Категорија: Psihologija

Ljutnja i bes

Ljutnja i bes

Ljutnja je neizostavni deo našega emocionalnoga i socijalnog sveta. Tokom dana ulazimo u interakcije s različitim ljudima od kojih neke nisu prijatne. Povremeno se ljudi prema nama ponašaju nepravedno, uvrede nas ili nas iritiraju. Ponekad nam čak prete i napadnu nas.

Ljutnja je normalna, ljudska, emocionalna reakcija koju doživljavaju svi ljudi bez obzira na uzrast. Naime, ljutnja je jedna od emocija koje se pojavljuju unutar prvih nekoliko meseci života, što znači da od vrlo ranog doba svi ponekad osećamo ljutnju. Ljutnja se uopšteno smatra negativnom emocijom. Većina ljudi ljutnju smatra nepotrebnim osećajem i ne vole biti predmet ljutnje drugih. Zašto je to tako? Najpre zato što ljudi vrlo često mešaju pojmove ljutnja i agresivnost, a često ih i zamjenjuju. Međutim, razlika između njih vrlo je bitna.

Kada se javlja ljutnja

Ljutnja je doživljaj koji se pojavljuje kao reakcija na zamišljenu ili stvarnu nepravdu, bol ili frustraciju. Pomaže nam u upoznavanju sebe samih, pokazuje što nam je važno, jer samo ono što nam je važno izazvat će našu reakciju. Isto tako ljutnja pokazuje što mi lično doživljavamo kao nepravdu. Ljutnja nas i pokreće. Ona unutrašnjim procesima priprema telo za konkretnu akciju. Ti procesi organizmu daju brzinu, okretnost, spretnost, energiju i snagu potrebnu za reagovanje. Bez njih ne bismo se pokrenuli i rešavali brojne probleme u našem životu. Ljutnja, upravo zbog toga što može biti vrlo snažna, zahteva intenzivno i brzo bavljenje problemom i na taj način potstiče promene i komunikaciju. Dakle, ljutnja sama po sebi zapravo nije negativna. Problemi nastaju zbog načina na koji svoju ljutnju izražavamo.

Agresivnost i bes

Agresivnost (verbalna ili fizička) mogući je splet ponašanja kojima se koristimo kada smo ljuti, a usmeren je na izazivanje štete, osvetu ili uopšteno na izazivanje bola. Agresija je povezana s nasiljem, kriminalom, zlostavljanjem u porodici, razvodom braka, nesređenim međuljudskim odnosima, lošijim obavljanjem posla, lošijim zdravljem (glavobolje, visoki pritisak, srčani udar…), emocionalnim poremećajima itd. Agresija kao pogrešan odgovor na osećaj ljutnje postaje sve veći problem u društvu. Stope kriminala, ubistava, nasilja u porodici i silovanja su zabrinjavajuće. Nasilja ima čak i u krugu porodice, gde bismo trebali imati svoj mali „zaklon“ i sigurno mesto. Već i mala deca pokazuju agresivno ponašanje.

Agresivna deca

Agresivna deca obično dolaze iz „razorenih“, agresivnih, nasilnih domova. Kada bismo mogli pritisnuti jedan tajno dugme kojim bismo eliminisali svaku osobu koju želimo, bez ikakvih posledica, 69% muškaraca i 56% žena izjavilo je da bi to učinili – pokazalo je jedno psihološko istraživanje. Možemo li kontrolirati svoju ljutnju tako da je ne pokazujemo kao agresiju? Normalno je osećati ljutnju i to se događa kod svih ljudi. Ljutnja je snažna emocija i nije je lako kontrolisati, pogotovo ako nas tome niko nije naučio ili nas je naučio pogrešno. Međutim, možemo naučiti dobre, korisne načine kako se nositi s osećanjem ljutnje, koji neće škoditi ni nama niti ljudima oko nas. Doživljaji ljutnje nikada nisu opravdanje za agresiju.

Kontrolisanje ljutnje

Učeći da kontrolišemo ljutnju, izbegavamo mogućnost da ljutnja počne kontrolisati nas i naš život. Ako nismo naučili kako se na konstruktivan način nositi s ljutnjom, verovatno ćemo upasti u jednu od dve poznate kategorije ljudi: gutači ili eksplozivci. Gutači se nisu oslobodili ljutnje, oni su je potisnuli i zapravo su opasni jer bi kad – tad mogli eksplodirati. Povod eksploziji je najčešće situacija koja sama po sebi ne bi izazvala tako snažnu reakciju. Eksplozivci su oni kod kojih je osećanje ljutnje čvrsto povezan sa agresivnim ponašanjem. Sve to ostavlja malo vremena za razmišljanje o izbegavanju agresije – lavina jednostavno krene i poruši sve pred sobom. Koji su to upozoravajući znakovi? – 1. Osoba ima „kratak fitilj“, svakodnevno je nervozna i lako se razbesni, 2. Osoba je sklona pretnji sa fizičkim obračunom, 3. osoba je sklona alkoholu ili drogama , 4. Osoba ulazi u opasne ili riskantne situacije (npr. prebrza vožnja), 5. Osoba već ima istoriju agresivnog ponašanja uključivši i ono prema životinjama, 6. Osoba nosi oružje i fascinirana je oružjem, 7. Osoba se druži s agresivnom grupom i 8. Osoba je i sama bila žrtvom nasilja.

Zakažite psihoterapiju

Izvor: Psihopatologija svakodnevnog života, Marko Munjiza

Višestruka ličnost. Poremećaj višestruke ličnosti

Višestruka ličnost. Poremećaj višestruke ličnosti

Višestruka ličnost

Višestruka ličnost. Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj.

Definicinja. Višestruka ličnost

Predstavlja kompleksan, hronični, disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. Od drugih psihijatrijskih  poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih, ali naizmeničnih,  subjektivno odvojenih identiteta,  i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja, otvorene amnezije, ili oboje.

Epidemiologija višestruke ličnosti

Obično počinje u detinjstvu, ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. Češće se javlja medju osobama ženskog pola.

Etiologija višestruke ličnosti

Nastaje kao posledica traume, pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. Medjutim, trauma je nužan, ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu , pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog eventualno doživljenog sex uzbudjenja). Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti, povezani sa traumatskim doživljavanjima.

Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti.

Deca i višestruke ličnosti

Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca.

Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba, pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. Zato, zlostavljajući ih , zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto.

Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva, često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i  „droljama“ , koje zaslužuju ono što su dobili; a to im je „kazna“ što su bili loši. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. Oni se samookrivljavaju, što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća, pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi  kojim je stalo do njihovih interese, što traumatičnom iskustvu daje više smisla. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi, ovi se osećaju neshvaćenim.

Klinička slika poremećaja višestruke ličnosti

Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti, od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku.

U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti, au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana , sa jedinstvenim osećanjima, obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom.

Kliničke komplikacije nisu česte, a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama, psihoseksualnim poremećajima, poremećajima kontrole impulsa, samopovredjivanju, pokušajima suicida, heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece, napad ili silovanje, zavisnost od PAS.

Dijagnoza višestruke ličnosti

Poremećaj je redak , a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u  jednoj osobi, pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. Svaka ličnost je potpuna, sa sopstvenim sećanjima, ponašanjem i sklonostima

Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna, ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. Prva promena iz jedne ličnosti u  drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza, relaksacija,abreakcija). 

Diferencijalna dijagnoza poremećaja višestruke ličnosti

Depresija, neurotski poremećaji, poremećaji ličnosti , ScH, zloupotreba PAS, bipolarni poremećaj, temporalna Epi, grand mal Epi, nesposobnost učenja, moždani tumori  , moždani organski psihosinrdom. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti.

Lečenje poremećaja višestruke ličnosti

Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa.

