Категорија: Psihologija

Šta su i kako nove Tesla naočare ublažavaju simptome depresije?

Tokom evolucije, čovek se adaptirao na difuznu sunčevu svetlost, kao i na visokoenergetsku UV i visokoenergetsku vidljivu svetlost. Ove svetlosti drže nas u konstantnom stanju pune pripravnosti, pa se protiv njih borimo ili se krijemo i stalno smo pod stresom.

Razvili smo metod kojim transformišemo ove vrste svetlosti u svetlost koja je blagotvorna za naš organizam. Na osnovu dosadašnjih istraživanja, preporučujemo vam naočare Tesla Hyperlight Eyewear. One su izrađene prema našoj patentiranoj tehnologiji kao zamena za naočare za sunce, jer blokiraju UV i visokoenergetsku plavu sunčevu svetlost. Istovremeno, deluju relaksirajuće, poboljšavaju koncentraciju i štite od štetnog dejstva plave svetlosti koju emituju LCD ili LED ekrani.

Karakteristike Tesla Hyperlight Eyewear naočara:

  1. Transformišu UV i visokoenergetsku plavu svetlost u zeleni, žuti, narandžasti i crveni deo spektra vidljive svetlosti
  2. Transformišu plavu LED svetlost u svetlost koja je prijatna za oko (što dovodi do relaksacije).  Transformisana UV i plava visokoenergetska svetlost optimalno su prilagođene prirodnoj osetljivosti oka
  3. Omogućavaju bolju oštrinu slike
  4. Optimizuju funkcije mozga (harmonizuju EEG signale)
  5. Regulišu rad neuroendokrinih sistema; utiču na povećanje nivoa serotonina i regulišu odnos serotinina i melatonina (smanjuju depresiju i nesanicu)
  6. Utiču na biološki sat – cirkardijalni ritam (regulišu krvni pritisak i temperaturu tela)

 

Ukoliko želite da kupite ili probate Tesla naočare, to možete učiniti na linku: https://www.elementizdravlja.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/tesla-hyperlight-eyewear-naocare/

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje kazne. Ko to ne priznaje, laže. Naravno neki ljudi lažu više nego drugi, obično se veća količina laganja sa ciljem smatra manipulacijomPatološko laganje, međutim, je laganje bez određenog cilja, bez ikakve očigledne koristi a često i štetno po samog izvršioca. Osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo kao da izgovara čistu istinu.

Da li je patološko laganje svesno?

Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje imaju problema sa patološkim laganjem veruju u sopstvene laži kao da su one stvarne, te često ne priznaju da imaju problem. Iako, gledano sa strane, ovakvo laganje može dovesti osobu u neprijatnu situaciju kada ljudi otkriju da je konstantno lagala impuls ka lažima izgleda ima funkciju da bar neko vreme osobu prikaže u što boljem svetlu i poveća njeno inače veoma nisko samopuozdanje.

Kako prepoznati patološko laganje?

Osobe koje imaju problema sa patološkim laganjem se najlakše prepoznaju na osnovu velikog broja prekršenih obećanja, upropaštenih veza i nesposobnosti da završe važne zadatke na vreme. Takođe, kako je u osnovi nedostatak samopouzdanja, njihove laži će se odnositi na to da su veoma bliski sa poznatim ličnostima ili da su postigli naki neverovatan podvig. Kako takve osobe nisu svesne posledica svojih izmišljanja, ako ih uhvatite u laži obično se neće izvinjavati ili priznavati krivicu. One će samo nastaviti dalje kao da se ništa nije dogodilo. Obično ako ih otkrije jedan krug ljudi, oni odatle odlaze i biraju novi krug ljudi u kome će nastaviti da se kreću dok ih ne otkriju i tako redom.

Da li je patološko laganje poremećaj?

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti patološko laganje se javlja kao simptom nekih poremećaja ličnosti kao što su granični, antisocijalni ili narcistički poremećaj ličnosti. Međutim, dešava se da patološko laganje može da postoji samo po sebi i kao takvo ono nije deo nekog ozbiljnijeg psihijatrijskog poremećaja. Dakle, jako je bitno razgraničiti da li je patološko laganje samo način ponašanja koji neka osoba manifestuje ili je deo odnosno simptom nekog ozbiljnijeg poremećaja.

Da li postoji tretman za patološko laganje?

Ako se patološko laganje javlja kao simptom nekih od poremećaja ličnosti ono se uglavnom tretira medikamentima i psihoterapijom. Važna stavka u psihoterapiji je da osoba prizna da ima problem s laganjem, jer je za nju velika poteškoća da razluči kada govori istinu a kada laže. U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, psiholog pokušava da otkrije zašto osoba ima potrebu za laganjem, kakvo je njeno uverenje o laganju i kako laž utiče na njene emocije i ponašanje. Ovakve osobe su takođe skolne da manipulišu svoje terapeute, one ne mogu odoleti potrebi za izmišljanjem priča koje potkrepljuju lažnim sećanjima i emocijama. Naravno, ukoliko takve osobe ne pristanu na tretman sa njima nije moguće raditi.

Mr Sanja Marjanović

dipl. psiholog

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost i problem pažnje. Značajno je da se ovi znaci registruju u svim oblastima života deteta – u vrtiću, a najčešće školi, kod kuće, i u slobodnim aktivnostima da drugom decom.

Kako prepoznati simptome impuslivnosti ?

Postoje određeni kriterijumi koji mogu ukazivati na stepen poremećaja : dete kreće u akciju pre nego što razmisli, skače s jedne aktivnosti na drugu, nije u stanju da dočeka da dođe u red, prekida druge u razgovoru, upliće se drugima u ono što rade, ne čeka instrukcije, ne pridržava se pravila u igrama.

Ukoliko je Vaše dete hiperaktivno, biće stalno u pokretu, neprestano će imati potrebu za penjanjem, skakanjem ili trčanjem, neće moći mirno da sedi u stolici, imaće pojačan impuls za govorom, stalno će nešto vrteti u rukama, pokazivaće uznemirenost i nemir.

Treća grupa znakova se odnosi na indikatore nepažnje. To znači da dete ima slabu koncentraciju, ne dovršava započeto, nije u stanju da se organizuje, izostaje sposobnost planiranja, nepažljivo je, odasutno, sa teškoćom se pridržava uputstava, rasejano je, nije istrajno u nekom zadatku ili aktivnosti, teško dovodi aktivnost do kraja, često zaboravlja i gubi stvari.

Da bi što bolje procenili da li se radi o hiperaktivnom detetu ili ne, potrebno je da postoji najmanje šest indikatora iz svake grupe simptoma, uz uslov da su prisutni od najranijeg detinjstva i to u različitim situacijama (kod kuće, u vrtiću ili školi i aktivnostima u slobodno vreme). Pored toga, potrebno je da se intervjuišu oba roditelja i dete, primene skale za procenu ponašanja, izvrši neurološki pregled i testiraju kognitivne sposobnosti.

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je češći kod dečaka nego kod devojčica. Utvrđeno je da postoji genetska predispozija u nastanku ovog sindroma, kao i da su bitni prenatalni činioci (nikotin, trovanje olovom, loša ishrana trudnice…). Ovaj poremećaj je često udružen sa poremećajem razvoja, pre svega u oblasti govora i pisanja, sa simtomima anksiooznosti, kao i problemima u odnosima sa roditeljima, vršnjacima, nastavnicima i širom socijalnom sredinom.

Najčešće se prepoznaje sa poslaskom u školu zbog teškoća sa učenjem, bez obzira na inteligenciju deteta. Potrebno je razviti saradnju sa učiteljem/nastavnikom, razdeliti gradivo na manje celine, napraviti detaljan plan rada, usmeriti se na razvoj fizičkih veština kao i podsticanje kreativnosti koji bi detetu vratili samopoštovanje i samopouzdanje. Detetu su potrebni  razumevanje, rutina, predvidljivost i struktura, pohvala,  kao i Vaša realna očekivanja.

Šta je granični poremećaj ličnosti i kako ga prepoznati (GPL)

Glavna karakteristika graničnog poremećaja ličnosti je visoka nestabilnost u interpersonalnim odnosima, slici o sebi i emocijama. Osobe sa ovim poremećajem ličnosti su obično i veoma impulsivne. Prvi znaci ovog poremećaja se javljaju u ranom odraslom dobu. Nestabilni odnosi sa drugima perzistiraju godinama i obično su povezani sa nestabilnom slikom o sebi i ranim socijalnim interakcijama. Relacije i emocije ovakvih osoba obično se vide kao površne bez mogućnosti produbljivanja.

Kako prepoznati granični poremećaj ličnosti

Postoji nekoliko simptoma koji opisuju granični poremećaj ličnosti:

  • Besumučno bežanje od mogućnosti da se doživi pravo ili imaginarno napuštanje
  • Obrazac nestabilnih i intenzivnih interpersonalnih odnosa koji variraju između dva ekstrema-idealizacije i obezvređivanja
  • Poremećaj identiteta, podrazumeva značajnu i kontinuiranu nestabilnu sliku o sebi
  • Impulsivnost koja se ogleda u prekomernom trošenju, promiskuitetu, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, rizičnoj vožnji, kockanju
  • Povremeno suicidalno ponašanje, pretnje suicidom ili samopovređivanje
  • Emocionalna nestabilnost u vidu epizodičnih padova u raspoloženju (disforije), anksioznosti, razdražljivosti
  • Hronično osećanje praznine
  • Neadekvatno, intenzivno izražavanje besa i teškoća da se on kontroliše (npr. osoba plahovito reaguje u sekundi, konstantno je besna, povremeno se potuče)
  • Prolazne, sa stresom povezane paranoidne misli ili ozbiljniji disocijativni simptomi

Kao i kod svih poremećaja ličnosti osoba mora imati bar 18 godina pre nego što joj se ustanovi granični poremećaj ličnosti. Češći je kod žena, a intenzitet njegovih simptoma se smanjuje sa starenjem. Važno je napomenuti da kad se radi o dijagnostici ne treba klasifikovati ovaj poremećaj kao jeste ili nije već više posmatrati poremećaj kao kontinuum, npr. poremećaj je prisutan u određenom stepenu.

Uzroci graničnog poremećaja ličnosti

Kao i za druge psihološke poremećaje za nastanak i razvoj graničnog poremećaja ličnosti zaslužni su različiti faktori.  Uzroci nastnaka su genetski faktori, socijalni faktori (kvalitet interakcije u ranom razvoju u okviru porodice, vršnjačke grupe), kao i psihološki faktori(ličnost individuee koja je oblikovana sredinom i naučeni načini prevladavanja stresa). Ne postiji jedan faktor koji utiče na nastanak, više je to interakcija ovih nekoliko. Takođe, ukoliko osoba ima ovaj poremećaj to u izvesnoj meri uvećava rizik da će ga preneti na potomstvo.

Tretman graničnog poremećaja ličnosti

Ovaj poremećaj se kod osoba manifestuje u različitim oblicima. Ono što ih najbolje opisuje je neka vrsta teškoće da odbace svoju nerealnu percepciju sveta i okoline. Ovo pri tom nije poremećaj koji uključuju deluzije, iako tako može izgledati, već se pre sastoji u emotivnom prepravljivanju regulatornih kognitivnih funkcija.

Osobe sa ovim poremećajem obično vide druge ,,crno-belo“. Na primer, u zavisnosti od situacije do situacije, psihoterapeut kod koga idu na terapiju može u jednom trenutku biti doživljen kao veoma podržavajuća i negujuća osoba a u drugom trenutku kao jako loša i bezosećajna osoba koja ne brine za klijenta. Ljudi koji rade sa ovakvim poremećajima su uvek svesni ove ,,sve-ili-ništa“ filozofije, veoma su oprezni i istu ne validiraju.

Najbitnija stvar koju psihoterapeuti i lekari uče kada je u pitanju granični poremećaj ličnosti je da ostanu suzdržani i da sve vreme imaju emotivnu i misaonu stabilnost koja izostaje kod klijenta. Mnogi odustaju od tretmana ove vrste poremećaja jer klijenti mogu biti veoma zahtevni, prete siucidom ili samopovređujućim ponašanjem. Ipak, psihoterapija može biti tretman izbora pored medikamenata koji služe za stabilizaciju emotivnog oscilovanja. Uz pomoć lekova, najčešći doprinos psihoterapije je da nauče osobe novim veštinama rešavanja problema i emocionalne regulacije. Međutim, napredak u terapiji se vrlo teško ostvaruje i nije zagarantovan a dužina njegovog trajanja je najmanje godinu dana.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Rak i psiha

„Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem“     

Elinda Evans                                                                                                                                                                                       

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike.

Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči.

Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna a naročito grupna, jeste i zbog odustajanje od ideje kojoj su mnoge žene sklone a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupe podrške su jedan od  načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da razmeni iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je nophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

 

Izvor: Vladeta Jerotić, Neurotične pojave našeg vremena, Ars Libri, Beograd, 2004. 

Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi

Umetnost je najsuptilniji oblik ljudske prakse, čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula, ljudskog uma i duha. Uobičajena je podela umetnosti na 7 vrsta: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, pozorište i film. Iako su sve one u velikoj meri zastupljene, muzika odudara od svih ljudskih delatnosti, kako zbog svoje sveprisutnosti, tako i zbog svoje drevnosti. Nijedna poznata ljudska kultura, ni danas niti bilo kad u do sada zabeleženoj istoriji, nije bila bez muzike. Stari narodi su muzici pridavali izuzetan značaj. Prema starim Kinezima, muzika, odražava harmoniju između neba i zemlje. Heleni su bili duboko uvereni da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno, dok se u Palestini i na području Mesopotamije, muzika smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti. O muzici starih naroda saznajemo sa reljefa na zidovima palata, grobnica i hramova. U ovo doba se javljaju prve teorije muzike, ali nije bilo notacije, pa su se melodije prenosile usmeno s kolena na koleno. Tek u hrišćanskom periodu muzika dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Ona zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Dopire u našu svest pomoću čula sluha. Sam pojam muzike potiče iz Stare Grčke (mousike – grčka reč). Kako su u staro-grčkoj mitologiji muze bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca.

Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi kao što je lavež psa ili škripanje kočnica- u mnogima izazivaju neprijatna osećanja?Kako muzika nekom lako ide od ruke dok drugima ne ide? Odakle potiče kreativnost? Zašto nas neke pesme toliko pokreću, a druge nas i ne dotiču? A kakva je u svemu tome uloga percepcije? Razumevanje zbog čega volimo muziku i šta nas to u muzici privlači jeste prozor u suštinu ljudske prirode. Svako novo pitanje otvara vidike i um ka razumevanju složenosti muzike, sveta, iskustava i doživljaja. Kao što je filozof Pol Čerčland primetio, ljudi oduvek teže da spoznaju svet, kroz čitavu poznatu istoriju. Naša znatiželja je otkrila mnogo toga što je priroda skrivala od nas: dimenzije prostora i vremena, strukturu materije, mnoštvo oblika energije, poreklo svemira, prirodu samog života zahvaljujući otkriću DNK. Ipak jedna misterija nije otkrivena – to je misterija ljudskog mozga i njegovog stvaranja misli i osećanja, nada i želja, ljubavi i doživljaja lepote, plesa, likovne umetnosti, književnosti i muzike. Psihologija  je nauka koja ima odgovore na neka od tih pitanja – o muzici, percepciji, ličnosti, kreativnosti i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu.

MUZIKOTERAPIJA

Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj muzike na čoveka? Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20. veka u SAD-u. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga, odgovornih za razum i inteligenciju i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i čulnih doživljaja. Istraživači opisuju: “Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo mozga automatski je osvojen.” Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju  voljno da odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.

Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina, boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori. Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce kucati ubrzano.

Čak i stariji ljudi reaguju pozitivno kad slušaju muziku svoje mladosti, što je fenomen koji se može korisno upotrebiti u muzikoterapiji za stare ljude. Muzikoterapija ima široko polje primene zbog toga što podrazumeva korišćenje verbalnih i neverbalnih tehnika. Muzikoterapija koristi muziku (zvuk) u dijagnostičke, terapijske i profilaktičke svrhe. Primenjuje se u svim granama medicine i defektologije, kod dece i odraslih, od najranije dobi do starosti, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima. Može se primenjivati kod zdravih osoba u cilju podsticanja rasta i razvoja i u profilaktičke svrhe. Muzikoterapija je pridružena zdravstvena struka i predstavlja nezavisnu profesiju, a primenjuje je edukovani terapeut – muzikoterapeut.

Nakon postavljene indikacije, muzikoterapeut primenjuje neku od tehnika muzikotarepije koje su prihvaćene u svetu, uz prospektivno praćenje i evaluaciju dobijenih rezultata.

Postoje dve velike oblasti muzikoterapije:

receptivna muzikoterapija– u kojoj subjekat sluša odabrani muzički komad koji mu pomaže da postigne željeni psihološki efekat i

aktivna muzikoterapija – gde terapeut i pacijent komuniciraju glasom ili instrumentom i ostvaruju komunikaciju kada je verbalna komunikacija otežana ili potpuno onemogućena.

Muzika ima i manipulativnu moć i svakodnevno je slušamo bez naše volje. Zbog toga je malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla, ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca. Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog. Muzički sadržaj je najjači čulni stimulans za koji se zna. Ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže nego proizvod bilo koje druge aktivnosti.

MUZIKA I EMOCIJE

Dokazano je da muzika utiče na ljude, i pozitivno i negativno. Ovi uticaji mogu biti prolazni i dugotrajni. Muzika povezuje sve emocionalne, duhovne i fizičke elemente univerzuma. Ona može menjati raspoloženje osobe. Utvrđeno je i da izaziva fizičke reakcije kod mnogih ljudi istovremeno, takođe ima sposobnost da ojača ili oslabi emocije. Muzika je organizovan zvuk, ali ta organizacija mora da sadrži elemente neočekivanog – inače je emocionalno prazna i robotizovana.

Svako je nekad u životu iskusio jake telesne doživljaje slušajući muziku. Žmarci niz kičmu, naježenost, suze, ”treperenje” u stomaku ili smeh. To su samo neke od reakcija koje se javljaju kad nas muzika duboko dirne, ”uradi” ili ”razbije”. U slučaju muzike koja se najbolje uklapa u situaciju, pojedinac će verovatno imati najveću predispoziciju da na nju emocionalno reaguje.

Da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećanja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Za javljanje osećanja potrebno je da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takođe izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije?

Emocije izazvane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraćaju onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u buđenju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u tome, onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način, najčešće zbog ritma. Samo telo sadrži ritmove, u radu srca, hodu, disanju itd. Muzika takođe utiče na: brzinu disanja, električni otpor kože, zenice, krvni pritisak i puls.

Klasična muzika iz baroknog perioda opušta srce i puls, u ritmu muzike. Kad telo postane opušteno i budno, um se laše skoncentriše. Barokna muzika smanjuje krvni pritisak i poboljšava sposobnost učenja.

U savremenoj muzici možemo primetiti da se u nekim žanrovima, kao što je tehno, koristi samo ritam bez melodije i harmonije, dok melodija nema smisla bez ritma. Ritam najviše deluje na naš organizam. Reakcije na muziku lako se mogu primetiti u ljudskom telu. Srce u toku jednog minuta obavi između 60 i 90 otkucaja, dok se za vreme slušanja neke hevi metal pesme puls poveća čak i do tri puta. Međutim, ne menja se samo puls, već i radna sposobnost. Problem se povećava kada se taj ritam stalno ponavlja jer to može da ima hipnotički efekat i može da dovede do stanja sličnog histeriji. Isti  je problem i sa muzikom istog ili sličnog žanra, koja u kombinaciji blage i spore muzike, i u elementu sa depresivnim tekstom, utiče na osobe koje slušaju i time povećavaju mogućnost pojave nekih depresivnih stanja. To je isto jako opasno, iako muzika nije agresivnog karaktera. Najbolji primer je pojava novih  ”Emo ” pokreta, čiji su poklonici učestalo skloni samoubistvu.

Slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljene osobe upravo podseća na njen neuspeh, ponavlja osećaj bola i time ga urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje slušaoca sa iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u povodljivom umu slušalaca, takva “ljubav” postaje stvarni doživljaj, kao kod elektrostimulacije određenih centara u mozgu, i ojačava sa svakim novim slušanjem. S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, od gubitnika – pobednika.

Muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove. Međutim, nije verovatno da će slušanje bilo kakve muzike, samo po sebi, izazvati agresivnost, ali kod osoba koje već imaju predispoziciju za nasilje i koje su već usvojile poglede koje izražava dotična muzika, ona može biti podrška za određeno delovanje. Jedna studija percepcije slušaoca otkrila je da je tek nekoliko njih verovalo da je muzika stvarno uticala na njihovo ponašanje.

MUZIKA I LIČNOST

Muzički ukus govori o nama više nego što mi mislimo. U istraživanju  koje su 2003. godine sproveli Džejson Rentfrou i Samuel Gosling  korišćeni su testovi ličnosti koji nam daje, ne samo informacije o osobinama ličnosti već i mnogo više od toga. Korišćenjem testa autori ispituju brojne parametre i njihovu povezanost sa muzičkim ukusom, na primer koliko su saosećajni, iskreni, kritični, otvoreni za nova iskustva i savesni ljudi koji slušaju različite muzičke pravce. Tu nije reč samo o ispitivanju osobina ličnosti već i o tome kakve su naravi, sistema vrednosti, stavova, kao i emocija i motivacije ljudi koji slušaju određenu vrstu muzike.

Intervjuišući američke tinejdžere o tome koju muziku slušaju, sačinjena je lista od 16 muzičkih žanrova, a zatim su oni svrstani u četiri kategorije:

refleksivna/kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),

intenzivna/buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),

optimistična/konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i

energična/ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika)

Posle toga je proučavano kako su ove muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Ispostavilo se da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku, otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dok su oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku najmanje otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstrovertni i pokazuju visok stepen saradnje i savesnosti. Oni koji vole energičnu/ritmičnu muziku, su ekstrovertni i spremni na saradnju. U skladu sa tim, ljudi vole određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Ekstroverti najviše vole muziku koja inicira socijalne interakcije, na primer dens muzika. Osobe koje su veoma otvorene za iskustva vole “teške i mračne” tipove muzike, recimo hevi-metal. Smireniju muziku radije slušaju osobe koje su rezervisane, tihe i oprezne. Tipičan introvert strogo kontroliše i pokušava da izbegne uzbuđenje, promene i većinu socijalnih aktivnosti, pa je laganija muzika njegov logičan izbor. Sa druge strane, one koji vole bučniju muziku, odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, to su pričljive i aktivne osobe, koje vole velike skupove ljudi i uzbuđenja.

Druga važna linija razlikovanja osoba koje vole laganiju od onih koje vole bržu i “težu” muziku jeste stepen otvorenosti za iskustva. Opšta tendencija je da su oni koji slušaju smireniju muziku u većem stepenu zatvoreni za nova iskustva, neretko imaju konvencionalan izgled, ponašanje, stavove, više vole poznato u odnosu na novo, i imaju umerenije emocionalne reakcije. Nasuprot njima, ljubitelji “težeg” zvuka su otvoreni za nova iskustva, karakteriše ih intelektualna radoznalost, potreba za promenom i nezavisnost mišljenja.

Muzički izbor i tip ličnosti u neposrednoj su vezi sa ponašanjem pojedinca. Muzički izbor se uglavnom stvara u adolescenciji. Adolescencija je životni period kada je izuzetno važna samostalnost, kritičko preispitivanje stavova odraslih, borba protiv autoriteta i buntovna orijentacija. Rok muziku sluša tip ličnosti koji voli različitosti, pokazuje otpor, dovodi u pitanje uobičajena mišljenja i ideje, pokazuje nezavisnost u mišljenju i sklon je formiranju originalnih stavova. Sa izlaskom iz adolescencije gasi se potreba za otporom prema autoritetima i nastupa adaptacija na preovlađujući sistem vrednosti.

Nalazi brojnih studija širom sveta svedoče o tome da je povezanost između sklopa ličnosti i izbora muzike čak fiziološki, tačnije neurološki uslovljena. Za to je zadužena specifična nervna struktura smeštena u centralnom delu moždanog stabla. Ova struktura zove se retikularni aktivacioni sistem (RAS) i njegova glavna funkcija je da održava mozak na optimalnom nivou budnosti. Smatra se da su RAS ekstroverta i introverta različiti. RAS ekstroverta je hiposenzitivan, nedovoljno osetljiv prilikom prijema stimulacije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je ekstrovertima potrebna dodatna, intenzivna stimulacija da bi RAS bio aktivan. Oni tako imaju potrebu za brzom i bučnom muzikom, jer bi u suprotnom doživeli efekte dosade i pospanosti. RAS introvertnih je hipersenzitivan, aktivira se i na veoma blage draži. Sa druge strane, intenzivnije draži za introverte mogu biti čak i bolne, pa oni biraju mirniju i laganiju muziku.

Osim što sklop ličnosti diktira našu putanju kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putovanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

ZAKLJUČAK

Muzika značajno utiče na naše živote, jer ne postoji osoba koja može da prizna da ne voli muziku i da nema omiljenu pesmu ili omiljenog pevača. Mnogi ljudi žive i dišu kroz muziku, drugi zarađuju novac od nje, a nekima je ona jedini način da se opuste. Zato se kaže da je muzika najbolja terapija koja leči bolesti kao i poremećaje sa mozgom. Ono što osoba sluša oslikava njenu sliku u društvu, uveliko utiče na njenu ličnost i utiče na njeno raspoloženje, čini osobu hrabrijom, veselijom, a u pojedinim trenucima čak i tužnom i depresivnom. Ipak, to zavisi od načina na koji se muzika sluša i oseća.

Umetnici imaju sposobnost da žive u stalno otvorenom stanju interpretacije i reinterpretacije proizvoda svog rada. Za umetnika cilj muzičke kompozicije nije da prenese istinu doslovce, već da prenese neki aspekt univerzalne istine koji će, ako bude uspešan nastaviti da pokreće ljude i utiče na njih čak i kada se društvo i kultura promene. Moć umetnosti je to što nas povezuje jedne s drugima i sa velikim istinama o tome šta znači biti živ i šta znači biti čovek.

LITERATURA

Andreas Leman i dr. Psihologija za muzičare, Univerzitet umetnosti Beograd, Fakultet muzičke umetnosti, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Vladimir Nešić, Traganje za smislom u muzici, Filozofski fakultet u Nišu, DIGP ”Prosveta”, Niš, 2002.

Danijel DŽ. Levitin, Muzika i mozak, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Kako deca reaguju na razvod roditelja

Dečije psihološke reakcije na razvod braka roditelja variraju u zavisnosti od tri faktora:

  • kvaliteta njihovog odnosa sa svakim od njihovih roditelja pre razdvajanja,
  • intenziteta i trajanja roditeljskog sukoba, i
  • sposobnost roditelja da se fokusiraju na potrebe dece u toku njihovog razvoda a i kasnije.

Prva dečija rekacije je odbijanje da prihvate takvu situaciju. Odbijanje da prihvate razvod svojih roditelja je tipično za mlađu decu i to se obično ogleda u dečijim fantazijama koje iznose o pomirenju svojih roditelja. Nakon prihvatanja razvoda kao jedine moguće istine, deca počinju da se brinu. Mlađa deca se često plaše da se roditelji i od njih mogu „razvesti“ ili jednostavno izražavaju brigu da će biti napušteni od jednog ili oba roditelja. Ovakvu situaciju kod dece roditelji često mogu da pogoršaju okrivljujući drugog roditelja za razvod ispred deteta, ogovorajući drugog roditelja na račun njegovih roditeljskih sposobnosti na primer „evo, zaboravio da te preuzme iz škole“ ili kako „ne ume decu nigde da izvede“  i sl. Ako deca nemaju „dozvolu“ da imaju dobar odnos sa drugim roditeljem ili ako smatraju ili tumače situaciju da treba da se „pripaze“ jednog od svojih roditelja u toku razvoda i nakon razvoda, velika je pretpostavka da će deca imati osećanje podeljene lojalnosti izmedju roditelja i uzdrmano bazično poverenja a u krajnjoj liniji mogu postati udruženi sa jednim roditeljem protiv drugog.

Kao jedna od tipičnih reakcija dece na razvod jeste i preokupacija informacijama. Deca će želeti detalje o tome šta se dešava i o tome kako će to sve uticati na njih. Komunikacija od strane roditelja mora biti jednostavna i prilagođena detetu i njegovom načinu razmišljanja.

Bes i agresija prema vršnjacima, prema sestrama, braći i roditeljima takođe, može biti jedna od posledica razvoda. Neprijateljstvo dece prema roditeljima često se usmerava na roditelja koji se smatra krivim, obično je to roditelj koji insistirao na razvodu. Neprijateljstvo okrenuto prema sebi kod deteta može da izgleda i kao depresija kod dece. Depresija kod dece nakon razvoda je česta i može se manifestovati na različite načine: kao usporenost deteta,  sa prisutnošću poremećenog sna ili poremećenim načinom ishrane, samopovređivanjem (ovo je tipično za adolescente i sl. )

Kada su deca mala, ona mogu regresirati u ponašanju na neki niži razvojni stupanj, posebno u govoru koristeći bebeći govor ili, recimo,  mogu početi opet da mokre u krevet, ili na pod i sl. Karakteristično je i to da će se deca često ponašati na način koji roditelje primorava na interakciju, bilo negativnu bilo pozitivnu.

U pokušaju da prežive neprijateljsko raspoloženje medju razvedenim roditeljima ili onima koji su u procesu razvoda, deca često zauzimaju stranu jednog roditelja i to onog sa kojim su trenutno. Ovo može da se manifestuje odbijanjem da razgovoraju sa drugim roditeljem ( čak i preko telefona kao što je u većini slučajeva kod mlađe dece) ili odbijanjem da podele svoje vreme sa drugim roditeljem. Adolescenti se češće ponašaju na sličan način na koji roditelji postupaju jedan prema drugome.

Ukratko, očekujte da će deca testirati roditeljsku lojalnost, prisiljavaće roditelje na razne interakcije ne želeći razvod, izražavaće ljutnju povodom razvoda, odbijaće da idu sa drugim roditeljem i slično što govori da će pokušavati da iskoriste svoju moć deteta u datoj situaciji.

 

Autor: Mirjana Marković, psiholog

Uticaj očeva na razvoj dece

Istraživanja o ulozi majke u razvoj detata ima dosta i to uglavnom zato što teorija o afektivnom vezivanju daje jednu dobru osnovu za izvođenje takvih istraživanja. Nijedna takva teorija nije postojala za očeve, do nedavno, kada su neki istraživači pokušali da gledaju očeve kao „drugog roditelja“.

Kao rezultat tog istraživanja utvrđeno je da očevi igraju suštinsku ulogu u vaspitanju svoje dece. Oni mogu biti osetljivi i negujući isto kao i što su i majke. Negovanje očevog prisustva pomaže deci u emocionalnom, kognitivnom i socijalnom razvoju. Što znači da otac mora biti uključen u dečiji razvoj. Šta to znači? Postoje tri osnovna aspekta učešća oca u dečiji razvoj:

  • Angažman – što podrazumeva direktan kontakt sa ocem i zajednička interakcija dete – otac
  • Dostupnost – što znači prisustvo oca ili pristupačnost detetu
  • Odgovornost – očinski aranžman za resurse koji će biti dostupni detetu.

Postoje istraživanja koja pokazuju da uključenje oca direktno utiče na ponašanje deteta. Recimo, igra otac – dete je važna za decu jer je fizička i veoma stimulativna što dozvoljava detetu da doživi aktivaciju i regulaciju uzbuđenja. Aktivna uključenost oca, takođe, pomaže deci da razumeju i testiraju granice u bezbednom okruženju, što deci pomaže da na razne načine sagledavaju svet oko sebe.

Postoje neka istraživanja koja klisifikuju uključenost oca na osnovu toga da li je njihovo dete razvilo jaku vezanost prema njima. Treba uzeti u obzir da nemaju svi očevi isti nivo angažovanja u porodici koji bi voleli da imaju. Postoje realne situacije i faktori koje to mogu ograničiti, kao štu su pojedinačni karakteri oca, majke i deteta, istorija odrastanja oca, očeva kulturna istorija, bilološka istorija i sl. Fleksiblinost uloge oca može zavisiti i od spoljnih faktora. Često se dešava da majka počne da modelira moderno roditeljstvo time što želi da poboljša očevo roditeljstvo, što je dobro. Ili u negativnim situacijama kada majka nije u stanju da brine o novorođenčetu, kao što je to slučaj sa postporođajnom depresijom, otac je primoran da pruži dodatnu pomoć ili da prikupi dodatna sredstva od porodice ili društva. Ovakvi činovi podstiču verovanje oca u svoje roditeljstvo i ojačava očevu vezu sa njegovim detetom.

Uticaj oca je dokazan i u kognitivnom razvoju deteta. Uključenost očeva u prve tri godine života utiče na veće kognitivno funkcionisanje deteta. Trogodišnjaci imaju bolju sposobnost rešavanja problema. na školskom uzrastu, deca u čijem je razvoju otac bio uključeniji, pripadaju deci sa boljim obrazovnim kompetencijama, više su motivisana da uče i samoobrazovanje vrednuju više. Jedan od razloga za to može biti taj što očevi imaju tedenciju da razgovaraju sa svojom decom postavljajući više pitanja – ko, šta, gde i zašto. Ovakvi tipovi komuniciranja podstuču decu da govore više a kada su očevi u pitanju, i ozbiljnije.

Još jedna stvar za razmatranje je ekonomija. Postoje istraživanja koja govore da očevi koji su više uključeni u razvoj svog deteta takođe imaju i tedenciju da im obezbede finansijsku pomoć, a deca koja su bolja u finansijkom smislu imaju tedenciju boljeg učenja u školi. To otežava utvrđivanje da li deca bolje rade u školi jer su njihovi očevi ili više uključeni ili je to zato što su ekonomski bolje obezbeđeni. Ali jedna stvar je sigurna, očevi koji provode dosta vremena pomažući deci svojim studijama apsolutno povećavaju kvalitet učenja svoje dece. Oni takođe mogu pomoći u razmišljanju dece i njihovom uspehu kasnije u životu – uključivanjem u njihove društvene i sportske aktivnosti.

Jedan od ključnih načina na koji očevi pomažu u razvoju svoje dece je omogućavanje da razviju osećaj za industriju, ako tako može da se nazove u našem jeziku. Ovo uverenje u sposobnost da ovlada veštinama pomaže im da razviju osećaj samopoštovanja. Očevi imaju tendenciju da dovedu u pitanje svoju decu da probaju nove stvari. Kada se deca suočavaju sa ovim izazovima i uspevaju (čak i nakon frustracije), počinju da veruju u svoju sposobnost da rade teške stvari.

Emocionalni uticaj očeva. Studije su utvrdile da deca sa uključenim očevima mogu bolje da tolerišu stres i frustracije, da su bolja za rešavanje problema i da imaju bolju kontrolu nad svojim emocijama i impulsima.

Mnogi (ne svi) parovi opisuju trenutnu vezu između majke i bebe. Za očeve, s druge strane, ta veza ponekad nije u potpunosti realizovana sve dok ljubav bebe ne postane recipročna. Ali čak i ako za vezu između oca i novorođenčeta nije trenutak, osnova za tu kasniju vezu usledila je ranim naporima od strane oca. Majke su često primarni negovatelji i više se oslanjaju na negovanje i sigurnost, ali očevi su takođe sposobni da stvore ovu sigurnu vezanost sa svojom novorođenom bebom. To je samoodržavavjući ciklus: Što više vremena ovi provode sa svojim bebama, bolje će razumeti bebine signale. I što bolje razumeju signale, jača veza koju stvaraju.

Kada su očevi angažovani da vode računa o svom tek novorođenoj bebi, pozitivni rezultati su jasni. Bebe postaju sigurnije povezane sa svojim očevima, više su otporne i radoznale, a više su i samouverenije da razgraničavaju i istražuju. Jedna studija koja se bavila trogodišnjicima otkrila je da kada su očevi više brinuli za svoju decu da je to imalo  koristi od društvenog razvoja deteta. Druga studija je vršila ispitivanja empatije za učenike u razredu i utvrdila je da će oni koji su imali sigurnu vezanost prema očevima kao bebe bolje prepoznati druga dečija osećanja i preduzeti korake kako bi ih osećali još bolje.

Kada deca postanu starija, uključivanje oca pomaže im da žive zadovoljnijim životom sa manje depresije, emocionalnih stresova i negativnih osećanja poput straha i krivice. Deca sa uključenim očevima u njihovom razvoju, takođe,  kažu da su srećnija i manje anksiozna. Imaju bolje odnose sa svojim braćom, sestrama i rođacima. Njihovi odnosi su manje negativni i sa manje konflikta. S druge strane, negativne ili neprijateljske veze sa očevima mogu dovesti do negativnog društvenog ponašanja i lošijih odnosa sa vršnjacima.

Određene osobine ličnosti su češće kod dece sa očevima koji su uključeni u njihov razvoj aktivno, a to su osobine koje mogu doprineti dugotrajnijoj sreći i uspehu. Na primer, studije su utvrdile da deca sa uključenim i negujućim očevima mogu bolje tolerisati stres i frustracije, da su bolja u rešavanju problema i da imaju bolju kontrolu nad njihovim emocijama i impulsima.

Kao mladi ljudi, oni koji su imali negujuće i dostupne očeve, imaju tendenciju da budu bolje prilagođeni, pouzdani i prijateljski; oni prijavljuju viši stepen samopoštovanja; strpljiviji su i razumljiviji,  i imaju više podrške, kao i dugoročna, bliska prijateljstva.

Angažovani očevi mogu pomoći u poboljšanju pozitivnih ishoda za decu, tako da je logično da mogu pomoći u prevenciji negativnog ponašanja. Neki od najčešćih i problematičnih problema detinjstva i adolescencije smanjuju se kada očevi imaju aktivnu ulogu u životima svoje dece. Kod dece, osećanje bliskosti prema ocu i čest rad s ocem može smanjiti rizik od antisocijalnog ponašanja, hiperaktivnosti i problema sa ponašanjem.

U adolescenciji postaje još važnije da se izbegne negativno ponašanje, jer udari mogu biti veći. A blizak odnos sa ocem može pomoći mladima da ostanu na pravom putu. Deca koja se snažno identifikuju sa svojim očevima izbjegavaju brojne ozbiljne negativne ishode – uključujući i zatvaranje, obezvređivanje roditelja,  bežanje iz škole kao i  korišćenje psihoaktivnih supstanci i alkohola.

Kada su očevi odsutni, prema izveštaju Alena i Dalia, „dečaci su u proseku više nesrećni, tužni, depresivni, zavisni i hiperaktivni. Devojčice, češće postaju prekomerno zavisne i imaju emocionalne probleme kao što su anksioznost i depresija“.

 

 

Reference:

[1] Cabrera N, Fitzgerald HE, Bradley RH, Roggman L. Modeling the dynamics of paternal influences on children over the life course. Appl Developmental Sci. 2007;11(4):185-189.

[2] Pruett, K., The Nurturing Father, New York: Warner Books, 1987.

[3] Rohner, R. P., & Veneziano, R. A. (2001). The importance of father love: History and contemporary evidence. Review of General Psychology, 5, (4), 382-405.

[4] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

[5] Cummings, E. M., & O’Reilly, A. W. (1997). Fathers in family context: Effects of marital quality on child adjustment. In M. E. Lamb (Ed.), The role of the father in child development (3rd ed.). New York: Wiley.

[6] Palkovitz, R. (2002). Involved fathering and child development: Advancing our understanding of good fathering. In C. S. Tamis-LeMonda, & N. Cabrera (Eds.), Handbook of father involvement (pp. 33–64). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum.

[7] Paquette, D. (2004). Theorizing the father–child relationship: Mechanisms and developmental outcomes. Human Development, 47, 193–219.

[8] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[9] Cabrera N, Fitzgerald HE, Bradley RH, Roggman L. Modeling the dynamics of paternal influences on children over the life course. Appl Developmental Sci. 2007;11(4):185-189.

[10] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

[11] Pedersen FA, Anderson BJ, Kain RL. (1980). Parent-infant and husband wife interactions observed at age five months. In F. Pedersen (Ed.), The father-infant relationship: Observational studies in the family setting (pp. 71-86). New York: Praeger.

[12] Nugent S. Cultural and psychological influences on the father’s role in infant development. J Marriage Fam. 1991;53:475-485.

[13] Easterbrooks MA, Goldberg WA. Toddler development in the family: Impact of father involvement and parenting characteristics. Child Dev. 1984;53:740-752.

[14] Yogman MW, Kindlon D, Earls F. Father involvement and cognitive/behavioral outcomes of preterm infants. J Am Acad Child Adolesc Psychiatry. 1995;34(1):58-66.

[15] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[16] Rowe ML, Cocker D, Pan BA. A comparison of fathers’ and mothers’ talk to toddlers in low-income families. Social Development. 2004;13:278-291.

[17] Snarey, How Fathers Care for the Next Generation, 1993.

[18] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[19] Clarke-Stewart, ‘And Daddy makes three’, Child Development, 1978; Clarke-Stewart, ‘The Father’s contribution’, in Pedersen (ed.), The Father-Infant Relationship, 1980.

[20] Biller, H.B. & Solomon, R.S., Child Maltreatment and Paternal Deprivation: A Manifesto for Research, Prevention, and Treatment, Lexington, MA: Lexington, 1986.

[21] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[22] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[23] Cox MJ, Owen MT, Henderson VK, Margand N. The prediction of infant-father and infant-mother attachment. Developmental Psychology. 1992;28:474-483.

[24] Parke R, Swain D. Infant characteristics and behavior as elicitors of maternal and paternal responsiveness in the newborn period. Paper presented at the meeting of the Society for Research in Child Development, Denver, CO. 1975.

[25] Kato, K., Ishii-Kuntz, M., Makino, K., & Tsuchiya, M. (2002). The impact of paternal involvement and maternal childcare anxiety on sociability of three-year-olds: Two cohort comparisons. Japanese Journal of Developmental Psychology, 13 (1), 30-41.

[26] Biller HB. Fathers and Families: Paternal Factors in Child Development, Westport: Auburn, 1993; Biller, H.B. & Trotter, R.J., The Father Factor, New York: Simon & Schuster, 1994.

[27] How Do Fathers Fit In? Civitas: The Institute for the Study of Civil Society. Available at http://www.civitas.org.uk/hwu/FatherFactsheet.pdf. Accessed May 12, 2014.

[28] Easterbrooks, M. A., & Goldberg, W. A. (1990). Security of toddler-parent attachment: Relation to children’s sociopersonality functioning during kindergarten. In M. T. Greenberg, D. Cicchetti, & E. M. Cummings (Eds.), Attachment in the preschool years: Theory, research and intervention (pp. 221-244). Chicago: University of Chicago Press.

[29] Flouri, E. (2005). Fathering and child outcomes. West Sussex, England: John Wiley & Sons Ltd.

[30] Volling, B. L., & Belsky, J. (1992). The contribution of mother-child and father-child relationships to

the quality of sibling interaction: A longitudinal study. Child Development, 63, 1209-1222.

[31] Lieberman, M., Doyle, A., & Markiewicz, D. (1999). Developmental patterns in security of attachment to mother and father in late childhood and early adolescence: Associations with peer relations. Child Development, 70 (1), 202-213.

[32] Paley, B., Conger, R. D., & Harold, G . T. (2000). Parents’ affect, adolescent cognitive

representations, and adolescent social development. Journal of Marriage and Family, 62 (3), 761-776.

[33] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[34] Mischel, W., Shoda, Y. , & Peake, P. K. (1988). The nature of adolescent competencies predicted by

preschool delay of gratification. Journal of Personality and Social Psychology, 54, 687-696.

[35] Fish, K. D., & Biller, H. B. (1973). Perceived childhood paternal relationships and college females’ personal adjustment. Adolescence, 8, 415-420.

[36] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[37] McClelland, D. C., Constantian, C. A., Regalado, D., & Stone, C. (1978). Making it to maturity. Psychology Today, 12, 42-46.

[38] Franz, C. E., McClelland, D. C., & Weinberger, J. (1991). Childhood antecedents of conventional social accomplishments in midlife adults: A 35-year prospective study. Journal of Personality and Social Psychology, 60, 586-595.

[39] Franz, C. E., McClelland, D. C., & Weinberger, J. (1991). Childhood antecedents of conventional social accomplishments in midlife adults: A 35-year prospective study. Journal of Personality and Social Psychology, 60, 586-595.

[40] Risch, S. C., Jodl, K. M., & Eccles, J. S. (2004). Role of the father-adolescent relationship in shaping adolescents’ attitudes toward divorce. Journal of Marriage and Family, 66, 46-58.

[41] Amato, P. R. (1998). More than money? Men’s contributions to their children’s lives. In A. Booth & A. Crouter (Eds.), Men in families: When do they get involved? What difference does it make? (pp. 241-178). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, Publishers.

[42] Koestner, R., Franz, C., & Weinberger, J. (1990). The family origins of empathic concern: A 26 year longitudinal study. Journal of Personality and Social Psychology, 58, 709-717.

[43] Peterson, J. L., & Zill, N. (1986). Marital disruption, parent-child relationships, and behavior problems in children. Journal of Marriage and the Family, 48 (2), 295-307.

[44] Flouri, E. (2005). Fathering and child outcomes. West Sussex, England: John Wiley & Sons Ltd.

[45] Aldous, J., & Mulligan, G. M. (2002). Fathers’ child care and children’s behavior problems: A longitudinal study. Journal of Family Issues, 23 (5), 624-647.

[46] Furstenberg, F. F., & Harris, K. M. (1993). When and why fathers matter: Impacts of father involvement on the children of adolescent mothers. In R. I. Lerman & T. J. Ooms (Eds.), Young unwed fathers: Changing roles and emerging policies (pp. 117-138). Philadelphia: Temple University Press.

[47] Barnes, G. M. (1984). Adolescent alcohol abuse and other problem behaviors: Their relationships and common parental influences. Journal of Youth and Adolescence, 13, 329-348.

[48] Coombs, R. H., & Landsverk, J. (1988). Parenting styles and substance abuse during childhood and adolescence. Journal of Marriage and the Family, 50, 473-482.

[49] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[50] Gjerdingen, D. K., Froberg, D. G., & Fontaine, P. (1991). The effects of social support on women’s health during pregnancy, labor, and delivery, and the postpartum period. Family Medicine, 23, 370-375.

[51] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[52] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA: Harvard University Press.

[53] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA:

Harvard University Press.

[54] Townsend, Nicholas W. (2002). The Package Deal: Marriage, Work and Fatherhood in Men’s Lives. Philadelphia: Temple University Press.

[55] Coiro, M. J., & Emery, R. E. (1998). Do marriage problems affect fathering more than mothering? A quantitative and qualitative review. Clinical Child and Family Psychology Review, 1 (1), 23-40.

[56] Biller, H. B. (1993). Fathers and families: Paternal factors in child development. Westport, CT: Auborn House.

[57] Fagan, J., & Barnett, M. (2003). The relationship between maternal gatekeeping, paternal competence, mothers’ attitudes about the father role, and father involvement. Journal of Family Issues, 24 (8), 1020-1043.

[58] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

[59] Harper, S. E., & Fine, M. A. (2006). The effects of involved nonresidential fathrs’ distress, parenting behaviors, inter-parental conflict, and the quality of father-child relationships on children’s wellbeing. Fathering: A Journal of Theory, Research, & Practice about Men as Fathers, 4 (3), 286-311.

[60] Schartz, S. J., & Finley, G. E. (2006). Father involvement, nurturant fathering, and young adult psychosocial functioning: Differences among adoptive, adoptive stepfather, and nonadoptive stepfamilies. Journal of Family Issues, 27 (5), 712 – 731.

[61] Yuan, A. S. V., & Hamilton, H. A. (2006). Stepfather involvement and adolescent well-being. Journal of Family Issues, 27 (9), 1191-1213.

[62] Amato, P. R. (1998). More than money? Men’s contributions to their children’s lives. In A. Booth & A. Crouter (Eds.), Men in families: When do they get involved? What difference does it make? (pp. 241-178). Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, Publishers.

[63] Sobolewski, J. M., & King, V. (2005). The importance of the coparental relationship for nonresident fathers’ ties to children. Journal of Marriage and Family, 67, 1196–1212.

[64] Barber, B. L. (1994). Support and advice from married and divorced fathers: Linkages to adolescent adjustment. Family Relations, 43, 433-438.

[65] Allen S, Daly K. The effects of father involvement: An updated research summary of the evidence. Centre for Families, Work & Well-Being. 2007.

[66] Marsiglio, W., Amato, P., Day, R. D., & Lamb, M. E. (2000). Scholarship on fatherhood in the 1990s and beyond. Journal of Marriage and the Family, 62, 1173-1191.

[67] DeLuccie, M. F. (1996). Predictors of paternal involvement and satisfaction Psychological Reports, 79, 1351-1359.

[68] Lamb, M. E. (1987). Introduction: The emergent American father. In M. E. Lamb (Ed.), The father’s role: Cross-cultural perspectives (pp. 3-25). New York: Wiley.

[69] Almeida, D. M., & Galambos, N. L. (1991). Examining father involvement and the quality of fatheradolescent relations. Journal of Research on Adolescence, 1, 155-172.

[70] Eggebean, D. J., & Knoester, C. (2001). Does fatherhood matter for men? Journal of Marriage and the Family, 63, 381-393.

[71] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA: Harvard University Press.

[72] Barnett, R. C., Marshall, N. L., & Pleck, J. H. (1992b). Men’s multiple roles and their relationship to men’s psychological distress. Journal of Marriage and the Family, 54, 358-367.

[73] Lerman, R., & Sorensen, E. (2000). Father involvement with their nonmarital children: Patterns determinants, and effects on their earnings. Marriage and Family Review, 29 (2/3), 137-158.

[74] Snarey, J. (1993). How fathers care for the next generation: A four-decade study. Cambridge, MA: Harvard University Press.

[75] Crouter, A. C., Bumpass, M., Head, M., & McHale, S. (2001). Implications of overwork and overload for the quality of men’s relationships. Journal of Marriage and the Family, 63, 404-416.

[76] Rosenberg J, Wilcox WB. The importance of fathers in the healthy development of children. U.S. Department of Health and Human Services, Administration for Children and Families Administration on Children, Youth and Families, Children’s Bureau, Office on Child Abuse and Neglect. 2006.

Da li ste znali da pojedina muzika uspešno uspavljuje. Pročitajte kako neke vrste muzike deluju na nesanicu…

Osobe koje se uspavljuju uz pomoć muzike najčešće pre odlaska na spavanje slušaju dela jednog čuvenog kompozitora, rezultati su online istraživanja koje su sprovela dva britanska univerziteta.

U anketi je učestvovala 651 osoba, a sproveli su je naučnici sa Univerziteta Goldsmits u Londonu i Univerziteta Šefild.

Gotovo 62 odsto ispitanika odgovorilo je da pre spavanja sluša muziku koja im pomaže da lakše zaspe. Radilo se o 14 muzičkih žanrova i 545 muzičara.

Najpopularniji ‘uspavljivač’ bila je klasična muzika s 31,96 odsto zastupljenosti, potom rock muzika koju je slušalo 10,82 odsto ispitanika, pop-muzika kojom se uspavljivalo 7,47 odsto učesnika studije. Najnepopularnija muzikaa za uspavljivanje, s 3,35 posto zastupljenosti bio je heavy-metal.

Najzastupljeniji muzički umetnik po rezultatima ankete je klasičar Johan Sebastijan Bah, drugo mesto dijele Ed Širan i Volfgang Amadeus Mocart, na trećem je Brajan Eno, a četvrto mesto su podelili Koldplej i Frederik Šopen.

“U studiji je uz pojam muzike često upotrebljavan pojam ‘odvraćanja pažnje’. Ispitanici su muziku najčešće povezivali kao sredstvo za odvraćanje od negativnih misli”, zaključili su autori studije.

“Muzika je opcija mnogima kojima treba pomoć u borbi protiv nesanice, nije preskupa, a nema ni neke specifične nuspojave”, rezultati su studije britanskih naučnika.

Popularnost muzike u borbi protiv insomnije ne iznenađuje direktora nemačkog Centra za san i spavanje, Hansa-Guentere Visa, koji dodaje da muzika poput Mocartove ili Bahove smanjuje broj otkucaja srca i usporava disanje.

Reč je o muzici koja ima oko 60 do 80 taktova u minutu, a tome najčešće odgovaraju klasična muzika ili lagani jazz. Jednako opuštaju keltska muzika, indijanski instrumenti ili rock balade u instrumentalnoj verziji.

U pitanju je muzika slična meditaciji koja usporava aktivnost nervnog sistema, smanjuje anksioznost, snižava krvni pritisak i smanjuje lučenje hormona stresa – kortizola.

“Sve što pojedinca uspe da relaksira, pomaže mu i da mirno zaspi”, kaže Vis, dodajući da je jedna od takvih metoda muzika.

“Kada uživamo u najdražem obroku naš mozak oslobađa neurotransmiter dopamin koji je povezan s osećajem zadovoljstva i nagrađivanja. Isti neurotransmiter se oslobađa kad slušamo muziku koju volimo”, podsetio je Vis.

Šta su i kako nove Tesla naočare ublažavaju simptome depresije?

Tokom evolucije, čovek se adaptirao na difuznu sunčevu svetlost, kao i na visokoenergetsku UV i visokoenergetsku vidljivu …

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …