena mišljenja i ideje, pokazuje nezavisnost u mišljenju i sklon je formiranju originalnih stavova. Sa izlaskom iz adolescencije gasi se potreba za otporom prema autoritetima i nastupa adaptacija na preovlađujući sistem vrednosti.

Nalazi brojnih studija širom sveta svedoče o tome da je povezanost između sklopa ličnosti i izbora muzike čak fiziološki, tačnije neurološki uslovljena. Za to je zadužena specifična nervna struktura smeštena u centralnom delu moždanog stabla. Ova struktura zove se retikularni aktivacioni sistem (RAS) i njegova glavna funkcija je da održava mozak na optimalnom nivou budnosti. Smatra se da su RAS ekstroverta i introverta različiti. RAS ekstroverta je hiposenzitivan, nedovoljno osetljiv prilikom prijema stimulacije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je ekstrovertima potrebna dodatna, intenzivna stimulacija da bi RAS bio aktivan. Oni tako imaju potrebu za brzom i bučnom muzikom, jer bi u suprotnom doživeli efekte dosade i pospanosti. RAS introvertnih je hipersenzitivan, aktivira se i na veoma blage draži. Sa druge strane, intenzivnije draži za introverte mogu biti čak i bolne, pa oni biraju mirniju i laganiju muziku.

Osim što sklop ličnosti diktira našu putanju kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putovanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

ZAKLJUČAK

Muzika značajno utiče na naše živote, jer ne postoji osoba koja može da prizna da ne voli muziku i da nema omiljenu pesmu ili omiljenog pevača. Mnogi ljudi žive i dišu kroz muziku, drugi zarađuju novac od nje, a nekima je ona jedini način da se opuste. Zato se kaže da je muzika najbolja terapija koja leči bolesti kao i poremećaje sa mozgom. Ono što osoba sluša oslikava njenu sliku u društvu, uveliko utiče na njenu ličnost i utiče na njeno raspoloženje, čini osobu hrabrijom, veselijom, a u pojedinim trenucima čak i tužnom i depresivnom. Ipak, to zavisi od načina na koji se muzika sluša i oseća.

Umetnici imaju sposobnost da žive u stalno otvorenom stanju interpretacije i reinterpretacije proizvoda svog rada. Za umetnika cilj muzičke kompozicije nije da prenese istinu doslovce, već da prenese neki aspekt univerzalne istine koji će, ako bude uspešan nastaviti da pokreće ljude i utiče na njih čak i kada se društvo i kultura promene. Moć umetnosti je to što nas povezuje jedne s drugima i sa velikim istinama o tome šta znači biti živ i šta znači biti čovek.

LITERATURA

Andreas Leman i dr. Psihologija za muzičare, Univerzitet umetnosti Beograd, Fakultet muzičke umetnosti, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Vladimir Nešić, Traganje za smislom u muzici, Filozofski fakultet u Nišu, DIGP ”Prosveta”, Niš, 2002.

Danijel DŽ. Levitin, Muzika i mozak, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Kako deca reaguju na razvod roditelja

Dečije psihološke reakcije na razvod braka roditelja variraju u zavisnosti od tri faktora:

  • kvaliteta njihovog odnosa sa svakim od njihovih roditelja pre razdvajanja,
  • intenziteta i trajanja roditeljskog sukoba, i
  • sposobnost roditelja da se fokusiraju na potrebe dece u toku njihovog razvoda a i kasnije.

Prva dečija rekacije je odbijanje da prihvate takvu situaciju. Odbijanje da prihvate razvod svojih roditelja je tipično za mlađu decu i to se obično ogleda u dečijim fantazijama koje iznose o pomirenju svojih roditelja. Nakon prihvatanja razvoda kao jedine moguće istine, deca počinju da se brinu. Mlađa deca se često plaše da se roditelji i od njih mogu „razvesti“ ili jednostavno izražavaju brigu da će biti napušteni od jednog ili oba roditelja. Ovakvu situaciju kod dece roditelji često mogu da pogoršaju okrivljujući drugog roditelja za razvod ispred deteta, ogovorajući drugog roditelja na račun njegovih roditeljskih sposobnosti na primer „evo, zaboravio da te preuzme iz škole“ ili kako „ne ume decu nigde da izvede“  i sl. Ako deca nemaju „dozvolu“ da imaju dobar odnos sa drugim roditeljem ili ako smatraju ili tumače situaciju da treba da se „pripaze“ jednog od svojih roditelja u toku razvoda i nakon razvoda, velika je pretpostavka da će deca imati osećanje podeljene lojalnosti izmedju roditelja i uzdrmano bazično poverenja a u krajnjoj liniji mogu postati udruženi sa jednim roditeljem protiv drugog.

Kao jedna od tipičnih reakcija dece na razvod jeste i preokupacija informacijama. Deca će želeti detalje o tome šta se dešava i o tome kako će to sve uticati na njih. Komunikacija od strane roditelja mora biti jednostavna i prilagođena detetu i njegovom načinu razmišljanja.

Bes i agresija prema vršnjacima, prema sestrama, braći i roditeljima takođe, može biti jedna od posledica razvoda. Neprijateljstvo dece prema roditeljima često se usmerava na roditelja koji se smatra krivim, obično je to roditelj koji insistirao na razvodu. Neprijateljstvo okrenuto prema sebi kod deteta može da izgleda i kao depresija kod dece. Depresija kod dece nakon razvoda je česta i može se manifestovati na različite načine: kao usporenost deteta,  sa prisutnošću poremećenog sna ili poremećenim načinom ishrane, samopovređivanjem (ovo je tipično za adolescente i sl. )

Kada su deca mala, ona mogu regresirati u ponašanju na neki niži razvojni stupanj, posebno u govoru koristeći bebeći govor ili, recimo,  mogu početi opet da mokre u krevet, ili na pod i sl. Karakteristično je i to da će se deca često ponašati na način koji roditelje primorava na interakciju, bilo negativnu bilo pozitivnu.

U pokušaju da prežive neprijateljsko raspoloženje medju razvedenim roditeljima ili onima koji su u procesu razvoda, deca često zauzimaju stranu jednog roditelja i to onog sa kojim su trenutno. Ovo može da se manifestuje odbijanjem da razgovoraju sa drugim roditeljem ( čak i preko telefona kao što je u većini slučajeva kod mlađe dece) ili odbijanjem da podele svoje vreme sa drugim roditeljem. Adolescenti se češće ponašaju na sličan način na koji roditelji postupaju jedan prema drugome.

Ukratko, očekujte da će deca testirati roditeljsku lojalnost, prisiljavaće roditelje na razne interakcije ne želeći razvod, izražavaće ljutnju povodom razvoda, odbijaće da idu sa drugim roditeljem i slično što govori da će pokušavati da iskoriste svoju moć deteta u datoj situaciji.

 

Autor: Mirjana Marković, psiholog

Uticaj očeva na razvoj dece

Istraživanja o ulozi majke u razvoj detata ima dosta i to uglavnom zato što teorija o afektivnom vezivanju daje jednu dobru osnovu za izvođenje takvih istraživanja. Nijedna takva teorija nije postojala za očeve, do nedavno, kada su neki istraživači pokušali da gledaju očeve kao „drugog roditelja“.

Kao rezultat tog istraživanja utvrđeno je da očevi igraju suštinsku ulogu u vaspitanju svoje dece. Oni mogu biti osetljivi i negujući isto kao i što su i majke. Negovanje očevog prisustva pomaže deci u emocionalnom, kognitivnom i socijalnom razvoju. Što znači da otac mora biti uključen u dečiji razvoj. Šta to znači? Postoje tri osnovna aspekta učešća oca u dečiji razvoj:

  • Angažman – što podrazumeva direktan kontakt sa ocem i zajednička interakcija dete – otac
  • Dostupnost – što znači prisustvo oca ili pristupačnost detetu
  • Odgovornost – očinski aranžman za resurse koji će biti dostupni detetu.

Postoje istraživanja koja pokazuju da uključenje oca direktno utiče na ponašanje deteta. Recimo, igra otac – dete je važna za decu jer je fizička i veoma stimulativna što dozvoljava detetu da doživi aktivaciju i regulaciju uzbuđenja. Aktivna uključenost oca, takođe, pomaže deci da razumeju i testiraju granice u bezbednom okruženju, što deci pomaže da na razne načine sagledavaju svet oko sebe.

Postoje neka istraživanja koja klisifikuju uključenost oca na osnovu toga da li je njihovo dete razvilo jaku vezanost prema njima. Treba uzeti u obzir da nemaju svi očevi isti nivo angažovanja u porodici koji bi voleli da imaju. Postoje realne situacije i faktori koje to mogu ograničiti, kao štu su pojedinačni karakteri oca, majke i deteta, istorija odrastanja oca, očeva kulturna istorija, bilološka istorija i sl. Fleksiblinost uloge oca može zavisiti i od spoljnih faktora. Često se dešava da majka počne da modelira moderno roditeljstvo time što želi da poboljša očevo roditeljstvo, što je dobro. Ili u negativnim situacijama kada majka nije u stanju da brine o novorođenčetu, kao što je to slučaj sa postporođajnom depresijom, otac je primoran da pruži dodatnu pomoć ili da prikupi dodatna sredstva od porodice ili društva. Ovakvi činovi podstiču verovanje oca u svoje roditeljstvo i ojačava očevu vezu sa njegovim detetom.

Uticaj oca je dokazan i u kognitivnom razvoju deteta. Uključenost očeva u prve tri godine života utiče na veće kognitivno funkcionisanje deteta. Trogodišnjaci imaju bolju sposobnost rešavanja problema. na školskom uzrastu, deca u čijem je razvoju otac bio uključeniji, pripadaju deci sa boljim obrazovnim kompetencijama, više su motivisana da uče i samoobrazovanje vrednuju više. Jedan od razloga za to može biti taj što očevi imaju tedenciju da razgovaraju sa svojom decom postavljajući više pitanja – ko, šta, gde i zašto. Ovakvi tipovi komuniciranja podstuču decu da govore više a kada su očevi u pitanju, i ozbiljnije.

Još jedna stvar za razmatranje je ekonomija. Postoje istraživanja koja govore da očevi koji su više uključeni u razvoj svog deteta takođe imaju i tedenciju da im obezbede finansijsku pomoć, a deca koja su bolja u finansijkom smislu imaju tedenciju boljeg učenja u školi. To otežava utvrđivanje da li deca bolje rade u školi jer su njihovi očevi ili više uključeni ili je to zato što su ekonomski bolje obezbeđeni. Ali jedna stvar je sigurna, očevi koji provode dosta vremena pomažući deci svojim studijama apsolutno povećavaju kvalitet učenja svoje dece. Oni takođe mogu pomoći u razmišljanju dece i njihovom uspehu kasnije u životu – uključivanjem u njihove društvene i sportske aktivnosti.

Jedan od ključnih načina na koji očevi pomažu u razvoju svoje dece je omogućavanje da razviju osećaj za industriju, ako tako može da se nazove u našem jeziku. Ovo uverenje u sposobnost da ovlada veštinama pomaže im da razviju osećaj samopoštovanja. Očevi imaju tendenciju da dovedu u pitanje svoju decu da probaju nove stvari. Kada se deca suočavaju sa ovim izazovima i uspevaju (čak i nakon frustracije), počinju da veruju u svoju sposobnost da rade teške stvari.

Emocionalni uticaj očeva. Studije su utvrdile da deca sa uključenim očevima mogu bolje da tolerišu stres i frustracije, da su bolja za rešavanje problema i da imaju bolju kontrolu nad svojim emocijama i impulsima.

Mnogi (ne svi) parovi opisuju trenutnu vezu između majke i bebe. Za očeve, s druge strane, ta veza ponekad nije u potpunosti realizovana sve dok ljubav bebe ne postane recipročna. Ali čak i ako za vezu između oca i novorođenčeta nije trenutak, osnova za tu kasniju vezu usledila je ranim naporima od strane oca. Majke su često primarni negovatelji i više se oslanjaju na negovanje i sigurnost, ali očevi su takođe sposobni da stvore ovu sigurnu vezanost sa svojom novorođenom bebom. To je samoodržavavjući ciklus: Što više vremena ovi provode sa svojim bebama, bolje će razumeti bebine signale. I što bolje razumeju signale, jača veza koju stvaraju.

Kada su očevi angažovani da vode računa o svom tek novorođenoj bebi, pozitivni rezultati su jasni. Bebe postaju sigurnije povezane sa svojim očevima, više su otporne i radoznale, a više su i samouverenije da razgraničavaju i istražuju. Jedna studija koja se bavila trogodišnjicima otkrila je da kada su očevi više brinuli za svoju decu da je to imalo  koristi od društvenog razvoja deteta. Druga studija je vršila ispitivanja empatije za učenike u razredu i utvrdila je da će oni koji su imali sigurnu vezanost prema očevima kao bebe bolje prepoznati druga dečija osećanja i preduzeti korake kako bi ih osećali još bolje.

Kada deca postanu starija, uključivanje oca pomaže im da žive zadovoljnijim životom sa manje depresije, emocionalnih stresova i negativnih osećanja poput straha i krivice. Deca sa uključenim očevima u njihovom razvoju, takođe,  kažu da su srećnija i manje anksiozna. Imaju bolje odnose sa svojim braćom, sestrama i rođacima. Njihovi odnosi su manje negativni i sa manje konflikta. S druge strane, negativne ili neprijateljske veze sa očevima mogu dovesti do negativnog društvenog ponašanja i lošijih odnosa sa vršnjacima.

Određene osobine ličnosti su češće kod dece sa očevima koji su uključeni u njihov razvoj aktivno, a to su osobine koje mogu doprineti dugotrajnijoj sreći i uspehu. Na primer, studije su utvrdile da deca sa uključenim i negujućim očevima mogu bolje tolerisati stres i frustracije, da su bolja u rešavanju problema i da imaju bolju kontrolu nad njihovim emocijama i impulsima.

Kao mladi ljudi, oni koji su imali negujuće i dostupne očeve, imaju tendenciju da budu bolje prilagođeni, pouzdani i prijateljski; oni prijavljuju viši stepen samopoštovanja; strpljiviji su i razumljiviji,  i imaju više podrške, kao i dugoročna, bliska prijateljstva.

Angažovani očevi mogu pomoći u poboljšanju pozitivnih ishoda za decu, tako da je logično da mogu pomoći u prevenciji negativnog ponašanja. Neki od najčešćih i problematičnih problema detinjstva i adolescencije smanjuju se kada očevi imaju aktivnu ulogu u životima svoje dece. Kod dece, osećanje bliskosti prema ocu i čest rad s ocem može smanjiti rizik od antisocijalnog ponašanja, hiperaktivnosti i problema sa ponašanjem.

U adolescenciji postaje još važnije da se izbegne negativno ponašanje, jer udari mogu biti veći. A blizak odnos sa ocem može pomoći mladima da ostanu na pravom putu. Deca koja se snažno identifikuju sa svojim očevima izbjegavaju brojne ozbiljne negativne ishode – uključujući i zatvaranje, obezvređivanje roditelja,  bežanje iz škole kao i  korišćenje psihoaktivnih supstanci i alkohola.

Kada su očevi odsutni, prema izveštaju Alena i Dalia, „dečaci su u proseku više nesrećni, tužni, depresivni, zavisni i hiperaktivni. Devojčice, češće postaju prekomerno zavisne i imaju emocionalne probleme kao što su anksioznost i depresija“.

 

 

Reference:

[1] Cabrera N, Fitzgerald HE, Bradley RH, Roggman L. Modeling the dynamics of paternal influences on children over the life course. Appl Developmental Sci. 2007;11(4):185-189.

[2] Pruett, K., The Nurturing Father, New York: Warner Books, 1987.

[3] Rohner, R. P., & Veneziano, R. A. (2001). The importance of father love: History and contemporary evidence. Review of General Psychology, 5, (4), 382-405.

[4] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

[5] Cummings, E. M., & O’Reilly, A. W. (1997). Fathers in family context: Effects of marital quality on child adjustment. In M. E. Lamb (Ed.), The role of the father in child development (3rd ed.). New York: Wiley.

[6] Palkovitz, R. (2002). Involved fathering and child development: Advancing our understanding of good fathering. In C. S. Tamis-LeMonda, & N. Cabrera (Eds.), Handbook of father involvement (pp. 33–64). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum.

[7] Paquette, D. (2004). Theorizing the father–child relationship: Mechanisms and developmental outcomes. Human Development, 47, 193–219.

[8] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[9] Cabrera N, Fitzgerald HE, Bradley RH, Roggman L. Modeling the dynamics of paternal influences on children over the life course. Appl Developmental Sci. 2007;11(4):185-189.

[10] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

[11] Pedersen FA, Anderson BJ, Kain RL. (1980). Parent-infant and husband wife interactions observed at age five months. In F. Pedersen (Ed.), The father-infant relationship: Observational studies in the family setting (pp. 71-86). New York: Praeger.

[12] Nugent S. Cultural and psychological influences on the father’s role in infant development. J Marriage Fam. 1991;53:475-485.

[13] Easterbrooks MA, Goldberg WA. Toddler development in the family: Impact of father involvement and parenting characteristics. Child Dev. 1984;53:740-752.

[14] Yogman MW, Kindlon D, Earls F. Father involvement and cognitive/behavioral outcomes of preterm infants. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry. 1995;34(1):58-66.

[15] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[16] Rowe ML, Cocker D, Pan BA. A comparison of fathers’ and mothers’ talk to toddlers in low-income families. Social Development. 2004;13:278-291.

[17] Snarey, How Fathers Care for the Next Generation, 1993.

[18] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[19] Clarke-Stewart, ‘And Daddy makes three’, Child Development, 1978; Clarke-Stewart, ‘The Father’s contribution’, in Pedersen (ed.), The Father-Infant Relationship, 1980.

[20] Biller, H.B. & Solomon, R.S., Child Maltreatment and Paternal Deprivation: A Manifesto for Research, Prevention, and Treatment, Lexington, MA: Lexington, 1986.

[21] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[22] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[23] Cox MJ, Owen MT, Henderson VK, Margand N. The prediction of infant-father and infant-mother attachment. Developmental Psychology. 1992;28:474-483.

[24] Parke R, Swain D. Infant characteristics and behavior as elicitors of maternal and paternal responsiveness in the newborn period. Paper presented at the meeting of the Society for Research in Child Development, Denver, CO. 1975.

[25] Kato, K., Ishii-Kuntz, M., Makino, K., & Tsuchiya, M. (2002). The impact of paternal involvement and maternal childcare anxiety on sociability of three-year-olds: Two cohort comparisons. Japanese Journal of Developmental Psychology, 13 (1), 30-41.

[26] Biller HB. Fathers and Families: Paternal Factors in Child Development, Westport: Auburn, 1993; Biller, H.B. & Trotter, R.J., The Father Factor, New York: Simon & Schuster, 1994.

[27] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[28] Easterbrooks, M. A., & Goldberg, W. A. (1990). Security of toddler-parent attachment: Relation to children’s sociopersonality functioning during kindergarten. In M. T. Greenberg, D. Cicchetti, & E. M. Cummings (Eds.), Attachment in the preschool years: Theory, research and intervention (pp. 221-244). Chicago: University of Chicago Press.

[29] Flouri, E. (2005). Fathering and child outcomes. West Sussex, England: John Wiley & Sons Ltd.

[30] Volling, B. L., & Belsky, J. (1992). The contribution of mother-child and father-child relationships to

the quality of sibling interaction: A longitudinal study. Child Development, 63, 1209-1222.

[31] Lieberman, M., Doyle, A., & Markiewicz, D. (1999). Developmental patterns in security of attachment to mother and father in late childhood and early adolescence: Associations with peer relations. Child Development, 70 (1), 202-213.

[32] Paley, B., Conger, R. D., & Harold, G . T. (2000). Parents’ affect, adolescent cognitive

representations, and adolescent social development. Journal of Marriage and Family, 62 (3), 761-776.

[33] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[34] Mischel, W., Shoda, Y. , & Peake, P. K. (1988). The nature of adolescent competencies predicted by

preschool delay of gratification. Journal of Personality and Social Psychology, 54, 687-696.

[35] Fish, K. D., & Biller, H. B. (1973). Perceived childhood paternal relationships and college females’ personal adjustment. Adolescence, 8, 415-420.

[36] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[37] McClelland, D. C., Constantian, C. A., Regalado, D., & Stone, C. (1978). Making it to maturity. Psychology Today, 12, 42-46.

