Категорија: Meditacija

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.

Sediš i odjednom shvatiš da život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećna”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.

Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovana. Osećaš se odvojena od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepila? Nisi. Jednostavno, ti si ljudsko biće. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga druga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve to. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde u potiljku koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolja.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.

Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako
nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja se neprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.

Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni smo u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih samo bila srećna. Kad bih samo našla nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubila deset kila, kad bih samo imala plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom klupku mentalnih navika, Gordijevom čvoru koji smo uvezali, malo-pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo-pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažljivo iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.

Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, ali isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.

U svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno. I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”.

Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”. Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše.

Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo.

Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine. Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše,
izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini…

Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni. Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si.

Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema viče žudnje. Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.

Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.

Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće, to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.

Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti.

Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju… Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora. Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti ju je drugi prepričavaju.

Šta je asertivnost i zašto je bitna?

Čovek je društveno biće za čiji su optimalni rast i razvoj važni odgovarajući međuljudski odnosi, čiji kvalitet zavisi od komunikacijskih veština ličnosti. Jedna od dobrih i pozitivnih komunikacija je asertivna komunikacija.

Asertivnost u engleskom jeziku označava spremnost pojedinca da potvrdi, zaštiti ili odbrani svoja prava, da istupi samouvereno i zauzme stav. Asertivnost se najčešće pojašnjava u kontekstu dva kvalitativno drugačija oblika međuljudskog ponašanja – pasivnog i agresivnog.

Prednosti asertivne komunikacije su: pojedinac se oseća dobro u odnosu sam sa sobom i u odnosu na druge, povećanje samopoštovanja, pomaže u po­stizanju ciljeva, smanjuje anksioznost, pruža mogućnost slobodnog izbora u životu, omogućava izražavanje svim kanalima komunikacije, pomaže boljem upravljanju stresom.

Osnovno pravo u asertivnosti je da ličnost ima pravo da se izrazi i zauzme za sebe. Iz ovog prava su izvedena druga prava. Postoji više tipova asertivnosti: bazična, empatična, eskalirajuća, konfrontirajuća i dr.

Asertivna komunikacija se može naučiti na asertivnim treninzima koji podrazumevaju primenu različitih tehnika, kao i sticanjem i razvijanjem asertivnih veština kroz praksu.

Važno je znati: ne rađamo se sa genom za asertivnost, već je to veština koja se uči i stiče. To je i oblik ponašanja u društvenim interakcijama u kojima izražavamo svoje mišljenje, želje i osećanja. Pomaže nam da bolje funkcionišemo u svim sferama života, da smanjimo stres, da izrazimo svoje neslaganje a da ne ‘zapadnemo’ u nekonstruktivne konflikte, da se snađemo u neugodnim situacijama i izađemo na kraj sa ‘teškim’ ljudima, da izbegnemo manipulaciju.

Asertivnost je pitanje izbora pojedinca.

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Sve češće možete čuti od nekoga da vam kaže da je depresivan-na. Među laicima, depresija označava privremeno razdoblje sniženog nivoa raspoloženja nakon loše provedenog dana ili jednostavno neraspoloženje. Prema medicinskom rečniku, depresija je ozbiljna bolest koja uzrokuje smetnje pamćenja i ostalih kognitivnih funkcija, sniženo raspoloženje, telesne promene i promene ponašanja. Utiče na vaše osećaje, način razmišljanja i ponašanja, seksualni život i spavanje. Mnogim ljudima, uključujući one koji su bolovali od depresije, te prijatelje i članove porodice obolelog, su poznate dalekosežne posledice depresije. Depresija je jedan od najčešćih medicinskih problema u svetu. U nekom trenutku života, jedna od četiri osobe osetiće barem jednu epizodu depresije.
Depresija je poremećaj raspoloženja  koji karakteriše skup raznih vrsta simptoma:
  • kognitivnih (negativne misli i očekivanja, ponekad i suicidalne misli, pad koncentracije, neodlučnost, mozganje, samokritičnost, beznadnost),
  • ponašajnih (manjak aktivnosti, povlačenje),
  • telesnih (gubitak apetita, ili preterani apetit, nesanica),
  • afektivnih (osećaji: žalost, osećanje krivice, anksioznost) i
  • motivacijskih (gubitak interesa, tromost, sve je napor, odgađanje)

koji svi skupa mogu sniziti raspoloženje, ugrožavajući funkcioniranje pojedinca.

Simptomi depresije, radi praktične ilustracije mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;

2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;

3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;

4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;

5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;

6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;

7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);

8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;

9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);

10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi  takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji.

Depresija nije dakle, kao što se često misli, obično sniženje raspoloženja, već čitav niz simptoma koji loše utiču na način razmišljanja osobe o okolini, ali i o samoj sebi.Kad su ljudi depresivni, oni su na rubu suza, žalosni. Progoni ih osećaj krivice, jer veruju da su na neki način razočarali druge ljude. Oni mogu postati i razdražljiviji no inače, anksiozniji, napetiji. Kad je depresija na vrhuncu, mogu izgubiti sposobnost emocionalnog reagovanja, pa im se čini da su im umrtvljeni i dobri i loši osećaji, usled čega ne mogu uživati u normalnim aktivnostima, ili biti za njih zainteresovani. Energija im je smanjena, i sve im je teško i naporno, pa su stoga skloni odustajanju od stvari s kojima bi se inače normalno bavili.Događa se da provode sate zgrbljeni na stolici, ili ležeći na krevetu.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

Psihoterapija

Terapija razgovorom će pomoći da otkrijete uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodite.

REBT – racionalno emotivno bihejvioralna terapija će vas naučiti da preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će vam pomoći da rekonstruišete svoj psihički život, da se upoznate sa samim sobom, da se prihvatite i razvijete zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i  psihoanalitičku grupnu terapiju.

Tehnike opuštanja mogu vam pomoći da pobedite stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje uključite i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju. Promena stila života može biti od velike pomoći. Redukujte svoj posao u okvire radnog vremena i ostavite se poroka poput droge i alkohola.

 

Bojana Obradović, master psihologije

Vipasana meditacija po učenju S. N. Goenke

Vipassana, što znači videti stvari (pojave) onakve kakve one stvarno jesu, jedna je od najstarijih tehnika meditacije poreklom iz Indije. Poučavana je pre više od 2.500 godina u Indiji kao univerzalni lek za univerzalne ljudske nevolje, to jest kao umetnost življenja. Tehnika vipasana meditacije se uči na desetodnevnim kursevima, tokom kojih učenici savlađuju osnove ove metode i praktikuju je dovoljno dugo da bi osetili njezino blagotovorno dejstvo.

Ovi kursevi se ne naplaćuju, čak ni za pokrivanje troškova hrane i smeštaja. Svi troškovi se pokrivaju dobrovoljnim prilozima ljudi koji su uspešno završili kurs i osetili koristi vipasane, te otuda žele da pruže i drugim ljudima priliku da se usavršavaju.

Postoje mnogobrojni centri za vipasanu u Indiji i južnoj Aziji, četiri centra u Severnoj Americi, tri u Evropi, pet centara u Australiji/Novom Zelndu i jedan centar u Japanu. U svim ovim centrima se redovno održavaju desetodnevni kursevi po određenom rasporedu. Pored toga, desetodnevni kursevi često se održavaju i van centara, a organizuju ih lokalni studenti vipasane.

Pošto proučite Pravila discipline za kurseve vipasane, možete se prijaviti za kurs u nekom od centara ili u organizaciji lokalnih studenata.

OPIS VIPASANA MEDITACIJE

Tehnika

Sama reč vipassana znači videti stvari (pojave) onakvima kakve one stvarno jesu. To je jedna od najstarijih tehnika meditacije i poreklom je iz Indije. Ponovo ju je otkrio Gotama Buda pre više od 2.500 godina, da bi zatim podučavao ljude ovoj tehnici kao univerzalnom leku za univerzalne ljudske patnje, tj. kao umetnosti življenja.

Ova nesektaška tehnika ima za cilj potpuno iskorenjivanje mentalnih nečistoća, što rezultira najvećom srećom potpunog oslobođenja. Njena svrha je prevazilaženje ukupnih ljudskih patnji, a ne puko lečenje pojedinačnih bolesti.

Vipasana je put transformacije kroz samoposmatranje. Ona se fokusira na duboku međusobnu povezanost uma i tela. što se može doživeti direktno, disciplinovanom pažnjom usmerenom na fizičke osećaje koji čine život tela i kontinuirano povezuju i uslovljavaju život uma. Taj samoistraživački poduhvat, to putovanje do zajedničkog izvorišta uma i tela, zasnovano na samoposmatranju, rastvara mentalne nečistoće (blokove) i dovodi do uravnoteženog uma punog ljubavi i saosećanja.

Prirodni zakoni koji upravljaju našim mislima, osećanjima, procenama i senzacijama (osetima) postaju sasvim jasni. Kroz direktno iskustvo dolazimo do razumevanja na koji način napredujemo ili nazadujemo, na koji način stvaramo sopstvene patnje i kako sami sebe oslobađamo od njih. Od tada pa nadalje naš život prožet je povećanom svesnošću, samokontrolom i mirom, uz slabljenje dugogodišnjih zabluda o mnogim stvarima.

Tradicija

Od Budinog vremena pa nadalje vipasana je prenošena neprekinutim lancem generacija učitelja. Sadašnji učitelj te linije S. N. Goenka je poreklom iz Indije, ali je rođen u Burmi, gde je imao sreće da nauči vipasanu od svoga učitelja Sajađi U Ba Kina, koji je u to vreme bio i visoki državni funkcioner Burme. Od njega je naučio pravila discipline i osnove tehnike, a zatim je praktikovao dovoljno dugo da bi se na kraju lično uverio u dobrobiti ove tehnike.

Kurs zahteva težak, ozbiljan rad. Postoje tri kruga vežbanja. Prvi je da se, tokom kursa, izbegava ubijanje (ma čega živog), krađa, laganje, seksualne aktivnosti i unošenje u telo ma kakvih toksičnih materija. Ova jednostavna moralna pravila imaju za cilj da smire um, koji bi inače bio previše uznemiren za obavljanje zadatka samoposmatranja. Druga stvar je da se razvije kontrola nad umom vežbanjem usmeravanja pažnje na prirodnu realnost stalno promenljivog toka daha dok ulazi i izlazi kroz nozdrve. Već četvrtog dana um je mnogo smireniji, oštriji i sposobniji da preduzme tehniku same vipasane: posmatranje prirodnih oseta u celom telu, razumevanje njihove prirode i razvijanje smirenosti učenjem da se na njih ne reaguje. Konačno, poslednjeg punog dana kursa, učesnici uče meditaciju ljubavi i blagonaklonosti prema svim živim bićima. Cela praksa je zapravo mentalni trening. Baš kao što koristimo fizičke vežbe za poboljšanje telesnog zdravlja, vipasana se može upotrebiti za razvoj zdravog uma.

Baš zato što se pokazalo da je mnogim ljudima od pomoći, velika važnost pridaje se očuvanju tehnike u njezinom izvornom, autentičnom obliku. Ona se ne podučava na komercijalnoj osnovi, već se umesto toga nudi besplatno. Nijedna osoba koja je podučava za to ne dobija bilo kakvu materijalnu nadoknadu.

Naravno, rezultati dolaze postepeno, kroz kontinuiranu praksu. Nerealno je očekivati da svi problemi budu rešeni za deset dana. Međutim, tokom tog vremena mogu se naučiti osnove vipasane, tako da se potom počnu primenjivati u svakodnevnom životu. Što se više praktikuje ova tehnika više se oslobađamo patnje i približavamo krajnjem cilju potpunog oslobađanja od nje. Čak i za deset dana mogu se postići rezultati koji su vidljivi i očigledno blagotovorni u svakodnevnom životu.

