Категорија: Psihijatrija

Poremećaji seksualnosti

Poremećaji ove kategorije su uglavnom kvantitativne prirode i klasifikuju se kao:

  1. Psihoseksualne disfunkcije
  2. Parafilije
  3. Poremećaji identiteta roda (transseksualizam)

Nekada su se psihoseksualne disfunkcije nazivale kvantitativnim, a parafilije kvalitativnim poremećajima seksualnog nagona. Parafilije su se dalje delile na: seksualne inverzije (“pogrešan” izbor seksualnog partnera – homoseksualizam, pedofilija, zoofilija – “ispravan” izbor bila bi osoba suprotnog pola odgovorajućeg uzrasta) i seksualne perverzije (neuobičajena realizacija seksualnog nagona – sadizam, mazohizam, voajerizam, ekshibicionizam – uobičajena bi bila imissio penis in vaginam).

Psihoseksualne disfunkcije

  1. Poremećaj seksualne želje
  1. Nedovoljnost ili gubitak polne želje – Insuficientia sive perdito desiderii sexualis, pri čemu odsustvo seksualne želje ne isključuje seksualno uživanje ili uzbudjenje, ali će se seksualna aktivnost redje započinjati.
  2. Psihoseksualna averzija – odvratnost prema polnom uživanju i odsustvo polnog uživanja (Aversio et anhedonia sexualis) – odbijanje svakog ili skoro svakog polnog kontakta sa seksualnim partnerom. Često su takve osobe bile žrtve seksualnog zlostavljanja. Ovo je povezano sa intenzivnim emocijama i izaziva strah ili anksioznost u tolikoj meri da se izbegava svaka seksualna aktivnost.
  3. Psihoseksualna disfunkcija sa pojačanom seksualnom željom – preterani polni nagon (Cupido sexualis enormis) – nimfomania/satyriasis

Poremećaji seksualne želje se javljaju kod 35% žena i 16% muškaraca.

  1. Poremećaji seksualnog uzbudjenja
  1. Psihoseksualna disfunkcija sa inhibovanim sex uzbudjenjem kod žene -neuspešnost genitalnog odgovora – Insufficientia cupidinis genitalis
    1. Frigidnost – odsustvo vlaženja i lubrikacije kod žene (1/3)
    2. Impotencija – odsustvo erekcije kod muškarca (povremeno 1/5 do ¼ povremeno ima odsustvo seksualnog uzbudjenja)

Po nekim istraživanjima oko 50% populacije ima teškoće u seksualnom funkcionisanju.

Etiologija poremećaja seksualnog uzbudjenja

            Medju uzroke ovih poremećaja svrstavaju se intrapsihički konflikti, strah od neuspeha, interpersonalni problemi u komunikaciji, partnersko loše uslovljavanje, naporan rad, gubitak privatnosti i prilike za seksualnu aktivnost, religijski tabui, neadekvatno seksualno vaspitanje.

U obzir dolaze i odnos prema masturbaciji, kažnjavanje u adolescenciji, seksualno zlostavljanje, stepen informisanosti. Alkohol izaziva atrofiju testisa, ima negativno dejstvo na erektilnu funkciju, a slične efekte imaju i druge PAS.

Impotencija je psihogenog porekla ukoliko jeerekcija moguća prilikom: amsturbacijom, u snu, ako je prisutna jutarnja erekcija ili sa drugom partnerkom.

Terapija

Muškarci: johambin, bromkiptin

Žene: estrogeni

Testosteron takodje ima pozitivne efekte, kao i VEP, a najbolji rezultati se postižu intrakavernoznom indukcijom sa papaverinom(blokira alfa receptore) ili prostacklinom.

U novije vreme koristi se Vijagra (sildenafil citrat) koja deluje na azot monoksid, koji utiče na glatke mišiće kavernoznog tela penisa čime omogućava veći dotok krvi. Usporena degradacija cGMP produžava erekciju, jer vijagra blokira fosfodiestrazu, enzim koji razgradjuje cGMP.

  1. Poremećaji orgazma
  1. Anorgasmus psychogenes – psihoseksualna disfunkcija sa inhibovanim orgazmom kod žena
  2. Anorgasmus psychogenes – psihoseksualna disfunkcija sa inhibovanim orgazmom kod muškaraca

Dijagnoza anorgazmije se postavlja u situacijama kada postoji diproprcija u odnosu na starost i stepen primljene stimulacije. U nekim situacijama izostaje ejakulacija pri seksualnoj realizaciji pri čemu ista postoji pri masturbaciji (tada se u terapiji savetuje fantaziranje da je falus u vagini).