Izvor: Nepoznat autor

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Major depresija sa ili bez melanholije

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje. Negativna uverenja, kao što su „gubitak samopoštovanja“ i „neodgovarajuća krivica“ su među najspecifičnijim, sržnim simptomima major depresije. Neodgovarajuća krivica može biti doživljena kao kazna za prošla nedela (pre tekuće depresivne epizode). Najčešći element negativnih uverenja je osećaj gubitka, koji je udružen sa niskim samopoštovanjem koje se doživljava retrospektivno. Simptom koji najbolje odvaja anksiozna stanja i major depresivni poremećaj jeste osećaj krivice. 

Međutim, anksiozna stanja sa napetošću i panikom su važni simptomi depresije. Anksioznost je jedan od glavnih ajtema Hamiltonove skale. Pacijenti koji pate od subkliničke depresije doživljavaju manju anksioznost nego pacijenti sa major depresijom. Drugi važan simptom depresije je emocionalno i socijalno povlačenje.

I u DSM-IV i u ICD-10 depresivna stanja mogu dalje biti specifikovana kao melanholični ili somatski sindromi. U ranijim deskripcijama (uključujući Frojdovo „Jutro i melanholija“), endogena ili somatska depresija se razlikovala od psihogene ili reaktivne depresije po „ranom jutarnjem buđenju“ i „pogoršanju depresije ujutru“. Ova dva znaka su jedine crte somatske ili melanholične depresije koje nisu uključene u listu simptoma u tabeli 4.5.2.1. Striktno govoreći, dnevna varijacija simptoma nije simptom sama po sebi, već opis fluktuacije. „Najsomatskiji“ simptom u tabeli 4.5.2.1 jeste promena telesne težine. Suicidalne ideje su često prisutne kasno noću, kada se pojača anksioznost.

Merenje socijalnog ponašanja i subjektivnog distresa je pokazalo da je akutna depresija jedno od glavnih oboljenja koje dovodi do distresa i nesposobnosti. Stalna mentalna patnja i suicidalni simptomi snažno utiču na kvalitet života. Suicidalni rizik u major depresiji je naročito visok kada se psihomotorna retardacija poboljša tokom tretmana. Lekar i okolina tipično primećuju poboljšanje pre pacijenta, jer se psihomotorna retardacija poboljšava pre osećaja bespomoćnosti i stanja raspoloženja. Rizik je naročito visok kod socijalno izolovanih ljudi. Major depresija sa sobom nosi najveći suicidalni rizik od svih mentalnih poremećaja, i kod svih pacijenata sa major depresijom se mora proceniti rizik od suicida. Pokazano je da pacijenti sa unipolarnom depresijom imaju veće stope suicida nego pacijenti sa bipolar I i bipolar II poremećajem. Međutim, nisu primećene razlike u intenzitetu simptoma između unipolarnih i bipolarnih pacijenata.

Major depresija sa psihotičnim crtama

Prema DSM-IV i ICD-10, termin „psihotična depresija“ nije sinonim za endogenu ili melanholičnu depresiju. Ovo se slaže sa Hamiltonom koji koristi termin „psihoza“ govoreći o težini simptoma. Kao što Hamilton tvrdi, „…shizofreni pacijent, koji ima deluzije nije obavezno teži od onog koji ih nema, ali depresivni pacijent koji ih ima je mnogo teži…“

Rekurentna depresija

Rekurentna major depresija

Nakon jedne epizode major depresije, oko 85% pacijenata doživljava rekurentne epizode. Dok je prva epizoda major depresije često isprovocirana negativnim životnim događajima, kao što su gubitak posla, penzionisanje, razvod, naredne epizode su često neprecipitirane (ali pozitivni životni događaji takođe mogu isprovocirati depresiju). Tipično, kod rekurentnih depresija se povećava frekvenca i trajanje sukcesivnih epizoda.

Rekurentna kratkotrajna depresija

Simptomi rekurentne kratkotrajne depresije, koje je prvi opisao Angst, slični su onima u major depresiji, i po broju, i po težini. Rekurentna kratkotrajna depresija je stanje major depresije koje traje 2-3 dana. Ova dijagnoza nije potpuno prihvaćena u DSM-IV, ali je uključena u ICD-10. Treba je razlikovati od rekurentnog suicidalnog ponašanja, na primer kod pacijenata sa graničnim poremećajem ličnosti.

Sezonska depresija

Sezonska depresija se najčešće viđa zimi, ređe leti. U DSM-IV, sezonska depresija je usvojena kao specifičnost (a ne kao dijagnostička kategorija) koja se može javiti ne samo u rekurentnoj depresiji, već i u bipolarnom poremećaju. Sezonske epizode (npr. zimska depresija) treba da  brojem prevazilaze sve druge nesezonske depresivne epizode kod istog pacijenta. U ICD-10 sezonska depresija je kratko pomenuta, ali samo u aneksu za poremećaje pod razmatranjem.

Prema DSM-IV, simptomi sezonske depresije su slični kao kod major depresije. Međutim, pokazalo se da se simptomi razlikuju od onih u major depresiji, sa hipersomnijom, prejedanjem, žudnjom za ugljenim hidratima i porastom telesne težine (simptomi koji se često povezuju sa atipičnom depresijom).

Atipična depresija

DSM-IV atipična depresija je specifikum koji se može primeniti i na major depresiju i na bipolarni poremećaj, kao i distimiju. Sržna karakteristika je reaktivnost raspoloženja (tj. poboljšanje raspoloženja kao odgovor na stvarne ili potencijalne pozitivne događaje), dok su udruženi simptomi hipersomnija, pojačan apetit i dobijanje na težini, osećaj težine u rukama ili nogama i preosetljivost na odbacivanje. Pokazano je da se reaktivnost raspoloženja češće viđa kod bipolar II poremećaja nego u unipolarnom depresivnom poremećaju.

Izvor: Oxfordski udžbenik

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija je najviše proučavana psihoterapija u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem. Ova terapija je pokazala efikasnost i u tretmanu osnovnog anksioznog poremećaja ali i u tretmanu komorbidnih (najčešće depresije i drugih anksioznih) poremećaja. Ostali psihoterapijski modaliteti, kao što su psihoanalitički orijentisane terapije, relaksacija (bez izlaganja fobičnim situacijama), upravljanje stresom, hipnoza i sl, nisu dovoljno proučavani u rigoroznim kliničkim studijama pa se ne može sa sigurnošću diskutovati o njihovoj efikasnosti u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem.

KBT i REBT psihoterapija

Kognitivno-bihejvioralni tretman je psihoterapijski pravac koji je prvenstveno orijentisan ka umanjenju simptoma anksioznosti. Cilj tretmana je da se pacijenti edukuju kako da identifikuju, procene, kontrolišu i modifikuju svoja iracionalna uverenja i disfunkcionalna ponašanja. Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija uobičajeno počinje sa jednom ili više psihoedukativnih seansi.

Ciljevi ovih seansi su da pacijent nauči da pravilno identifikuje simptome anksioznosti i agorafobije i da dobije adekvatna objašnjenja koja su vezana za njihovu pojavu. Pri tome se naročita pažnja poklanja učenju A-B-C modela etiologije mentalnih poremećaja, odnosno, kako u određenim situacijama pogrešna uverenja mogu usloviti pojavu straha i njegovih simptoma. U daljem toku kognitivno-bihejvioralne terapije pacijenata sa anksioznim poremećajma sledi kognitivna restrukturacija. Ona se odnosi na korekciju pogrešnih (iracionalnih) uverenja koja imaju pacijenti. Kognitivna restrukturacija se fokusira na promenu precenjenog doživljaja opasnosti i dekatastrofizaciju doživljaja koji se odnosi na ideju o nemogućnosti podnošenja simptoma.

Tehnike KBT i REBT psihoterapije

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji postoji široki spektar tehnika koje se koriste za modifikaciju iracionalnih razmišljanja i disfunkcionalnih ponašanja. Pokazalo se da samo verbalno objašnjavanje nije dovoljno efikasno za promenu iracionalnih uverenja i disfunkcionalnih ponašanja. Zbog toga se od početka terapije praktikuju bihejvioralni eksperimenti, odnosno izlaganje. Zadatak pacijenata je da se samostalno, hijerarhijski postepeno, svakodnevno izlažu fobogenim situacijama, počev od situacija koje izazivaju najmanji strah da bi se došlo do situacija koje izazivaju najveći strah. Pod fobogenim situacijama se podrazumevaju spoljašnje situacije, kao i telesne senzacije koje se javljaju.

Sličan terapijski princip se primenjuje u promeni disfunkcionalnih ponašanja koja se odnose na izbegavanje fobičnih situacija. Suština fobičnog izbegavanja je težnja pacijenta da ne doživi simptome u situacijama u kojima ih je ranije doživljavao ili u situacijama u kojima pretpostavlja da bi ih mogao doživeti, a sve zbog iracionalnog uverenja da su opasni ili nepodnošljivi. Na početku se sa pacijentom napravi hijerarhijska lista situacija koje se izbegavaju, polazeći od situacija koje se „lakše podnose“ ka situacijama koje se „ne podnose“, odnosno koje se uvek izbegavaju. Ova lista treba da sadrži sve situacije koje se izbegavaju, kao i situacije u kojima pacijent zahteva prisustvo osobe u koju ima poverenje. U praksi se za pravljenje ovakve liste koriste standardizovani upitnici. U njima je naveden čitav spektar karakterističnih fobogenih situacija u koji pacijenti upisuju stepen straha (rangiran od 0 do 10), pretpostavljajući da se nalaze sami u toj situaciji.

Smanjena seksualna želja i lečenje. Psihoterapija

Smanjena seksualna želja i lečenje. Psihoterapija

Smanjena seksualna želja i lečenje. Psihoterapija

U lečenju poremećaja seksualne želje u žena kao priznata metoda koristi se psihoterapija koja se fokusira na modifikaciju misli, verovanja, ponašanja te komunikacije i ponašanja u vezi koji utiču na seksualnu želju. Najčešće se radi na promeni negativnih misli i stavova u vezi seksa, očekivanja, kulturoloških i verskih standarda koje posledično dovode do smanjene seksualne aktivnosti ili izbegavanja istih, dodatno potencirajući smanjenje želje.

Kod osoba u vezi, važna su nam očekivanja para, autonomija, kohezija, privrženost, način na koji rešavaju konflikt, pritisak od strane drugog partnera, emocionalna intimnost, i konačno, da li je li ta veza razlog pojave smanjenja seksualne želje ili je smanjena seksualna želja dovela do problema u vezi.

Žena koja ima manju seksualnu želju od svog partnera može osećati pritisak u vezi seksa i obavljati ga kao dužnost ili steći averziju prema njemu. Da se navedeno izbegne, terapija se fokusira na dinamično međusobno uticanje žene i partnera u njihovoj seksualnoj vezi, odnosno njihovo kognitivno funkcioniranje, seksualnu komunikaciju, ponašanje i umeće, i nivo zadovoljstva. Tu je i terapija senzualnog fokusa, koja se najčešće koristi kod parova, a cilj je smanjiti anksioznost i izbegavanje dodirivanja i seksualne aktivnosti, poboljšati seksualnu komunikaciju između partnera i povećati intimnost ponovno prolazeći korak po korak kroz seksualnu aktivnost.

Terapija započinje dodirivanjem po negenitalnim regijama i uspešno prolazeći različite faze vežbi, prelazi se na dodirivanje genitalne regije i konačno, seksualnog odnosa s penetracijom ili neke druge seksualne aktivnosti.

Opsesivno-kompulzivni (anankastični) poremećaj ličnosti

Opsesivno-kompulzivni (anankastični) poremećaj ličnosti

Opsesivno-kompulzivni (anankastični) poremećaj ličnosti – simptomi, uzroci i lečenje

Opsesivno-kompulzivne ličnosti su vredne, skrupulozne, maksimalno pedantne, savesne, tvrdice, preterani komformisti i rigidno se pridržavaju socijalnih pravila i moralnih načela. Izuzetno poštuju red, pravila, organizaciju. Iako mogu da imaju dosta prijatelja, njihovi odnosi nisu bliski. Ove osobe čine velike usluge prijateljima, ali bez spontanosti,entuzijazma ili emotivnog angažmana.

Fokus na rad

Nisu sposobni za velike radosti i uživanje u životu, jer su ekscesivno odani radu i produktivnosti po cenu zapostavljanja uživanja i druženja. Njihova energija je usmerena ka postizanju i obezbedjivanju sigurnosti, a ne ka postizanju zadovoljstva, pri čemu na novac gledaju kao na nešto što im obezbedjuje sigurnost za budućnost. Postoji tendencija da se zavidi autoritetima, ali se to ne ispoljava javno i otvoreno. Naglašeno su oprezni (pa i sumnjičavi). Nesposobni su za kompromise, otudjuju ljude od sebe, jer forsiraju svoja pravila. Imaju malo prijatelja uprkos mogućnosti za stabilan brak.

Disciplina

Njihova uloga u radnim dužnostima je u skladu sa strukturom opsesivno-kompulzivne ličnosti. Žena sa ovim karakteristikama će biti dobar referent za higijenu, ali ne i za zabavu. Radije će biti sekretari i blagajnici nego predsednici. Ponekad pokazuju neumereno insisitranje da se prihvati njihov način delovanja kao što pokazuju i neumere otpor da dozvole drugima da nešto urade (mimo pravila).

Nema imaginacije i originalnosti

Kod ovih osoba ne postoji smisao za imaginaciju i originalnost, već je naglašena preokupacija detaljima i perfekcionizam, što može uticati na sporost u obavljanju poslova. Preokupacija detaljima pomera u stranu krupne probleme. To su ljudi koji ne vide šumu od drveća. Oni žive sistematično, bez smisla za zadovoljstvo, i kada se sruši ceo sistem obezbedjenja može da se razvije depresija ili okp. Nisu sposobni da žive po principu “ovde i sada” , a neretko im se nameću uporne i neprijatne misli koje nemaju kvalitet prisilne neuroze, odnosno OKP.

U formiranju ovog tipa ličnosti od značaja je analni stadijum psihoseksualnog razvoja, tj. on se razvija u fazi roditeljskih pokušaja socijalizacije deteta (trening toaleta).

Nepoznat autor

Šta je zrela ličnost

Šta je zrela ličnost

Šta je zrela ličnost

Današnji psiholozi i psihijatri, i kada zastupaju različite stavove, složili su se oko nekih značajnih i za sve ljude tipičnih kriterijuma koji mogu približno tačno da odgovore na teško pitanje: šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života.

Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju – imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti.

Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku. Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum“ naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje.

Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu.

Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo“. U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti. Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima. Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.

Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

Čovek i njegov identitet, Vladeta Jerotić

Granični poremećaj ličnosti Borderline

Granični poremećaj ličnosti Borderline

Granični poremećaj ličnosti Borderline

Granični slučaj predstavlja dijagnostičku kategoriju koju karakteriše nespecifična slabost Ega (oslabljena tolerancija anksioznosti, slaba kontrola impulsa, nedostatak sublimatornih kanala), što se fenomenološki manifestuje:

  • Relativno dobrom socijalnom adaptacijom
  • Intenzivnim nestabilnim osećanjima
  • Nestabilnim interpersonalnim relacijama
  • Hipersenzitivnošću
  • Anhedonijom
  • Paranoidnim i mazohističkim crtama

Etiologija graničnog poremećaja ličnosti

Genetske studije ukazuju na vezu izmedju granične ličnosti i afektivnih poremećaja. Na EEG-u se uočava skraćen period REM faze latence (što se sreće i kod težih oblika depresije). Kod nekih osoba sa graničnom strukturom primećena je i minimalna disfunkcija mozga u detinjstvu.

Psihodinamski model (Kernberg) smatra da se granična struktura formira u oralnoj fazi psihoseksualnog razvoja pre definitivne integracije dobrog i lošeg objekta što uslovljava ekscesivnu oralnu agresivnost i nesposobnost za njenu neutralizaciju i oslabljenu toleranciju na frustraciju.

Masterson pretpostavlja da je kompromitovan proces separacije (individuacije) jer majka (iz sopstvenih pobuda) ne potkrepljuje detetove pokušaje individuacije, ohrabruje simbiotsku relaciju, dete odbacuje neke od svojih sposobnosti da bi zadržalo majčinu ljubav, što uzrokuje konflikt kome biva podredjen ceo život.

Bergert ističe značaj rane, preedipalne, dezorganoizujuće traume.

Dijagnostički kriterijumi – granični poremećaj ličnosti

            DSM IV (5 od sledećih osam):

  1. Intenzivni i nestabilni interpersonalni odnosi (smena idealizacije i devaluacije)
  2. Impulsivnost u bar dve radnje (trošenje, seks, PAS, kradja, jelo, vožnja)
  3. Afektivna nestabilnost
  4. Suicidalne ili samopovredjujuće aktivnosti
  5. Ispadi besa i srdzbe
  6. Poremećaj identiteta u bar dve oblasti (polna orjentacija, self-image, ciljevi, vrednosti, prijatelji)
  7. Hronični osećaj praznine i dosade
  8. Ulaganje napora da se izbegne stvarno ili imaginarno napuštanje

ICD 10 (dinamska dijagnoza – Kernberg):

Difuzni identitet

Sindrom difuzije identiteta nastaje razvojno, iz neuspeha da se ranije identifikacije integrišu u harmoničan geštalt (Aktar). Dinamski, perzistiraju kontradiktorne identifikacije (što je posledica “splittinga”). Klinički se manifestuje:

  1. Kontradiktornim, inkompatibilnim crtama ličnosti i ponašanjem
  2. Vremenskim diskontinuitetom u selfu
  3. Nedostatkom autentičnosti  (“kao da” ličnost)
  4. Osećajem praznine
  5. Polnom disforijom
  6. Etničkim i moralnim relativizmom
  7. Primitivni mehanizmi odbrane

Mehanizmi odbrane se centriraju oko splittiga, koji je razvojno prvobitni mehanizam odbrane i javlja se kada Ego ne može da podnese delovanje nagona smrti, pa cepa delove selfa koji ga sadrže, kako bi ih projektovao i držao daleko od slabog, dobrog dela. Iz splitinga nastaje potiskivanje. U slučaju insuficijencije konstitucionalnih faktora ili deprivacije od strane objekta Ego neće moći da integriše dobre i loše delove pa će oni funkcionisati manje više odvojeno.

Projektivna identifikacija nastaje iz potrebe da se izbegne sepracija od strane objekta kao i da se kontroliše loš objekat. Delovi selfa projektuju se u objekat i na obejkat se vrši pritisak da projektovane delove proradi a onda se sa takvim delovima identifikuje . na taj način se smanjuje persekutorna anksioznost.

Primitivna idealizacija

Dobar objekat se idealizuje  projekcijom dobrog dela kako bi se zaštitio i držao dalje od lošeg objekta. Kada je persekutorni strah preveliki idealizacija se vezuje za magično omnipotentno poricanje postojanja persekutora. Takodje je moguća i idealizacija persekutornog objekta kada se ego identifikuje sa pseudoidealnim objektom.

Očuvan test realnosti

Test realnosti je bazično intaktan.slabost se može javiti u stresnim situacijama kao i prilikom ulaska u vrlo bliske interpersonalne relacije. Tada je moguća regresija te funkcije Ega i razvoja kratkotrajnih psy epizoda, spontano reverzibilnih, jasno povezanih sa precipitirajućim faktorima.

Kohutova koncepcija

Kohut granični PL  diferencira prema stepenu kohezije selfa. Normalno, self je kohezivan, a odredjuje se prema samoproceni, ostvarivanju ciljeva, regulaciji napetosti i odnosu prema objektima selfa. U odnosu na kohezivnost, Kohut razlikuje:

Kohezivnu (čvrstu)

Narcističku (fragilnu)

Graničnu (fragmentisanu) organizaciju

Granični PL ima “donju” organizaciju ličnosti, fragmentisanost je produžena (ne prolazna), kohezivnost postoji samo u prisustvu objekta selfa. Identitet GPL je iskrivljen, nema kontinuiteta, samopoštovanje fragilno, izražena sklonost ka hipohondrijazi i depresiji.

Gandersenova koncepcija

Po ovom konceptu za koheziju je potreban i neophodan primarni objekat; kohezija je najveća kada se objekat odživljava kao otporan. Kad se javi zabrinutost za pouzdanost objekta ili strah od kontrole, dolazi do regresije. Ukoliko je objekat suportivan javlja se depresivnost, ako je frustrirajući ljutnja, manipulacija, devaluacija, suicidogeno ponašanje, a ako je objekat odsutan dolazi do još veće deterioracije (depersonalizacija, obezvredjivanje, ideje odnosa, prave kratkotrajne psy epizode).

Nepoznat autor

Pozovite psihoterapeuta

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Visoko samopoštovanje ili bezuslovno samoprihvatanje

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo.

Perfekcionizam

Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe. Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe.

Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Samoosuđivanje

Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju.

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje.

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala.

Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema. Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije. Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Strah od novih situacija

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Prihvatanje od strane drugih i strah

Slično je i u relaciji sa drugim ljudima. Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji.

Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Šta je depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Depresija je poremećaj raspoloženja koji se odlikuje prisustvom jake tuge, razočarenja, usamljenosti, beznađa, nedostatka samopouzdanja, kao i osećaj krivice i niže vrednosti. Ovakvo stanje je vrlo ozbiljno i može trajati veoma dugo, remeteći jedinku u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Vrlo često osećaj beznadežnosti može potrajati toliko dugo tako da osoba jedino rešenje i spas pronalazi u samoubistvu.

Simptomi depresije:

  1. Depresivno raspoloženje tokom većeg dela dana, skoro svaki dan
  2. Naglašeno smanjenje interesovanja ili zadovoljstva u svim ili skoro svim aktivnostima, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan
  3. Gubitak energije ili umor skoro svaki dan
  4. Gubitak samopouzdanja ili samopoštovanja
  5. Bezrazložno osećanje preterane ili neodgovarajuće krivice, skoro svaki dan
  6. Rekurentne misli o smrti ili suicidu, ili bilo kakvo suicidalno ponašanje
  7. Smanjena sposobnost razmišljanja ili koncentrisanja ili nesposobnost donošenja odluka, skoro svaki dan
  8. Psihomotorna agitacija ili retardacija, skoro svaki dan
  9. Insomnija ili hipersomnija, skoro svaki dan
  10. Promene apetita (smanjenje ili povećanje, sa pratećim promenama telesne težine)

Lečenje depresije

Depresija se leči primenom lekova iz grupe antidepresiva i/ili primenom psihoterapije. Naučne studije pokazuju da je najbolja terapija za lečenje depresije kombinovana terapija – antidepresiv i REBT psihoterapija.

Na OVOJ stranici proverite da li patite od depresije.