[38] Franz, C. E., McClelland, D. C., & Weinberger, J. (1991). Childhood antecedents of conventional social accomplishments in midlife adults: A 35-year prospective study. Journal of Personality and Social Psychology, 60, 586-595.

[39] Franz, C. E., McClelland, D. C., & Weinberger, J. (1991). Childhood antecedents of conventional social accomplishments in midlife adults: A 35-year prospective study. Journal of Personality and Social Psychology, 60, 586-595.

[40] Risch, S. C., Jodl, K. M., & Eccles, J. S. (2004). Role of the father-adolescent relationship in shaping adolescents’ attitudes toward divorce. Journal of Marriage and Family, 66, 46-58.

[41] Amato, P. R. (1998). More than money? Men’s contributions to their children’s lives. In A. Booth & A. Crouter (Eds.), Men in families: When do they get involved? What difference does it make? (pp. 241-178). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, Publishers.

[42] Koestner, R., Franz, C., & Weinberger, J. (1990). The family origins of empathic concern: A 26 year longitudinal study. Journal of Personality and Social Psychology, 58, 709-717.

[43] Peterson, J. L., & Zill, N. (1986). Marital disruption, parent-child relationships, and behavior problems in children. Journal of Marriage and the Family, 48 (2), 295-307.

[44] Flouri, E. (2005). Fathering and child outcomes. West Sussex, England: John Wiley & Sons Ltd.

[45] Aldous, J., & Mulligan, G. M. (2002). Fathers’ child care and children’s behavior problems: A longitudinal study. Journal of Family Issues, 23 (5), 624-647.

[46] Furstenberg, F. F., & Harris, K. M. (1993). When and why fathers matter: Impacts of father involvement on the children of adolescent mothers. In R. I. Lerman & T. J. Ooms (Eds.), Young unwed fathers: Changing roles and emerging policies (pp. 117-138). Philadelphia: Temple University Press.

[47] Barnes, G. M. (1984). Adolescent alcohol abuse and other problem behaviors: Their relationships and common parental influences. Journal of Youth and Adolescence, 13, 329-348.

[48] Coombs, R. H., & Landsverk, J. (1988). Parenting styles and substance abuse during childhood and adolescence. Journal of Marriage and the Family, 50, 473-482.

[49] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[50] Gjerdingen, D. K., Froberg, D. G., & Fontaine, P. (1991). The effects of social support on women’s health during pregnancy, labor, and delivery, and the postpartum period. Family Medicine, 23, 370-375.

[51] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[52] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA: Harvard University Press.

[53] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA:

Harvard University Press.

[54] Townsend, Nicholas W. (2002). The Package Deal: Marriage, Work and Fatherhood in Men’s Lives. Philadelphia: Temple University Press.

[55] Coiro, M. J., & Emery, R. E. (1998). Do marriage problems affect fathering more than mothering? A quantitative and qualitative review. Clinical Child and Family Psychology Review, 1 (1), 23-40.

[56] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[57] Fagan, J., & Barnett, M. (2003). The relationship between maternal gatekeeping, paternal competence, mothers’ attitudes about the father role, and father involvement. Journal of Family Issues, 24 (8), 1020-1043.

[58] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

[59] Harper, S. E., & Fine, M. A. (2006). The effects of involved nonresidential fathrs’ distress, parenting behaviors, inter-parental conflict, and the quality of father-child relationships on children’s wellbeing. Fathering: A Journal of Theory, Research, & Practice about Men as Fathers, 4 (3), 286-311.

[60] Schartz, S. J., & Finley, G. E. (2006). Father involvement, nurturant fathering, and young adult psychosocial functioning: Differences among adoptive, adoptive stepfather, and nonadoptive stepfamilies. Journal of Family Issues, 27 (5), 712 – 731.

[61] Yuan, A. S. V., & Hamilton, H. A. (2006). Stepfather involvement and adolescent well-being. Journal of Family Issues, 27 (9), 1191-1213.

[62] Amato, P. R. (1998). More than money? Men’s contributions to their children’s lives. In A. Booth & A. Crouter (Eds.), Men in families: When do they get involved? What difference does it make? (pp. 241-178). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, Publishers.

[63] Sobolewski, J. M., & King, V. (2005). The importance of the coparental relationship for nonresident fathers’ ties to children. Journal of Marriage and Family, 67, 1196–1212.

[64] Barber, B. L. (1994). Support and advice from married and divorced fathers: Linkages to adolescent adjustment. Family Relations, 43, 433-438.

[65] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[66] Marsiglio, W., Amato, P., Day, R. D., & Lamb, M. E. (2000). Scholarship on fatherhood in the 1990s and beyond. Journal of Marriage and the Family, 62, 1173-1191.

[67] DeLuccie, M. F. (1996). Predictors of paternal involvement and satisfaction Psychological Reports, 79, 1351-1359.

[68] Lamb, M. E. (1987). Introduction: The emergent American father. In M. E. Lamb (Ed.), The father’s role: Cross-cultural perspectives (pp. 3-25). New York: Wiley.

[69] Almeida, D. M., & Galambos, N. L. (1991). Examining father involvement and the quality of fatheradolescent relations. Journal of Research on Adolescence, 1, 155-172.

[70] Eggebean, D. J., & Knoester, C. (2001). Does fatherhood matter for men? Journal of Marriage and the Family, 63, 381-393.

[71] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA: Harvard University Press.

[72] Barnett, R. C., Marshall, N. L., & Pleck, J. H. (1992b). Men’s multiple roles and their relationship to men’s psychological distress. Journal of Marriage and the Family, 54, 358-367.

[73] Lerman, R., & Sorensen, E. (2000). Father involvement with their nonmarital children: Patterns determinants, and effects on their earnings. Marriage and Family Review, 29 (2/3), 137-158.

[74] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA: Harvard University Press.

[75] Crouter, A. C., Bumpass, M., Head, M., & McHale, S. (2001). Implications of overwork and overload for the quality of men’s relationships. Journal of Marriage and the Family, 63, 404-416.

[76] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

Da li ste znali da pojedina muzika uspešno uspavljuje. Pročitajte kako neke vrste muzike deluju na nesanicu…

Osobe koje se uspavljuju uz pomoć muzike najčešće pre odlaska na spavanje slušaju dela jednog čuvenog kompozitora, rezultati su online istraživanja koje su sprovela dva britanska univerziteta.

U anketi je učestvovala 651 osoba, a sproveli su je naučnici sa Univerziteta Goldsmits u Londonu i Univerziteta Šefild.

Gotovo 62 odsto ispitanika odgovorilo je da pre spavanja sluša muziku koja im pomaže da lakše zaspe. Radilo se o 14 muzičkih žanrova i 545 muzičara.

Najpopularniji ‘uspavljivač’ bila je klasična muzika s 31,96 odsto zastupljenosti, potom rock muzika koju je slušalo 10,82 odsto ispitanika, pop-muzika kojom se uspavljivalo 7,47 odsto učesnika studije. Najnepopularnija muzikaa za uspavljivanje, s 3,35 posto zastupljenosti bio je heavy-metal.

Najzastupljeniji muzički umetnik po rezultatima ankete je klasičar Johan Sebastijan Bah, drugo mesto dijele Ed Širan i Volfgang Amadeus Mocart, na trećem je Brajan Eno, a četvrto mesto su podelili Koldplej i Frederik Šopen.

“U studiji je uz pojam muzike često upotrebljavan pojam ‘odvraćanja pažnje’. Ispitanici su muziku najčešće povezivali kao sredstvo za odvraćanje od negativnih misli”, zaključili su autori studije.

“Muzika je opcija mnogima kojima treba pomoć u borbi protiv nesanice, nije preskupa, a nema ni neke specifične nuspojave”, rezultati su studije britanskih naučnika.

Popularnost muzike u borbi protiv insomnije ne iznenađuje direktora nemačkog Centra za san i spavanje, Hansa-Guentere Visa, koji dodaje da muzika poput Mocartove ili Bahove smanjuje broj otkucaja srca i usporava disanje.

Reč je o muzici koja ima oko 60 do 80 taktova u minutu, a tome najčešće odgovaraju klasična muzika ili lagani jazz. Jednako opuštaju keltska muzika, indijanski instrumenti ili rock balade u instrumentalnoj verziji.

U pitanju je muzika slična meditaciji koja usporava aktivnost nervnog sistema, smanjuje anksioznost, snižava krvni pritisak i smanjuje lučenje hormona stresa – kortizola.

“Sve što pojedinca uspe da relaksira, pomaže mu i da mirno zaspi”, kaže Vis, dodajući da je jedna od takvih metoda muzika.

“Kada uživamo u najdražem obroku naš mozak oslobađa neurotransmiter dopamin koji je povezan s osećajem zadovoljstva i nagrađivanja. Isti neurotransmiter se oslobađa kad slušamo muziku koju volimo”, podsetio je Vis.

Šta su panični napadi, kako da ih prepoznate i kako da ih pobedite?

Doživljaj intenzivne uznemirenosti koja najviše liči na strah (ako pitate onog ko ove stvari proživljava), koja se tumači kao znak nadolazeće katastrofe, nečeg strašnog i krajnje nepoželjnog, doživljaj da bi se svakog časa mogla izgubiti kontrola nad sobom i snažna potreba da se pobegne sa lica mesta ili šćućuri u obliku fetusa pored „sigurne” osobe…

Ovaj doživljaj je najčešće praćen snažnim i ubrzanim otkucajima srca, trnjnjem ruku i stopala (kod nekoga grčenjem udova), preznojavanjem, doživljajem gušenja (nedostatka vazduha), mučninom, vrtoglavicom, konfuzijom i dezorijentisanošću… što za ovu uplašenu osobu predstavlja dokaz da se stvarno nešto loše sprema: padanje u nesvest, ludilo, infarkt…

Dijapazon zastrašujućih scenarija je, naravno, znatno širi i prilično zavisi od ranijih iskustava i nadasve kreativnosti osobe, ali ova tri su najčešća, jer telesni simptomi koje ljudi u trenucima panike preživljavaju njima najviše liče na ove stvari. Zato ljudi obično idu na lekarske pretrage kako bi otkrili od čega boluju, pa kada lekar utvrdi da nema fizioloških pokazatelja bolesti, upućuje ih kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta. Nekada to čini i hitna pomoć nakon jednog ili više poziva od strane lica koje je doživljavao napad panike.

Sve ovo je opis spektra pojava koje osoba doživljava kao “horor”, a koje predstavljaju uobičajene simptome napada panike (paničnih ataka, preplavljujuće anksioznosti – sve su to kovanice za istu stvar). Opisali smo, prema stručnoj literaturi, najčešće simptome, ali iskustvo govori u prilog tome da njih ima više i da su ponekad toliko neuobičajeni da su gotovo neprepoznatljivi, te je potrebno više vremena da se utvrdi da je u pitanju napad panike. Na primer, kombinovan sa nekim psihosomatskim tegobama od kojih osoba inače pati, napad panike može da se pojavi uz manifestaciju visokog krvnog pritiska ili, recimo, pojačanog nagona za mokrenjem ili defekacijom tako da osoba ima doživljaj da ne može da kontroliše svoje fiziološke potrebe te da će se unerediti.

Prividni doživljaj gubitka kontrole, zapravo strah od gubitka kontrole nad sobom ovde igra veoma važnu ulogu, pored toga što je doživljaj paničnog napada zaista (bez imalo preterivanja) veoma neprijatan doživljaj. Ipak, ne mora biti uvek ovoliko intenzivan kako smo na početku opisali, pa ga mnogi ljudi više puta dožive, a da nisu bili ni svesni da je to zapravo napad panike. Može se desiti jednom u životu, a može se dešavati i manje ili više učestalo, a u zavisnosti od te učestalosti se onda postavlja i dijagnoza panični poremećaj.

U zavisnosti od intenziteta, učestalosti i individualnih karaktiristika osobe, kao i eventualnih udruženih psihičkih tegoba, nekada se panični napadi mogu rešiti samostalno, nekada uz kraću ili dužu stručnu pomoć psihoterapeuta, a nekada su potrebni i medikamenti. U svakom slučaju, problem je rešiv, tačnije panični napadi se veoma uspešno leče i predstavljaju jednu od psiholoških tegoba o čijem mehanizmu se veoma mnogo zna, koji je dosta dobro pokriven savremenom literaturom (naročito u oblasti kognitivno-bihejvioralnih terapija), pa stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja njih smatraju lakšim zadatkom.

Strah od straha : Kako nastaje napad panike i šta se tu zapravo dešava?

Ukoliko bi samoinicijativno, dovoljno dugo disali plitko iz pluća, sa dužim udahom nego izdahom i zategnutih ruku pumpali dlanovima, kao da treba da izvadimo krv, doživeli bi smo sledeće simptome: vrtoglavicu, trnjenje dlanova i stopala, ubrzano lupanje srca… Vrlo slično, ali manje intenzivno kao i ono što se dešava na početku same panike (samo što ste sada vi to namerno izazvali). Međutim, ako bi ste ove neprijatne telesne simptome tumačili kao znak da će se nešto strašno dogoditi, da ćete izgubiti kontrolu ili da nešto jako ozbiljno nije u redu sa vašim telom i zdravljem, pokrenućete telesnu reakciju straha, odnosno reakciju simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, te pojačano lučenje adrenalina, lučenje rezervi šećera i masti u krvotok, ubrzano lupanje srca, napetost mišića… sve ono što je potrebno da organizmu da snagu da se bori sa ili beži od nadolazeće opasnosti.

To sve ima smisla kada realna opasnost postoji (zato nas je majka priroda obdarila ovakim moćima). Međutim. kada nema realne opasnosti, ove snažne telesne promene organizam najčešće tumači kao znak “katastrofe”.

U realnoj situaciji, osoba neke telesne promene ili znake manje uznemirenosti (što je posledica već aktiviranog organskog lanca za reakciju straha) tumači kao znak nadolazeće opasnosti, brže i pliće diše, što izaziva ili pojačava goreopisanu hiperventilaciju: višak kiseonika u organizmu što je praćeno vrtoglavicom i trnjenjem šaka i stopala, pa se dalje tumači kao „dokaz” da opasnost stvarno dolazi, te se reakcija straha lančano pojačava što za posledicu ima pojačavanje svih opisanih telesnih promena. I to je to: dešava se sve ono opisano na početku, kao posledica začaranog kruga: osluškivanje tela – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – anksioznost – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – panika.

Ove telesne promene zapravo spontano prolaze posle kraćeg vremenskog perioda (u proseku desetak minuta, sa kraćim i dužim izuzecima), jer nas je priroda kako simpatičkim, obdarila i parasimpatičkim delom nervnog sistema, čija je uloga upravo suprotna ovom prvom. Njegova uloga je da organizam umiruje i oporavlja nakon „bori se ili beži” reakcije. Dakle, organizam se sam umiruje (što bi rekao jedan kardiolog: „Organizam to odradi sam”). Međutim, osoba koja preživljava napad panike ovo ne zna (ponekad ni ne veruje), nego ima potrebu da se momentalno „spase”, te sprovodi niz reakcija kojima zapravo sebi odmaže u čitavom procesu. Koje su to odmažuće reakcije? Bežanje, batrganje, razmišljanje „Ovo ne sme da mi se dešava”, „Samo da opet ne dobijem napad”, što često samo održava problem ili ga pojačava. Zapravo, to je kao kada bi ste upali u živo blato, pa se onda batrgali, jer to je prva spontana reakcija organizma koji želi da se spase. Međutim, kada bi ste to radili, tonuli bi ste još brže, a to nije ono što želimo.

Napad panike na vas ima isti uticaj kao i horor film (jedino što film sami birate da gledate). Sve što može film da vam uradi je da vas zaplaši i to poprilično, i motiviše vas da se ponašate kao da ste u pravoj opasnosti – a zapravo niste. Čovek uplašen horor filmom spava sa upaljenim svetlom i trza se na svaki zvuk, lišavajući sebe kvalitetnog sna i odmornog funkcionisanja, izbegavajući zamišljenu opasnost. Veruje da ne sme da se prepusti snu i da mora spreman da dočeka opasnost. Slično čini i osoba sa problemom panike, predviđajući i strahujući od novog paničnog napada.

Šta činiti?

Posmatrano od nazad, važno je da se ne otimamo i ne bežimo, da prihvatimo svoju uznemirenost i sačekamo da prođe. Šta znači prihvatiti? Upravo to, ne otimati se. Shvatiti uznemirenost kao neprijatnost sa kojom se može funkcionisati i koja će svakako proći. Kao, na primer, kašalj. Kada kašljemo, mi konstatujemo da imamo kašalj. Obično nastavljamo da radimo ono što smo radili uprkos konstatnim nagonom za kašnjanjem – iskašljemo se i nastavljamo dalje. On nam je neprijatan, ali pošto ga ne možemo izbeći, već je tu, nastavljamo da funkcionišemo. Međutim, ako je kašalj suviše intenzivan, uzećemo nešto lekovito za umirivanje kašlja i primiriti se dok ne prođe – ako smo u mogućnosti. Ali nismo se otimali niti govorili sebi: „Ne smem imati kašalj, strašno je i nepodnošljivo imati kašalj.” Kada bi smo to govorili sebi povodom kašlja verovatno bi smo se uplašili i imali doživljaj gušenja.

Ili, uzmite recimo glavobolju. Kada je imate, ne lupate glavom o zid kako bi je se rešili jer će to samo pogoršati bol. Tako i anksioznost nije nešto želite, ali je ipak možete prihvatiti. Sa druge strane, kada bi neko uperio pištolj u vas, teško da tu možemo govoriti o prihvatljivosti. Tu ste u realnoj opasnosti, pa onda ima smisla izbegavati je činjenjem različitih pokušaja. Ako nas pak policajac zaustavi zbog saobraćajnog prekršaja, gubljenje živaca svakako neće biti od pomoći. Prihvatiti znači funkcionisati, uprkos neprijatnom osećanju, ne opirati mu se. Prihvatiti znači konstatovati šta se dešava i funkcionisati uprkos tome.

Posmatrano od napred, idemo na to da prekinemo lančanu reakciju na njenom početku. Ne tumačimo telesne promene kao znake katastrofe, bolesti i tome slično, već im pripisujemo stvarno značenje. Govorimo sebi da je to uznemirenost, samo neprijatno (zaista neprijatno) osećanje i da će proći. Uvek prođe. Jer za svakog ko kaže da je umro od straha, vi slobodno možete konstatovati da je njemu bilo vrlo neprijatno (činjenica), ali da itekako nije umro (realnost – sadašnjost). Dakle:

Konstatujte i prihvatite realnost, a jedina realnost je da ste anksiozni. Dakle, vi ste anksiozni (uplašeni), ali niste u realnoj opasnosti. Ne poričite svoju anksioznost i ne zabranjujte sebi to osećanje jer će to samo pogoršati stvari. Kako vam anksioznost može nauditi? Dakle, radi se samo o neprijatnom osećanju, ali ne i o realnoj opasnosti.
Ne bežite. Ostanite u toj situaciji i sačekajte da oluja prođe. Ne morate da bežite da bi ste se smirili, smirićete se svakako. Sačekajte malo. Intenzivna anksioznost vas trenutno ometa u mišljenju, koncentraciji i planiranju akcije. Zato ostanite sa tim osećanjem u situaciji u kojoj se nalazite i odložite odluku o bežanju. Imajte u vidu da vam se dešava samo anksioznost, da je ona neprijatna i ništa više od toga. Unutrašnji govor, ono što mislite u toj situaciji je ključno da se stvari ne pogoršavaju. Ukoliko ste u nekoj pasivnoj poziciji (na primer, sedite u autobusu), sve što treba da radite je da ostanete da sedite, obratite pažnju na unutrašnji govor i disanje, i nastavite put. Ukoliko ste u aktivnoj poziciji (recimo, vozite auto ili držte predavanje), kada konstatujete talas anksioznosti i sve isto činite kao i onaj u pasivnoj poziciji, samo uz to polako nastavite da radite ono što ste radili. Fokusirajte se na sadašnjost, na ono što se dešava u realnosti, a ne na katastrofične scenarije koje mozak smišlja. Svaka pomisao i slika koja se zasniva na „Šta ako…“ pitanju se dešava treutno samo u vašoj glavi, a ne u realnosti, i svakako vam ne pomaže da se smirite već da se još više uznemirite. Zato se vratite u realnost, tako što ćete razgovarati sa ljudima, postavljati im pitanja, čitati naglas saobraćajne znake, konstatovati šta se oko vas dešava…
I nije zgoreg još jednom ponoviti: unutrašnji govor i tumačenje telesnih promena valja da bude zasnovano na realnosti i pravim uzrocima. Misli koje idu u pravcu „Umreću, poludeću, ne sme da mi se dešava… Nepodnošljivo je“ valja zameniti sa nekim relanijim „Neprijatno je, ali će proći”… Kada biste u to verovali, svakako bi vam bilo lakše, a da bi ste u to verovali treba prethodno da probate. Takođe, tehnike disanja su veoma bitne za brže i efikasnije smirivanje organizma i stanja uma.
Šta ako se me neko vidi za vreme paničnog napada?
To je sasvim moguće. I, zaista, šta onda? Ljudi uglavnom odgovaraju: „Pa, izblamiraću se..“ „Misliće da sam lud(a)“, „Smejaće mi se…“, „Videće da imam slabost, a to je nedopustivo”. A ja i dalje pitam: “OK, pa šta?”.

Da se ne lažemo, niko nije ravnodužan prema jednoj takvoj mogućnosti, niti se očekuje da bude, ali koliko su zaista strašne posledice toga da vas drugi vide za vreme napada panike? Možete li zaista u dugoročnom smislu izgubiti bilo šta?

Ljudi kada vide čoveka u paničnom napadu, vide da mu nije dobro, uplaše se i sami, pozivaju pomoć ili priskaču u pomoć. Ili samo konstatuju da je čoveku loše, ukoliko napad nije intenzivan i dramatičan. A onda, strahom da bi vas neko mogao videti (ili da bi vas gomila ljudi mogla videti) samo pogoršavate problem, održavate ga i ojačavate. Ovo zapravo predstavlja problem koji je potrebno posebno rešiti i koji je veoma važno da se rešava pored same panike.

Kada znamo da je to samo doživljaj, da jeste veoma neprijatan, ali realno bezopasan i da će proći, onda se strah od novog napada značajno smanjuje. Postoji nelagodnost, ali ne i strah. A sa takvim osećanjem lakše prekidamo talas nadolazeće anksioznosti i sprečavamo da se panični napad dogodi u svom punom sjaju, jer telesne simptome koje osetimo kada se uznemirimo takođe tumačimo realnije. Čitav proces se onda svodi na to da se suočimo sa tom nelagodnošću i sačekamo da prođe. Pri tome nam veoma pomažu relaksacione tehnike disanja. Njih mnogi prenebregnu, jer zapravo u njih ne veruju. No ako, kao što smo gore videli, namernim plitkim disanjem možemo da izazovemo hiperventilaciju, zašto onda ne bi smo mogli namerno da izvedemo upravo obrnut proces? I to je fiziološka činjenica. Adekvatne tehnike disanja sigurnije će vas dovesti do smiraja telesnih reakcija nego sedativi (na koje različiti ljudi različito reaguju). Lakše je popiti lek, ali disanje vam, između ostalog, nudi i doživljaj realne kontrole, odnosno saznanje da vi upravljate svojim telom (a to je ono što je nekom sklonom panici i potrebno).

Upravo u slučajevima kada se panični napadi dešavaju kao niotkuda, bez jasnog spoljašnjeg okidača, ljudi se pitanju zašto je to uopšte i počelo da im se dešava, to jest kako je do onog prvog napada panike došlo. Pre prvog (nekada) i jedinog napada panike koji nije situaciono povezan, prethodilo je neko traumatično iskustvo ili intenzivan stres (na primer, saznanje o ozbiljnoj bolesti, smrt bliske osobe i slično) ili hroničan akumuliran stres (dug proces lečenja, niz nepovoljnih događaja na radnom mestu…), hroničan umor i iscrpljenost, pa je organizam „uznemirljiviji“.

Šta ne treba raditi?

Nemojte disati duboko! Duboko disanje, na način koji je uobičajen u našoj kulturi, je zapravo samo intenzivnija varijanta plitkog udisaja vazduha u pluća (sa sve podizanjem ramena), koju obično ne prati dovoljno dug izdah, tako da ovom varijantom disanja samo pojačavate hiperventilaciju.

Ono što je zapravo duboko disanje (na koje aludira inostrana literatura) je takozvano “disanje stomakom”, kada u procesu udisaja i izdisaja uvlačite i otpuštate stomak, a ne pomerate grudi i ramena. Dakle, ne radi se o pomeranju grudi i ramena gore-dole, već dišete tako da pokrećete stomak unutra – napolje.

Svakako, postoje i druge tehnike disanja koje su veoma korisne, a zasnivaju se na tome da imate ujednačen ritam disanja uz duži izdah nego udah (udah na nos – zadržavanje vazduha – duži izdah na usta) jer je to upravo suprotno onome što dovodi do hiperventilacije. Upravo zbog hiperventilacije u većini američkih filmova onaj koji doživljava paniku duva u papirnu kesu – da se reši viška kiseonika iz organizma (što vodi do cilja: smirivanja).

Autor: Dr Stanislava Popov

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Sve češće možete čuti od nekoga da vam kaže da je depresivan-na. Među laicima, depresija označava privremeno razdoblje sniženog nivoa raspoloženja nakon loše provedenog dana ili jednostavno neraspoloženje. Prema medicinskom rečniku, depresija je ozbiljna bolest koja uzrokuje smetnje pamćenja i ostalih kognitivnih funkcija, sniženo raspoloženje, telesne promene i promene ponašanja. Utiče na vaše osećaje, način razmišljanja i ponašanja, seksualni život i spavanje. Mnogim ljudima, uključujući one koji su bolovali od depresije, te prijatelje i članove porodice obolelog, su poznate dalekosežne posledice depresije. Depresija je jedan od najčešćih medicinskih problema u svetu. U nekom trenutku života, jedna od četiri osobe osetiće barem jednu epizodu depresije.
Depresija je poremećaj raspoloženja  koji karakteriše skup raznih vrsta simptoma:
  • kognitivnih (negativne misli i očekivanja, ponekad i suicidalne misli, pad koncentracije, neodlučnost, mozganje, samokritičnost, beznadnost),
  • ponašajnih (manjak aktivnosti, povlačenje),
  • telesnih (gubitak apetita, ili preterani apetit, nesanica),
  • afektivnih (osećaji: žalost, osećanje krivice, anksioznost) i
  • motivacijskih (gubitak interesa, tromost, sve je napor, odgađanje)

koji svi skupa mogu sniziti raspoloženje, ugrožavajući funkcioniranje pojedinca.

Simptomi depresije, radi praktične ilustracije mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;

2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;

3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;

4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;

5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;

6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;

7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);

8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;

9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);

10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi  takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji.

Depresija nije dakle, kao što se često misli, obično sniženje raspoloženja, već čitav niz simptoma koji loše utiču na način razmišljanja osobe o okolini, ali i o samoj sebi.Kad su ljudi depresivni, oni su na rubu suza, žalosni. Progoni ih osećaj krivice, jer veruju da su na neki način razočarali druge ljude. Oni mogu postati i razdražljiviji no inače, anksiozniji, napetiji. Kad je depresija na vrhuncu, mogu izgubiti sposobnost emocionalnog reagovanja, pa im se čini da su im umrtvljeni i dobri i loši osećaji, usled čega ne mogu uživati u normalnim aktivnostima, ili biti za njih zainteresovani. Energija im je smanjena, i sve im je teško i naporno, pa su stoga skloni odustajanju od stvari s kojima bi se inače normalno bavili.Događa se da provode sate zgrbljeni na stolici, ili ležeći na krevetu.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

Psihoterapija

Terapija razgovorom će pomoći da otkrijete uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodite.

REBT – racionalno emotivno bihejvioralna terapija će vas naučiti da preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će vam pomoći da rekonstruišete svoj psihički život, da se upoznate sa samim sobom, da se prihvatite i razvijete zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i  psihoanalitičku grupnu terapiju.

Tehnike opuštanja mogu vam pomoći da pobedite stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje uključite i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju. Promena stila života može biti od velike pomoći. Redukujte svoj posao u okvire radnog vremena i ostavite se poroka poput droge i alkohola.

 

Bojana Obradović, master psihologije

Bračna kriza i šta učiniti da brak postane bolji

U ovom tekstu izneću nekoliko osnovnih principa koje čine brak srećnim. To su prinicipi koje su otkrili psiholozi istraživači ispitujući komunikaciju i ponašanje velikog broja srećnih i disfunkcionalnih brakova.

Pravljenje ljubavne mape

Emocionalno inteligentni parovi su oni koji su emocionalno bliski. Građenje i razvijanje emocionalne bliskosti podrazumeva pamćenje svih značajnih informacija o partneru. Informacija o tome šta je vašem partneru važno, koja su njegova interesovanja, želje, snovi, šta ga/je motiviše a šta plaši itd. Sve ove informacije ulaze u tzv. ljubavnu mapu. Bez ljubavne mape nemoguće je stvarno poznavati supružnika. Ako nekoga ne poznajemo, kako ga/je uistinu možemo voleti? Dakle, snaga je u znanju, međusobnom upoznavanju. Parovi koji imaju detaljne ljubavne mape, bolje se suočavaju sa problemima i konfliktima. Što više poznajete i razumete jedan drugog, vaš brak će biti stabilniji. Građenje ljubavne mape podrazumeva otvorenost, stalnu komunikaciju i vašu autentičnu želju da upoznate i razumete osobu sa kojom ste u braku. Jezgro dobrog braka je pre svega prijateljstvo.

Negovanje naklonosti i međusobnog divljenja

Najbolji način da se proveri da li bračni par još uvek poseduje sistem naklonosti i divljenja jeste da se vidi način na koji pričaju o prošlosti. U 94% slučajeva parovi koji se pozitivno osvrću na bračnu prošlost, imaće srećnu budućnost. Što predstavlja visok stepen predikcije. Kada su srećna sećanja razrušena – to je znak da je braku potrebna pomoć. Nisu važna samo pozitivna sećanja već i živost uspomena. Jednostavno podsećanje sebe i partnera na kvalitete može da spasi brak od razaranja (čak i ako ima teškoća). Naklonost i divljenje možete negovati kroz pohvale i komplimente. Pohvale i komplimenti čak i u vezi neke sitnice mogu značajno pozitivno da utiču na odnos. Nastojte da pohvalite vašeg partnera bar nekoliko puta nedeljno. Pokažite interesovanje za nešto što on/ona radi nezavisno od vas, pokažite da ste ponosni i da cenite to što vaš partner radi.

Okretanje jednog prema drugom umesto jednog od drugog

Kada par često ćaska o sitnim stvarima, gotovo da možemo biti sigurni da će ostati u srećnom braku. Šta se dešava u tim malim razgovorima koji povezuju partnere? Okreću se jedan prema drugom. Prvi korak je jednostavno postati svestan tih svetih trenutaka, što je ključ ne samo za nastavak braka već i za nastavak romanse. Za mnoge parove jednostavno shvatanje da svakodnevnu komunikaciju ne treba uzimati zdravo za gotovo dovodi do velikih promena u odnosu. Treba se kloniti takmičenja, odmeravanja i računanja šta je ko uradio za drugog. Treba se fokusirati samo na ono što može da pospeši brak, a ne na ono što je partner trebao da uradi a nije! Treba da se trudite da se okrenete prema partneru čak i kada vam je «težak» ili neprijateljski. Ne treba se nervirati ako se pozitivne promene ne pojave odmah preko noći. Partneru je potrebno vreme da uvidi prednosti toga što ste se okrenuli prema njemu.

Dozvolite da partner utiče na vas

Brak ne može da funkcioniše ako partneri ne poštuju i ne uvažavaju jedan drugog. posmatrano statistički, 81% je šanse da će brak propasti ukoliko muž ne deli moć sa ženom. Žene lakše prihvataju uticaj partnera što je verovatno uslovljeno polnim razlikama. Dozvoliti uticaj partnera na vas ne znači pristati na kontrolu i potčinjenost. Prihvatiti uticaj partnera ne znači ne ispoljiti prema njemu/njoj negativne emocije. Potiskivanje negativnih emocija u prisustvu partnera nije dobro ni za brak ni za zdravlje.

Rešite rešive probleme

Problemi se dele na rešive i nerešive. Uprkos nerešivim konfliktima, bračni parovi mogu živeti sa njima ukoliko razviju načine suočavanja, da ih ne bi prevladali, kada pronađu mesto problemu i čak se šale oko problema. Srećni parovi su u stanju da uvide da su problemi neizbežni deo odnosa. Brakovi su uspešni u meri u kojoj se suočavaju sa problemima. Probleme treba rešavati na vreme. Ignorisanje problema dovodi samo do njihovog produbljivanja. Rešenje bračnih problema počinje otvorenom komunikacijom.

Pronađite zajedničke aktivnosti u kojima ćete uživati

Jako je važno da pronađete neku zajedničku aktivnost u kojoj ćete oboje uživati. Ovde nije reč o obavezama, odgoju dece i sl. Reč je o nečemu što radite samo vi i vaš partner i što vam pričinjava zadovoljstvo. Pronađite takvu aktivnost i upražnjavajte je bar jednom nedeljno. Pored zajedničkih aktivnosti podjednako je važno da oboje pronađete i neke aktivnosti koje će te obavljati samostalno. Ovde je reč o aktivnostima koje se tiču isključivo vaših interesovanja koja ne moraju uključivati partnera. Preporučljivo je da napravite balans između zajedničkih i aktivnosti koje obavljate samostalno. Na taj način jačaćete vaše zajedništvo ali i ličnu autonomiju.

Negujte seksualni život

Seksualnost je veoma važna komponenta braka. Ne dozvolite da vaš seksualni život postane rutina i bračna obaveza. Seks treba da bude nešto u čemu uživate zajedno a nikako obaveza i nešto što morate da uradite. Rešavajte seksualne probleme ako se pojave. Uspostavite komunikaciju u seksu, recite šta želite, pitajte partnera šta on/ona želi, nemojte nikada prekidati međusobno istraživanje. Potrudite se da svremena na vreme unesete nešto novo u vaš seksulani život. Ako nemate inspiraciju, nabavite knjige, idite do seks šopa i isprobajte nešto novo.

Vladimir Mišić

Vipasana meditacija po učenju S. N. Goenke

Vipassana, što znači videti stvari (pojave) onakve kakve one stvarno jesu, jedna je od najstarijih tehnika meditacije poreklom iz Indije. Poučavana je pre više od 2.500 godina u Indiji kao univerzalni lek za univerzalne ljudske nevolje, to jest kao umetnost življenja. Tehnika vipasana meditacije se uči na desetodnevnim kursevima, tokom kojih učenici savlađuju osnove ove metode i praktikuju je dovoljno dugo da bi osetili njezino blagotovorno dejstvo.

Ovi kursevi se ne naplaćuju, čak ni za pokrivanje troškova hrane i smeštaja. Svi troškovi se pokrivaju dobrovoljnim prilozima ljudi koji su uspešno završili kurs i osetili koristi vipasane, te otuda žele da pruže i drugim ljudima priliku da se usavršavaju.

Postoje mnogobrojni centri za vipasanu u Indiji i južnoj Aziji, četiri centra u Severnoj Americi, tri u Evropi, pet centara u Australiji/Novom Zelndu i jedan centar u Japanu. U svim ovim centrima se redovno održavaju desetodnevni kursevi po određenom rasporedu. Pored toga, desetodnevni kursevi često se održavaju i van centara, a organizuju ih lokalni studenti vipasane.

Pošto proučite Pravila discipline za kurseve vipasane, možete se prijaviti za kurs u nekom od centara ili u organizaciji lokalnih studenata.

OPIS VIPASANA MEDITACIJE

Tehnika

Sama reč vipassana znači videti stvari (pojave) onakvima kakve one stvarno jesu. To je jedna od najstarijih tehnika meditacije i poreklom je iz Indije. Ponovo ju je otkrio Gotama Buda pre više od 2.500 godina, da bi zatim podučavao ljude ovoj tehnici kao univerzalnom leku za univerzalne ljudske patnje, tj. kao umetnosti življenja.

Ova nesektaška tehnika ima za cilj potpuno iskorenjivanje mentalnih nečistoća, što rezultira najvećom srećom potpunog oslobođenja. Njena svrha je prevazilaženje ukupnih ljudskih patnji, a ne puko lečenje pojedinačnih bolesti.

Vipasana je put transformacije kroz samoposmatranje. Ona se fokusira na duboku međusobnu povezanost uma i tela. što se može doživeti direktno, disciplinovanom pažnjom usmerenom na fizičke osećaje koji čine život tela i kontinuirano povezuju i uslovljavaju život uma. Taj samoistraživački poduhvat, to putovanje do zajedničkog izvorišta uma i tela, zasnovano na samoposmatranju, rastvara mentalne nečistoće (blokove) i dovodi do uravnoteženog uma punog ljubavi i saosećanja.

Prirodni zakoni koji upravljaju našim mislima, osećanjima, procenama i senzacijama (osetima) postaju sasvim jasni. Kroz direktno iskustvo dolazimo do razumevanja na koji način napredujemo ili nazadujemo, na koji način stvaramo sopstvene patnje i kako sami sebe oslobađamo od njih. Od tada pa nadalje naš život prožet je povećanom svesnošću, samokontrolom i mirom, uz slabljenje dugogodišnjih zabluda o mnogim stvarima.

Tradicija

Od Budinog vremena pa nadalje vipasana je prenošena neprekinutim lancem generacija učitelja. Sadašnji učitelj te linije S. N. Goenka je poreklom iz Indije, ali je rođen u Burmi, gde je imao sreće da nauči vipasanu od svoga učitelja Sajađi U Ba Kina, koji je u to vreme bio i visoki državni funkcioner Burme. Od njega je naučio pravila discipline i osnove tehnike, a zatim je praktikovao dovoljno dugo da bi se na kraju lično uverio u dobrobiti ove tehnike.

Kurs zahteva težak, ozbiljan rad. Postoje tri kruga vežbanja. Prvi je da se, tokom kursa, izbegava ubijanje (ma čega živog), krađa, laganje, seksualne aktivnosti i unošenje u telo ma kakvih toksičnih materija. Ova jednostavna moralna pravila imaju za cilj da smire um, koji bi inače bio previše uznemiren za obavljanje zadatka samoposmatranja. Druga stvar je da se razvije kontrola nad umom vežbanjem usmeravanja pažnje na prirodnu realnost stalno promenljivog toka daha dok ulazi i izlazi kroz nozdrve. Već četvrtog dana um je mnogo smireniji, oštriji i sposobniji da preduzme tehniku same vipasane: posmatranje prirodnih oseta u celom telu, razumevanje njihove prirode i razvijanje smirenosti učenjem da se na njih ne reaguje. Konačno, poslednjeg punog dana kursa, učesnici uče meditaciju ljubavi i blagonaklonosti prema svim živim bićima. Cela praksa je zapravo mentalni trening. Baš kao što koristimo fizičke vežbe za poboljšanje telesnog zdravlja, vipasana se može upotrebiti za razvoj zdravog uma.

Baš zato što se pokazalo da je mnogim ljudima od pomoći, velika važnost pridaje se očuvanju tehnike u njezinom izvornom, autentičnom obliku. Ona se ne podučava na komercijalnoj osnovi, već se umesto toga nudi besplatno. Nijedna osoba koja je podučava za to ne dobija bilo kakvu materijalnu nadoknadu.

Naravno, rezultati dolaze postepeno, kroz kontinuiranu praksu. Nerealno je očekivati da svi problemi budu rešeni za deset dana. Međutim, tokom tog vremena mogu se naučiti osnove vipasane, tako da se potom počnu primenjivati u svakodnevnom životu. Što se više praktikuje ova tehnika više se oslobađamo patnje i približavamo krajnjem cilju potpunog oslobađanja od nje. Čak i za deset dana mogu se postići rezultati koji su vidljivi i očigledno blagotovorni u svakodnevnom životu.

Svi ljudi sa iskrenim namerama su dobrodošli na kurs vipasane da sami za sebe provere na koji način deluje ova tehnika i procene njene domete. Kursevi vipasane se organizuju čak i u zatvorima, sa velikim uspehom, i donose divne rezultate zatvorenicima koji na njima učetvuju. Svi koji se odluče da upoznaju ovu tehniku sami će se uveriti da je vipasana dragoceno sredstvo za postizanje lične sreće i bolju komunikaciju sa ljudima oko nas.

UMETNOST ŽIVLJENJA: VIPASANA MEDITACIJA

Svi mi želimo mir i harmoniju, jer je to ono što nam u našim životima najviše nedostaje. S vremena na vreme svi doživljavamo uznemirenost, zabrinutost, razdražljivost, konfuziju, patnju; a kada neko pati, on tu svoju patnju, to svoje stanje ne zadržava samo za sebe. Širi ga i na ljude oko sebe. Svi koji dođu u kontakt sa takvom osobom postaju i sami uznemireni. Naravno da ovo nije ispravan način življenja.

Čovek bi trebalo da živi u miru sa samim sobom i u miru sa ostalima. Ljudsko biće je, uostalom, društveno biće. Ono mora živeti u zajednici – živeti i komunicirati sa drugima. Kako onda da živimo u miru? Kako da ostanemo u harmoniji sa sami sobom i kako da očuvamo mir i harmoniju oko sebe – da i drugi žive mirno i skladno?

Uznemireni smo. Da bismo se oslobodili te uznemirenosti potrebno je da znamo razlog tog stanja, uzrok patnje. Ukoliko ispitamo ovaj problem, postaće nam jasno da kada god počnemo da proizvodimo negativnosti ili nečistoće u umu, neizbežno postajemo uznemireni. Negativnost u umu, mentalna nečistoća, ne može postojati zajedno sa mirom i harmonijom.

Kako počinjemo da stvaramo negativnost? Ako nastavimo da istražujemo postaće nam jasno. Veoma sam nesrećan kada ustanovim za nekoga da se ne ponaša na način na koji bih želeo, kada ustanovim da se događa nešto što mi se ne dopada. Dogodi se neka neželjena stvar i u meni se odmah javi napetost. Ne dogodi se nešto što želim i ponovo se u meni javi napetost; tako počinjem da vezujem čvorove u sebi. I čitav život iz dana u dan događaju se neželjene stvari, željene stvari se dogode ili ne i postepeno kroz ovaj proces ili reakciju vezivanja čvorova – Gordijevih čvorova – čitava mentalna i fizička struktura postane toliko napeta, toliko puna negativnosti da se život pretvori u patnju.

U takvoj situaciji jedan način da se reši problem bio bi da se stvari tako urede da se ništa nepoželjno ne dogodi u mome životu i da se sve događa upravo onako kako ja želim. Moram razviti takvu moć ili neko drugi mora posedovati takvu moć i naći mi se pri ruci kada mi zatreba, tako da se neželjene stvari ne događaju i da se događa sve ono što želim. Ali to nije moguće. Ne postoji nijedan čovek na svetu čija je svaka želja ispunjena, u čijem životu se sve događa u skladu sa njegovim željama, a da se pri tome ne dogodi bilo šta nepoželjno. Uvek se dogodi nešto što je suprotno našim željama i očekivanjima. Otuda se javlja pitanje, kako da izbegnem slepo reagovanje u trenutku kada se suočim sa stvarima koje mi se ne dopadaju? Kako da ne stvaram napetost? Kako da ostanem miran i uravnotežen?

U Indiji i na drugim mestima mudraci prošlih vremena proučavali su ovaj problem – problem ljudske patnje – i pronašli su rešenje: ukoliko se dešava nešto neželjeno i počnemo da reagujemo stvarajući ljutnju, strah ili odbojnost, tada bi što je pre moguće trebalo svoju pažnju da skrenemo na nešto drugo. Na primer, da ustanemo, uzmemo čašu vode i počnemo da je pijemo – prestaće da raste vaše ljutnja i pre ili kasnije će iščeznuti. Možemo isto tako početi da brojimo: jedan, dva, tri, četiri. Ili da ponavljamo u sebi neku reč, rečenicu ili nekakvu mantru, možda ime nekog božanstva ili sveca u kojeg verujemo; tako skrećemo pažnju na neku drugu stvar i u većoj ili manjoj meri udaljujemo se od negativnosti, od ljutnje.

Ovo rešenje je bilo korisno, delovalo je. I još uvek deluje. Praktikujući ovo um se oseća oslobođenim uznemirenosti. Međutim, ovo rešenje funkcioniše samo na nivou svesti. Zapravo, skrećući pažnju, mi negativnost guramo u domen podsvesnog i ona na tom nivou nastavlja da stvara i umnožava iste one nečistoće koje je stvarala i do tada. Na površinskom nivou postoji jedan sloj mira i harmonije, ali u dubinama uma stvorili smo jedan uspavani vulkan potisnute negativnosti koji će se pre ili kasnije probuditi uz razornu erupciju.

Drugi istraživači unutrašnje istine otišli su još dalje u svome traganju; doživevši stvarnost uma i materije u sebi uvideli su da je skretanje pažnje samo bežanje od problema. A bekstvo nije isto što i rešenje: moramo se suočiti sa problemom. Kad god se negativnost javi u umu, samo je posmatrajte, suočite se sa njom. Čim počnemo da posmatramo neku mentalnu nečistoću, ona počinje da gubi svoju snagu. Ona se postepeno povlači i na kraju biva potpuno izbrisana.

Dobro rešenje: ono izbegava oba ekstrema – potiskivanje i prepuštanje stihiji. Zadržavanje negativnosti u podsvesti neće je iskoreniti; isto tako, dopuštanje da se ona manifestuje kroz gest ili reč samo će stvoriti nove probleme. Ali ako je samo posmatramo, ta nečistoća bledi i nestaje, a tada smo iskorenili tu negativnost, tada smo se oslobodili te nečistoće.

Ovo zvuči predivno, ali da li je zaista praktično? Je li jednoj prosečnoj osobi lako da se suoči sa nečistoćom? Kad se javi ljutnja, ona nas preplavi tako brzo da ne uspevamo čak ni da primetimo to. Potom, obuzeti ljutnjom, učinimo nešto gestom ili rečju što je štetno i za nas i za druge. Kasnije, kada nas ljutnja prođe, počinjemo da kukamo i da se kajemo, tražimo oproštaj od drugih ljudi ili od Boga: „O, pogrešio sam, molim te oprosti mi!” Ali kada se sledeći put nađemo u sličnoj situaciji ponovo reagujemo na isti način. Sve to kajanje ne pomaže nam ni najmanje.

Poteškoća je u tome što nisam svestan kada nečistoća nastaje. Ona kreće duboko iz podsvesnog nivoa uma i u trenutku kada stigne do svesnog nivoa stekla je već toliku snagu da me preplavljuje, tako da ne mogu da je posmatram.

Zato mi je potreban lični sekretar koji će mi svaki put kada krene ljutnja reći: „Pogledajte, gospodaru, počinje ljutnja!” I pošto ne znam kada će se ljutnja javiti, moram imati tri lična sekretara za sve tri smene! Pretpostavimo da sebi i to mogu da priuštim i ljutnja ponovo krene. Moj sekretar me odmah upozorava: „O, gospodaru, pogledajte – javila se ljutnja!” Prva stvar koju ću uraditi je da ga lupim i izgrdim: „Budalo! Misliš da si plaćen da mi držiš pridiku?” Toliko sam obuzet ljutnjom da mi dobar savet uopšte neće pomoći.

No, pretpostavimo da mudrost nadjača i ja ga ne udarim. Umesto toga kažem: „Baš ti hvala. Sada moram sesti i posmatrati svoju ljutnju.” Je li to moguće? Čim sklopim oči i pokušam da posmatram ljutnju, odmah mi pred oči iskrsne objekat moje ljutnje – neka osoba ili događaj – što me čini još ljućim. Tako ja ne posmatram samu ljutnju. Jednostavno posmatram spoljašnji podsticaj ove emocije. Ovo će moslužiti jedino da se ljutnja udvostruči; to nije rešenje. Veoma je teško posmatrati bilo koju apstraktnu negativnost, apstraktnu emociju, odvojenu od spoljašnjeg objekta koji ju je izazvao.

Međutim, onaj ko je dostigao konačnu istinu pronašao je i konačno rešenje. Otkrio je da kad god se javi neka nečistoća u umu, istovremeno počinju da se dešavaju još dve stvari na fizičkom nivou. Jedna je da disanje gubi svoj prirodni ritam. Počinjemo dublje da dišemo kad god u umu imamo neku negativnost. To je lako uočiti. Na suptilnijem nivou, u telu počinje da se odigrava neka vrsta biohemijske reakcije, nastaje osećaj. Svaka nečistoća stvara u ovom ili onom delu tela nekakav osećaj.

Ovo je praktično rešenje. Prosečna osoba ne može da posmatra apstrakne nečistoće uma – strah, ljutnju, strast. Ali uz pravi trening i vežbanje veoma je lako posmatrati disanje ili osećaje po telu – i jedno i drugo je u direktnoj vezi sa mentalnim nečistoćama.

Disanje i osećaj će mi pomoći na dva načina. Čim se nečistoća javi u mom umu, gubim normalan tok disanja; ono kao da mi dovikuje: „Gledaj, nešto nije u redu!” A dah ne mogu da lupim; moram da prihvatim upozorenje. Na sličan način mi osećaji kažu da je nešto krenulo naopako. I kada sam jednom primio upozorenje, počinjem da posmatram disanje, osećaj koji se javlja i veoma brzo ustanovim da je nešistoća počinje da nestaje.

Ovaj fizičko-mentalni fenomen je nalik novčiću, koji ima dve strane. Na jednoj strani su razne misli ili emocije koje se pojave u umu. Na drugoj strani su disanje i osećaji u telu. Svaka misao ili osećanje, svaka mentalna nečistoća, manifestuju se kroz disanje i osećaj koji se u tom trenutku javi. Tako, posmatrajući disanje ili osećaj, ja zapravo posmatram konkretnu mentalnu nečistoću. Umesto da bežim od problema, suočavam se sa stvarnošću onakvom kakva ona jeste. I tada ću ustanoviti da ta nečistoća gubi svoju snagu: više ne može da me savlada kao što se to dešavalo ranije. Ukoliko istrajem, nečistoća na kraju iščezava i ostajem smiren i srećan.

Na taj način nam tehnika samoposmatranja pokazuje stvarnost u svoja dva aspekta, unutrašnjem i spoljašnjem. Ranije smo gledali širom otvorenih očiju, ali smo previđali unutrašnju istinu. Uvek sam gledao ka spolja tragajući za uzrokom svoje nesreće; uvek sam svaljivao krivicu na nekog drugog, ne shvatajući uopšte da uzrok patnje leži upravo u meni samom, u mojim slepim reakcijama na prijatne i neprijatne osećaje.

Sada, zahvaljujući vežbanju, mogu da vidim i onu drugu stranu novčića. Mogu da budem svestan svoga daha i onoga što se događa u meni. Šta god da je, disanje ili osećaj, naučio sam da ga samo posmatram, ne gubeći ravnotežu uma. Prestao sam da reagujem, prestao sam da umnožavam svoju patnju. Umesto toga, dopuštam nečistoći da se ispolji i nestane.

Što više praktikujemo ovu tehniku brže ćemo uspevati da se izbavimo iz negativnosti. Postepeno um postaje oslobođen nečistoća; postaje čist. Čist um uvek je pun ljubavi – nesebične ljubavi za druge; pun saosećanja za neuspehe i patnju drugih; pun radosti zbog njihovog uspeha i sreće; ispunjen mirom bez obzira sa kakvom situacijom se suočava.

Kada dostigne ovaj stupanj, čitav način našeg života počinje da se menja. Više nije moguće učiniti bilo šta verbalno ili gestom što će poremetiti mir i sreću drugih. Umesto toga, uravnotežen um ne samo da sam postaje smiren, već pomaže i drugima da pronađu mir. Čitava atmosfera oko ovakvih osoba biće prožeta mirom i harmonijom i to će početi da utiče i na druge.

Naučivši da sačuvamo smirenost bez obzira šta se događalo u nama, sve nam je lakše da se ne vezujemo ni za ono što se nalazi oko nas. Međutim, ovo nevezivanje nije eskapizam ili ravnodušnost prema problemima ovoga sveta. Vipasana meditant postaje osetljiviji za patnje drugih i čini sve što je u njegovoj moći da ih oslobodi od patnje – ne kroz nova uznemiravanja, već uz pomoć uma ispunjenog ljubavlju, saosećanjem i smirenošću. On je naučio veštinu plemenitog mira – kako biti do kraja posvećen, potpuno uključen u pomaganje drugima, a u isto vreme zadržati ravnotežu sopstvenog uma. Na taj način on ostaje miran i srećan, radeći istovremeno u korist mira i sreće drugih.

Ovo je ono čemu je Buda podučavao; jedna umetnost življenja. On nikada nije osnivao ili podučavao nekakvoj religiji, nikakvom „izmu”. Nikada svoje sledbenike nije upućivao da praktikuju bilo kakve obrede ili rituale, nikakve slepe ili prazne formalnosti. Umesto toga, podučavao ih je jedino da posmatraju prirodu onakvom kakva ona jeste, posmatrajući stvarnost u njima samima. Na osnovu neznanja stalno reagujemo na način koji je štetan za nas i za druge. Ali kada steknemo mudrost – mudrost posmatranja stvarnosti onakve kakva ona jeste – oslobađamo se navike reagovanja. Kada nam uspe da ne reaguje slepo, tada smo u stanju da reagujemo na pravi način – da osnova našeg postupka bude uravnotežen um, um koji vidi i razume istinu. Takav postupak može biti jedino pozitivan, stvaralački, na korist nama i drugima.

Dakle, neophodno je „upoznati samoga sebe” – savet koji su mudraci u različitim vremenima i različitim kulturama uvek ponavljali. Moramo upoznati sebe, ali ne samo na intelektualnom nivou, na nivou ideja i teorija. Niti to znači upoznati sebe samo na emocionalnom i devocionalnom nivou, jednostavno slepo prihvatajući ono što smo čuli ili pročitali. Takvo znanje nije dovoljno. Umesto toga, potrebno je upoznati stvarnost na nivou aktuelnosti. Moramo direktno iskusiti stvarnost ovog mentalno-fizičkog fenomena koje nazivamo ja. Samo to će nam pomoći da se oslobodimo nečistoća, da se oslobodimo patnje.

To direktno iskustvo sopstvene stvarnosti, ova tehnika samoposmatranja je ono što se naziva vipasana meditacija. Na jeziku Indije u Budino vreme „passana” je značilo gledati otvorenih očiju, na uobičajen način; ali vipasana jeste posmatranje stvari onakvim kakve jesu a ne kakvim se čini da jesu. Treba prodreti kroz prividnu istinu, sve dok ne stignemo do krajnje istine čitave ove mentalne i fizičke strukture. Kada iskusimo tu istinu, tek tada naučimo da ne reagujemo slepo, da ne stvaramo nečistoće – i, prirodno, stare nečistoće postepeno počinju da se iskorenjuju. Tako izlazimo iz kruga patnje i doživljavamo sreću.

Tri su koraka u vežbanju koja se uče na kursevima vipasana meditacije. Prvi, moramo se uzdržavati od svih postupaka, telesnih i verbalnih, koji remete mir i harmoniju drugih. Nemoguće je raditi na sopstvenom oslobađanju od nečistoća uma dok u isto vreme nastavljamo da telom i govorom činimo ono što samo umnožava te nečistoće. Zato, pravila morala jesu suštinski prvi korak u praksi. Obavezujemo se da nećemo ubijati, krasti, imati nedolične seksualne odnose, lagati, niti uzimati alkohol ili droge. Uzdržavajući se od takvih postupaka dopuštamo svom umu da se smiri u meri dovoljnoj da možemo da nastavimo ka cilju koji smo odabrali.

Sledeći korak je razvijanje veštine ovladavanja ovim našim divljim umom, vežbajući ga da ostane fiksiran na jedan jedin objekat: dah. Pokušavamo da svoju pažnju što je moguće duže zadržimo na disanju. Ovo nije vežba disanja: mi ne regulišemo dah. Umesto toga posmatramo prirodan ritam udaha i izdaha onakav kakav on jeste. Na taj način još više smirujemo um, tako da ga više ne savlađuju negativnosti. U isto vreme, koncentrišemo svoj um, čineći ga oštrim i prodornim, sposobnim da postigne uvid.

Ova dva koraka: moralno življenje i kontrolisanje uma su nužni i veoma blagotvorni sami po sebi; ali oni će voditi do samopotiskivanja, ukoliko ne preduzmemo i treći korak – pročišćavanje uma od nečistoća putem razvijanja uvida u sopstvenu prirodu. To je vipasana: doživljavanje sopstvene stvarnosti kroz sistematsko i nepristrasno posmatranje stalno menjajućih mentalno-telesnih fenomena, a koji se u nama manifestuju kao osećaj. Ovo je vrhunac Budinog učenja: samopročišćavanje kroz samoposmatranje.

Ovo svako može da praktikuje. Svako se suočava sa problemom patnje. Ona je univerzalna bolest, koja zahteva univerzalan, a ne neki sektaški lek. Kada nas muči ljutnja, to nije budistička ljutnja, hinduistička ljutnja, hrišćanska ljutnja. Ljutnja je ljutnja. Kada kao posledica te ljutnje postanemo uznemireni, ta uznemirenost nije hrišćanska, hinduistička ili budistička. Bolest je univerzalna. Zato i lek mora biti univerzalan.

Vipasana je jedan takav lek. Niko neće prigovoriti načinu života koji poštuje mir i harmoniju drugih. Niko neće prigovoriti razvijanju kontrole nad sopstvenim umom. Niko neće prigovoriti razvijanju uvida u sopstvenu stvarnost, na osnovu čega je moguće osloboditi um od negativnosti. Vipasana je taj univerzalni put.

Posmatrati stvarnost onakvu kakva ona jeste putem posmatranja istine iznutra – to znači upoznavati sebe na aktuelnom, iskustvenom nivou. I kako vežbamo tako sebe izbavljamo iz patnje izazvane nečistoćama. Polazeći od opipljive, spoljašnje, očigledne istine, silazimo sve dublje do krajnje istine uma i materije. Tada i nju nadilazimo i doživljavamo istinu koja je s one strane i uma i materije, s one strane vremena i prostora, s one strane uslovljenog polja relativnosti: to je istina potpune oslobođenosti nečistoća, svih taloga, svake patnje. Nije uopšte važno kako tu krajnju istinu nazivamo; ona je za svakoga konačan cilj.

Neka svako od vas doživi tu krajnju istinu. Neka se svi ljudi oslobode svojih nečistoća, svoje patnje. Neka svi uživaju u stvarnoj sreći, stvarnom miru, stvarnoj harmoniji. Neka sva bića budu srećna.

Sigurni znakovi da vaše dete ima visoku inteligenciju!

Mnogi (pre)ponosni roditelji smatraju da je njihovo dete supernapredno ili da barem napreduje brže, pametnije je i nadarenije od ostale dece. Međutim, većina dece je „vunderkid“, genijalac i budući dobitnik Nobelove nagrade jedino u očima svojima roditelja. Ali, naravno, uvek postoje izuzeci, odnosno, zaista nadprosečno nadarena i inteligentna deca.

 

Da li je i vaše dete među njima? Ovih šest znakova ukazuje na to (prema Mensi).

 

1. Dete jako rano zna da čita 

 

Da li je vaše dete počelo da čita već u dobi od četiri godine? Deca koju zanimaju knjige već u ranoj dobi, u pravilu imaju viši koeficijent inteligencije (IQ). Većina dece počinje da čitati oko šeste godine života.

 

2. Muzikalno je

 

Svejedno da li se radi o gitari, violini, flauti, bubnjevima ili jednostavno sklonosti ka pevanju – dete koje pokazuje sklonost prema muzici i sviranju obično je vrlo inteligentno.

3. Ima dobro sećanje

 

Vaše dete sve zapamti i priča vam o stvarima koje su se dogodile pre nekoliko nedelja ili meseci? To je dobro! Znači da ima dobro sećanje – i visoki IQ.

 

4. Znatiželjno je

 

Prema časopisu „Harvard Business Review“ znatiželja je takođe važna kao i inteligencija. Deca koja puno pitaju žele po pravilu puno da nauče i često imaju viši IQ od druge dece.

5. Ima smisla za humor

 

Vaše dete stalno smišlja neke šale? Ako vam to ide ponekad na živce – smirite se i pustite ga da se zabavlja. Mensa tvrdi da je dobra porcija humora znak za visoki IQ.

 

6. Rado razgovara – pa i s odraslima

 

Vaše dete se ne gasi i rado priča čak i s odraslim osobama? To je dobro. To je takođe jedan od znakova visoke inteligencije.

 

Još nešto: ako vaše dete nema ni jednu (ili tek neku) od tih karakteristika, nemojte biti tužni. Još uvek može da postane genije!

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po …

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva …

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija koje leže uosnovi osobina ličnosti otkrivenih kako …