Svi ljudi sa iskrenim namerama su dobrodošli na kurs vipasane da sami za sebe provere na koji način deluje ova tehnika i procene njene domete. Kursevi vipasane se organizuju čak i u zatvorima, sa velikim uspehom, i donose divne rezultate zatvorenicima koji na njima učetvuju. Svi koji se odluče da upoznaju ovu tehniku sami će se uveriti da je vipasana dragoceno sredstvo za postizanje lične sreće i bolju komunikaciju sa ljudima oko nas.

UMETNOST ŽIVLJENJA: VIPASANA MEDITACIJA

Svi mi želimo mir i harmoniju, jer je to ono što nam u našim životima najviše nedostaje. S vremena na vreme svi doživljavamo uznemirenost, zabrinutost, razdražljivost, konfuziju, patnju; a kada neko pati, on tu svoju patnju, to svoje stanje ne zadržava samo za sebe. Širi ga i na ljude oko sebe. Svi koji dođu u kontakt sa takvom osobom postaju i sami uznemireni. Naravno da ovo nije ispravan način življenja.

Čovek bi trebalo da živi u miru sa samim sobom i u miru sa ostalima. Ljudsko biće je, uostalom, društveno biće. Ono mora živeti u zajednici – živeti i komunicirati sa drugima. Kako onda da živimo u miru? Kako da ostanemo u harmoniji sa sami sobom i kako da očuvamo mir i harmoniju oko sebe – da i drugi žive mirno i skladno?

Uznemireni smo. Da bismo se oslobodili te uznemirenosti potrebno je da znamo razlog tog stanja, uzrok patnje. Ukoliko ispitamo ovaj problem, postaće nam jasno da kada god počnemo da proizvodimo negativnosti ili nečistoće u umu, neizbežno postajemo uznemireni. Negativnost u umu, mentalna nečistoća, ne može postojati zajedno sa mirom i harmonijom.

Kako počinjemo da stvaramo negativnost? Ako nastavimo da istražujemo postaće nam jasno. Veoma sam nesrećan kada ustanovim za nekoga da se ne ponaša na način na koji bih želeo, kada ustanovim da se događa nešto što mi se ne dopada. Dogodi se neka neželjena stvar i u meni se odmah javi napetost. Ne dogodi se nešto što želim i ponovo se u meni javi napetost; tako počinjem da vezujem čvorove u sebi. I čitav život iz dana u dan događaju se neželjene stvari, željene stvari se dogode ili ne i postepeno kroz ovaj proces ili reakciju vezivanja čvorova – Gordijevih čvorova – čitava mentalna i fizička struktura postane toliko napeta, toliko puna negativnosti da se život pretvori u patnju.

U takvoj situaciji jedan način da se reši problem bio bi da se stvari tako urede da se ništa nepoželjno ne dogodi u mome životu i da se sve događa upravo onako kako ja želim. Moram razviti takvu moć ili neko drugi mora posedovati takvu moć i naći mi se pri ruci kada mi zatreba, tako da se neželjene stvari ne događaju i da se događa sve ono što želim. Ali to nije moguće. Ne postoji nijedan čovek na svetu čija je svaka želja ispunjena, u čijem životu se sve događa u skladu sa njegovim željama, a da se pri tome ne dogodi bilo šta nepoželjno. Uvek se dogodi nešto što je suprotno našim željama i očekivanjima. Otuda se javlja pitanje, kako da izbegnem slepo reagovanje u trenutku kada se suočim sa stvarima koje mi se ne dopadaju? Kako da ne stvaram napetost? Kako da ostanem miran i uravnotežen?

U Indiji i na drugim mestima mudraci prošlih vremena proučavali su ovaj problem – problem ljudske patnje – i pronašli su rešenje: ukoliko se dešava nešto neželjeno i počnemo da reagujemo stvarajući ljutnju, strah ili odbojnost, tada bi što je pre moguće trebalo svoju pažnju da skrenemo na nešto drugo. Na primer, da ustanemo, uzmemo čašu vode i počnemo da je pijemo – prestaće da raste vaše ljutnja i pre ili kasnije će iščeznuti. Možemo isto tako početi da brojimo: jedan, dva, tri, četiri. Ili da ponavljamo u sebi neku reč, rečenicu ili nekakvu mantru, možda ime nekog božanstva ili sveca u kojeg verujemo; tako skrećemo pažnju na neku drugu stvar i u većoj ili manjoj meri udaljujemo se od negativnosti, od ljutnje.

Ovo rešenje je bilo korisno, delovalo je. I još uvek deluje. Praktikujući ovo um se oseća oslobođenim uznemirenosti. Međutim, ovo rešenje funkcioniše samo na nivou svesti. Zapravo, skrećući pažnju, mi negativnost guramo u domen podsvesnog i ona na tom nivou nastavlja da stvara i umnožava iste one nečistoće koje je stvarala i do tada. Na površinskom nivou postoji jedan sloj mira i harmonije, ali u dubinama uma stvorili smo jedan uspavani vulkan potisnute negativnosti koji će se pre ili kasnije probuditi uz razornu erupciju.

Drugi istraživači unutrašnje istine otišli su još dalje u svome traganju; doživevši stvarnost uma i materije u sebi uvideli su da je skretanje pažnje samo bežanje od problema. A bekstvo nije isto što i rešenje: moramo se suočiti sa problemom. Kad god se negativnost javi u umu, samo je posmatrajte, suočite se sa njom. Čim počnemo da posmatramo neku mentalnu nečistoću, ona počinje da gubi svoju snagu. Ona se postepeno povlači i na kraju biva potpuno izbrisana.

Dobro rešenje: ono izbegava oba ekstrema – potiskivanje i prepuštanje stihiji. Zadržavanje negativnosti u podsvesti neće je iskoreniti; isto tako, dopuštanje da se ona manifestuje kroz gest ili reč samo će stvoriti nove probleme. Ali ako je samo posmatramo, ta nečistoća bledi i nestaje, a tada smo iskorenili tu negativnost, tada smo se oslobodili te nečistoće.

Ovo zvuči predivno, ali da li je zaista praktično? Je li jednoj prosečnoj osobi lako da se suoči sa nečistoćom? Kad se javi ljutnja, ona nas preplavi tako brzo da ne uspevamo čak ni da primetimo to. Potom, obuzeti ljutnjom, učinimo nešto gestom ili rečju što je štetno i za nas i za druge. Kasnije, kada nas ljutnja prođe, počinjemo da kukamo i da se kajemo, tražimo oproštaj od drugih ljudi ili od Boga: „O, pogrešio sam, molim te oprosti mi!” Ali kada se sledeći put nađemo u sličnoj situaciji ponovo reagujemo na isti način. Sve to kajanje ne pomaže nam ni najmanje.

Poteškoća je u tome što nisam svestan kada nečistoća nastaje. Ona kreće duboko iz podsvesnog nivoa uma i u trenutku kada stigne do svesnog nivoa stekla je već toliku snagu da me preplavljuje, tako da ne mogu da je posmatram.

Zato mi je potreban lični sekretar koji će mi svaki put kada krene ljutnja reći: „Pogledajte, gospodaru, počinje ljutnja!” I pošto ne znam kada će se ljutnja javiti, moram imati tri lična sekretara za sve tri smene! Pretpostavimo da sebi i to mogu da priuštim i ljutnja ponovo krene. Moj sekretar me odmah upozorava: „O, gospodaru, pogledajte – javila se ljutnja!” Prva stvar koju ću uraditi je da ga lupim i izgrdim: „Budalo! Misliš da si plaćen da mi držiš pridiku?” Toliko sam obuzet ljutnjom da mi dobar savet uopšte neće pomoći.

No, pretpostavimo da mudrost nadjača i ja ga ne udarim. Umesto toga kažem: „Baš ti hvala. Sada moram sesti i posmatrati svoju ljutnju.” Je li to moguće? Čim sklopim oči i pokušam da posmatram ljutnju, odmah mi pred oči iskrsne objekat moje ljutnje – neka osoba ili događaj – što me čini još ljućim. Tako ja ne posmatram samu ljutnju. Jednostavno posmatram spoljašnji podsticaj ove emocije. Ovo će moslužiti jedino da se ljutnja udvostruči; to nije rešenje. Veoma je teško posmatrati bilo koju apstraktnu negativnost, apstraktnu emociju, odvojenu od spoljašnjeg objekta koji ju je izazvao.

Međutim, onaj ko je dostigao konačnu istinu pronašao je i konačno rešenje. Otkrio je da kad god se javi neka nečistoća u umu, istovremeno počinju da se dešavaju još dve stvari na fizičkom nivou. Jedna je da disanje gubi svoj prirodni ritam. Počinjemo dublje da dišemo kad god u umu imamo neku negativnost. To je lako uočiti. Na suptilnijem nivou, u telu počinje da se odigrava neka vrsta biohemijske reakcije, nastaje osećaj. Svaka nečistoća stvara u ovom ili onom delu tela nekakav osećaj.

Ovo je praktično rešenje. Prosečna osoba ne može da posmatra apstrakne nečistoće uma – strah, ljutnju, strast. Ali uz pravi trening i vežbanje veoma je lako posmatrati disanje ili osećaje po telu – i jedno i drugo je u direktnoj vezi sa mentalnim nečistoćama.

Disanje i osećaj će mi pomoći na dva načina. Čim se nečistoća javi u mom umu, gubim normalan tok disanja; ono kao da mi dovikuje: „Gledaj, nešto nije u redu!” A dah ne mogu da lupim; moram da prihvatim upozorenje. Na sličan način mi osećaji kažu da je nešto krenulo naopako. I kada sam jednom primio upozorenje, počinjem da posmatram disanje, osećaj koji se javlja i veoma brzo ustanovim da je nešistoća počinje da nestaje.

Ovaj fizičko-mentalni fenomen je nalik novčiću, koji ima dve strane. Na jednoj strani su razne misli ili emocije koje se pojave u umu. Na drugoj strani su disanje i osećaji u telu. Svaka misao ili osećanje, svaka mentalna nečistoća, manifestuju se kroz disanje i osećaj koji se u tom trenutku javi. Tako, posmatrajući disanje ili osećaj, ja zapravo posmatram konkretnu mentalnu nečistoću. Umesto da bežim od problema, suočavam se sa stvarnošću onakvom kakva ona jeste. I tada ću ustanoviti da ta nečistoća gubi svoju snagu: više ne može da me savlada kao što se to dešavalo ranije. Ukoliko istrajem, nečistoća na kraju iščezava i ostajem smiren i srećan.

Na taj način nam tehnika samoposmatranja pokazuje stvarnost u svoja dva aspekta, unutrašnjem i spoljašnjem. Ranije smo gledali širom otvorenih očiju, ali smo previđali unutrašnju istinu. Uvek sam gledao ka spolja tragajući za uzrokom svoje nesreće; uvek sam svaljivao krivicu na nekog drugog, ne shvatajući uopšte da uzrok patnje leži upravo u meni samom, u mojim slepim reakcijama na prijatne i neprijatne osećaje.

Sada, zahvaljujući vežbanju, mogu da vidim i onu drugu stranu novčića. Mogu da budem svestan svoga daha i onoga što se događa u meni. Šta god da je, disanje ili osećaj, naučio sam da ga samo posmatram, ne gubeći ravnotežu uma. Prestao sam da reagujem, prestao sam da umnožavam svoju patnju. Umesto toga, dopuštam nečistoći da se ispolji i nestane.

Što više praktikujemo ovu tehniku brže ćemo uspevati da se izbavimo iz negativnosti. Postepeno um postaje oslobođen nečistoća; postaje čist. Čist um uvek je pun ljubavi – nesebične ljubavi za druge; pun saosećanja za neuspehe i patnju drugih; pun radosti zbog njihovog uspeha i sreće; ispunjen mirom bez obzira sa kakvom situacijom se suočava.

Kada dostigne ovaj stupanj, čitav način našeg života počinje da se menja. Više nije moguće učiniti bilo šta verbalno ili gestom što će poremetiti mir i sreću drugih. Umesto toga, uravnotežen um ne samo da sam postaje smiren, već pomaže i drugima da pronađu mir. Čitava atmosfera oko ovakvih osoba biće prožeta mirom i harmonijom i to će početi da utiče i na druge.

Naučivši da sačuvamo smirenost bez obzira šta se događalo u nama, sve nam je lakše da se ne vezujemo ni za ono što se nalazi oko nas. Međutim, ovo nevezivanje nije eskapizam ili ravnodušnost prema problemima ovoga sveta. Vipasana meditant postaje osetljiviji za patnje drugih i čini sve što je u njegovoj moći da ih oslobodi od patnje – ne kroz nova uznemiravanja, već uz pomoć uma ispunjenog ljubavlju, saosećanjem i smirenošću. On je naučio veštinu plemenitog mira – kako biti do kraja posvećen, potpuno uključen u pomaganje drugima, a u isto vreme zadržati ravnotežu sopstvenog uma. Na taj način on ostaje miran i srećan, radeći istovremeno u korist mira i sreće drugih.

Ovo je ono čemu je Buda podučavao; jedna umetnost življenja. On nikada nije osnivao ili podučavao nekakvoj religiji, nikakvom „izmu”. Nikada svoje sledbenike nije upućivao da praktikuju bilo kakve obrede ili rituale, nikakve slepe ili prazne formalnosti. Umesto toga, podučavao ih je jedino da posmatraju prirodu onakvom kakva ona jeste, posmatrajući stvarnost u njima samima. Na osnovu neznanja stalno reagujemo na način koji je štetan za nas i za druge. Ali kada steknemo mudrost – mudrost posmatranja stvarnosti onakve kakva ona jeste – oslobađamo se navike reagovanja. Kada nam uspe da ne reaguje slepo, tada smo u stanju da reagujemo na pravi način – da osnova našeg postupka bude uravnotežen um, um koji vidi i razume istinu. Takav postupak može biti jedino pozitivan, stvaralački, na korist nama i drugima.

Dakle, neophodno je „upoznati samoga sebe” – savet koji su mudraci u različitim vremenima i različitim kulturama uvek ponavljali. Moramo upoznati sebe, ali ne samo na intelektualnom nivou, na nivou ideja i teorija. Niti to znači upoznati sebe samo na emocionalnom i devocionalnom nivou, jednostavno slepo prihvatajući ono što smo čuli ili pročitali. Takvo znanje nije dovoljno. Umesto toga, potrebno je upoznati stvarnost na nivou aktuelnosti. Moramo direktno iskusiti stvarnost ovog mentalno-fizičkog fenomena koje nazivamo ja. Samo to će nam pomoći da se oslobodimo nečistoća, da se oslobodimo patnje.

To direktno iskustvo sopstvene stvarnosti, ova tehnika samoposmatranja je ono što se naziva vipasana meditacija. Na jeziku Indije u Budino vreme „passana” je značilo gledati otvorenih očiju, na uobičajen način; ali vipasana jeste posmatranje stvari onakvim kakve jesu a ne kakvim se čini da jesu. Treba prodreti kroz prividnu istinu, sve dok ne stignemo do krajnje istine čitave ove mentalne i fizičke strukture. Kada iskusimo tu istinu, tek tada naučimo da ne reagujemo slepo, da ne stvaramo nečistoće – i, prirodno, stare nečistoće postepeno počinju da se iskorenjuju. Tako izlazimo iz kruga patnje i doživljavamo sreću.

Tri su koraka u vežbanju koja se uče na kursevima vipasana meditacije. Prvi, moramo se uzdržavati od svih postupaka, telesnih i verbalnih, koji remete mir i harmoniju drugih. Nemoguće je raditi na sopstvenom oslobađanju od nečistoća uma dok u isto vreme nastavljamo da telom i govorom činimo ono što samo umnožava te nečistoće. Zato, pravila morala jesu suštinski prvi korak u praksi. Obavezujemo se da nećemo ubijati, krasti, imati nedolične seksualne odnose, lagati, niti uzimati alkohol ili droge. Uzdržavajući se od takvih postupaka dopuštamo svom umu da se smiri u meri dovoljnoj da možemo da nastavimo ka cilju koji smo odabrali.

Sledeći korak je razvijanje veštine ovladavanja ovim našim divljim umom, vežbajući ga da ostane fiksiran na jedan jedin objekat: dah. Pokušavamo da svoju pažnju što je moguće duže zadržimo na disanju. Ovo nije vežba disanja: mi ne regulišemo dah. Umesto toga posmatramo prirodan ritam udaha i izdaha onakav kakav on jeste. Na taj način još više smirujemo um, tako da ga više ne savlađuju negativnosti. U isto vreme, koncentrišemo svoj um, čineći ga oštrim i prodornim, sposobnim da postigne uvid.

Ova dva koraka: moralno življenje i kontrolisanje uma su nužni i veoma blagotvorni sami po sebi; ali oni će voditi do samopotiskivanja, ukoliko ne preduzmemo i treći korak – pročišćavanje uma od nečistoća putem razvijanja uvida u sopstvenu prirodu. To je vipasana: doživljavanje sopstvene stvarnosti kroz sistematsko i nepristrasno posmatranje stalno menjajućih mentalno-telesnih fenomena, a koji se u nama manifestuju kao osećaj. Ovo je vrhunac Budinog učenja: samopročišćavanje kroz samoposmatranje.

Ovo svako može da praktikuje. Svako se suočava sa problemom patnje. Ona je univerzalna bolest, koja zahteva univerzalan, a ne neki sektaški lek. Kada nas muči ljutnja, to nije budistička ljutnja, hinduistička ljutnja, hrišćanska ljutnja. Ljutnja je ljutnja. Kada kao posledica te ljutnje postanemo uznemireni, ta uznemirenost nije hrišćanska, hinduistička ili budistička. Bolest je univerzalna. Zato i lek mora biti univerzalan.

Vipasana je jedan takav lek. Niko neće prigovoriti načinu života koji poštuje mir i harmoniju drugih. Niko neće prigovoriti razvijanju kontrole nad sopstvenim umom. Niko neće prigovoriti razvijanju uvida u sopstvenu stvarnost, na osnovu čega je moguće osloboditi um od negativnosti. Vipasana je taj univerzalni put.

Posmatrati stvarnost onakvu kakva ona jeste putem posmatranja istine iznutra – to znači upoznavati sebe na aktuelnom, iskustvenom nivou. I kako vežbamo tako sebe izbavljamo iz patnje izazvane nečistoćama. Polazeći od opipljive, spoljašnje, očigledne istine, silazimo sve dublje do krajnje istine uma i materije. Tada i nju nadilazimo i doživljavamo istinu koja je s one strane i uma i materije, s one strane vremena i prostora, s one strane uslovljenog polja relativnosti: to je istina potpune oslobođenosti nečistoća, svih taloga, svake patnje. Nije uopšte važno kako tu krajnju istinu nazivamo; ona je za svakoga konačan cilj.

Neka svako od vas doživi tu krajnju istinu. Neka se svi ljudi oslobode svojih nečistoća, svoje patnje. Neka svi uživaju u stvarnoj sreći, stvarnom miru, stvarnoj harmoniji. Neka sva bića budu srećna.

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po …

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva …

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija koje leže uosnovi osobina ličnosti otkrivenih kako …