  1. Ejaculatio praecox – psihoseksualna disfunkcija sa prevremenom ejakulacijom

Kod žena se ovaj poremećaj ne analizira jer nije utvrdjen kao takav, s obzirom na odsustvo produžene fiziološke refraktarnosti. Prevremena ejakulacija se manifestuje kao stalna ili ponovljena ejakulacija uz minimlnu seksualnu stimulaciju, pre penetracije, ili kratko po penetraciji, ili jednostavno kada to osoba ne želi. Radi se o nesposobnosti kontrole dovoljno dugo da bi oba partnera uživala (“plato” faza je maksimalno kratka ili nedostaje).

Terapija fluoksetin ili klomipramin (vreme održavanja erekcije bez ejakulacije se produžava i do 5 minuta).

  1. Dyspareunia non organica – psihoseksualna disfunkcija sa funkcionalnom dispareunijom

Predstavlja pojavu bola tokom koitusa, pri čemu za ovo stanje ne postoji organski uzrok (radi se o psihogenom bolu).

  1. Vaginismus non organicus, psychogenes – psihoseksualna disfunkcija sa funkcionalnim vaginizmom

Predstavlja ponovljeni ili stalni nevoljni spazam muskulature spoljne trećine vagine kod žena za vreme seksualne aktivnosti

Psihoseksualne disfunkcije mogu biti opšte ili situacione (samo sa odredjenim partnerom).

Etiologija

  • Greške u vaspitanju
  • Specifičan odnos prema roditelju istog ili suprotnog pola
  • Strah od trudnoće ili polnih bolesti
  • Strah od neuspeha
  • Konflikt oko seksualnog identiteta
  • Fiksacija i regresija na nivo infantilnog seksualizma
  • Pogrešno uslovljavanje
  • Traumatično prvo seksualno iskustvo
  • Genetski slab seksualni nagon
  • Ignorisanje važnosti seksualne tehnike
  • Upotreba “održava”, a prekid “gasi” tu funkciju
  • Somatske bolesti (1/3 do ½ muškaraca dijabetičara ima sex disfunkcije)
  • Zloupotreba i zavisnost od alkohola i drugih PAS

Terapija

            Lečenje je farmakološko i psihoterapijsko. DA povećava, a 5HT smanjuje seksualnu aktivnost.

Osnovni psihoterapijski postulati su:

  • Oba partnera treba da učestvuju u psihoterapijskom procesu
  • Partneri se podstiču da kvalitetnije i iskrenije komuniciraju, posebno na nivou erotskih želja
  • Dobijaju edukaciju o anatomiji i fiziologiji polnih organa i samog seksualnog odnosa
  • Dobijaju zadatke “korak po korak” najmanje tri nedelje radeći sa muško-ženskim koterapeutima

Normalna seksualnost

Kompletan psihofiziološki ciklus seksualne aktivnosti može se podeliti u četiri faze:

  1. Seksualna (polna) želja je fantazija o sex aktivnosti ili želja da se ima seksualna aktivnost (libidozna energija).
  2. Seksualno uzbudjenje (u fazi tzv. predigre) je subjektivni osećaj seksualnog zadovoljstva praćen fiziološkim promenama (aktivacija PS). Fizička stimulacija genitalija ide preko sakralnog PS i može i nevoljno da se izazove preko spinalnih refleksa. Psihička modulacija seksualnog uzbudjenja ide preko hipotalamusa, limbičkog sistema i kore velikog  mozga.

Kod muškaraca se manifestuje erekcijom i sekrecijom Kuperovih žlezda. Kod žena dolazi do vazokongestije u donjoj karlici sa vaginalnom lubrikacijom i vlaženjem spoljnih genitalija, povećanjem napetosti pubokokcigealnih mišića, nabreknutosti bradavica dojki, uvećanja klitorisa i proširenja unnutrašnje dve trećine vagine uz karakterističnu napetost spoljašnje trećine vagine (orgazmička manžetna). Sve ove promene predstavljaju orgazmičku platformu.

Uzbudjenje zavisi od seksualnih fantazija (jačine erotske želje), vizuelnih stimulacija i fizičkih dodira.

Ova faza se može podeliti na: ranu i kasnu, ili preciznije na: razdraženje, uzbudjenje i plato ( u ovoj poslednjoj kod muškarca se pojavi kap sekreta u uretri).

Erekcija i lubrikacija su modifikovane dejstvom brojnih neurotransmiterskih sistema.

Holinergički nervi su odgovorni za erekciju i pelvičnu vazokongestiju kod žena, atropin (antiholinergik) blokira ove mehanizme. Beta dva adrenergički stimulansi i alfa adrenergički blokatori poboljšavaju erekciju i vaskularne mehanizme kod oba pola. Vazoaktivni intestinalni peptidi (VIP) su nadjeni u velikoj koncentraciji u muškom i ženskom erektilnom tkivu i mogu pojačati holinergičku transmisiju.

Kod muškaraca u fazi seksualnog uzbudjenja nakon 20-30 sekundi od početka stimulacije dolazi do erekcije penisa. Raste krvni pritisak u erektilnom tkivu, širi se uretralni meatus, testisi se lagano podižu, kožna temperatura raste, tahikardija 100-180/min, a dijastolni TA se povećava za 20-40mmHg.

Kod žene u ovoj fazi dolazi do povećanja dojki, bradavice se učvršćuju, velike i male usne se pune krvlju i sluzi, klitoris se izdužuje. Koža je nadražena i rumena i njena temperatura raste, kao i puls i TA. Ove fiziološke promene ne prate uvek subjektivni osećaj nadraženosti.

Faza uzbudjenja označena kao plato je prepoznatljiva po sledećim karaktersitikama: testisi muškaraca su uzdignuti i prepunjeni krvlju, pojavljuje se sekrecija Kuperovih žlezda na glansu, skrotum zadeblja i gubi sve kožne nabore. Kod žena klitoris postane veoma osetljiv i retrahuje se, labije se intenzivnije kolorišu, vlaženje vagine je intenzivnije. Razvija se orgazmička platforma praćena hiperventilacijom i porastom opšte mišićne tenzije,

  1. Orgazam  predstavlja vrhunac seksualnog uzbudjenja i zadovoljstva i karakteriše se ritmičnim kontrakcijama perinealne muskulature i sfinktera, kao i pelvičnih reproduktivnih organa (važna uloga S).

Kod muškaraca u ovoj fazi dolazi do neodgodivog izbacivanja semena (ejakulacije) koje je uzrokovano kontrakcijom prostate, semennih kesica i uretre (prosečno 3-4 kontrakcije).

Kod žena se radi o kontrakcijama zida spoljašnje trećine vagine koje nisu uvek subjektivno doživljene kao takve (prosečno 3-15 kontrakcija) praćene zatvaranjem rektalnog i uretralnog sfinktera. Kod oba pola je česta i generalizovana mišićna tenzija i kontrakcija a i karakterističan nevoljni pritisak u donjoj karlici.

Orgazam traje 3-25 sekundi i praćen je blagim pomućenjem svesti, kontrakcije se javljaju u ritmu od 0.8 sekundi pri čemu se arterijski TA povećava za 20-40mmHg, a puls poraste i do 160/min.

I klitorisni i vaginalni orgazam su znaci varijetetske normalnosti.

  1. Rezolucija (terminacija) je faza smirivanja nakon orgazma, osećaj opšte relaksacije, dobrog raspoloženja i mišićne relaksacije (brže nastaje kod muškaraca). Tokokm ove faze dolazi do smanjenja nabreklosti organa koji su učestvovali u orgazmu(dok unutrašnja vagina ostaje raširena nekoliko minuta), pri čemu je muškarac izvesno vreme refrakteran za sledeću erekciju i orgazam što kod žena najčešće nije slučaj.

Šta je bipolarni poremećaj i kako ga prepoznati

Bipolarni poremećaj, poznat i kao manično-depresivni poremećaj, predstavlja prisustvo promena raspoloženja kod osobe koje osciluju od potištenog depresivnog do povišenog maničnog raspoloženja.

Kada je osoba depresivna, ona se oseća tužno i beznadežno, gubi interes i ne uživa u većini aktivnosti. Kada se raspoloženje promeni u suprotnom smeru, osoba se oseća euforično i puno energije. Promene raspoloženja mogu se javiti nekoliko puta godišnje ili nekoliko puta na dan.

Iako je bipolarni poremećaj trajno stanje, osoba može održavati ravnotežu uz pomoć lekova i psihoterapije.

Simptomi

Bipolarni poremećaj se deli u nekoliko podtipova, od kojih svaki ima različite simptome:

Bipolarni poremećaj tip I – promene raspoloženja značajno utiču na posao, školovanje i odnose sa ljudima. Manične epizode mogu biti teške i opasne.

Bipolarni poremećaj tip II – ovaj tip je blaži od tipa I. Može se pojaviti povišeno raspoloženje, iritabilnost ili neke promene u funkcionisanju, ali osoba i dalje može da nastavi sa svakodnevnim aktivnostima. Umesto potpuno ispoljene manije, ove osobe imaju hipomaniju  koja je manje ozbiljna od manije. Kod ovog tipa periodi depresije traju duže od perioda manije.

Ciklotimija – ciklotimni poremećaj je blagi oblik bipolarnog poremećaja. Kod ciklotimije hipomanija i depresija mogu biti nagle, ali manija i depresija nisu toliko teške kao kod drugih tipova bipolarnog poremećaja.

Simptomi bipolarnog poremećaja variraju od osobe do osobe.

Manična faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi manične ili hipomanične faze bipolarnog poremećaja uključuju: euforiju, povišeno samopouzdanje, loše rasuđivanje, brz govor, agresivno ponašanje, uznemirenost i iritabilnost, povišenu fizičku aktivnost,  rizično ponašanje, trošenje novca i nerazumna finansijska ulaganja, povećanje seksualnog nagona, smanjenu potreba za snom, slabu koncentraciju, opasnu upotrebu droga i alkohola, česta odsustvovanja sa posla, rizičnu vožnju, gubitak osećaja za realnost, nedostatak uvida u bolest.

Depresivna faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi depresivne faze bipolarnog poremećaja uključuju: tugu, beznadežnost, suicidalne misli i ponašanje, anksioznost, krivicu, poremećaj spavanja, snižen ili povećan apetit, umor, gubitak uživanja u aktivnostima koje su smatrane prijatnim, problemi sa koncentracijom, iritabilnost, hronični bol bez uzroka, često odsustvovanje iz škole ili sa radnog mesta, loš u speh u školi i na poslu.

Drugi znaci i simptomi bipolarnog poremećaja

Znaci i simtomi bipolarnog poremećaja takođe mogu da uključuju:

Promene raspoloženja sa godišnjim dobima – kod nekih osoba se javlja manija u proleće ili u leto, a postaju depresivni u jesen ili u zimu. Za druge je ovaj ciklus obrnut.

„Rapid cycling“ bipolarni poremećaj – neke osobe sa bipolarnim poremećajem imaju brze promene raspoloženja što je određeno sa četiri ili više promena raspoloženja u okviru jedne godine. Ipak, kod nekih ljudi se promene dešavaju mnogo brže, ponekad i u nekoliko sati.

Psihoza – teške epizode depresije ili manije mogu da dovedu do psihoze, gubitka osećaja za realnost. Simptomi psihoze mogu da uključuju pogrešna ali čvrsta uverenja (sumanute ideje) i osobe mogu da čuju ili vide stvari koje ne postoje (halucinacije).

Simptomi kod dece i adolescenata

Umesto čiste depresije, manije ili hipomanije, kod dece i adolescenata sa bipolarnim poremećajem se javljaju nagli ispadi u ponašanju, brze promene raspoloženja, nepromišljeno ponašanje  i agresivnost. U nekim slučajevima, ove promene se javljaju u okviru nekoliko sati ili kraće. Na primer, dete može imati intenzivne periode glupiranja i nerazumnosti i duge nastupe  plača i ispade eskplozivnog besa u jednom danu.

Faktori koji mogu povećati rizik od pojave bipolarnog poremećaja

Ovi faktori mogu biti:

Blisko srodstvo kao što su roditelji ili braća i sestre sa bipolarnim porećaja

Stresni periodi u životu

Zloupotreba droge ili alkohola

Velike promene u životu kao što je smrt bliske osobe, razvod, promena posla

Prva polovina dvadesetih godina starosti

Poremećaji koji se javljaju udruženo sa bipolarnim poremećajem

Kod osoba koje imaju bipolarni poremećaj, može se javiti još neki poremećaj koji je dijagnostikovan pre ili posle bipolarnog poremećaja. Ove udružene poremećaje treba otkriti i lečiti jer oni mogu pogoršati postojeći bipolarni poremećaj. U udružene poremećaje spadaju:

Anksiozni poremećaji – najčešće se javljaju posttraumatski stresni poremećaj, socijalna fobija i generalizovani anksiozni poremećaj.

Hiperkinetički poremećaj (ADHD) – kod ovog poremećaja simptomi se preklapaju sa bipolarnim poremećajem.  Zato može biti teško razlikovati ova dva poremećaja, pa se nekada pogrešno dijagnostikuje jedan umesto drugog. U nekim slučajevima mogu biti prisutna oba poremećaja.

Zavisnost ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci – dosta osoba sa bipolarnim poremećajem imaju problema sa alkoholom, duvanom ili drogama. Deluje da konzumiranje alkohola i droge mogu olakšati simptome, ali oni u stvari izazivaju, produžavaju i pogoršavaju periode depresije ili manije.

Telesne tegobe – osobe sa bipolarnim poremećajem često imaju još neki zdrvastveni problem kao što je bolest srca, tireoidne žlezde ili gojaznost.

Ako se ne leči, bipolarni poremećaj može dovesti do ozbiljnih problema koje utiču na sve oblasti života. Oni uključuju: problemi sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, problemi sa zakonom, finansijski problemi, problemi u vezama, izolacija i usamljenost, loši rezulatati na poslu ili u školi, često odsustvovanje sa posla ili iz škole pa čak i samoubistvo.

Dijagnostički kriterijumi

Dijagnostički kriterijumi za bipolarni poremećaj zasnovani su na specifičnom tipu poremećaja.

Bipolarni poremećaj tip I – osoba je imala najmanje jednu maničnu ili mešovitu manično-depresivnu epizodu, a mogla je biti i jedna depresivna epizoda.

Bipolarni poremećaj tip II – osoba je imala najmanje jednu depresivnu epizodu i najmanje jednu hipomaničnu epizodu  ( isključuju se manična  i mešovita epizoda). U okviru ovog poremećaja, simptomi uzrokuju stres ili teškoće u nekoj oblasti života, kao što su posao ili emotivne veze.

Cilkotimni poremećaj – osoba je imala više hipomaničnih epizoda i perioda depresije, ali nikada potpunu maničnu epizodu, depresivnu epizodu ili mešovitu epizodu. Za dijagnozu ciklotimnog poremećaja simptomi treba da traju dve ili više godina (za decu i adolescente godinu dana). U toku tog vremena, simptomi nikada ne iščezavaju duže od dva meseca. Simptomi uzokuju značajne poteškoće u nekim oblastima života, kao što su emotivne veze ili posao

Lečenje bipolarnog poremećaja

Bipolarni poremećaj zahteva neprekidno lečenje, čak i u periodima kada se osećate bolje. Primarni tretman za ovaj poremećaj uključuje medikamente i individualno i porodično psihološko savetovanje (REBT psihoterapiju).

Lekove za lečenje bipolarnog poremećaja određuje psihijatar. Neophodno je uzimati redovno prepisanu terapiju i ne obustavljati je bez saveta lekara.

Psihoterapija 

Psihoterapija je drugi važan deo lečenja bipolarnog poremećaja. Fokus psihoterapije je identifikacija nezdravih, negativnih verovanja i ponašanja i zamena istih sa zdravim i pozitivnim. Može biti od pomoći da osoba otkrije šta uzrokuje promene raspoloženja. Takođe se osoba uči kako da se efikasno izbori sa stresom i da izađe na kraj sa uznemirujućim situacijama.

Savetovanje pomaže da osoba i njena porodica nauče o bipolarnom poremećaju (psihoedukacija). Ako zna šta se dešava, osoba može da potraži podršku i stručnu pomoć, a porodica može da prepozna prve znake promene raspoloženja.

Porodična terapija podrazumeva učešće svih članova porodice u psihoterapijskom tretmanu, a sa ciljem da se otkriju i smanje izvori stresa u okviru porodice. Može pomoći  porodici da nauče kako da poboljšaju odnose, reše probleme i razreše konflikte.

Prevencija

Ne postoji pouzdan način da se spreči bipolarni poremećaj. Svakako, početi sa lečenjem kada se pojave prvi znaci poremećaja može uticati da se spreči pogoršanje stanja kod bipolarnog ili nekog drugog poremećaja.

Samopomoć

Ako vam je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, postoje načini da sprečite da blaže epizode prerastu u potpuno razvijene epizode manije ili depresije:

Obratite pažnju na znake upozorenja – ako na vreme obratite pažnju na promene raspoloženja možete sprečiti da se simptomi pogoršaju. Možete zajedno sa svojim ukućanima otkriti obrazac vaših bipolarnih epizoda i šta ih izaziva. Pozovite svog lekara ako osetite da vam počinje depresivna ili manična epizoda. Uključite porodicu i prijatelje da prate rane znake.

Izbegavajte droge i alkohol – iako se možete u početku osećati bolje, korišćenje alkohola i droge može uticati da vam se simptomi povrate.

Uzimajte lekove tačno kako je navedeno – lekovi mogu imati neželjena dejstva i vi se možete osećati loše jer imate psihičko oboljenje koje zahteva doživotno lečenje. U toku perioda kada se osećate dobro možete biti u iskušenju da prekinete sa lečenjem, što može imati ozbiljne posledice zbog pogoršanja bolesti.

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po …

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva …

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija koje leže uosnovi osobina ličnosti otkrivenih kako …