Категорија: Psihijatrija

Apsolutistički zahtevi (moram, moraš, mora) kao glavni uzrok emocionalnih problema

U svakodnevnom govoru ljudi ne ulaze dublje u analizu značenja pojedinih reči i pojmova, što može stvarati zabune u komunikaciji i imati značajne posledice na ponašanje i emocionalno reagovanje. Ljudi često izjednačavaju pojmove kao što su želje, potreba, očekivanje i zahtev. U ovom tekstu objasniću u čemu je razlika između ovih pojmova i kakve to implikacije ima za ponašanje i emocionalno doživljavanje.

Prvo treba praviti razliku između pojmova potrebe i želje. Potreba za nečim uključuje neophodnost onoga što nam treba. Zadovoljenje potrebe nužno je za opstanak, preživljavanje. Potrebno nam je da unosimo kiseonik, hranu, da spavamo itd. Ako ne zadovoljimo svoje potrebe narušićemo zdravlje ili nećemo preživeti. Stoga potreba implicira neophodnost, nužnost. S druge strane želeti nešto ne znači da to što želimo nam je neophodno za opstanak ili dobro zdravlje. Možemo želeti svašta, sve ono za šta procenjujemo da će nam doneti zadovoljstvo. Kada su u pitanju odnosi sa drugim ljudima, obično želimo da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni u nečemu i sl. Sve su to legitimne želje i ciljevi. Ali da li nam je zaista neophodno da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni i sl.? Nije. Zašto? Zato što ako ne ostvarimo svoje želje, nećemo umreti ili narušiti svoje zdravlje. Ako ostvarimo svoje želje bićemo zadovoljni a ako ih ne ostvarimo bićemo nezadovoljni ili frustrirani. Ali živimo i dalje.

Očekivanje predstavlja pretpostavku da ćemo ostvariti određen cilj, da će se neko ponašati na određeni način, da ćemo uspeti u nečemu i sl. Očekivanje uključuje pretpostavku o pozitivnom ishodu ali ne i nužnost, neophodnost takvog ishoda. Očekivanje proizilazi iz želje. Kada se naša očekivanja ne ostvare, osećamo se razočarano, nezadovoljno ili frustrirano, ali ne i depresivno, anksiozno, uspaničeno ili besno. Zašto? Zato što očekivanje nije isto što i apsolutistički zahtev. Apsolutistički zahtevi podrazumevaju da osoba misli da se određeni događaji moraju dogoditi, da se neko mora ponašati na određen način i sl. Apsolutistički zahtev podrazumeva moranje, neophodnost, nužnost. Za razliku od očekivanja koje podrazumeva da je nešto poželjno da se desi ali se ne mora desiti, apsolutistički zahtev podrazumeva da mora. Kada osoba nešto apsolutistički zahteva a realnost je demantuje osoba sebe može uvesti u nezdrava osećanja besa, anskioznosti ili depresije.

Identifikovanje i osporavanje apsolutističkih zahteva je važan preduslov za rešavanje emocionalnih problema. Nekada klijenti otvoreno iznose i verbalizuju svoje apsolutističke zahteve, dok su nekada tih zahtevi skriveni, neverbalizovani i neeksplicirani. U drugom slučaju, klijent i terapeut zajedno otkrivaju i preciziraju te zahteve kako bi kasnije mogli da ih osopore i zamene željama, preferencijama i očekivanjima.

Nasuprot aposultističkim zahtevima koji su iracionalni (jer su štetni, nelogični i nerealistični) postoje i racionalni uslovni zahtevi. Uslovni zahtev podrazumeva da osoba mora nešto učiniti ako želi da postigne neki cilj i sl. Primer uslovnog zahteva je sledeća konstatacija: Ako želim da položim ispit ja moram da učim. Ovakva vrsta zahteva je u potpunosti racionalna. Ali da li ja moram da položim ispit? Ne. Ako mislim da moram da položim ispit po svaku cenu, postavljam sebi apsolutistički zahtev i ako se nešto nađe na putu ostvarenju tog cilja ja ću na taj način stvoriti anksioznost.

Osnovi cilj REBT (Racionalno emocionalno bihejvioralne terapije) jeste da klijenti prepoznaju i ospore svoje apsolutističke zahteve, kako bi rešili emocionalne probleme zbog kojih su došli na psihoterapiju. Kada odustanu od apsolutističkih zahteva klijenti ih zamenjuju željama i preferencijama.

Izvor: Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

vaspsiholog.com

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija predstavlja grupu postupaka, procedura i metoda u lečenju psihičkih smetnji, stanja i poremećaja koja je opšte prihvaćena u okviru medicine i psihijatrije. Ona predstavlja oblik medicinskog lečenja za čiju primenu je poptrebno ispuniti odredjene uslove i zadovoljiti propisana pravila. Psihoterapijska praksa je mnogo značajnija i uvek prethodi teoriji, što nije slučaj sa drugim medicinskim oblicima lečenja.

Centralni činilac ovog oblika lečenja je odnos uzajamnog povrenja i pozitivnog očekivanja koji se razvija izmedju terapeuta i pacijenta i interakcija izmedju njih u specifičnim okolnostima ili terapijskoj situaciji. Taj su odnos i ta situacija nosioci svih dinamičkih zbivanja tokom procesa lečenja.

Ovaj vid lečenja nemoguće je primenjivati bez odredjenih etičkih principa, pri čemu je ponašanje terapeuta odredjeno kodeksom etičkih pravila postavljenih od strane evropskog i svetskog udruženja psihoterapeuta sa ciljem zaštite pacijenta/klijenta od neetičke primene psihoterapije.

Svaki pojedinačni oblik psihoterapije baziran je na teorijskim osnovama i principima (psihonalitička psihoterapija, kratka dinamička psihoterapija bazirane su na osnovama psihoanalize i njenih varijeteta; kognitivno – bihevioralne terapije na teoriji učenja i bihejviorizma kao nauke i sl.).

Psihoterapija se uvek primenjuje sa jasno definisanim ciljevima koji zavise od oblika psihoterapije. Pod opštim ciljevima psihoterapije se podrazumevaju:

  • Rasterećenje od nepodnošljive napetosti i unutrašnjeg pritiska
  • Otklanjanje smetnji, zaustavljanje daljih patnji, psihičkog propadanja i regresivnih procesa
  • Balansiranje poremećenih psihičkih funkcija (emocije, mišljenje) i bihevioralnih performansi
  • Razvoj sposobnosti i kapaciteta ličnosti, učvršćivanje svesnosti o sebi, drugima i okružujućem svetu i osposobljavanje za rešavanje traumatičnih životnih problema, suzbijanje straha, osećaja krivice, agresivnosti i življenja pod stresom
  • Oslobadjanje potencijala sopstvene ličnosti

Danas je indikaciono područje za primenu psihoterapije prošireno te se ona može primeniti kod svih osoba koje imaju smetnje psihološke prirode, koje su svesne da im je potrebna pomoć ove vrste i koji su motivisani da putem psihoterapije svoje smetnje uklone ili ublaže (uz uslov da su spremni da otvoreno i iskreno govore o sebi i rade na svom oporavku).

Ovaj vid terapije nije indikovan kod osoba koje nisu svesne potrebe za stručnom pomoći ili su protiv nje, koje nisu motivisane da se leče ili menjaju, koje nisu prijemčive za bilo kakvu vrstu psihološkog odnosa (ne razumeju ga ili ideološki ne prihvataju), ne žele da budu iskrene ili nisu spremne da rade na sebi.

Hipohondrija – strah od bolesti

Izraz “hipohondar” dovoljno je odomaćen u našem jeziku da bismo makar naslućivali njegovo značenje, čak iako nismo čuli samu definiciju. Hipohondra je prilično lako prepoznati: on stalno brine o tome da će se razboleti (ili se već razboleo), vidi simptome obično vrlo ozbiljnih bolesti tamo gde ih nema ili su prosto umišljeni; kada pročita ili čuje nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusi” najčešće fantomske simptome iste bolesti. Sklon je preispitivanju svog telesnog zdravlja čak i onda kada nema nikakvih upozoravajućih znakova, a njegove posete lekaru najčešće se završe urednim nalazom.

Naravno, nije svaka briga za zdravlje hipohondrijaza. Postoje jasne naznake gde briga za sopstveno zdravlje prelazi granicu i postaje hipohondrijska. Razlikujemo tri vrste ponašanja vezana za brigu o sopstvenom zdravlju:

1. Normalna briga za zdravlje – redovno odlaženje na sistematske i kontrolne preglede, briga koja se manifestuje težnjom da živimo zdravije, a koja uključuje redovnu i raznovrsnu ishranu, vežbanje i upražnjavanje ostalih aktivnosti koje za cilj imaju poboljšanje i održanje dobrog zdravstvenog stanja.

2. Neurotska hipohodrijaza – o ovoj vrsti ćemo pisati u nastavku; od normalne brige za zdravlje razlikuje se po preoterećenosti i strahom od bolesti koja ide do mere umišljanja simptoma, narušenog funkcionisanja ili učestalog menjanja lekara.

3. Sumanuta hipohodrijaza – deo je psihotične simptomatologije, a kao takva uključuje halucinatorne objekte, odnosno nemogućnost razdvajanja realnosti od fantazije. Tako psihotični hipohondri mogu verovati da ih je zarazio virus sa kompjutera i tome slično.

Ukoliko sami uviđate kod sebe neke znake koji sugerišu da preterano vodite računa o svom zdravlju, evo sedam kriterijuma koji vam mogu sugerisati da li je vaše reagovanje neurotsko ili ne.

1. Neurotski strah od bolesti
Svako od nas, makar do neke mere, strahuje od bolesti, samo je pitanje šta povodom toga radimo. Ipak, kod neurotskih hipohondara nije u pitanju strah, već anksioznost, odnosno strah od mogućnosti da bi mogli da se razbole čak i onda kada realne opasnosti ili znakova oboljenja nema. Moguća je pojava i fobičnih, odnosno opsesivno-kompulzivnih reakcija na bacile i bakterije. U osnovi ovih reakcija je anksioznost, a manifestuje se kroz učestalo pranje ruku sredstvom za dezinfekciju ili izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima ili predmetima kao što su kvake, slavine, rukohvati. Ovo je jedan od najupadljivijih znakova hipohondrijaze.

2. Stalno razmatranje simptoma
Hipohondri stalno razmišljaju o svojim simptomima. Kada je njihov prijatelj bolestan od gripa, ne prođe mnogo dok sami ne počnu da “osećaju” simptome. Svaku senzaciju u telu katastrofiziraju i tretiraju kao siguran znak bolesti. Kada čitaju o nekim bolestima na internetu, pitanje je vremena kada će na sebi videti neke moguće simptome. Sasvim je korisno biti u kontaktu sa svojim telom, pratiti i osluškivati šta se dešava, ali konstantna briga oko toga veći je teret nego što donosi dobit.

3. Česte posete lekaru
Još jedan znak hipohondrijaze jeste opsedanje lekarskih čekaonica i ordinacija. Naravno, ako osećamo da smo bolesni ili je vreme za preventivni pregled, naravno da ćemo otići kod lekara. Ali, koliko često? I da li su simptomi koje osećamo obično znak neke fatalne bolesti? Ako su odgovori na oba pitanja poput “često idem kod lekara” i “da, moji simptomi obično su vrlo ozbiljni (ali dijagnoze nema nigde)”, onda prilično zadovoljavate ovaj kriterijum.

4. Društveno otuđenje
Ljudi koji se druže sa hipohodrom vremenom će početi da mu skreću pažnju na iracionalno ponašanje, a ako imaju manje takta ili im je dozlogrdilo da slušaju o simptomima i prognozama svih mogućih oboljenja, mogu početi da se šale na račun hipohondra, ali i da se povlače ako vide da njihove intervencije nemaju efekta. Ukoliko ste primetili da se vaši prijatelji ili porodica udaljavaju od vas, pitajte ih šta nije u redu. Ukoliko vam ukažu na ovaj problem, preispitajte se ko preteruje – oni ili vi?

5. Opsesivno traženje informacija
hipohondrija 1U današnje vreme, kada su nam informacije koje nas zanimaju na dohvat ruke, svi smo skloni da svoje simptome “guglamo”. Čak iako nemamo simptome, korisno je informisati se o novinama u medicini. Međutim, hipohondri su skloni opsesivnom traženju ovakvih (čak i specifičnijih) informacija. Problem nastaje i u izvoru informacija – postoji velika razlika da li se informišete na stranicama zdravstvenih institucija i naučnih magazina ili po forumima, gde ljudi mogu da pišu šta im je volja. Ovde je upitna tačnost i relevantnost informacija, a “guglanje” po forumima lako može da izbaci iz takta i nekog ko nije hipohondar.

6. Često menjanje lekara
Hipohondri su skloni čestom menjanju lekara. Stari i aktuelni nikada nisu dovoljno dobri – ne posvećuju im dovoljno pažnje, ne slušaju ih pažljivo, ne shvataju ozbiljno. Kakav god bio lekar, teško da će hipohondru biti u stanju da pruži onoliko pažnje koliko je njemu potrebno (izuzev ako lekar nije psihijatar), pa on stalno traži onog koji će ga “do kraja” saslušati, a sva je prilika da takvog neće ni naći, pa menjanje lekara služi u svrhe potrage za “pravim” doktorom i odlaganje prihvatanja činjenice da definitivno nemaju nikakvu organsku bolest. Naravno, potražiti drugo ili treće lekarsko mišljenje sasvim je u redu, ali ukoliko sumnjate u sve što vam kaže lekar, pa tražite drugog, zatim i trećeg, četvrtog da vam kaže ono što (ne) želite da čujete, onda ispunjavate i ovaj kriterijum.

7. Emocionalna uznemirenost
Sva ova briga o zdravlju i traženje pomoći od prijatelja ili lekara uzrokuje ozbiljnu emocionalnu uznemirenost, koja može voditi osećanju izuzetne stresiranosti, čak i depresivnosti. Tako se dešava jedna potpuno ironična stvar – čovek koji je fizički zdrav, a hipohondar, dovodi sebe u stanje “bolesti”, odnosno u nezdravo stanje zbog nečega što nije realno.

Svi koji poznajemo makar jednog hipohondra znamo da ova ironija ide i korak dalje – zbog konstantne brige, njihov imuni sistem postaje sve manje otporan, tako da oni zaista postaju podložniji organskim bolestima, čime cela hipohondrijska avantura dobija formu samoispunjujućeg proročanstva.

Kao što je to slučaj sa većinom kriterijuma, nijedan od nabrojanih nije dovoljan niti nužan da bi se neko proglasio hipohondrom. Svi mi, tokom života, imamo periode kada više brinemo za svoje zdravlje nego obično, poučeni posrednim ili neposrednim iskustvom sa nekom bolešću. Međutim, ukoliko se takvo stanje produži, uzrokuje nam značajne probleme u svakodnevnom funkcionisanju ili čini da se konstantno osećamo loše i pod stresom, onda je pravi izbor učiniti nešto što nijednom hipohondru nije strano – potražiti pomoć.

 

Psihoverzum

Mozak neodlučnih osoba i onih od akcije veoma se razlikuje

Nauka je već otkrila društvene i psihološke razlike u ponašanju tih grupa, ali je studija naučnika iz nemačkog Bohuma pokazala da se i mozak te dve grupe veoma razlikuje.

Nova studija istraživala je nervnu osnovu za kontrolu impulsa i otkrila razlike u funkcionisanju mozga te dve grupe.

Korišćenjem snimaka magnetne rezonance, studija je proučila 264 osobe.

Akteri su ispunili anketu koja meri njihovu sposobnost kontrole akcija i impulsa, uz bodovanje, u odnosu na to da li su izvršioci ili oni koji odugovlače.

Rezultati su pokazali da osobe sa lošom kontrolom delovanja imaju tendenciju da im je amigdala, glavni centar za strah i osećanja u mozgu, veća.

Osobe većeg volumena amigdale imaju sklonost oklevanju i odlaganju početka izvršenja nekog zadatka, i to bez dobrog razloga, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu “Psychological Science”.

To znači da je osobama koje drugi karakterišu kao lenje i neambiciozne, u stvari, mogućnost rizika vrlo neugodna, pa zato odugovlače.

Amigdala kontroliše reagovanje na strah, ali zbog povezanosti sa memorijskim centrima u delovima mozga – talamusu i kori velikog mozga, odgovori se mogu vremenom menjati zbog iskustva.

Naučnici ističu da amigdala leži u centru kontrole delovanja. Ona vodi i bira najpoželjnije ponašanje, a sprečava delovanje koje može da dovede do nepovoljnih ishoda.

Kod osoba koje imaju manju kontrolu delovanja uočene su slabije veze amigdale sa prednjom korom velikog mozga, pa je i zbog toga kontrola delovanja pogoršana.

Pojedinci sa većim volumenom amigdale mogu biti više zabrinuti zbog negativnih posledica nekog delovanja, zato su skloni da oklevaju i odlažu obavljanje zadataka.

Seksualni problemi i dužina veze

Seksualni problemi mogu da se jave kako u kraćoj vezi odnosno na samom početku veze tako i kada veza postane duža i ozbiljnija. Ipak u zavisnosti od toga koliko smo sa partnerom ti problemi mogu da se razlikuju po svojoj prirodi. Činjenica je da i ako se dvoje ne slažu dobro u vezi mogu imati odličan seksualni život. Važi i obrnuto, ukoliko se partneri vole i slažu seksualni život može biti loš. Idealno bi bilo da se ove dve stvari poklope ali to se na žalost ne dešava često.

Najvažniji faktori za dobar seksualni život dvoje ljudi koji su u vezi kratko vreme su: šansa da se ima seksualni odnos i fizička privlačnost (,,hemija“) koja između njih postoji. Za novajlije u vezi, sama novina može biti dovoljan uslov dobrog seksualnog odnosa. Sa druge strane, ona može biti maska koja će sakriti bazične razlike među njima. Zato često ,,hemija“ vodi u razočarenje jer opijeni njome ne vidimo kakva je u stvari osoba sa kojom stupamo u kontakt i da li nam ona odgovara na još neki način osim seksualno. Ipak, i u početku veze mogu se javiti neki problemi. Partneri mogu osećati veliki pritisak iz želje da se pokažu u najboljem svetlu. Takođe, novi partner može po nečemu podsećati osobu na nekog starog partnera koji je ostavio negativan trag u njenom životu. Isto tako neki problem koji su se javili u prethodnoj vezi mogu se preneti na novu. Na primer, ako je muskarac iskusio probleme sa erekcijom u vezi sa prethodnom partnerkom on može biti zabrinut i napet povodom toga i na početku nove veze. Sa druge strane, žena može brinuti da li će moći da doživi orgazam sa novim partnerom jer je navikla na starog. Razmišljanje o neuspehu i stvaranje pritiska samo pogoršava situaciju. Bolje je umesto toga fokusirati se na senzacije u telu i uživanje koje se trenutno odigrava jer će to omogućiti potpuno prepuštanje i doživljaj vrhunca.

U dužoj vezi na seksualnu aktivnost mogu uticati faktori koji potiču od lošeg interpersonalnog odnosa koji postoji među partnerima. Na primer, jedan partner želi da kontroliše a drugi sve sluša ali je ogorčen i potišten zbog toga. Ili, oba partnera žele kontrolu stalno se svađaju čak i oko najmanjih sitnica i nikako ne mogu da nađu kompromisno rešenje. Do problema dolazi i ako partneri ne razgovaraju o svojim osećanjima već ćute i grade negativne pretpostavke jedan o drugom. Dalje, moguće je da partneri ne uviđaju smisao veze jer ne gaje zajdničke interese i vrednosti. Ovo su samo neki od problema na nivou interakcije koji u većini slučajeva mogu da utiču i na seksualni odnos. Ovi problemi mogu kod dvoje ljudi stvarati osećanje besa, gubitak poštovanja prema drugoj osobi i distanciranje. Kada su ovakve teškoće aktualne partneri sve više i više izbegavaju seksualne aktivnosti i sve duže i duže nemaju seksualne odnose. Dakle, ovde treba raditi na razrešenju primarnog konflikta a onda će se i problemi seksualne prirode rešiti. Naravno rešavanje konflikata zahteva posvećenost i želju sa obeju strana.

Neki parovi se slažu veoma lepo ali opet mogu imati seksulane probleme. Muškarac može imati problema sa erekcijom a žena sa doživljajem orgazma. U ovakvim vezama problemi nastaju zbog negativnog stava prema seksu i osećaju nesigurnosti u seksualnom odonosu. Dakle, ovde je problem primarno vezan za seksualni domen a ne za interpersonalne konflikte. U tim slučajevima treba razbiti negativan stav i negativna uverenja koje ove osobe imaju vezano za sam seksualni čin.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Seksualna zavisnost

Seksualna zavisnost ili adikcija podrazumeva neuobičajeno izražen seksualni poriv odnosno opsednutost seksualnim aktivnostima. Osobe koje imaju ovaj problem su na mentalnom planu usmerane na seksualne sadržaje i aktivnosti, pa ih ova vrsta opsesivnog razmišljanja ometa u svakodnevnom funkcionisanju na poslu ili u ostarivanju uobičajenih, zdravih interpersonalnih odnosa.

Osobe zavisne od seksualnih aktivnosti, obično racionaliziju i opravdavaju svoje ponašanje kriveći druge za svoje probleme. One generalno poriču da imaju problem i smišljaju izgovore za svoje aktivnosti. Takođe, seksualna adikcija je povezana sa rizičnim ponašanjem. Osoba ulazi u različite forme seksualnih aktivnosti bez obzira na potencialne negativne i/ili ugrožavajuće posledice. Pored toga što mogu naškoditi svom socijalnom i poslovnom životu, ove osobe mogu emotivno ili fizički povrediti druge osobe u svom okruženju. Neke od ovih osoba mogu biti uključene u egzibicionističke aktivnosti, mogu voditi telefonske razgovore koje sadrže seksualne poruke, ili mogu u retkim slučajevima nekog fizički prinuditi na seksualnu aktivnost. Ipak, važno je istaći da seksualni zavisnici ne moraju nužno biti umešani u dela seksualne prinude.

Koji simtomi ukazuju na seksualnu zavisnost?

Najuobičajniji oblici ponašanja koji ukazuju na seksualnu adikciju su:

●Kompulzivna masturbacija

●Višestruke veze (preljubničke veze)

●Višestruki ili anonimni seksualni partneri i/ili partneri na jednu noć

●Konstantna upotreba pornografije

●Seks bez zaštite

●Telefonske ili internet seksualne aktivnosti (“cybersex”)

●Prostitucija ili korišćenje prostitucionih usluga

●Egzibicionizam (npr.seksulano opštenje na javnim mestima, i sl.)

●Opsesivno izlaženje sa partnerima preko ličnih oglasa

●Voajerizam

Generalno, osobe koje su seksulani zavisnici doživljavaju malo ili ni malo zadovoljstva u seksualnim aktivnostima i ne vezuju se emotivno za svoje seksualne partnere. Problem sa ovom vrstom adikcije je što obično vodi do osećanja krivice i stida. Ove osobe takođe osećaju da nemaju kontrolu nad svojim ponašanjem, uprkos negativnim posledicama (finansijskim, zdravstvenim, socijalnim i emocionalnim).

Kakav je tretman seksualne adikcije?

Većina zavisnika od seksualne aktivnosti poriče da ima problem, i tretman adikcije zavisi od prihvatanja i priznavanja sopstvenog problema. U mnogim slučajevima, potrebno je nešto značajno od spolja da se dogodi da bi se problem priznao—gubitak posla, razvod braka, hapšenje, ili zdravstvena ugroženost.Tretman seksualne adikcije se fokusira na kontrolu adikcionog ponašanja i pomaganje osobi da razvije zdravu seksualnost. On uključuje edukaciju o zdravoj seksualnosti, individiualnu i porodičnu psihoterapiju. Mnogi ovaj poremećaj tretiraju kao opsesivno-kompulsivni poremećaj pa se posebno fokusiraju na rad sa opsesivnim mislima seksualnog sadržaja a zatim i na kompulsivne seksualne aktivnosti.

Sanja Maranović

dipl.psiholog

Tehnike za ponovno vraćanje seksualnog uzbuđenja

Tehika fokusiranja na senzacije namenjena je onima koji imaju problema sa nižim stepenom seksualnog uzbuđenja. Ovi problemi su često povezani sa anksioznošću kojoj prethodi uverenje o seksualnoj neadekvatnosti. Suština ove tehnike je da se fokus sa imperativa da seks mora imati pomeri na praćenje senzacija u soptvenom telu pre samog seksualnog čina odnosno tokom predigre. Važno je da predigra ne podrazumeva da do seksualnog odnosa mora doći.

Zabrana seksualnog odnosa

Prvi korak u primeni ove terapijske tehnike je da se par obaveže da će apstinirati od seksualnog odnosa nekoliko nedelja. Logika ovog koraka sastoji se u tome da seksualni problemi obično nastaju usled ometajućih misli tokom seksualne aktivnosti ili pritiska da osoba prikaže svoju seksualnost u najboljem svetlu. Apstiniranjem od seksualnog odnosa partneri uče da se fokusiranju na osećanje zadovoljstva bez prateće anksioznosti o tome kako će izvesti sam seksualni čin.

Fokusiranje na senzacije I

Poštujući zabranu iz prethodnog koraka partneri dobijaju zadatak da kod kuće vežbaju aktivnosti koje izazivaju niži nivo anksioznosti. Instrukcija se sastoji iz toga da partneri samo miluju jedan drugog po telu, isključujući pritom najosetljivije erogene zone grudi i genitalije. Takođe, neki parovi mogu krenuti sa bazičnijim vežbama držanje za ruku ili grljenja u krevetu. Važno je da se ova vežba odigrava u relaksirajućoj atmosferi i laganim tempom. Finalni uspeh je manje verovatan ukoliko se jedan od partnera oseća da ga ovaj drugi požuruje ili je ometen mislima o sledećem postupku. Ova vežba se odigrava 4-7 puta nedeljno u zavisnosti od dogovora sa parom.

Fokusiranje na senzacije II

Kada partneri završe prethodnu fazu ali tako da se ne osećaju anksiozno u vezi sa aktivnostima koje su u okviru nje obavljali (obično nakon 2 nedelje) prelazi se na sledeću. Ova faza je ista kao i prethodna ali uključuje i stimulaciju grudi i genitalija. Važno je da cilj ove kao ni prethodne vežbe nije stvaranje uzbuđenja i dovođenje do orgazma ukoliko dođe do toga savetuje se da se na kratko prestane sa milovanjem dok se uzbuđenje ne stiša. Ono što jeste cilj ove vežbe je fokusiranje na senzacije u telu i sprečavanje ometajućih misli u kojima osoba postavlja sebi pitanja tipa šta ako i slično. Usmerenost je na sada i ovde.

Fokusiranje na senzacije III

Kada se prethodna faza završi bez osećanja anksioznosti dolazi do finalne faze. U ovoj fazi dolazi do zadržavanja penisa u vagini s tim što se preporučuje da muskarac drži penis dok on ulazi u vaginu. Kao i u prethodnim vežbama važno je da nakon osećanja većeg uzbuđenja (u ovom slučaju prederektivnog) partneri olabave tempo dok se ono ne utiša. I ovde se nastavlja sa fokusiranjem na senzacije proizvedene dodirivanjem. Kada jednom uspešno završe ovu fazu, bez osećanja anksioznosti i uznemiravajućih misli, zabrana seksualnog čina se obustavlja.

Tokom procesa izvođenja ovih faza, partneri dobijaju instrukciju da procene svoje seksualne aktivnosti. Na primer, procenjuju stepen sopstvenog zadovoljstva, anksioznosti, količine komunikacije o sopstvenim preferencijama i mogućnost da se fokusiraju na sopstvene doživljaje u telu. Ove informacije su bitne kako bi bilo moguće da se nastavi sa sledećom fazom i pokazuju eventualne znake napretka ili barijera koje mogu da postoje.

Poruka je jasna i dobro istaknuta u svim delovima teksta. Misli o eventualnom seksualnom ,,neuspehu“ i neadekvatnosti koje stvaraju anksioznost negativno utiču na seksualni odnos. Ukoliko se odustane od zahteva za pokazivanjem u idealnom svetlu i pritiska da mora doći do penetracije po svaku cenu i za razliku od toga fokusira na sopstvene senzacije same po sebi to povećava verovatnoću da se seksualno uzbuđenje održava i neguje.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Insomnija i kako se izboriti sa nesanicom

Nesanica nastaje usled povećanog stanja budnosti čiji uzrok mogu biti svakodnevna briga, konzumiranje određenih supstanci koje podstiču budnost ili nedovoljna dnevna aktivnost. Odmor i spavanje je jedna od bazičnih potreba organizma bez koje nema optimalnog funkcionisanja. Nesanica čini da se preko dana osećate loše, prema tome teže trpite i svakodnevni stres s kojim se suočavate na poslu, u porodici, uopšte u socijalnoj sredini. U daljem tekstu biće reči o tome kako se izboriti sa nesanicom.

Ne nosite brigu u spavaću sobu. U današnje vreme da bismo preživali moramo mnogo da radimo te većinu svog aktivnog vremena provodimo na poslu. Većina savremenih poslova sa sobom povlače odgovornost, efikasno delovanje u svakom trenutku, planiranje unapred, dobar odnos sa podređenima i nadređenima, završavanje radnih zadataka u što kraćem vremenskom roku. Kada smo na poslu pritisak je konstantan ali sa druge strane dešava se da sve svoje probleme ponesemo kući i da ih ponovo oživljavamo pred spavanje. Dakle, ono što je bitno zapamtiti je da nikako ne nosimo svoje probleme sa sobom u našu spavaću sobu. Oživljavanje problema sa posla aktivira organizam i mi ne možemo da stišamo tu aktivaciju na nivo kakav je potreban za spavanje. Problemi su za kancelariju nikako za prostor u kome živimo a posebno za prostor u kome spavamo, odmaramo se i relaksiramo.

Ne unosite supstance koje podstiču budnost. Akohol, kafa, hrana i druge supstance koje održavaju organizam budnim ako se unose neposredno pred spavanje mogu biti direktni uzrčnici nesanice. Važno je znati da ove supstance ne treba unositi kasnije od 4-6 sati pre vremena kada ste planirali spavanje.

Izbegavajte spavanje tokom dana. Ukoliko spavate preko dana nećete biti dovoljno umorni za noćno spavanje. Normalno je da zadremate ali ne više od 30 do 45 minuta sve više od toga škodiće vašem noćnom snu.

Bavite se fizičkim aktivnostima. Vežbanjem ne samo što ćete postići da se bolje osećate, postići da budete u formi, smanjiti napetost već će te obezbediti i bolji san. Fizičko vežbom postižete tzv. zdravi umor koji će vam sigurno osigurati i zdrav san. Važno je da ne vežbate 2 sata pred spavanje jer je organizmu potreban određeni period da se iz stanja aktiviteta vrati u normalu.

Ustalite ritam ustajanja i odlaska na spavanje. Ako kasno legnete i rano ustanete, verovatno ćete ustati sa manjkom energije, nakon toga obavljaćete sve aktivnosti znatno teže a verovatno ćete odspavati dobrih 2-3 sata preko dana, što će opet dobrineti da legnete kasnije i tako u krug. Ako želite da lakše zaspite držite se nekog ustaljenog ritma ustajanja i odlaska u krevet, nakon nekog vremena organizam će se sam navići na njega i automatski ćete padati u san.

Da rezimiramo: Nesanica nije nikakav veliki problem ona se lako rešava jednom rutinom koju treba uvesti u svoj život a koja uopšte nije rutina u lošem smislu te reči već održava jedan zdrav način življenja i omogućava produktivnost. Dakle, bavite se fizičkim aktivnostima u toku dana, izbegavajte dnevne dremke ili ih ograničite, ne uzimajte supstance koje podstiču budnost neposredno pred spavanje, ustalite ritam ustajanja i odlaska u krevet a svoje dnevne brige ostavite tamo odakle ste ih pokupili.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

Najčešći simptomi depresije

Depresija spada u grupu poremećaja raspoloženja (unipolarni poremećaj). Depresivno raspoloženje karakteriše povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak apetita, pesimizam, usporeni misaoni tok, osećaj beznađa i bespomoćnost.

Prvi znaci depresije su: sniženo (mračno, potišteno, tužno) raspoloženje; gubitak interesovanja i zadovoljstava od stvari i poslova koji su ranije bili prijatni; smanjenje energije, koje dovodi do pojačanog umaranja i smanjenja aktivnosti.

Osim ovih, postoje još i dodatni simptomi koji se često pridružuju osnovnim simptomima depresije:

– Snižena sposobnost koncentracije pažnje i usredsređivanja;

– Niska procena svog stanja i odsustvo sigurnosti u sebe;

– Misli o krivici i samookrivljavanje;

– Mračno i pesimistično viđenje budućnosti;

– Misli ili radnje koje su povezane sa samoubistvom ili samopovređivanjem;

– Poremećaji spavanja – nesanica, teškoće pri uspavljivanju ili rano buđenje;

– Poremećaji apetita – češće je odsustvo apetita i gubitak težine;

– Poremećaj seksualne želje;

– Okolina primećuje usporenost ili izrazitu užurbanost depresivne osobe;

– Pojačana utučenost i depresivna stanja u jutarnjim ili malo poboljšanje u večernjim satima.

Fizičke smetnje:

– Promena apetita, koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine;

– Smetnje pri spavanju – otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje;

– San, kad ga ima, ne okrepljuje; lošije se osećate ujutru nego uveče;

– Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora;

– Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću;

– Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka;

– Smetnje u varenju – zatvor.

uz tehnike disanja i relaksacije može se delimično uticati na simptome, više pročitajte o relkasaciji i vežbama disanja.

Promene u mišljenju:

– Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani;

– Donošenje odluka je teško i često se izbegava;

– Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe;

– Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama;

– Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem;

– U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje;

– Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.

Promene u osećanjima:

– Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva;

– Smanjeni interes i uživanje u seksu;

– Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice;

– Otupljivanje ili odsustvo osećanja;

– Osećaj nadolazeće velike katastrofe;

– Gubitak samopoštovanja;

– Osećanje tuge, osećanje kao “biti na dnu””;

– Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga;

– Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.

Promene u ponašanju:

– Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti;

– Izbegavanje donošenja odluka;

– Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa;

– Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi;

– Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu;

– Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.

tekst o problematičnom adolescenskom ponašanju.

80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.

Šta nas to čini srećnim ili nesrećnim? Šta su to racionalna a šta iracionalna uverenja?

Prema shvatanju REBT (Racionalno emocionalno bihejvioralne terapije) teorije ljudska bića su biološki preodređena da razmišljaju racionalno ali i iracionalno. U većini životnih situacija mi razmišljamo racionalno, što znači da su naša razmišljanja i procene okolnosti samopomažuće (pomažu nam da ostvarimo željene ciljeve), realistična i logična. U protivnom ne bi smo ni opstali kao vrsta. Međutim kada su u pitanju određeni aspekti realnosti ljudi mogu biti skloni iracionalnom načinu razmišljanja (razmišljanju koje samoporažavajuće, nerealistično i nelogično). Iracionalno razmišljanje je štetno jer nas uvodi u nezdrave emocije(anksioznost, bes, mržnja, depresija, panika, stid, osećanje krivice itd.) i disfunkcionalna ponašanja (izbegavanje, prokrastinacija, agresivnost, autodestruktivnost, zavisnosti itd.). Iracionalna uverenja su uzrok svih emocionalnih problema.

Bilo racionalna bilo iracionalna, uverenja nisu samo obične misli, koje dođu i prođu (na primer danas mislim o nečemu a sutra ne) već su u pitanju misli koje su emocionalno obojene, ukorenjeni stavovi prema sebi, drugima ili svetu u koje smo čvrsto uvereni i koji se ne menjaju tako lako. Dakle reč je o stavovima ili životnim filizofijama. Ove životne filozofije mogu biti eksplicitne, osoba ih je svesna, i verbalizovane (sadržane su u unutrašnjem govoru osobe) ili pak nesvesne, implicitne, neverbalizovane (stavovi i uverenja mogu biti i u formi vizuelnih predstava i ne moraju biti nikad iskazani verbalno).

Šta dovodi do toga da razmišljamo iracionalno?

Sklonost da svoje želje i preferencije pretvaramo u apsolutističke zahteve, moranja i trebanja. Ono što je poželjno apsolutno mora biti, a ono što je nepoželjno apsolutno ne sme biti. Ono što nas takođe navodi da mislimo iracionalno su misli koje su preterano uopšteni, nerealistički zaključci i interpretacije realnosti: uverenje da je nešto užasno, uverenje da se nešto loše ne može podneti, uverenje o sopstvenoj ili tuđoj bezvrednosti ili pokvarenosti, uverenje da će se uvek dešavati samo loše stvari itd. Iracionalna uverenja čine (pored samoosujećujućih misli) i dogmatskenerealistične i nelogične misli. Iracionalna uverenja su u osnovi emocionalnih poremećaja, odbrana i otpora u psihoterapijskom radu i promeni uopšte.

U REBT teoriji se ističu tri osnovna tipa iracionalnih uverenja. To su aspolutistički zahtevi prema sebi, drugima i svetu (uslovima življenja).

 Tri tipa iracionalnih uverenja

Ja apsolutno moram biti uspešan u meni važnim stvarima, a ako nisam, onda sam neadekvatna i bezvredna osoba. Ovaj tip iracionalnog uverenja stvara ego-anksioznost, odnosno anksioznost povodom soptvene vrednosti. Disfunkcionalna osećanja koja nastaju na osnovu ovakve životne filozofije su anksioznost, stid, depresija, osećanja krivice i bezvrednosti, koja mogu biti praćena disfunkcionanim ponašanjima kao što su: izbegavanje, odlaganje, suicid, povlačenje u sebe, strah od javnog nastupa, impotencija itd.

Ti apsolutno moraš prema meni da se ponašaš pravedno i ljubazno, a ako to ne činiš, onda nisi dobar čovek. Osećanja koja su posledica ovakvog iracionalnog verovanja su bes, povređenost, samosažaljenje, mržnja a disfunkcionalna ponašanja su pasivna ili otvorena agresivnost.

Uslovi pod kojima ja živim moraju gotovo uvek biti udobni i ugodni, a ako nisu, onda je ceo moj život užasan i nepodnošljiv. Ovaj tip iracionalnog uverenja stvara anksioznost oko komfora (osoba se užasava svake neprijatnosti i frustracije). Osećanja koja su posledica ovakvog iracionalnog verovanja su diskomfor anksioznost, depresija, samosažaljenje a disfunkcionalna ponašanja su adikcije (zavisnosti), odlaganje i zbegavanje neprijatnosti.

REBT psihoterapiji psihoterapeut i klijent zajedno rade na otkrivanju i osporavanju iracionalnih uverenja koja su u osnovi klijentovog emocionalnog problema. U REBT-u postoji čitav niz tehnika za postizanje tih ciljeva. Jedna od osnovnih tehnika je osporavnje iracionalnih uverenja. Da bi osporio iracionalno uverenje klijent postavlja se bi tri pitanja: Ako razmišljam na ovaj način da li mi to koristi ili šteti? (pragmatizam), Da li je ovaj način razmišljanja logičan? (logika), Da li postoje dokazi u realnosti za ovaj način razmišljanja? (kriterijum realnosti). Dakle, kada klijent uvidi da njegova verovanja su štetna, nelogična i da nemaju potvrdu u realnosti, on/ona postaju manje ubeđeni u ta uverenja nego što je to bio slučaj pre terapije. Ali to nije dovoljno da bi osoba prestala u potpunosti da bude ubeđena u neko iracionalno uverenje. Nakon sticanja ovog intelektualnog uvida, sledi primena naučenog u praksi, odnosno osporavanje iracionalnih uverenja u realnim životnim situacija u kojima klijent ima problem (ispoljava neko disfunkcionalno osećanja i/ili ponašanje). Kada klijent uspe da ospori svoja iracionalna uverenja u realnim situacija tada dolazi to tzv. emocionalnog uvida. Emocionalni uvid predstavlja saznanje klijenta da kada razmišlja na racionalan (samopomažući, logičan i realističan) način u realnim situacijama njegova disfunkcionalna osećanja (na primer: anksioznost, bes, depresija itd.) prestaju da se javljaju ili se radikalno smanjuju. Emocionalni uvid ima znatno veću težinu od intelektualnog (koji nije dovoljan za terapijsku promenu), ali da bi klijent došao do emocionalnog uvida poželjno je da prvo dođe do intelektualnog uvida (prepoznavanja i osporavanja iracionalnih uverenja).

Osporavanje iracionalnih uverenja, je težak zadatak. Nekada može trajati dugo, a dužina trajanja ovog procesa zavisi od klijentove sklonosti iracionalnim uvrenjima, težini i trajanju problema zbog kojeg je klijent došao na terapiju kao i njegove/njene motivacije za rad.

Šta su iracionalna uverenja?

  • Poruke o životu koje šaljemo sami sebi koje nas sprečavaju da se razvijamo u emocionalnom smislu
  • Scenariji koje imamo u svojoj glavi o tome kako verujemo da bi život „trebao“ da izgleda za nas i za druge
  • Neosnovani stavovi, mišljenja i vrednosti kojih se držimo, a koji nisu u skladu sa tim kakav je svet zaista
  • Skup negativnih reakcija koje činimo po navici kada se nađemo u stresnoj situaciji ili pred nekim stresnim događajem
  • Stereotipni način rešavanja problema koji primenjujemo kada smo suočeni sa životnim pritiscima
  • Ideje, osećanja, verovanja, načini razmišljanja, stavovi, sklonosti, predrasude ili vrednosti na kojima smo odgajeni. Naviknuti smo na to da ih koristimo kada se suočavamo sa problemima u životu danas, čak iako nisu produktivni i ne pomažu nam da dođemo do pozitivnog rešenja koje nam pomaže da se razvijamo.
  • Samo-poražavajući način delovanja. Na površini ovo ponašanje može delovati kao prigodno u datoj situaciji, ali zapravo rezultira u neutralnim ili negativnim posledicama.
  • Načini razmišljanja, osećanja ili delovanja  „po navici“  koji na duže staze nisu efikasni
  • Kontraproduktivni način razmišljanja, koji nam na kratke staze daje sigurnost i komfort, ali,  ili ne rešava ili produbljuje problem gledano na duže staze
  • Negativni ili pesimistički način gledanja na neophodna životna iskustva kao što su gubici, konflikti, preuzimanje rizika, odbijanje ili prihvatanje promene
  • Preterano optimistično ili idealističko gledanje na  neophodna životna iskustva kao što su gubici, konflikti, preuzimanje rizika, odbijanje ili prihvatanje promene
  • Emocionalna opravdanja za preuzimanje ili izbegavanje akcije kada se suočimo sa izazovom. Kada se prepuštamo emocijama to ne rezultira nikakvim ličnim dobitkom, već pre ličnim tegobama ili gubicima.
  • Uobičajeni način razmišljanja koji nas čini u očima drugih tvrdoglavima, bandoglavima, preterano temperamentnim, svađalački raspoloženim ili rezervisanim
  • Načini razmišljanja o samom sebi koji su van konteksta realnih činjenica, a koji rezultuju ili potcenjivanjem ili precenjivanjem samog sebe
  • Načini kojima dovodimo sebe u zabunu o namerama drugih kada umešamo i svoje unutrašnje probleme
  • Životne poruke koje su nam prenesene formalno ili neformalno od strane društva, kulture, zajednice, rase, etničke grupe, suseda, crkve, socijalne mreže, porodice, vršnjaka, škole, kolega ili roditelja. One nisu produktivne u rešavanju trenutnih problema ili kriza, ali mi smo nespremni da ih promenimo ili ih odbacimo. Ove poruke mogu biti vrlo jasne ili deo našeg podsvesnog.
  • Zaključci o životu koje smo doneli tokom vremena živeći u iracionalnom okruženju koje nismo identifikovali kao iracionalno (npr. uverenja koja se razviju kada ste član porodice koja živi pod visokim stresom).
  • Standardi koji nam predstavljaju potporu i na osnovu kojih smo učili kako se deluje, u šta se veruje, i kako se izražavaju ili doživljavaju osećanja. Kada ih se pridržavamo, ovi standardi ipak ne dovode do zadovoljavajućih rešenja trenutnih problema.
  • Ritualni načini na osnovu kojih zasnivamo odnose sa drugim ljudima, a koji rezultuju neproduktivnim vezama i povećanim emocionalnim stresom.
  • Nemetodična, neproduktivna i nerealna očekivanja koje postavljamo drugima i samima sebi, a koja garantovano neće moći da se ispune i koja rezultuju u očuvanju negativnog koncepta o sebi.

Primeri iracionalnih uverenja

Iracionalna uverenja o samom sebi:

  • Ne zaslužujem pozitivnu pažnju od drugih
  • Ne bi trebalo da opterećujem druge svojim problemima i strahovima
  • Ja sam nesposobna, nekompetentna i neadekvatna osoba
  • ja sam gubitnik
  • Ja sam nekreativna, neproduktivna, neefiksna i netalentovana osoba
  • Ja sam bezvredan
  • Nisam u mogućnosti da rešim svoje probleme
  • Ja imam tako mnogo problema, bolje bi bilo da odmah odustanem
  • Ja sam toliko glup, nikada neću moći da rešim nešto tako komplikovano kao što je ovo
  • Ja sam najružnija, najneprivlačnija, debela, odvratna osoba

Iracionalna uverenja o drugima:

  • Nikoga nije briga za mene
  • Svi muškarci su neiskreni i ne može im se verovati
  • Moram biti sigurna da me on neće ostaviti, jer ako me ostavi ja to neću podneti.
  • Ljudi će pokušati da dobiju sve što mogu od tebe, uvek na kraju budeš zloupotrebljen
  • Ljudi su tako bandoglavi i svojevoljni, nikada nisu voljni da saslušaju drugi način gledanja na stvari
  • Osuđen si na to da budeš povređen u vezi, nema svrhe da pokušavaš da to promeniš
  • U svim borbama neko ispadne luzer, zato izbegavaj borbe po svaku cenu
  • Nije bitno ko si ti zaista već ono što činiš da bi privukao drugu osobu
  • Ono što je važno u životu je šta drugi misle o tebi
  • Postoji potreba da stalno budeš na oprezu sa drugima kako bi se osigurao da ne budeš povređen

Iracionalna uverenja o drugim temama:

  • Ne mogu da podnesem nepravdu
  • Postoji samo jedan način na koji stvari mogu da se odrade
  • Rad je kazna i čovek mora da je istrpi zato što je čovek
  • Život mora da mi bude ugodan i lep
  • Užasno je što ne mogu sebi da priuštim sve što poželim
  • Postoji uvek dva izbora: pravi i pogrešan, belo ili crno, pobeda ili poraz, prolazak ili padanje, rast ili stagnacija
  • Kada si jednom venčan i imaš decu, tek tada si deo ljudske rase
  • Hendikepirana osoba je nesavršena, treba je sažaljevati i ostaviti na životnom putu
  • Priznavanje greške je poraz ili znak slabosti
  • Život nema smisla ako me niko ne voli
  • Pokazivati bilo kakvu vrstu emocija je pogrešno, znak slabosti i nije dopušteno
  • Traženje pomoći od nekog drugog je priznavanje da smo slabi, i predstavlja poricanje stvarnosti da si samo ti onaj koji može rešiti svoje probleme

Kako prepoznati iracionalna uverenja?

  • Kada otkrijemo da se vrtimo u krugu prilikom pristupanja nekom problemu
  • Kada svaki pokusaj da se problem reši rezultuje u manjem ili većem pogoršanju problema
  • Kada tiho patimo nad nekim problemom duže vreme, a ipak još nismo preduzeli korake da potražimo pomoć
  • Kada se odlučimo za kreativni način rešavanja problema, pa ipak se osećamo nesposobnim da primenimo rešenje problema
  • Kada smo izabrali način na koji ćemo rešiti problem i shvatimo da smo veoma nesrećni takvim razvojem događaja, pa ipak izbegavamo da razmislimo o alternativama
  • Kada smo uplašeni nekog načina za rešavanje problema zato što osećamo jako veliku krivicu ukoliko postupimo tako
  • Kada shvatimo da smo opsednuti problemom, pa ipak ne preduzimamo ništa da ga rešimo
  • Kada se osećamo zakočeni kada se suočimo sa problemom
  • Kada otkrijemo da je jedini način na koji se nosimo sa problemom tako što ga izbegavamo, negiramo ga, ignorišemo ga, bežimo od njega, ili mu okrećemo leđa
  • Kada sagledavamo obe strane nekog problema, ali ipak nismo sposobni da donesemo odluku

Koje su prednosti osporavanja naših iracionalnih uverenja?

Osporavanjem svojih iracionalnih uverenja, sposobni smo da:

  • Odblokiramo emocije o nama samima i našim problemima
  • Postanemo produktivni i realistični ljudi koji rešavaju probleme
  • Stičemo kredibilitet kod drugih i kod nas samih
  • Dobijamo jasnoću, svrhu i ozbiljne namere kad pristupamo svojim problemima
  • Smanjujemo strah od krivice ili od povređivanja drugih ljudi kada rešavamo probleme
  • Identifikujemo barijere i prepreke koje najpre moramo ukloniti pre nego što pristupimo rešavanju problema
  • Postajemo iskreniji prema sebi i iskreniji o našim problemima
  • Stavljamo problem u realističnu perspektivu u skladu sa njegovom važnošću, intenzitetom, i mogućnošću za rešavanjem
  • Odvajamo osećanja od sadržaja problema
  • Živimo bogatije, autentične živote
  • Sagledavamo život iz zdravije perspektive, sa većim značenjem i pravcem
  • Očuvamo smisao za humor u prisustvu problema i njihovih rešenja
  • Prepoznajemo svoju vrednost i dobrotu i odvajamo ih od grešaka koje smo napravili u životu
  • Opraštamo sebi i drugima greške
  • Pružamo sebi i drugima nežnost, ljubaznost, i razumevanje u teškim vremenima
  • Dobijamo osećaj svrhe i red u životu kad rešimo probleme
  • Osećamo se produktivno dok  naporno radimo na svojim problemima
  • Poštujemo svoja prava i prava drugih u rešavanju problema
  • Razjašnjavamo svoja osećanja povodom tuđeg ponašanja bez barijere samocenzure ili straha od odbijanja
  • Dobijamo „win-win“ rešenje za problem, koje uključuje nas sa drugima i čini nas otvorenim za kompromise

Niska tolerancija na frustraciju

Fustracija je duboki hronični osećaj ili stanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje narasta iz nerešenih problema. Frustracija …

Apsolutistički zahtevi (moram, moraš, mora) kao glavni uzrok emocionalnih problema

U svakodnevnom govoru ljudi ne ulaze dublje u analizu značenja pojedinih reči i pojmova, što može stvarati zabune u komunikaciji …

Šta je globalno vrednovanje sebe i drugih i koliko je to pogrešno?

Globalno vrednovanje predstavlja sklonost da vrednujemo sebe ili druge osobe kao celinu, samo na osnovu jedne (ili nekoliko) …