Категорија: Psihijatrija

Opsesivno-kompulzivni (anankastični) poremećaj ličnosti

Opsesivno-kompulzivni (anankastični) poremećaj ličnosti

Opsesivno-kompulzivni (anankastični) poremećaj ličnosti – simptomi, uzroci i lečenje

Opsesivno-kompulzivne ličnosti su vredne, skrupulozne, maksimalno pedantne, savesne, tvrdice, preterani komformisti i rigidno se pridržavaju socijalnih pravila i moralnih načela. Izuzetno poštuju red, pravila, organizaciju. Iako mogu da imaju dosta prijatelja, njihovi odnosi nisu bliski. Ove osobe čine velike usluge prijateljima, ali bez spontanosti,entuzijazma ili emotivnog angažmana.

Fokus na rad

Nisu sposobni za velike radosti i uživanje u životu, jer su ekscesivno odani radu i produktivnosti po cenu zapostavljanja uživanja i druženja. Njihova energija je usmerena ka postizanju i obezbedjivanju sigurnosti, a ne ka postizanju zadovoljstva, pri čemu na novac gledaju kao na nešto što im obezbedjuje sigurnost za budućnost. Postoji tendencija da se zavidi autoritetima, ali se to ne ispoljava javno i otvoreno. Naglašeno su oprezni (pa i sumnjičavi). Nesposobni su za kompromise, otudjuju ljude od sebe, jer forsiraju svoja pravila. Imaju malo prijatelja uprkos mogućnosti za stabilan brak.

Disciplina

Njihova uloga u radnim dužnostima je u skladu sa strukturom opsesivno-kompulzivne ličnosti. Žena sa ovim karakteristikama će biti dobar referent za higijenu, ali ne i za zabavu. Radije će biti sekretari i blagajnici nego predsednici. Ponekad pokazuju neumereno insisitranje da se prihvati njihov način delovanja kao što pokazuju i neumere otpor da dozvole drugima da nešto urade (mimo pravila).

Nema imaginacije i originalnosti

Kod ovih osoba ne postoji smisao za imaginaciju i originalnost, već je naglašena preokupacija detaljima i perfekcionizam, što može uticati na sporost u obavljanju poslova. Preokupacija detaljima pomera u stranu krupne probleme. To su ljudi koji ne vide šumu od drveća. Oni žive sistematično, bez smisla za zadovoljstvo, i kada se sruši ceo sistem obezbedjenja može da se razvije depresija ili okp. Nisu sposobni da žive po principu “ovde i sada” , a neretko im se nameću uporne i neprijatne misli koje nemaju kvalitet prisilne neuroze, odnosno OKP.

U formiranju ovog tipa ličnosti od značaja je analni stadijum psihoseksualnog razvoja, tj. on se razvija u fazi roditeljskih pokušaja socijalizacije deteta (trening toaleta).

Nepoznat autor

Šta je zrela ličnost

Šta je zrela ličnost

Šta je zrela ličnost

Današnji psiholozi i psihijatri, i kada zastupaju različite stavove, složili su se oko nekih značajnih i za sve ljude tipičnih kriterijuma koji mogu približno tačno da odgovore na teško pitanje: šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života.

Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju – imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti.

Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku. Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum“ naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje.

Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu.

Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo“. U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti. Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima. Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.

Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

Čovek i njegov identitet, Vladeta Jerotić

Granični poremećaj ličnosti Borderline

Granični poremećaj ličnosti Borderline

Granični poremećaj ličnosti Borderline

Granični slučaj predstavlja dijagnostičku kategoriju koju karakteriše nespecifična slabost Ega (oslabljena tolerancija anksioznosti, slaba kontrola impulsa, nedostatak sublimatornih kanala), što se fenomenološki manifestuje:

  • Relativno dobrom socijalnom adaptacijom
  • Intenzivnim nestabilnim osećanjima
  • Nestabilnim interpersonalnim relacijama
  • Hipersenzitivnošću
  • Anhedonijom
  • Paranoidnim i mazohističkim crtama

Etiologija graničnog poremećaja ličnosti

Genetske studije ukazuju na vezu izmedju granične ličnosti i afektivnih poremećaja. Na EEG-u se uočava skraćen period REM faze latence (što se sreće i kod težih oblika depresije). Kod nekih osoba sa graničnom strukturom primećena je i minimalna disfunkcija mozga u detinjstvu.

Psihodinamski model (Kernberg) smatra da se granična struktura formira u oralnoj fazi psihoseksualnog razvoja pre definitivne integracije dobrog i lošeg objekta što uslovljava ekscesivnu oralnu agresivnost i nesposobnost za njenu neutralizaciju i oslabljenu toleranciju na frustraciju.

Masterson pretpostavlja da je kompromitovan proces separacije (individuacije) jer majka (iz sopstvenih pobuda) ne potkrepljuje detetove pokušaje individuacije, ohrabruje simbiotsku relaciju, dete odbacuje neke od svojih sposobnosti da bi zadržalo majčinu ljubav, što uzrokuje konflikt kome biva podredjen ceo život.

Bergert ističe značaj rane, preedipalne, dezorganoizujuće traume.

Dijagnostički kriterijumi – granični poremećaj ličnosti

            DSM IV (5 od sledećih osam):

  1. Intenzivni i nestabilni interpersonalni odnosi (smena idealizacije i devaluacije)
  2. Impulsivnost u bar dve radnje (trošenje, seks, PAS, kradja, jelo, vožnja)
  3. Afektivna nestabilnost
  4. Suicidalne ili samopovredjujuće aktivnosti
  5. Ispadi besa i srdzbe
  6. Poremećaj identiteta u bar dve oblasti (polna orjentacija, self-image, ciljevi, vrednosti, prijatelji)
  7. Hronični osećaj praznine i dosade
  8. Ulaganje napora da se izbegne stvarno ili imaginarno napuštanje

ICD 10 (dinamska dijagnoza – Kernberg):

Difuzni identitet

Sindrom difuzije identiteta nastaje razvojno, iz neuspeha da se ranije identifikacije integrišu u harmoničan geštalt (Aktar). Dinamski, perzistiraju kontradiktorne identifikacije (što je posledica “splittinga”). Klinički se manifestuje:

  1. Kontradiktornim, inkompatibilnim crtama ličnosti i ponašanjem
  2. Vremenskim diskontinuitetom u selfu
  3. Nedostatkom autentičnosti  (“kao da” ličnost)
  4. Osećajem praznine
  5. Polnom disforijom
  6. Etničkim i moralnim relativizmom
  7. Primitivni mehanizmi odbrane

Mehanizmi odbrane se centriraju oko splittiga, koji je razvojno prvobitni mehanizam odbrane i javlja se kada Ego ne može da podnese delovanje nagona smrti, pa cepa delove selfa koji ga sadrže, kako bi ih projektovao i držao daleko od slabog, dobrog dela. Iz splitinga nastaje potiskivanje. U slučaju insuficijencije konstitucionalnih faktora ili deprivacije od strane objekta Ego neće moći da integriše dobre i loše delove pa će oni funkcionisati manje više odvojeno.

Projektivna identifikacija nastaje iz potrebe da se izbegne sepracija od strane objekta kao i da se kontroliše loš objekat. Delovi selfa projektuju se u objekat i na obejkat se vrši pritisak da projektovane delove proradi a onda se sa takvim delovima identifikuje . na taj način se smanjuje persekutorna anksioznost.

Primitivna idealizacija

Dobar objekat se idealizuje  projekcijom dobrog dela kako bi se zaštitio i držao dalje od lošeg objekta. Kada je persekutorni strah preveliki idealizacija se vezuje za magično omnipotentno poricanje postojanja persekutora. Takodje je moguća i idealizacija persekutornog objekta kada se ego identifikuje sa pseudoidealnim objektom.

Očuvan test realnosti

Test realnosti je bazično intaktan.slabost se može javiti u stresnim situacijama kao i prilikom ulaska u vrlo bliske interpersonalne relacije. Tada je moguća regresija te funkcije Ega i razvoja kratkotrajnih psy epizoda, spontano reverzibilnih, jasno povezanih sa precipitirajućim faktorima.

Kohutova koncepcija

Kohut granični PL  diferencira prema stepenu kohezije selfa. Normalno, self je kohezivan, a odredjuje se prema samoproceni, ostvarivanju ciljeva, regulaciji napetosti i odnosu prema objektima selfa. U odnosu na kohezivnost, Kohut razlikuje:

Kohezivnu (čvrstu)

Narcističku (fragilnu)

Graničnu (fragmentisanu) organizaciju

Granični PL ima “donju” organizaciju ličnosti, fragmentisanost je produžena (ne prolazna), kohezivnost postoji samo u prisustvu objekta selfa. Identitet GPL je iskrivljen, nema kontinuiteta, samopoštovanje fragilno, izražena sklonost ka hipohondrijazi i depresiji.

Gandersenova koncepcija

Po ovom konceptu za koheziju je potreban i neophodan primarni objekat; kohezija je najveća kada se objekat odživljava kao otporan. Kad se javi zabrinutost za pouzdanost objekta ili strah od kontrole, dolazi do regresije. Ukoliko je objekat suportivan javlja se depresivnost, ako je frustrirajući ljutnja, manipulacija, devaluacija, suicidogeno ponašanje, a ako je objekat odsutan dolazi do još veće deterioracije (depersonalizacija, obezvredjivanje, ideje odnosa, prave kratkotrajne psy epizode).

Nepoznat autor

Pozovite psihoterapeuta

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Visoko samopoštovanje ili bezuslovno samoprihvatanje

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo.

Perfekcionizam

Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe. Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe.

Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Samoosuđivanje

Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju.

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje.

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala.

Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema. Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije. Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Strah od novih situacija

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Prihvatanje od strane drugih i strah

Slično je i u relaciji sa drugim ljudima. Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji.

Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Šta je depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Depresija je poremećaj raspoloženja koji se odlikuje prisustvom jake tuge, razočarenja, usamljenosti, beznađa, nedostatka samopouzdanja, kao i osećaj krivice i niže vrednosti. Ovakvo stanje je vrlo ozbiljno i može trajati veoma dugo, remeteći jedinku u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Vrlo često osećaj beznadežnosti može potrajati toliko dugo tako da osoba jedino rešenje i spas pronalazi u samoubistvu.

Simptomi depresije:

  1. Depresivno raspoloženje tokom većeg dela dana, skoro svaki dan
  2. Naglašeno smanjenje interesovanja ili zadovoljstva u svim ili skoro svim aktivnostima, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan
  3. Gubitak energije ili umor skoro svaki dan
  4. Gubitak samopouzdanja ili samopoštovanja
  5. Bezrazložno osećanje preterane ili neodgovarajuće krivice, skoro svaki dan
  6. Rekurentne misli o smrti ili suicidu, ili bilo kakvo suicidalno ponašanje
  7. Smanjena sposobnost razmišljanja ili koncentrisanja ili nesposobnost donošenja odluka, skoro svaki dan
  8. Psihomotorna agitacija ili retardacija, skoro svaki dan
  9. Insomnija ili hipersomnija, skoro svaki dan
  10. Promene apetita (smanjenje ili povećanje, sa pratećim promenama telesne težine)

Lečenje depresije

Depresija se leči primenom lekova iz grupe antidepresiva i/ili primenom psihoterapije. Naučne studije pokazuju da je najbolja terapija za lečenje depresije kombinovana terapija – antidepresiv i REBT psihoterapija.

Na OVOJ stranici proverite da li patite od depresije.

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Depresija je manje prisutna u društvima sa visokom potrošnjom ribe, a depresivni bolesnici imaju značajno niži n-3 PUFAs nivo u crvenim krvnim zrncima. Istraživanja ukazuju da prednost ima umerena konzumacija ribe i n-3 PUFAs u odnosu na nizak i visok unos.

Naučna studija i Omega 3 kod depresije

Analiza velike meta studije je pokazala veći efekat n-3 PUFAs kod pacijenata sa težom depresijom, bez efekta doze. Kliničke studije su pokazale da primena n-3 PUFAs u depresiji i bipo larnom afektivnom poremećaju može da ima terapijsko dejstvo i kao monoterapija, a naročito kao adjuvantna terapija. Orbitofrontalna kora mozga preminulih osoba sa major depresivnim poremećajem (MDD) pokazala je selektivni deficit DHA u poređenju sa kontrolama, pri čemu je razlika bila veća kod žena nego kod muškaraca.

Trudnoća, depresija i Omega 3

Tokom trudnoće, rast fetalnog mozga zahteva mobilizaciju esencijalnih masnih kiselina majke, posebno DHA, što potencijalno može da ima ulogu u razvoju depresije žena tokom trudnoće i postpartalno[ 18]. U perinatalnom periodu, količina DHA se smanjuje, jer se n-3PUFA majke koriste za razvoj centralnog nervnog sistema ploda.

U Belgijskoj studiji određivana je veza nivoa n-3 PUFA u eritrocitima majke u ranoj trudnoći i postpartalne depresije godinu dana posle porođaja. Nađena je značajna negativna veza DHA nivoa i rizika od postpartalne depresije. Takođe je veći indeks n-6/n-3 i indeks arahidonske kiseline (AA)/EPA povezan sa većim rizikom od postpartalne depresije.

Suplementacija Omega 3 kod depresije

Pokazano je da suplementacija sa EPA, ali ne i DHA-bogatim uljima, smanjuje rizik depresije tokom trudnoće i posle porođaja, dok je efekat DHA pokazan u trudnoći kod zdravih žena. Kod žena na 6 meseci posle porođaja, povećanje od 1% DHA plazme je povezano sa 59% smanjenja u pojavi depresivnih simptoma. U dve male, randomizovane pilot studije primene n-3PUFA za lečenje depresije tokom trudnoće i postpartalno, svi subjekti su dobijali n-3PUFA u različitim dozama sa posledičnim smanjenjem skorova depresije za 40-50%. Nalazi drugih sličnih studija bili su nekonzistentni.

Longitudinalna studija Harvard Univerziteta sa preko 50.000 žena, nije pronašla vezu između unosa EPA i DHA i smanjenja depresije, u periodu od deset godina, dok je unos ALA pozitivno korelisao sa značajnim smanjenjem rizika depresije. Niski nivoi DHA su bili povezani sa povećanim rizikom od samoubistva u studiji među vojnim personalom SAD.

Poručite vrhunski preparat Omega 3 masnih kiselina

OMEGA 3 MASNE KISELINE U PSIHIJATRIJI – MIT I STVARNOST, Dragan M. Pavlović, Aleksandra M. Pavlović, Jelena Dordević

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak psihijatrijskih bolesti

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak psihijatrijskih bolesti

Omega 3 masne kiseline

Omega 3 masne kiseline su polinezasićene masne kiseline dugih lanaca (LC-PUFAs). Osnovni molekul je alfa-linolenska kiselina (ALA) od koje nastaju LC-PUFA: eikosapentaenoična kiselina (EPA) i dokosaheksaenoička kiselina (DHA).

DHA je dominantna masna kiselina u mozgu naročito u sinaptičkim membranama, astrocitima, mijelinu i membranama organela. LC-PUFAs dovode do povećane fluidnosti i permeabilnosti membrana, a većina pozitivnih efekata zavisi od imunomodulacionih aktivnosti, preko mehanizama ekspresije gena, ćelijske signalizacije i organizacije membrane.

Omega 3 i istraživanja

Dosadašnjim istrazivanjima na animalnim modelima pokazano je da su LC-PUFAs neophodne za normalnu dopaminergičku, glutamatergičku i serotonergičku neurotransmisiju. Pre-kliničke i kliničke studije su pokazale ulogu PUFAs kao efikasne adjuvantne terapije unipolarne i bipolarne depresije. Nedostatak omega 3 masnih kiselina ima ulogu u nastanku anksioznosti i agresivnosti.

Psihijatrijske bolesti i Omega 3 masne kiseline

Niske omega 3 masne kiseline u prefrontalnoj kori mozga u osoba sa shizofrenijom smanjuju dopaminergičku neurotransmisiju, doprinoseći negativnim i neurokognitivnim simptomima dok posledična dezinhibicija u limbičkom sistemu izaziva pozitivne simptome.

Neki dokazi ukazuju da LC-PUFA može da odloži ili čak spreči napredovanje pojedinih psihotičnih poremećaja u visoko rizične dece i adolescenata. Epidemiološke studije su pokazale pozitivnu korelaciju između relativno visokog unosa DHA i EPA i nižeg relativnog rizika od pojave blagog kognitivnog poremećaja i demencije ili njihovog napredovanja.

Preporučene doze Omega 3

Preporučeni dnevni unos EPA i DHA značajno varira: 300-500 mg/dan kako Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje, pa sve do 1-2 grama/dan u Norveškoj. Dnevni unos EPA i DHA do 3 grama je generalno priznat kao siguran. EPA i DHA u dozama većim od 3 grama dnevno može da da neželјene efekte: povećanje učestalosti krvarenja, oksidaciju n-3PUFAs sa nastankom biološki aktivnih oksidacionih produkata i drugo.

Naučna straživanja

Većina istraživanja biološke aktivnosti LC-PUFAs je izučavala njihov uticaj na zapalјenja. Enzimi konvertuju n-6 arahidonsku kiselinu u inflamatorni agens prostaglandin E2. Određene n-3 masne kiseline se pretvaraju u eikosanoide koji deluju antiinflamatorno tj. manje inflamatorno od onih iz n-6 masti.

Nepovolјan odnos n-6/n-3 masnih kiselina deluje protrombotički i proagregatorno, sa povećanjem viskoziteta krvi, vazospazama i vazokonstrikcije i skraćuje vreme krvarenja. Dokosanoidi (dokosatrieni, resolvini i protektini) su hemijski glasnici porekla DHA sa moćnim antiupalnim i drugim protektivnim svojstvima.

LC-PUFAs iz hrane dovode do povećane fluidnosti i permeabilnosti membrana i pokazale su se neophodnim za normalnu dopaminergičku glutamatergičku i serotoninergičku neurotransmisiju. Povećana fluidnost dovodi do veće efikasnosti biohemijskih procesa. Pretpostavlјa se da većina pozitivnih efekata n-3 ulјa zavisi od imunomodulacionih aktivnosti, preko mehanizama ekspresije gena, ćelijske signalizacije i organizacije membrane.

Antitumorsko dejstvo Omega 3

Omega-3 masne kiseline takođe imaju pro- i anti-apoptotične karakteristike, u zavisnosti od tkiva. Antiapoptotička svojstva metabolita DHA su dokumentovana u epitelnim pigmentnim ćelijama lјudske retine. Sa druge strane, u nekoliko neoplastičnih poremećaja, DHA može da ima antineoplastična svojstva promovisanjem apoptoze ćelija tumora.

DHA je dominantna masna kiselina u mozgu, a najzastuplјenija je u sinaptičkim membranama, astrocitima, mijelinu, mikrozomalnim i mitohrondrijalnim membranama. DHA podržava proliferaciju neurona i smanjuje apoptozu neurona koji mogu da objasne trajno smanjenje volumena sive i bele mase u prevremeno rođene dece. Iz AA i DHA nastaju u mozgu različiti bioaktivni lipidni medijatori.

Membrane neurona su bogate fosfatidilserinom, a nivo DHA je srazmeran sadržaju fosfatidilserina. Nađeno je da fosfatidilserin pobolјšava pamćenje i druge kognitivne funkcije, raspoloženje i regulaciju stresa kroz regulaciju energije.

Poručite vrhunski preparat Omega 3 masnih kiselina

OMEGA 3 MASNE KISELINE U PSIHIJATRIJI – MIT I STVARNOST, Dragan M. Pavlović, Aleksandra M. Pavlović, Jelena Dordević

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Borba protiv panike i patološkog straha uopšte je postepen proces. On zahteva dosta vremena, puno motivacije i upornosti i isto toliko prakse i vežbe. U lečenju paničnog poremećaja ne postoji „čarobna formula“ koja pomaže svima. Da biste uspeli u lečenju, važno je da otkrijete svoju „formulu“, odnosno da primenite onu kombinaciju postupaka koja vama odgovara i u tempu koji je prilagođen vašim mogućnostima i potrebama.

Pogoršanja i poboljšanja panike i agorafobije

Usponi i padovi su normalna pojava u svakodnevnom životu, pa to treba očekivati i tokom lečenja. Neki pacijenti budu oduševljeni posle nekoliko dana lečenja, jer se osećaju mnogo bolje nego što su očekivali i kao da im nestanu svi simptomi, pa mi to u šali zovemo „medeni mesec“. No kao i u životu, ponekad se posle „medenog meseca“ u lečenju dogodi neprijatno „otrežnjenje“ u vidu pogoršanja. Mada se i pri pogoršanju obično ne osećate gore nego pre početka lečenja, može vam se učiniti da vam nikad nije bilo tako loše! Ako ga doživite, uživajte u „medenom mesecu“ lečenja, ali da se ne biste razočarali, setite se da ni on nije večan i pripremite se za ono što bi moglo da se dogodi posle: ponovna pojava simptoma, „oživljavanje“ straha od straha, napad panike, možda i utisak kao da vam nikad neće biti bolje…

Koja pitanja postavljate

U cilju sprečavanja prevelikih oscilacija tokom lečenja, korisno je da preispitate svoje postupke, ponašanje i stavove u procesu lečenja. Ovo su neka od pitanja koja sebi treba da postavite:

  • Da li su ciljevi koje ste sebi postaviti previše ambiciozni? Ili su oni možda suviše laki?
  • Da li su vaša očekivanja od lečenja realna?
  • Kako planirate vežbe? Da li se držite redosleda u izlaganju ili „preskačete“ pojedine situacije? Da li sebi zadajete suviše teške ili suviše lake vežbe? Da li „krećete“ u sledeću vežbu pre nego što ste sasvim „savladali“ prethodnu? Da li neke vežbe treba da sprovodite češće i tokom dužeg vremenskog perioda pre nego što krenete dalje? Da li ste dovoljno pripremljeni za obavljanje težih vežbi?
  • Da li ste skloni da verujete da će se problem „rešiti sam od sebe“, nezavisno od toga koliko se vi angažujete?
  • Da li više razmišljate o mogućim uzrocima problema nego o načinima kako da se on reši?
  • Da li ste skloni da očekujete od nekog drugog (na primer, od terapeuta) da reši vaš problem?

Simptomi straha mogu se ponavljati

Iz iskustva znam da se pacijenti najteže mire sa spoznajom da im se simptomi straha i napadi panike mogu tokom života ponavljati bez ikakvog reda i pravila, jer to često tumače kao da je panični poremećaj „neizlečiv“ ili kao da su „osuđeni“ da se ceo život bore sa strahom i napadima panike. Ali, to je samo „prvi deo“ realnog stanja stvari. Drugi deo, koji mnogi na žalost ne „čuju“ odmah jer budu očajni zbog onog prvog, jeste da nije toliko važno da li će se simptomi ponovo pojaviti ili ne, koliko je važno da znate šta da „radite“ sa simptomima. Ako ste to naučili i stekli dovoljno samopouzdanja, nećete se plašiti simptoma, pa se zato nećete stalno ni pitati da li će vam se simptomi ponavljati.

Dakle, nije realno očekivati da će vaš oporavak ići pravolinijski uzlaznom linijom i da će vama biti samo bolje i bolje. Tako biste stigli do nekog idealnog stanja, koje, naravno, ne postoji. Ono što je realno jeste da će se bez obzira na oscilacije tokom lečenja, vaše stanje postepeno popravljati i vaši simptomi biti sve blaži, a napadi panike slabije izraženi i manje učestali.

Šta kaže praksa

U praksi se uz redovno, svakodnevno korišćenje terapijskih postupaka, kod većine postižu sasvim dobri rezultati za šest do osam nedelja lečenja. To ne mora da znači da ste se u potpunosti oslobodili svih simptoma, da vas ponekad ne muči „strah od straha“ i da više nema situacija u kojima ne osećate nikakav strah ili nelagodnost. Ali, „dobar ishod“ bi trebalo da znači da ste ovladali postupcima za borbu protiv simptoma i straha i da ste stekli sigurnost da te postupke primenjujete taman toliko koliko je potrebno da vam simptomi ne predstavljaju problem i da se ne bojite svog straha.

Ukoliko ne možete sami da pobedite strahove, obratite se psihoterapeutu kako bi Vam pomogao da se izborite sa panikom i agorafobijom

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, dr Vladan Starčević

Agorafobija i lečenje agorafobije postepenim izlaganjem u psihoterapiji

Agorafobija i lečenje agorafobije postepenim izlaganjem u psihoterapiji

Agorafobija i lečenje agorafobije postepenim izlaganjem u psihoterapiji

Izbegavajuće ponašanje i agorafobija

Izbegavanje u agorafobiji je naučen obrazac ponašanja, čija je svrha, sa stanovišta pacijenta – sprečavanje neprijatnih simptoma i napada panike. Međutim, objektivno posmatrajući, izbegavanje samo održava, odnosno „pothranjuje“ agorafobiju, jer onemogućava da pacijent proveri šta bi se „desilo“ (tj. da li bi došlo do simptoma ili napada panike) kada bi odustao od izbegavanja. Drugim rečima, „sigurnije“ je izbegavati nego proveravati, ali za tu „sigurnost“ se plaća veoma visoka cena. Zbog toga je prestanak izbegavanja glavni cilj u lečenju agorafobije. Kako se taj cilj može postići?

Šta se dešava kod agorafobije

Zamislimo kako bi izgledalo ako biste ostali jedan sat u situaciji koje se plašite. Pre iščezavanja simptoma i straha, oni bi verovatno bili dosta izraženi, a morali biste možda da izdržite i napad panike. Izvesno je da biste se kasnije manje plašili da se ponovo nađete u toj situaciji. Ali, malo je onih koji su odmah spremni na takav „eksperiment“. jer treba „preživeti“ mogući napad panike. Osim toga, ako naglo i bez adekvatne pripreme uradite nešto što ste godinama izbegavali, efekat može biti suprotan: strah se može učvrstiti i definitivno vas „ubediti“ da i dalje treba da izbegavate određene situacije, jer će sigurno doći do napada panike ako se izložite tim situacijama.

Kako se leči agorafobija

Zbog toga se agorafobija leči postepenim i samostalnim izlaganjem situacijama kojih se bojite. Za izlaganje treba da budete adekvatno pripremljeni, što znači da znate:

  • Kako da se opustite.
  • Kako da kontrolišete hiperventilaciju i druge simptome ako se oni pojave tokom izlaganja.
  • Kako da razmišljate na način koji će da vas umiri i smanji strah.

Uz takvu pripremu, moći ćete da sprečite napade panike prilikom izlaganja ili da simptome straha i panike bar lakše podnesete ako se oni pojave. Na kraju ćete se osećati „normalno“ u situacijama u kojima ste se do tada plašili i koje ste tako uporno izbegavali.

Izlaganje situaciji i agorafobija

Samostalno izlaganje ne treba da shvatite u apsolutnom smislu. U velikom broju slučajeva, izlaganje se na početku sprovodi u pratnji partnera, prijatelja ili neke druge, vama bliske osobe. Ponekad i terapeut prati pacijenta na prvim vežbama. To zavisi od stepena straha i izbegavanja, a često i od dužine trajanja agorafobije. Ako je neko godinama „prikovan“ za kuću zbog agorafobije, sigurno neće moći da se od početka samostalno izlaže. Međutim, ako izlaganje započnete s nekim, važno je da izlaganje ograničite na određen broj vežbi ili na određene, naročito „teške“ situacije. I ne zaboravite: situacija nije „apsolvirana“ sve dok je vi sami niste „savladali“!

Kako izlaganje situaciji pomaže

Zapitaćete se na koji način izlaganje fobičnim situacijama doprinosi da iščezne strah. Kao postupak u lečenju fobija, izlaganje se zasniva na principima učenja, pa se najjednostavnije rečeno, izlaganjem osoba „oduči“ od jedne loše navike, kao što je izbegavanje. Međutim, mi još uvek dovoljno ne poznajemo mehanizme koji omogućavaju uspeh u lečenju. Postoji nekoliko teorija koje pokušavaju da to rasvetle, ali dve među njima zauzimaju posebno mesto.

Jedna od teorija tumači uspeh izlaganja preko procesa „navikavanja“: za razliku od prethodnih suočavanja sa fobičnim situacijama koja su redovno izazivala ili pojačavala strah, pri svakom novom terapijskom izlaganju strah je manji, pa se osoba „navikava“ da ne očekuje strah prilikom izlaganja.

Prema drugom tumačenju, pri izlaganju dolazi do „gašenja“ straha, a to znači iščezavanje straha zbog izostanka očekivane neprijatne reakcije. Drugim rečima, pošto se svakodnevno uveravate da se „ništa strašno“ ne događa kao posledica izlaganja fobičnoj situaciji, naučićete da nema razloga da se te situacije bojite i oslobodićete se straha.

Ukoliko ne možete sami da pobedite strahove, obratite se psihoterapeutu kako bi Vam pomogao da se izborite sa panikom i agorafobijom

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, dr Vladan Starčević

Poremećaj seksualne želje i seksualne funkcije

Poremećaj seksualne želje i seksualne funkcije

Poremećaj seksualne želje i seksualne funkcije

Seksualne smetnje obeležene su poremećajima polne želje i psihofiziološkim promenama koje obležavaju ciklus seksualnog odgovora i uzrokuju značajne smetnje i međuljudske probleme.

Seksualne smetnje uključuju: 1.) poremećaji polne želje (averzivni seksualni poremećaji, poremećaji sa smanjenjem polne želje) 2.) poremećaj polnog uzbuđivanja (poremećaj polnog uzbuđivanja kod žena, poremećaj erekcije kod muškaraca) 3.) poremećaj orgazma (prevremena ejakulacija, poremećaji kod žena) 4.) poremećaji s pojavom bola pri polnom odnosu (dispareunija, vaginizam) 5.) seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja 6.) seksualne smetnje prouzrokovane psihoaktivnim supstancama 7.) neodređene seksualne smetnje

1.) Poremećaji seksualne želje

Ciklus polnog odgovora može se podeliti u sledeće faze : 1) želja: maštanje o seksualnoj aktivnosti i želja da se takva aktivnost ostvari 2) uzbuđenje: subjektivni osećaj seksualne prijatnosti odgovarajućim fiziološkim reakcijama. Kod muškaraca erekcija, kod žena karlična vazokongestija. 3) orgazam: dostizanje vrhunca seksualnog uzbuđenja 4) smirenje: osećanje mišićnog opuštanja te opšte dobro osećanje. Poremećaji seksualnog odgovora mogu se pojaviti u svakoj pojedinoj fazi. Averzivni seksualni poremećaj – Obeležej ovog poremećaja je odbojnost i aktivno izbegavanje genitalnog seksualnog kontakta s partnerom. Smatra se poremećajem kada dovodi do znaćajne smetnje ili interpersonalnih odnosa.

Osobe s ovim poremećajem približavanjem seksualnom odnosu osećaju strah, anksioznost te gađenje prema partneru. Odbojnost prema seksualnom kontaktu može se odnositi na određene aspekte seksualnog iskustva. Neke osobe doživljavaju odbojnost prema svim seksualnim nadražajima uključujući ljubljenje i dodirivanje. Suočene s seksualnim poremećajima, neke osobe s teškoćama averzivno-sekaualnog poremećaja mogu doživeti panične napade sa snažnom anksioznošću, osećanje užasa, nesvesticama, mučninom, vrtoglavicama, teškoćama pri disanju, te palpitacijama. Mogu dovesti do socijalnih problema. Osobe mogu seksualne situacije i moguće seksualne partnere prikrivenim strategijama, poput zanemarivanja spoljnjeg izgleda, zloupotrebom psihoaktivnih spstanci.

Smanjenje seksualne želje

Važno obeležje je manjak ili nedostatak seksualnih fantazija i želje za seksualnom aktivnošću. Poremećajem se smatra ukoliko dovodi do značajnih problema ili međuljudskih teškoća. Može biti opšti koje ukljućuje sve oblike seksualgog izražavanja, ili je situaciono i ogranićeno na jednog partnera ili određene seksualne radnje. Smanjeno seksualno interesovanje često je praćeno problemima seksualnog uzbuđivanja ili poremećajima orgazma. Smanjenje seksualne želje može biti primarna smetnja ili može biti posledica emotivnog poremećaja sa problemima u uzbuđivanju ili orgazmu. Depresija takođe može biti uzrok smanjene seksualne želje kao i opšte zdravstveno stanje, kao i problemi sa slikom vlastitog tela.

2.) Poremećaj seksualnog uzbuđenja

Poremećaj seksualnog uzbuđenja kod žena

Bitno obležje poremećaja je trajna ili ponavljajuća nesposobnost postizanja, ili održavanja do kraja seksualne aktivnosti, odgovarajućeg odgovora ma seksualnu uzbuđenost. Osobe sa ovom vrstom poremećaja imaju vrlo malo ili nimalo subjektivnog osećaja seksualnog uzbuđenja. Poremećaj može dovesti do bolnog snošaja, izbegavanje odnosa i problema u bračnim i seksualnim odnosima. Postoje trajni ali i privremeni oblici poremećaja. Može nastati i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci i opšeg zdravstvenog stanja.

Poremećaj erekcije kod muškaraca

Trajna ili ponavljajuća nesposobnost da se postigne ili održi do kraja seksualna aktivnost, odgovarajuća erekcija. Poremećaj se manifestuje u značajnim smetnjama ili međuljudskim teškoćama. Postoje različiti oblici smetnji erekcije. Neke osobe se žale na nesposobnost postizanja erekcije do početka odnosa, zatim postizanjem erekcije i održavanjem do penetracije. Zanimljivo je da neki muškarci doživljevaju erekciju za vreme samozadovoljavanja i za vreme buđenja, no ne mogu postići erekciju pri odnosima. Poremećaji erekcije često su udružene sa seksualnom anksioznošću, strahom od neuspeha, zabrinutošću oko seksualnog efekta i smanjenjem subjektivnog osjećaja seksualnog uzbuđenja i prijatnosti. Ovaj poremećaj može biti praćenjem poremećajem sa smanjenjem seksualne želje i prevremenom ejakulacijom.

3.) Poremećaj orgazma

Poremećaji orgazma kod žena

U pitanju je trajno ili ponavljajuće odlaganje ili nedostatak orgazma koji bi se normalno trebao javiti u fazi seksualnog uzbuđenja. Žene pokazuju veliku raznolikost u obliku i jačini nadržaja koji izazivaju orgazam. Poremećaj mora prouzrokovati ozbiljne smetnje ili međuljudske teškoće da bi se tako okvalifikovalo. Može se javiti i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci i opšeg zdravstvenog stanja.

Poremećaji orgazma kod muškaraca

Trajno ili ponavljano odlaganje ili odsutnost orgazma, koji bi se normalno trebao događati u stadijumu seksualne uzbuđenosti. Da bi se kao takav okvalifikovao, mora dovoditi do značajnih smetnji ili međuljudskih problema. U najčešćem obliku osoba ne može postići orgazam za vreme seksualnog odnosa, iako može ejakulirati u slućaju partnerovog manualnog ili oralnog nadržaja. Neke osobe mogu postići orgazam, ali samo nakon snažnog i dugog nesnošajnog nadržaja.

Prevremena ejakulacija

Bitno obeležje je trajno ili ponavljajuće započinjanje orgazma i ejakulacije nakon neznatnog seksualnog uzbuđenja illi vrlo brzo nakon uvlaćenja penisa i pre nego što to osoba želi. Većina muškaraca s ovim poremećajem može odlagati orgazam tokom samozadovoljavanja mnogo duže nego tokom seksualnog odnosa. Poremećaj mora dovoditi do znaćajnih smetnji i međuljudskih problema. Može nastati i kao i drugi poremećaji iz ove grupe i zbog neposrednog delovanja psihoaktivnih supstanci. Kao i druge seksualne smetnje, poremećaj ejakulacije može stvoriti napetosti u odnosima. Neki neoženjeni muškarci uzdržavaju se od zapoćinjanja veza s novim partnerkom zbog straha da se ne osramote zbog poremećaja. To može doprineti socijalnoj izolaciji. Prestanak pijenja alkohola može dovesti do pojave prevremene ejakulacije ukoliko je osoba odlaganje orgazma postizala uz pomoć alkohola, a ne putem sosptvenog iskustva.

4.) Poremećaji s pojavom bola pri polnom odnosu – Dispareunija

Bitno je obilježje dispaurenije bolovi koji su povezani seksualnim odnosom. Kako se pojavljuje najćešće za vreme seksualnog odnosa bolovi se mogu javiti u toj situaciji ali i se mogu javiti i pre i posle snošaja. Poremećaj se može razviti i u žena i u muškaraca. Kod žena bol se opisuje kao povreda za vreme prodiranja ili kao duboka za vreme penilnog guranja. Jačina simptoma se razlikuje od blage nelagodnosti do snažnog bola. Poremećaj mora izazivati znaćajne smetnje ili međuljudske teškoće. Može nastati i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci ili loše opšeg zdravstvenog stanja.

Bitno obiležje vaginizma je trajna ili ponavljana nevoljna stezanja perinealnog mišća koje okružuju spoljnju trećinu vagine, kada se u vaginu pokušava uvući penis, prst, tampon ili spekulum. Kod nekih žena već i samo oćekivanje uvlaćenja u vaginu može dovesti do mišićnog spazma. Spazmi se mogu razlikovati od blagih, koji ukljućuju napetost i neprijatnost, do jakih, koji sprećavaju uvlaćenje. Poremećaj je češi kod mlađih nego u starijih žena, u žena s negativnim odnosom o seksualnosti te kod žena s anamnezom seksualnog zlostavljanja ili traumatizovanja.

5.) Seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja

  • Bitno obeležje ovog poremećaj je prisutnost klinički znaćajnih smetnji za koju je utvrđeno da nastaje isključivo zbog neposrednog fiziološkog efekta lošeg opšeg zdravstvenog stanja. Ova seksualna smetnja može uključivati bol pri snošaju, smanjenu seksualnu želju, smetnje erekcije ili duge oblike seksualnih tegoba i smetnji (npr. poremećaje orgazma) i mora dovoditi do značajnih smetnji ili međuljudskih problema.

6.) Seksualne smetnje kao posledica zloupotrebe psihoaktivnih supstanci

Bitno obilježje je klinički znaćajna seksualna smetnja koja dovodi do brojnih poremećaja ili međuljudskih problema. Zavisno o kojoj je psihoaktivnoj supstanci reč, u smetnje se mogu uključivati poremećaje želje, uzbuđivanja, orgazma ili bola pri snošaju. Seksualne smetnje mogu se javiti u vezi s intoksikacijom sa sledećim PAS: alkohol; amfetamin i sl.; kokain; opijati; sedativi, hipnotici i anksiolitici; i druge ili nepoznate PAS. Primećeno je da akutna, a još viš kronična zlouporaba PAS smanjuju seksualno interesovanje I dovode do problema uzbuđivanja u kod oba pola. Smetnje orgazma se čeće javljaju kod muškaraca. Seksualne smetnje u celini se javljaju za vreme intoksikacije PAS.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA