Категорија: Psihijatrija

Šta je stres?

Stres je psihička i fiziološka reakcija osobe na stresor(e), stimuluse/draži različitog porekla. Obično ih delimo na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnji stresori su naše misli, osećanja ili telesne senzacije (trnjenje ruku, lupanje srca, kratak dah, glavobolja…), a spoljašnji brojni i raznoliki (problemi na poslu, u partnerskom odnosu, egzistencijalni problemi, rokovi, konflikti, kvarovi, saobraćajna gužva…).

Kod definisanja stresa i stresora je ključni element    lični   doživljaj    da je stresor ugrožavajući. Ta lična perspektiva je od presudnog značaja, jer ne postoji socijalni konsenzus ni o kvalitetu ni o kvantitetu stresora. To znači da dve osobe istih godina, pola, obrazovanja i socijalnog statusa, koje su slično vaspitane, obavljaju sličan posao i imaju slične životne ciljeve, ne moraju nužno imati iste stresore, ali ni iste reakcije na konkretan stresor.

Stres se deli na:

1.     Distres. To je stres protiv koga se borimo. Ukoliko traje kratko dovodi do psihičke patnje, a dugotrajnim delovanjem ili kraćim, a velikim intenzitetom daje štetne posledice po fizičko i psihičko zdravlje (“osedeo je / propao preko noći“).

2.     Eustres. To je koristan stres koji nas motiviše i podstiče na ostvarivanje ciljeva.

Simptomi stresa:

– emocionalni

– bihejvioralni (u ponašanju)

– kognitivni (u mišljenju)

– fiziološki (telesne reakcije)

Emocionalni simptomi stresa su nezdrave negativne emocije, koje nose sa sobom psihičku patnju, motivišu na samoporažavajuće ponašanje, daju poremećaj u mišljenju i fiziološke simptome akutne stresne reakcije. Znači, emocija je ključni simptom stresa, jer bez nezdrave emocije nema ni ostalih simptoma stresne reakcije. Uvek se prvo kao reakcija na stresor javi nezdrava emocija, pa tek potom i svi ostali simptomi kao pratioci emocije. Najčešće se ovi emocionalni simptomi opisuju kao napetost, razdražljivost, osećaj bespomoćnosti, nesigurnost ili depresivnost.

Simptomi stresa koji se vide u ponašanju osobe su brojna samoporažavajuća ponašanja. Neka od njih su u funkciji smanjenja psihičke patnje koju sa sobom nosi nezdrava negativna emocija (preterana upotreba alkohola („pijem da zaboravim“), zloupotreba psihoaktivnih supstanci i lekova, preterano pušenje, prejedanje, preterano spavanje, odlaganje da se urade poslovi za koje je korisno da budu urađeni odmah), neka su ponašajna manifestacija psihičke patnje (nesanica, gubitak apetita), a veoma česta su samoporažavajuća ponašanja u socijalnoj sferi (iniciranje konflikata i agresija, verbalna ili fizička, pasivno ponašanje ili  socijalna izolacija).

Kognitivni simptomi stresa se manifestuju kao mentalne blokade (prazna glava), teškoće u donošenju odluka, impulsivno donošenje odluka (“dum-dum“, često kod depresivnosti, predstavlja pokušaj da se problem reši odmah, bez promišljanja o mogućim boljim rešenjima), slaba koncentracija, zaboravnost…

Fiziološki   simptomi    stresa      su zapravo telesna patnja. Često se prvo opaze, jasni su, ali se pogrešno tumače. Pripisuju se drugim oboljenjima ili pojavama (promena vremena, pao mi je šećer, nešto sam loše pojeo) ili minimiziraju. Najčešće se javljaju kao ukočenost mišića vrata, glavobolja, bol u leđima, pojačano znojenje, stezanje u grudima ili lupanje srca, poremećaj u radu creva (češće proliv nego zatvor), povišen krvni pritisak, stalni umor…

Simptomi stresa mogu varirati od dana do dana ili u toku samog dana. Nekada je osoba svesna samo jednog, a nekada je preplavljena brojnim fiziološkim simptomima i ima izražene simptome psihičke patnje. Obično su simptomi psihičke patnje nejasni i osoba ih pogrešno tumači (nervoza, loš dan, mnogo kafe).

Bolesti povezane sa stresom su predmet izučavanja psihosomatske medicine. Za neke od njih je dokazan mehanizam uticaja stresora na pokretanje i održavanje bolesti, za druge ne postoje čvrsti dokazi da su rezultat stresa.

Najčešće povezivane sa stresom su:

–          kardiovaskularne bolesti

–          astma

–          dijabetes

–          psorijaza

–          migrena i tenzione glavobolje

–          probavne smetnje

–          depresija

Distres (štetni stres) može biti:

1.      Akutni: traje nekoliko dana, povodi su različiti (konflikti, gubitak nekog dobra ili neuspeh u ostvarivanju nekog bitnog cilja, kratki rokovi za završetak nekog zadatka). Simptomi su vrlo intenzivni, pogotovo oni koji ukazuju na telesnu patnju. Retko daje posledice po zdravlje, ali nije isključeno.

2.      Hronični: traje dugo, mesecima ili godinama i zato se teško prepoznaje. Osoba ima utisak da je oduvek bilo tako, da se uvek tako osećala i da je to sastavni deo nje („Ja sam takva“). Povodi su najčešće vezani za velike zahteve na poslu, tešku bolest ili porodične probleme. Simptomi su niskog intenziteta, ali kako dugo traju mogu ozbiljno da naruše zdravlje i dovedu do neke od psihosomatskih bolesti.

Za uspešno postavljanje dijagnoze stresne reakcije treba slediti sledeća pravila:

  1. baviti se sobom
  2. analizirati svoje misli, osećanja i postupke
  3. utvrditi ZAŠTO tako mislite, osećate se i ponašate

Tek kada se pravilno dijagnostikuje stresna reakcija i stresor(i) može da se otpočne sa borbom protiv stresa.

STRATEGIJE BORBE PROTIV STRESA

Nije svaki stres štetan – svaki čovek je mera za sebe.

Problemi u životu su kako neizbežni tako i neophodni da bi osoba rasla i razvijala se u psihološkom smislu (po principu „Ono što te ne ubije, to te ojača“). Međutim,  kada je dejstvo stresora ugrožavajuće po fizičko i psihičko zdravlje osobe, neophodna je borba protiv stresa, jer se prethodni princip u tom slučaju menja u „Ono što te ne ubije, to te osakati“.

Strategije borbe protiv stresa:

  1. eliminacija stresora
  2. promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu
  3. ublažavanje reakcije na stres

Eliminacija stresora je najpoželjniji način borbe protiv stresa i treba je koristiti kada god je to moguće.

Nažalost, veoma mali broj stresora je moguće u potpunosti eliminisati.

Problem kod ovog načina borbe je što osoba u stresu ne vidi da uopšte i ima mogućnost da eliminiše stresor. Tada nastaju dve česte greške:

  1. Nije pod mojom kontrolom, a mislim da jeste – osoba uporno pokušava da reši problem koji je u tom trenutku nerešiv ili rešenje nije u njenim rukama. Umesto da se pomiri sa situacijom, što je u ovom slučaju zdrava reakcija,  osoba se i dalje psihički i fizički iscrpljuje da dođe do rešenja, a sve u cilju smanjenja početne patnje. Često se viđa kod depresivnosti koju prate impulsivni i nepromišljeni  pokušaji da se problem reši.
  2. Pod mojom je kontrolom, a mislim da nije – osoba ima izmenjenu percepciju situacije u kojoj se nalazi, a sve pod uplivom jakih blokirajućih emocija. Pošto je preplavljena simptomima stresa, ne vidi rešenje problema koji su u njenoj apsolutnoj kontroli  ili, ako ih i vidi, ne zna put kako da dođe do njih. Često se viđa kod velike brige i strepnje (anksioznost), osoba je blokirana, ne vidi način kako da razreši situaciju ili od mnoštva rešenja ne može da izabere pravo, pitajući se „Šta ako pogrešim?“

Promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu je najdelotvorniji i dugoročno najefikasniji način borbe protiv stresora. Kao što je još davno rekao Epiktet, „Ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već sopstvenim viđenjem tih događaja“. U ovoj rečenici je sadržana filozofija stoicizma na kojoj počiva i jedan od vodećih psihoterapijskih pravaca današnjice, racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT).  To znači da u jednoj istoj situaciji osoba neće uvek reagovati isto, kao što se i reakcije različitih osoba u toj situaciji neće nužno podudarati. Kada se stresor ne može eliminisati, tada preostaje korenita promena lične filozofije kao najmoćnije i dugoročno najisplativije oruđe.

Pošto ste kod sebe dijagnostikovali da ste pod stresom, prepoznali jedan ili više simptoma i odredili emociju koja je dominantna, zapitajte se POVODOM čega se najviše uznemiravate. Na taj način otkrivate svoju ličnu filozofiju. Više o teoriji REBT u nastanku i održavanju emocionalnih problema i nezdravim i zdravim emocijama možete videti u ranijim člancima.

Za   ublažavanje   reakcije   na   stres    koriste se brojne tehnike, ali ih treba shvatiti kao pomoćna sredstva. Ako napravimo paralelu sa bolešću, ublažavanje reakcije na stres je lečenje simptoma, a promena lične filozofije je lečenje uzroka bolesti.

Za ublažavanje reakcije na stres se koriste:

1. tehnike relaksacije

2. zdravi životni stil

3. socijalna podrška

4. bolja organizacija vremena (time management)

1. Tehnike relaksacije

Relaksacija mišića i pravilno, dijafragmalno disanje mogu u velikoj meri SMANJITI psihičku komponentu napetosti. Znaci, napetost koju osećamo u stresu ima i psihičku i fiziološku podlogu. Kada eliminišemo fiziološku komponentu napetosti mozak automatski to registruje i psihološka napetost se smanjuje. Znači, mozak kada registruje ukočene mišiće povišava i stepen psihičke napetosti i obratno. Zato se prijatnije osećamo posle masaže.

2. Zdrav životni stil

Zdrav životni stil podrazumeva izbalansiranu aktivnost u toku dana, zdravo spavanje i uravnoteženu ishranu (mali i česti obroci zdravih namirnica). Ukoliko  osoba obavlja pretežno fizičke poslove u toku radnog vremena, preporučuje se da odmor bude uz neku mentalnu aktivnost i obrnuto. To daje ravnotežu fizičke i mentalne aktivnosti u toku dana i direktno doprinosi zdravom spavanju.

Poznato je da se uz dobar san i vrlo stresan život može tolerisati. Zato se za zdravo spavanje preporučuje izbegavanje kofeinskih napitaka 4 sata pred odlazak u krevet, izbegavanje spavanja u toku dana, poštovanje rituala za uspavljivanje i odlazak u krevet uvek u približno isto vreme. Ukoliko se ne zaspi u roku od pola sata, treba ustati i raditi nešto dosadno. Ako se čak ni tada ne zaspi, zapamtite da neprospavana noć nije kraj sveta i da to ne treba da bude novi stresor za vas.

3. Socijalna podrška

Socijalna podrška podrazumeva pričanje o problemima, druženje, izbegavanje teških ljudi i smeh. Često se dešava da problem strašnije zvuči u glavi nego kada se izgovori naglas. Ponekad čak i tuđa perspektiva može da pomogne. Ne kaže se bez razloga da se i muka deli. Sve su to razlozi da se poneki problem podeli sa bliskim ljudima uz nastojanje da ih ne zatrpavamo svojom mukom i bežeći od teških ljudi i sami postanemo teški. Druženje sa porodicom, prijateljima i kućnim ljubimcima je lekovito. Bliskost i zagrljaj povećavaju naš osećaj sigurnosti i smanjuju osećaj bespomoćnosti. Sve to vuče korene iz ranog detinjstva.

Izbegavanje teških ljudi je jedna od najvažnijih stavki u ublažavanju reakcije na stres, jer se često dešava da druženje sa njima postaje novi stresor. Zauzimanje za sebe bez povređivanja drugih ljudi je zlatno pravilo zdrave komunikacije.

Smeh je lekovit. Crtani film, komedije, smešne knjige pomažu u borbi protiv stresa. Paradoksalno, ali čak i glumljenje smeha je lekovito kao što i glumljenje neke emocije omogućava da tu emociju osetimo.

4. Bolja organizacija vremena (time management)

 

Izvor: mojterapeut.net

Apsolutistički zahtevi (moram, moraš, mora) kao glavni uzrok emocionalnih problema

U svakodnevnom govoru ljudi ne ulaze dublje u analizu značenja pojedinih reči i pojmova, što može stvarati zabune u komunikaciji i imati značajne posledice na ponašanje i emocionalno reagovanje. Ljudi često izjednačavaju pojmove kao što su želje, potreba, očekivanje i zahtev. U ovom tekstu objasniću u čemu je razlika između ovih pojmova i kakve to implikacije ima za ponašanje i emocionalno doživljavanje.

Prvo treba praviti razliku između pojmova potrebe i želje. Potreba za nečim uključuje neophodnost onoga što nam treba. Zadovoljenje potrebe nužno je za opstanak, preživljavanje. Potrebno nam je da unosimo kiseonik, hranu, da spavamo itd. Ako ne zadovoljimo svoje potrebe narušićemo zdravlje ili nećemo preživeti. Stoga potreba implicira neophodnost, nužnost. S druge strane želeti nešto ne znači da to što želimo nam je neophodno za opstanak ili dobro zdravlje. Možemo želeti svašta, sve ono za šta procenjujemo da će nam doneti zadovoljstvo. Kada su u pitanju odnosi sa drugim ljudima, obično želimo da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni u nečemu i sl. Sve su to legitimne želje i ciljevi. Ali da li nam je zaista neophodno da budemo voljeni, prihvaćeni, uspešni i sl.? Nije. Zašto? Zato što ako ne ostvarimo svoje želje, nećemo umreti ili narušiti svoje zdravlje. Ako ostvarimo svoje želje bićemo zadovoljni a ako ih ne ostvarimo bićemo nezadovoljni ili frustrirani. Ali živimo i dalje.

Očekivanje predstavlja pretpostavku da ćemo ostvariti određen cilj, da će se neko ponašati na određeni način, da ćemo uspeti u nečemu i sl. Očekivanje uključuje pretpostavku o pozitivnom ishodu ali ne i nužnost, neophodnost takvog ishoda. Očekivanje proizilazi iz želje. Kada se naša očekivanja ne ostvare, osećamo se razočarano, nezadovoljno ili frustrirano, ali ne i depresivno, anksiozno, uspaničeno ili besno. Zašto? Zato što očekivanje nije isto što i apsolutistički zahtev. Apsolutistički zahtevi podrazumevaju da osoba misli da se određeni događaji moraju dogoditi, da se neko mora ponašati na određen način i sl. Apsolutistički zahtev podrazumeva moranje, neophodnost, nužnost. Za razliku od očekivanja koje podrazumeva da je nešto poželjno da se desi ali se ne mora desiti, apsolutistički zahtev podrazumeva da mora. Kada osoba nešto apsolutistički zahteva a realnost je demantuje osoba sebe može uvesti u nezdrava osećanja besa, anskioznosti ili depresije.

Identifikovanje i osporavanje apsolutističkih zahteva je važan preduslov za rešavanje emocionalnih problema. Nekada klijenti otvoreno iznose i verbalizuju svoje apsolutističke zahteve, dok su nekada tih zahtevi skriveni, neverbalizovani i neeksplicirani. U drugom slučaju, klijent i terapeut zajedno otkrivaju i preciziraju te zahteve kako bi kasnije mogli da ih osopore i zamene željama, preferencijama i očekivanjima.

Nasuprot aposultističkim zahtevima koji su iracionalni (jer su štetni, nelogični i nerealistični) postoje i racionalni uslovni zahtevi. Uslovni zahtev podrazumeva da osoba mora nešto učiniti ako želi da postigne neki cilj i sl. Primer uslovnog zahteva je sledeća konstatacija: Ako želim da položim ispit ja moram da učim. Ovakva vrsta zahteva je u potpunosti racionalna. Ali da li ja moram da položim ispit? Ne. Ako mislim da moram da položim ispit po svaku cenu, postavljam sebi apsolutistički zahtev i ako se nešto nađe na putu ostvarenju tog cilja ja ću na taj način stvoriti anksioznost.

Osnovi cilj REBT (Racionalno emocionalno bihejvioralne terapije) jeste da klijenti prepoznaju i ospore svoje apsolutističke zahteve, kako bi rešili emocionalne probleme zbog kojih su došli na psihoterapiju. Kada odustanu od apsolutističkih zahteva klijenti ih zamenjuju željama i preferencijama.

Izvor: Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

vaspsiholog.com

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija predstavlja grupu postupaka, procedura i metoda u lečenju psihičkih smetnji, stanja i poremećaja koja je opšte prihvaćena u okviru medicine i psihijatrije. Ona predstavlja oblik medicinskog lečenja za čiju primenu je poptrebno ispuniti odredjene uslove i zadovoljiti propisana pravila. Psihoterapijska praksa je mnogo značajnija i uvek prethodi teoriji, što nije slučaj sa drugim medicinskim oblicima lečenja.

Centralni činilac ovog oblika lečenja je odnos uzajamnog povrenja i pozitivnog očekivanja koji se razvija izmedju terapeuta i pacijenta i interakcija izmedju njih u specifičnim okolnostima ili terapijskoj situaciji. Taj su odnos i ta situacija nosioci svih dinamičkih zbivanja tokom procesa lečenja.

Ovaj vid lečenja nemoguće je primenjivati bez odredjenih etičkih principa, pri čemu je ponašanje terapeuta odredjeno kodeksom etičkih pravila postavljenih od strane evropskog i svetskog udruženja psihoterapeuta sa ciljem zaštite pacijenta/klijenta od neetičke primene psihoterapije.

Svaki pojedinačni oblik psihoterapije baziran je na teorijskim osnovama i principima (psihonalitička psihoterapija, kratka dinamička psihoterapija bazirane su na osnovama psihoanalize i njenih varijeteta; kognitivno – bihevioralne terapije na teoriji učenja i bihejviorizma kao nauke i sl.).

Psihoterapija se uvek primenjuje sa jasno definisanim ciljevima koji zavise od oblika psihoterapije. Pod opštim ciljevima psihoterapije se podrazumevaju:

  • Rasterećenje od nepodnošljive napetosti i unutrašnjeg pritiska
  • Otklanjanje smetnji, zaustavljanje daljih patnji, psihičkog propadanja i regresivnih procesa
  • Balansiranje poremećenih psihičkih funkcija (emocije, mišljenje) i bihevioralnih performansi
  • Razvoj sposobnosti i kapaciteta ličnosti, učvršćivanje svesnosti o sebi, drugima i okružujućem svetu i osposobljavanje za rešavanje traumatičnih životnih problema, suzbijanje straha, osećaja krivice, agresivnosti i življenja pod stresom
  • Oslobadjanje potencijala sopstvene ličnosti

Danas je indikaciono područje za primenu psihoterapije prošireno te se ona može primeniti kod svih osoba koje imaju smetnje psihološke prirode, koje su svesne da im je potrebna pomoć ove vrste i koji su motivisani da putem psihoterapije svoje smetnje uklone ili ublaže (uz uslov da su spremni da otvoreno i iskreno govore o sebi i rade na svom oporavku).

Ovaj vid terapije nije indikovan kod osoba koje nisu svesne potrebe za stručnom pomoći ili su protiv nje, koje nisu motivisane da se leče ili menjaju, koje nisu prijemčive za bilo kakvu vrstu psihološkog odnosa (ne razumeju ga ili ideološki ne prihvataju), ne žele da budu iskrene ili nisu spremne da rade na sebi.

Hipohondrija – strah od bolesti

Izraz “hipohondar” dovoljno je odomaćen u našem jeziku da bismo makar naslućivali njegovo značenje, čak iako nismo čuli samu definiciju. Hipohondra je prilično lako prepoznati: on stalno brine o tome da će se razboleti (ili se već razboleo), vidi simptome obično vrlo ozbiljnih bolesti tamo gde ih nema ili su prosto umišljeni; kada pročita ili čuje nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusi” najčešće fantomske simptome iste bolesti. Sklon je preispitivanju svog telesnog zdravlja čak i onda kada nema nikakvih upozoravajućih znakova, a njegove posete lekaru najčešće se završe urednim nalazom.

Naravno, nije svaka briga za zdravlje hipohondrijaza. Postoje jasne naznake gde briga za sopstveno zdravlje prelazi granicu i postaje hipohondrijska. Razlikujemo tri vrste ponašanja vezana za brigu o sopstvenom zdravlju:

1. Normalna briga za zdravlje – redovno odlaženje na sistematske i kontrolne preglede, briga koja se manifestuje težnjom da živimo zdravije, a koja uključuje redovnu i raznovrsnu ishranu, vežbanje i upražnjavanje ostalih aktivnosti koje za cilj imaju poboljšanje i održanje dobrog zdravstvenog stanja.

2. Neurotska hipohodrijaza – o ovoj vrsti ćemo pisati u nastavku; od normalne brige za zdravlje razlikuje se po preoterećenosti i strahom od bolesti koja ide do mere umišljanja simptoma, narušenog funkcionisanja ili učestalog menjanja lekara.

3. Sumanuta hipohodrijaza – deo je psihotične simptomatologije, a kao takva uključuje halucinatorne objekte, odnosno nemogućnost razdvajanja realnosti od fantazije. Tako psihotični hipohondri mogu verovati da ih je zarazio virus sa kompjutera i tome slično.

Ukoliko sami uviđate kod sebe neke znake koji sugerišu da preterano vodite računa o svom zdravlju, evo sedam kriterijuma koji vam mogu sugerisati da li je vaše reagovanje neurotsko ili ne.

1. Neurotski strah od bolesti
Svako od nas, makar do neke mere, strahuje od bolesti, samo je pitanje šta povodom toga radimo. Ipak, kod neurotskih hipohondara nije u pitanju strah, već anksioznost, odnosno strah od mogućnosti da bi mogli da se razbole čak i onda kada realne opasnosti ili znakova oboljenja nema. Moguća je pojava i fobičnih, odnosno opsesivno-kompulzivnih reakcija na bacile i bakterije. U osnovi ovih reakcija je anksioznost, a manifestuje se kroz učestalo pranje ruku sredstvom za dezinfekciju ili izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima ili predmetima kao što su kvake, slavine, rukohvati. Ovo je jedan od najupadljivijih znakova hipohondrijaze.

2. Stalno razmatranje simptoma
Hipohondri stalno razmišljaju o svojim simptomima. Kada je njihov prijatelj bolestan od gripa, ne prođe mnogo dok sami ne počnu da “osećaju” simptome. Svaku senzaciju u telu katastrofiziraju i tretiraju kao siguran znak bolesti. Kada čitaju o nekim bolestima na internetu, pitanje je vremena kada će na sebi videti neke moguće simptome. Sasvim je korisno biti u kontaktu sa svojim telom, pratiti i osluškivati šta se dešava, ali konstantna briga oko toga veći je teret nego što donosi dobit.

3. Česte posete lekaru
Još jedan znak hipohondrijaze jeste opsedanje lekarskih čekaonica i ordinacija. Naravno, ako osećamo da smo bolesni ili je vreme za preventivni pregled, naravno da ćemo otići kod lekara. Ali, koliko često? I da li su simptomi koje osećamo obično znak neke fatalne bolesti? Ako su odgovori na oba pitanja poput “često idem kod lekara” i “da, moji simptomi obično su vrlo ozbiljni (ali dijagnoze nema nigde)”, onda prilično zadovoljavate ovaj kriterijum.

4. Društveno otuđenje
Ljudi koji se druže sa hipohodrom vremenom će početi da mu skreću pažnju na iracionalno ponašanje, a ako imaju manje takta ili im je dozlogrdilo da slušaju o simptomima i prognozama svih mogućih oboljenja, mogu početi da se šale na račun hipohondra, ali i da se povlače ako vide da njihove intervencije nemaju efekta. Ukoliko ste primetili da se vaši prijatelji ili porodica udaljavaju od vas, pitajte ih šta nije u redu. Ukoliko vam ukažu na ovaj problem, preispitajte se ko preteruje – oni ili vi?

5. Opsesivno traženje informacija
hipohondrija 1U današnje vreme, kada su nam informacije koje nas zanimaju na dohvat ruke, svi smo skloni da svoje simptome “guglamo”. Čak iako nemamo simptome, korisno je informisati se o novinama u medicini. Međutim, hipohondri su skloni opsesivnom traženju ovakvih (čak i specifičnijih) informacija. Problem nastaje i u izvoru informacija – postoji velika razlika da li se informišete na stranicama zdravstvenih institucija i naučnih magazina ili po forumima, gde ljudi mogu da pišu šta im je volja. Ovde je upitna tačnost i relevantnost informacija, a “guglanje” po forumima lako može da izbaci iz takta i nekog ko nije hipohondar.

6. Često menjanje lekara
Hipohondri su skloni čestom menjanju lekara. Stari i aktuelni nikada nisu dovoljno dobri – ne posvećuju im dovoljno pažnje, ne slušaju ih pažljivo, ne shvataju ozbiljno. Kakav god bio lekar, teško da će hipohondru biti u stanju da pruži onoliko pažnje koliko je njemu potrebno (izuzev ako lekar nije psihijatar), pa on stalno traži onog koji će ga “do kraja” saslušati, a sva je prilika da takvog neće ni naći, pa menjanje lekara služi u svrhe potrage za “pravim” doktorom i odlaganje prihvatanja činjenice da definitivno nemaju nikakvu organsku bolest. Naravno, potražiti drugo ili treće lekarsko mišljenje sasvim je u redu, ali ukoliko sumnjate u sve što vam kaže lekar, pa tražite drugog, zatim i trećeg, četvrtog da vam kaže ono što (ne) želite da čujete, onda ispunjavate i ovaj kriterijum.

7. Emocionalna uznemirenost
Sva ova briga o zdravlju i traženje pomoći od prijatelja ili lekara uzrokuje ozbiljnu emocionalnu uznemirenost, koja može voditi osećanju izuzetne stresiranosti, čak i depresivnosti. Tako se dešava jedna potpuno ironična stvar – čovek koji je fizički zdrav, a hipohondar, dovodi sebe u stanje “bolesti”, odnosno u nezdravo stanje zbog nečega što nije realno.

Svi koji poznajemo makar jednog hipohondra znamo da ova ironija ide i korak dalje – zbog konstantne brige, njihov imuni sistem postaje sve manje otporan, tako da oni zaista postaju podložniji organskim bolestima, čime cela hipohondrijska avantura dobija formu samoispunjujućeg proročanstva.

Kao što je to slučaj sa većinom kriterijuma, nijedan od nabrojanih nije dovoljan niti nužan da bi se neko proglasio hipohondrom. Svi mi, tokom života, imamo periode kada više brinemo za svoje zdravlje nego obično, poučeni posrednim ili neposrednim iskustvom sa nekom bolešću. Međutim, ukoliko se takvo stanje produži, uzrokuje nam značajne probleme u svakodnevnom funkcionisanju ili čini da se konstantno osećamo loše i pod stresom, onda je pravi izbor učiniti nešto što nijednom hipohondru nije strano – potražiti pomoć.

 

Psihoverzum

Mozak neodlučnih osoba i onih od akcije veoma se razlikuje

Nauka je već otkrila društvene i psihološke razlike u ponašanju tih grupa, ali je studija naučnika iz nemačkog Bohuma pokazala da se i mozak te dve grupe veoma razlikuje.

Nova studija istraživala je nervnu osnovu za kontrolu impulsa i otkrila razlike u funkcionisanju mozga te dve grupe.

Korišćenjem snimaka magnetne rezonance, studija je proučila 264 osobe.

Akteri su ispunili anketu koja meri njihovu sposobnost kontrole akcija i impulsa, uz bodovanje, u odnosu na to da li su izvršioci ili oni koji odugovlače.

Rezultati su pokazali da osobe sa lošom kontrolom delovanja imaju tendenciju da im je amigdala, glavni centar za strah i osećanja u mozgu, veća.

Osobe većeg volumena amigdale imaju sklonost oklevanju i odlaganju početka izvršenja nekog zadatka, i to bez dobrog razloga, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu “Psychological Science”.

To znači da je osobama koje drugi karakterišu kao lenje i neambiciozne, u stvari, mogućnost rizika vrlo neugodna, pa zato odugovlače.

Amigdala kontroliše reagovanje na strah, ali zbog povezanosti sa memorijskim centrima u delovima mozga – talamusu i kori velikog mozga, odgovori se mogu vremenom menjati zbog iskustva.

Naučnici ističu da amigdala leži u centru kontrole delovanja. Ona vodi i bira najpoželjnije ponašanje, a sprečava delovanje koje može da dovede do nepovoljnih ishoda.

Kod osoba koje imaju manju kontrolu delovanja uočene su slabije veze amigdale sa prednjom korom velikog mozga, pa je i zbog toga kontrola delovanja pogoršana.

Pojedinci sa većim volumenom amigdale mogu biti više zabrinuti zbog negativnih posledica nekog delovanja, zato su skloni da oklevaju i odlažu obavljanje zadataka.

Seksualni problemi i dužina veze

Seksualni problemi mogu da se jave kako u kraćoj vezi odnosno na samom početku veze tako i kada veza postane duža i ozbiljnija. Ipak u zavisnosti od toga koliko smo sa partnerom ti problemi mogu da se razlikuju po svojoj prirodi. Činjenica je da i ako se dvoje ne slažu dobro u vezi mogu imati odličan seksualni život. Važi i obrnuto, ukoliko se partneri vole i slažu seksualni život može biti loš. Idealno bi bilo da se ove dve stvari poklope ali to se na žalost ne dešava često.

Najvažniji faktori za dobar seksualni život dvoje ljudi koji su u vezi kratko vreme su: šansa da se ima seksualni odnos i fizička privlačnost (,,hemija“) koja između njih postoji. Za novajlije u vezi, sama novina može biti dovoljan uslov dobrog seksualnog odnosa. Sa druge strane, ona može biti maska koja će sakriti bazične razlike među njima. Zato često ,,hemija“ vodi u razočarenje jer opijeni njome ne vidimo kakva je u stvari osoba sa kojom stupamo u kontakt i da li nam ona odgovara na još neki način osim seksualno. Ipak, i u početku veze mogu se javiti neki problemi. Partneri mogu osećati veliki pritisak iz želje da se pokažu u najboljem svetlu. Takođe, novi partner može po nečemu podsećati osobu na nekog starog partnera koji je ostavio negativan trag u njenom životu. Isto tako neki problem koji su se javili u prethodnoj vezi mogu se preneti na novu. Na primer, ako je muskarac iskusio probleme sa erekcijom u vezi sa prethodnom partnerkom on može biti zabrinut i napet povodom toga i na početku nove veze. Sa druge strane, žena može brinuti da li će moći da doživi orgazam sa novim partnerom jer je navikla na starog. Razmišljanje o neuspehu i stvaranje pritiska samo pogoršava situaciju. Bolje je umesto toga fokusirati se na senzacije u telu i uživanje koje se trenutno odigrava jer će to omogućiti potpuno prepuštanje i doživljaj vrhunca.

U dužoj vezi na seksualnu aktivnost mogu uticati faktori koji potiču od lošeg interpersonalnog odnosa koji postoji među partnerima. Na primer, jedan partner želi da kontroliše a drugi sve sluša ali je ogorčen i potišten zbog toga. Ili, oba partnera žele kontrolu stalno se svađaju čak i oko najmanjih sitnica i nikako ne mogu da nađu kompromisno rešenje. Do problema dolazi i ako partneri ne razgovaraju o svojim osećanjima već ćute i grade negativne pretpostavke jedan o drugom. Dalje, moguće je da partneri ne uviđaju smisao veze jer ne gaje zajdničke interese i vrednosti. Ovo su samo neki od problema na nivou interakcije koji u većini slučajeva mogu da utiču i na seksualni odnos. Ovi problemi mogu kod dvoje ljudi stvarati osećanje besa, gubitak poštovanja prema drugoj osobi i distanciranje. Kada su ovakve teškoće aktualne partneri sve više i više izbegavaju seksualne aktivnosti i sve duže i duže nemaju seksualne odnose. Dakle, ovde treba raditi na razrešenju primarnog konflikta a onda će se i problemi seksualne prirode rešiti. Naravno rešavanje konflikata zahteva posvećenost i želju sa obeju strana.

Neki parovi se slažu veoma lepo ali opet mogu imati seksulane probleme. Muškarac može imati problema sa erekcijom a žena sa doživljajem orgazma. U ovakvim vezama problemi nastaju zbog negativnog stava prema seksu i osećaju nesigurnosti u seksualnom odonosu. Dakle, ovde je problem primarno vezan za seksualni domen a ne za interpersonalne konflikte. U tim slučajevima treba razbiti negativan stav i negativna uverenja koje ove osobe imaju vezano za sam seksualni čin.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Seksualna zavisnost

Seksualna zavisnost ili adikcija podrazumeva neuobičajeno izražen seksualni poriv odnosno opsednutost seksualnim aktivnostima. Osobe koje imaju ovaj problem su na mentalnom planu usmerane na seksualne sadržaje i aktivnosti, pa ih ova vrsta opsesivnog razmišljanja ometa u svakodnevnom funkcionisanju na poslu ili u ostarivanju uobičajenih, zdravih interpersonalnih odnosa.

Osobe zavisne od seksualnih aktivnosti, obično racionaliziju i opravdavaju svoje ponašanje kriveći druge za svoje probleme. One generalno poriču da imaju problem i smišljaju izgovore za svoje aktivnosti. Takođe, seksualna adikcija je povezana sa rizičnim ponašanjem. Osoba ulazi u različite forme seksualnih aktivnosti bez obzira na potencialne negativne i/ili ugrožavajuće posledice. Pored toga što mogu naškoditi svom socijalnom i poslovnom životu, ove osobe mogu emotivno ili fizički povrediti druge osobe u svom okruženju. Neke od ovih osoba mogu biti uključene u egzibicionističke aktivnosti, mogu voditi telefonske razgovore koje sadrže seksualne poruke, ili mogu u retkim slučajevima nekog fizički prinuditi na seksualnu aktivnost. Ipak, važno je istaći da seksualni zavisnici ne moraju nužno biti umešani u dela seksualne prinude.

Koji simtomi ukazuju na seksualnu zavisnost?

Najuobičajniji oblici ponašanja koji ukazuju na seksualnu adikciju su:

●Kompulzivna masturbacija

●Višestruke veze (preljubničke veze)

●Višestruki ili anonimni seksualni partneri i/ili partneri na jednu noć

●Konstantna upotreba pornografije

●Seks bez zaštite

●Telefonske ili internet seksualne aktivnosti (“cybersex”)

●Prostitucija ili korišćenje prostitucionih usluga

●Egzibicionizam (npr.seksulano opštenje na javnim mestima, i sl.)

●Opsesivno izlaženje sa partnerima preko ličnih oglasa

●Voajerizam

Generalno, osobe koje su seksulani zavisnici doživljavaju malo ili ni malo zadovoljstva u seksualnim aktivnostima i ne vezuju se emotivno za svoje seksualne partnere. Problem sa ovom vrstom adikcije je što obično vodi do osećanja krivice i stida. Ove osobe takođe osećaju da nemaju kontrolu nad svojim ponašanjem, uprkos negativnim posledicama (finansijskim, zdravstvenim, socijalnim i emocionalnim).

Kakav je tretman seksualne adikcije?

Većina zavisnika od seksualne aktivnosti poriče da ima problem, i tretman adikcije zavisi od prihvatanja i priznavanja sopstvenog problema. U mnogim slučajevima, potrebno je nešto značajno od spolja da se dogodi da bi se problem priznao—gubitak posla, razvod braka, hapšenje, ili zdravstvena ugroženost.Tretman seksualne adikcije se fokusira na kontrolu adikcionog ponašanja i pomaganje osobi da razvije zdravu seksualnost. On uključuje edukaciju o zdravoj seksualnosti, individiualnu i porodičnu psihoterapiju. Mnogi ovaj poremećaj tretiraju kao opsesivno-kompulsivni poremećaj pa se posebno fokusiraju na rad sa opsesivnim mislima seksualnog sadržaja a zatim i na kompulsivne seksualne aktivnosti.

Sanja Maranović

dipl.psiholog

Tehnike za ponovno vraćanje seksualnog uzbuđenja

Tehika fokusiranja na senzacije namenjena je onima koji imaju problema sa nižim stepenom seksualnog uzbuđenja. Ovi problemi su često povezani sa anksioznošću kojoj prethodi uverenje o seksualnoj neadekvatnosti. Suština ove tehnike je da se fokus sa imperativa da seks mora imati pomeri na praćenje senzacija u soptvenom telu pre samog seksualnog čina odnosno tokom predigre. Važno je da predigra ne podrazumeva da do seksualnog odnosa mora doći.

Zabrana seksualnog odnosa

Prvi korak u primeni ove terapijske tehnike je da se par obaveže da će apstinirati od seksualnog odnosa nekoliko nedelja. Logika ovog koraka sastoji se u tome da seksualni problemi obično nastaju usled ometajućih misli tokom seksualne aktivnosti ili pritiska da osoba prikaže svoju seksualnost u najboljem svetlu. Apstiniranjem od seksualnog odnosa partneri uče da se fokusiranju na osećanje zadovoljstva bez prateće anksioznosti o tome kako će izvesti sam seksualni čin.

Fokusiranje na senzacije I

Poštujući zabranu iz prethodnog koraka partneri dobijaju zadatak da kod kuće vežbaju aktivnosti koje izazivaju niži nivo anksioznosti. Instrukcija se sastoji iz toga da partneri samo miluju jedan drugog po telu, isključujući pritom najosetljivije erogene zone grudi i genitalije. Takođe, neki parovi mogu krenuti sa bazičnijim vežbama držanje za ruku ili grljenja u krevetu. Važno je da se ova vežba odigrava u relaksirajućoj atmosferi i laganim tempom. Finalni uspeh je manje verovatan ukoliko se jedan od partnera oseća da ga ovaj drugi požuruje ili je ometen mislima o sledećem postupku. Ova vežba se odigrava 4-7 puta nedeljno u zavisnosti od dogovora sa parom.

Fokusiranje na senzacije II

Kada partneri završe prethodnu fazu ali tako da se ne osećaju anksiozno u vezi sa aktivnostima koje su u okviru nje obavljali (obično nakon 2 nedelje) prelazi se na sledeću. Ova faza je ista kao i prethodna ali uključuje i stimulaciju grudi i genitalija. Važno je da cilj ove kao ni prethodne vežbe nije stvaranje uzbuđenja i dovođenje do orgazma ukoliko dođe do toga savetuje se da se na kratko prestane sa milovanjem dok se uzbuđenje ne stiša. Ono što jeste cilj ove vežbe je fokusiranje na senzacije u telu i sprečavanje ometajućih misli u kojima osoba postavlja sebi pitanja tipa šta ako i slično. Usmerenost je na sada i ovde.

Fokusiranje na senzacije III

Kada se prethodna faza završi bez osećanja anksioznosti dolazi do finalne faze. U ovoj fazi dolazi do zadržavanja penisa u vagini s tim što se preporučuje da muskarac drži penis dok on ulazi u vaginu. Kao i u prethodnim vežbama važno je da nakon osećanja većeg uzbuđenja (u ovom slučaju prederektivnog) partneri olabave tempo dok se ono ne utiša. I ovde se nastavlja sa fokusiranjem na senzacije proizvedene dodirivanjem. Kada jednom uspešno završe ovu fazu, bez osećanja anksioznosti i uznemiravajućih misli, zabrana seksualnog čina se obustavlja.

Tokom procesa izvođenja ovih faza, partneri dobijaju instrukciju da procene svoje seksualne aktivnosti. Na primer, procenjuju stepen sopstvenog zadovoljstva, anksioznosti, količine komunikacije o sopstvenim preferencijama i mogućnost da se fokusiraju na sopstvene doživljaje u telu. Ove informacije su bitne kako bi bilo moguće da se nastavi sa sledećom fazom i pokazuju eventualne znake napretka ili barijera koje mogu da postoje.

Poruka je jasna i dobro istaknuta u svim delovima teksta. Misli o eventualnom seksualnom ,,neuspehu“ i neadekvatnosti koje stvaraju anksioznost negativno utiču na seksualni odnos. Ukoliko se odustane od zahteva za pokazivanjem u idealnom svetlu i pritiska da mora doći do penetracije po svaku cenu i za razliku od toga fokusira na sopstvene senzacije same po sebi to povećava verovatnoću da se seksualno uzbuđenje održava i neguje.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Insomnija i kako se izboriti sa nesanicom

Nesanica nastaje usled povećanog stanja budnosti čiji uzrok mogu biti svakodnevna briga, konzumiranje određenih supstanci koje podstiču budnost ili nedovoljna dnevna aktivnost. Odmor i spavanje je jedna od bazičnih potreba organizma bez koje nema optimalnog funkcionisanja. Nesanica čini da se preko dana osećate loše, prema tome teže trpite i svakodnevni stres s kojim se suočavate na poslu, u porodici, uopšte u socijalnoj sredini. U daljem tekstu biće reči o tome kako se izboriti sa nesanicom.

Ne nosite brigu u spavaću sobu. U današnje vreme da bismo preživali moramo mnogo da radimo te većinu svog aktivnog vremena provodimo na poslu. Većina savremenih poslova sa sobom povlače odgovornost, efikasno delovanje u svakom trenutku, planiranje unapred, dobar odnos sa podređenima i nadređenima, završavanje radnih zadataka u što kraćem vremenskom roku. Kada smo na poslu pritisak je konstantan ali sa druge strane dešava se da sve svoje probleme ponesemo kući i da ih ponovo oživljavamo pred spavanje. Dakle, ono što je bitno zapamtiti je da nikako ne nosimo svoje probleme sa sobom u našu spavaću sobu. Oživljavanje problema sa posla aktivira organizam i mi ne možemo da stišamo tu aktivaciju na nivo kakav je potreban za spavanje. Problemi su za kancelariju nikako za prostor u kome živimo a posebno za prostor u kome spavamo, odmaramo se i relaksiramo.

Ne unosite supstance koje podstiču budnost. Akohol, kafa, hrana i druge supstance koje održavaju organizam budnim ako se unose neposredno pred spavanje mogu biti direktni uzrčnici nesanice. Važno je znati da ove supstance ne treba unositi kasnije od 4-6 sati pre vremena kada ste planirali spavanje.

Izbegavajte spavanje tokom dana. Ukoliko spavate preko dana nećete biti dovoljno umorni za noćno spavanje. Normalno je da zadremate ali ne više od 30 do 45 minuta sve više od toga škodiće vašem noćnom snu.

Bavite se fizičkim aktivnostima. Vežbanjem ne samo što ćete postići da se bolje osećate, postići da budete u formi, smanjiti napetost već će te obezbediti i bolji san. Fizičko vežbom postižete tzv. zdravi umor koji će vam sigurno osigurati i zdrav san. Važno je da ne vežbate 2 sata pred spavanje jer je organizmu potreban određeni period da se iz stanja aktiviteta vrati u normalu.

Ustalite ritam ustajanja i odlaska na spavanje. Ako kasno legnete i rano ustanete, verovatno ćete ustati sa manjkom energije, nakon toga obavljaćete sve aktivnosti znatno teže a verovatno ćete odspavati dobrih 2-3 sata preko dana, što će opet dobrineti da legnete kasnije i tako u krug. Ako želite da lakše zaspite držite se nekog ustaljenog ritma ustajanja i odlaska u krevet, nakon nekog vremena organizam će se sam navići na njega i automatski ćete padati u san.

Da rezimiramo: Nesanica nije nikakav veliki problem ona se lako rešava jednom rutinom koju treba uvesti u svoj život a koja uopšte nije rutina u lošem smislu te reči već održava jedan zdrav način življenja i omogućava produktivnost. Dakle, bavite se fizičkim aktivnostima u toku dana, izbegavajte dnevne dremke ili ih ograničite, ne uzimajte supstance koje podstiču budnost neposredno pred spavanje, ustalite ritam ustajanja i odlaska u krevet a svoje dnevne brige ostavite tamo odakle ste ih pokupili.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

Najčešći simptomi depresije

Depresija spada u grupu poremećaja raspoloženja (unipolarni poremećaj). Depresivno raspoloženje karakteriše povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak apetita, pesimizam, usporeni misaoni tok, osećaj beznađa i bespomoćnost.

Prvi znaci depresije su: sniženo (mračno, potišteno, tužno) raspoloženje; gubitak interesovanja i zadovoljstava od stvari i poslova koji su ranije bili prijatni; smanjenje energije, koje dovodi do pojačanog umaranja i smanjenja aktivnosti.

Osim ovih, postoje još i dodatni simptomi koji se često pridružuju osnovnim simptomima depresije:

– Snižena sposobnost koncentracije pažnje i usredsređivanja;

– Niska procena svog stanja i odsustvo sigurnosti u sebe;

– Misli o krivici i samookrivljavanje;

– Mračno i pesimistično viđenje budućnosti;

– Misli ili radnje koje su povezane sa samoubistvom ili samopovređivanjem;

– Poremećaji spavanja – nesanica, teškoće pri uspavljivanju ili rano buđenje;

– Poremećaji apetita – češće je odsustvo apetita i gubitak težine;

– Poremećaj seksualne želje;

– Okolina primećuje usporenost ili izrazitu užurbanost depresivne osobe;

– Pojačana utučenost i depresivna stanja u jutarnjim ili malo poboljšanje u večernjim satima.

Fizičke smetnje:

– Promena apetita, koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine;

– Smetnje pri spavanju – otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje;

– San, kad ga ima, ne okrepljuje; lošije se osećate ujutru nego uveče;

– Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora;

– Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću;

– Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka;

– Smetnje u varenju – zatvor.

uz tehnike disanja i relaksacije može se delimično uticati na simptome, više pročitajte o relkasaciji i vežbama disanja.

Promene u mišljenju:

– Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani;

– Donošenje odluka je teško i često se izbegava;

– Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe;

– Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama;

– Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem;

– U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje;

– Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.

Promene u osećanjima:

– Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva;

– Smanjeni interes i uživanje u seksu;

– Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice;

– Otupljivanje ili odsustvo osećanja;

– Osećaj nadolazeće velike katastrofe;

– Gubitak samopoštovanja;

– Osećanje tuge, osećanje kao “biti na dnu””;

– Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga;

– Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.

Promene u ponašanju:

– Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti;

– Izbegavanje donošenja odluka;

– Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa;

– Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi;

– Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu;

– Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.

tekst o problematičnom adolescenskom ponašanju.

80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …