Категорија: Psihologija

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd.

Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja.

Strah

Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike?

To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac.

Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Za vreme napada panike pojavljuju se sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje

Ostali simptomi napada panike

  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom, poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kako se ljudi ponašaju kada imaju napad panike ili strah?

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu.

To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.

  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Ukoliko imate napade panike ili agorafobiju, pozovite psihoterapeuta OVDE

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah)? Samoprocena.

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja treba da postavite sebi da biste to razjasnili.

  1. Da li vam se često ponavlja da iznenada doživite jak strah koji brzo dostiže vrhunac i traje 10 ili više minuta?
  2. Da li je ovaj strah bar ponekad sasvim neočekivan?
  3. Da li ste zbog ovih epizoda straha naročito zabrinuti ili uznemireni?
  4. Da li se zbog tih epizoda straha jako plašite za svoje zdravlje?
  5. Da li zbog ovog straha često izbegavate određena mesta, situacije, aktivnosti ili čak i neke ljude?
  6. Da li vam je postalo teško da radite zbog straha ili ste zbog toga zapostavili neke svoje aktivnosti?
  7. Da li ste zabrinuti kako vaše bliže i dalje okruženje reaguje zbog vašeg straha i da li se zbog toga stidite ili vam je jako neprijatno?
  8. Da li mislite da vaš strah u velikoj meri „nervira“ vašu okolinu ili smeta drugima da žive normalno?
  9. Da li ste toliko preokupirani vašim strahom da često brinete o budućim epizodama straha ili o njihovim mogućim posledicama po vaše zdravlje?

Ako ste odgovorili potvrdno na bar jedno od ovih pitanja (a obično se „prepoznate“ u nekoliko pitanja), sigurno je da imate problem i da treba sebi da pomognete. Ovo ne znači da ste sebi postavili konačnu dijagnozu – to je posao lekara, odnosno terapeuta. Ali, uverili ste se da imate strah čija ispoljavanja nisu normalna i sa kojim „nešto“ valja da učinite.

Kako rešiti problem panike i straha?

Pošto ste prepoznali da imate problem – u ovom slučaju napade panike i/ili agorafobiju – i pošto je to dijagnostički „overio“ i vaš lekar, prvo je pitanje da li možete sami da ga rešite. Naravno, to je stvar vaše procene i očekivanja. Često sam imao priliku da vidim da osobe sa napadima panike imaju sasvim nerealna očekivanja od lečenja.

Neki uzaludno pokušavaju da „snagom volje“ spreče ili zaustave paniku, i veoma teško se mire sa činjenicom da je tako nešto nemoguće. Drugi očekuju da se „problem“ brzo reši i da se nikad više ne ponovi, pa se jako razočaraju kada čuju da se to obično ne događa. Treći bi želeli da se potpuno oslobode svakog straha, zaboravljajući da je strah u mnogim situacijama razumljiva, očekivana i normalna pojava, a da im u drugim, strah spašava život!

Pošto se napadi panike i „strah od straha“ teško podnose, naročito ako su učestali, odnosno veoma izraženi, razumljivo je što su pacijenti obično nestrpljivi i žele pomoć i „izlečenje“ odmah. Zato im u prvom kontaktu treba pružiti informaciju o prirodi poremećaja, uveriti ih da nisu vitalno ugroženi, smiriti ih, pomoći im tako da im se što brže ublaže ili otklone napadi – panike i najistaknutiji simptomi – i objasniti im da će lečenje verovatno potrajati duže nego što oni očekuju. Ovo je istovremeno i prva faza lečenja.

Obratite se psihoterapeutu OVDE ukoliko imate paniku, strah ili agorafobiju ili neki od navedenih simptoma.

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Nova tehnika seksualne terapije za izazivanje jakog i dugotrajnog orgazma kod žena

Nova tehnika seksualne terapije za izazivanje jakog i dugotrajnog orgazma kod žena

Nova tehnika seksualne terapije za izazivanje jakog i dugotrajnog orgazma kod žena: Tehnika stimulacije AFE zone kod anorgazmije

Šta je AFE tehnika stimulacije vagine?

Predložena tehnika stimulacije AFE zone je nova tehnika seksualne terapije koja se radikalno razlikuje od konvencionalnih metoda po tome što ciljano zaobilazi mozak i direktno se obraća vagini.

Stimulacija AFE zone, erogenog centra u unutrašnjoj polovini prednjeg zida vagine, dovodi do brzog početka refleksnog vaginalnog vlaženja i stvaranja erotske osetljivosti. To vrlo često kulminira orgazmom.

S obzirom na 10 do 15 minuta početnog izlaganja ovoj specifičnoj tehnici u stručnom okruženju, oko dve trećine žena koje su imale hronične tegobe poput bolnih odnosa i nemogućnosti doživljavanja orgazma, primetile su značajan pozitivan fiziološki odgovor.

Petnaest procenata žena je odmah reagovalo veoma snažnim i dugotrajnim orgazmom, kao i pratećim obilnim vaginalnim vlaženjem. AFE radikalna tehnika brz je i efikasan metod za lečenje anorgazmije – nemogućnosti doživljavanja orgazma i bolnih seksualnih odnosa.

Pozovite i zakažite seksualnu psihoterapiju

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i REBT psihoterapeut pod supervizijom

Email: info@epsihijatar.net

Mob: 061/180 1972

Kako svetlosna terapija leči depresiju? Bioptron

Kako svetlosna terapija leči depresiju? Bioptron

Depresija i hormon sreće. Kako svetlosna terapija leči depresiju? Bioptron medicinski aparat.

Šta je svetlosna terapija?

Svetlosna terapija, poznata i kao fototerapija, je tretman koji uključuje izlaganje ljudskog tela veštačkom izvoru svetlosti (Bioptron).

Terapija prvenstveno leči depresiju i sezonski afektivni poremećaj (ranije poznat kao sezonski afektivni poremećaj ili SAP) koja nastaje zbog nestotatka hormona sreće serotonina.

Ovo je vrsta depresije koja se javlja u određeno doba godine, obično u jesen ili zimsko doba kada ima manje dnevne svetlosti. Svetlost se takođe može koristiti za lečenje drugih stanja, uključujući poremećaje spavanja i druge vrste depresije.

Kako svetlosna terapija deluje u procesu lečenja depresije?

  • upravlja biološkim satom tela usklađujući 24-časovni ciklus vašeg mozga (cirkadijalni ritam)
  • dovodi u balans nivo serotonina u vašem mozgu (hormon sreće), koji reguliše raspoloženje
  • normalizuje san
  • povećava budnost

Mera u kojoj svetlosna terapija deluje na svakog pojedinca zavisi od talasne dužine svetlosti, dužine izlaganja svetlosti i ličnog cirkadijalnog ritma.

Cirkadijalni ritmovi su ciklusi važnih telesnih funkcija koji se dešavaju tokom 24-časovnog ciklusa i mogu uticati na hormone, obrasce spavanja i navike u ishrani.

bioptron svetlosna terapija depresija hormon sreće

Kako svetlosna terapija deluje i kako povećava serotonin – hormon sreće?

Svetlosna terapija nadoknađuje nedostatak sunčeve svetlosti i povećava nivo neurotransmitera (hormona) serotonina u mozgu – hormon sreće. Na taj način dolazi do poboljšanja raspoloženja, volje, pažnje, koncentracije i pamćenja.

Najbolji izvor svetlosti za svetlosnu terapiju depresije je Zepter Bioptron medicinski aparat.

Savetuje se da tretmani hipersvetlosnom terapijom počnu u jesen i nastavljaju se do kasnog proleća.

Smernice za tipičnu terapiju hipersvetlošću predlažu da se počne sa 10.000 luksa u trajanju od 30 minuta svakog jutra ili više tretmana od po 10 minuta u toku dana. Jača svetlost i veća površina omogućuju da trajanje tretmana bude kraće.

Prednosti svetlosne terapije Zepter Bioptron (hiperpolarizovana svetlost)

Pored mogućih prednosti za poboljšanje simptoma depresije, svetlosnu terapiju je generalno lako započeti i prilagoditi prema tome kako se osećate.

Svetlosna terapija Zepter Bioptrona je:

Pristupačna. Tretman se može obaviti kod kuće koristeći Zepter Bioptron medicinski aparat

Neinvazivno. Pruža alternativu ili dodatak medicinskim intervencijama kao što su lekovi, ali se ne uzima interno.

Sigurna. Hipersvetlosna terapija je generalno bezbedna i niskog rizika.

Komforna. Zepter Bioptron možete koristiti kod kuće, dok čitate ili doručkujete. Takođe možete prekinuti svetlosnu terapiju na nekoliko dana bez neželjenih efekata ili povratka simptoma.

Šta kažu istraživanja o svetlosnoj terapiji?

Svetlosna terapija se može koristiti samostalno ili kao dodatni metod u terapiji depresije.

Dok se većina istraživanja fokusirala na svetlosnu terapiju za lečenje depresije, najnovija istraživanja pokazuju da je Bioptron svetlosna terapija veoma efikasna u lečenju poremećaja raspoloženja i nesanice.

Dr Karl Vinsent, psiholog iz Moline, Ilinois, predlaže da se svetlosna terapija koristi sa drugim tretmanima, kao što su psihoterapija ili lekovi.

Studija iz 2016. godine koja je uključivala 122 učesnika sa depresijom pokazala je da je svetlosna terapija – bilo sama ili u kombinaciji sa antidepresivima (fluoksetin) – efikasna za poboljšanje simptoma depresije.

Ispitivanje iz 2017. na ljudima sa bipolarnim poremećajem pokazala je da je svetlosna terapija povećala stopu remisije depresije i smanjila ponovnu pojavu depresije tokom probnog perioda od 6 nedelja. Svetlosna terapija je dodatak lečenju bipolarnog poremećaja, a istraživači nisu primetili nikakve promene u polaritetu raspoloženja.

Koliko vremena je potrebno da svetlosna terapija počne da deluje na depresiju i hormon sreće serotonin?

Mnogi ljudi primećuju poboljšanje raspoloženja posle nekoliko dana.

Simptomi depresije trebalo bi da se poboljšaju za oko 2 nedelje.

Većina ljudi sa derepsijom i sezonskim afektivnim poremećajem nastavlja redovno da koristi svetlosnu terapiju tokom zime (ili dana kada je manje sunčeve svetlosti) kako bi sprečili povratak simptoma.

Svetlosna terapija Bioptrona odlična je u prevenciji i lečenju simptoma depresije.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – psihoterapija

Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd. Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja. Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

Agorafobija i panika – psihoterapija

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike? To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac. Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Za vreme napada se pojavljuju sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani
    ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili
    nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje
  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite
    normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom,
    poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu. To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.
  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – obratite se za pomoć psihoterapeutu OVDE

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Deset najefikasnijih strategija manipulacije ljudima

Deset najefikasnijih strategija manipulacije ljudima

Deset najefikasnijih savremenih strategija manipulacije ljudima

Kako bi uspešno manipulisali ljudima i uspostavili svoju moć, „kvazigospodari sveta“ razvili su delotvorne strategije manipulacije, posebno manipulacije koja dopire do ljudi kroz medije. Strategije su tako dobro razrađene da se čak i zemlje s najboljim sistemima obrazovanja teško odupiru moći manipulacije i vrlo često podležu teroru „kvazigospodara sveta“.

Mnoge stvari, svima dostupne kroz medije i svakodnevne vesti, vrlo se malo razumeju i objašnjavaju. Prema tome, posao medija vrlo često nije u funkciji obaveštavanja, nego u funkciji dezinformisanja pa se vrlo često, gotovo svakodnevno, događa da se pažnja javnosti skreće s važnih pitanja i promena o kojima odlučuju političke i ekonomske elite plasiranjem beznačajnih informacija.

Novinari koji imaju pristup vladinim i korporacijskim izvorima moraju ih održati na svojoj strani tako što ne izveštavaju ništa negativno o njima ili njihovim organizacijama. U zamenu za ovaj oblik odanosti povremeno im pružaju dobre priče, poverljive podatke i pristup posebnim intervjuima. Neslužbene informacije ili otkrivanje poverljivih podataka zbog toga ostavljaju utisak istraživačkog novinarstva, no u stvarnosti su često strateški potezi kojima upravljaju ljudi na položajima moći.

Prema tome, deset najefikasnijih savremenih strategija manipulacije, koje preko medija koriste „kvazigospodari sveta“ zapravo su svakodnevno dostupne i lako prepoznatljive.

Strategija odvraćanja pažnje.

Strategija odvraćanja pažnje primarni je element društvene kontrole pa se gotovo svakodnevno negde na svetu javnosti skreće pažnja s važnih pitanja i promjena na beznačajne informacije. Ovaj je oblik manipulacije od suštinskog značaja za sprečavanje javnog interesa o osnovnim znanjima o nauci, ekonomiji, psihologiji, neurobiologiji i kibernetici. Može se gotovo reći da danas svet funkcioniše na principu odvraćanja pažnje, to jest udaljavanja javnosti od pravih društvenih problema prema onim nevažnim. Dakle, ljudi su neprekidno pod određenim pritiskom kako bi bili toliko zauzeti da nemaju vremena za razmišljanje.

Strategija „stvori problem, a zatim ponudi rešenja“.

Ova strategija se takođe naziva i „problem-reakcija-rešenje“. Stvaranjem problema dovodi se do situacije koja izaziva reakcije, što predstavlja osnovni princip ovog modela. Na primer, dopušta se jačanje nasilja ili terorističkih napada kako bi se od javnosti dobilo dopuštenje za stvaranje zakonskih rešenja koja idu na šetu ljudskih prava i sloboda. Takođe, stvaranjem ekonomske krize stvara se temelj za smanjenje socijalnih prava i smanjenje javnih usluga, a sve kako bi se održali interesi „kvazigospodara sveta“.

Strategija postepenih promjena.

Prihvatanje neprihvatljivog moguće je samo postepenim uvođenjem promena, „kap po kap“ kroz duži niz godina. Na primjer, tokom 1980-ih i 1990-ih godina stvoren je radikalno novi društveno-ekonomski sistem (neoliberalizam). Minimiziranjem države, privatizacijom, stvaranjem nesigurnosti, fleksibilnosti, masovne nezaposlenosti, smanjenjem plata i gubljenjem slobode na život dostojan čovjeka nastale su promene koje bi dovele do revolucije da su nastale istovremeno.

Strategija odlaganja.

Drugi je način prihvatanja nepopularnih odluka taj da ih se predstavi kao „bolne i neophodne“, kako bi se steklo javno prihvaćanje za buduću primenu. Lakše je prihvatiti buduće nego trenutno žrtvovanje jer promena ne nastaje odmah, a u javnosti (masi) uvek postoji tendencija očekivanja da će „sve sutra biti bolje“, stoga postoji mogućnost izbegavanja potencijalnog žrtvovanja. Na ovaj se način daje javnosti više vremena za privikavanje na ideju o promeni.

Izlazak pred javnost korišćenjem dečje sugestije.

Većina oglašavanja široj javnosti koristi govor, argumente, ljude te posebno dečju intonaciju. Često se koriste dečja naivnost, čistoća i nevinost, kao da je gledalac malo dete ili osoba s poteškoćama u razvoju. Može se primetiti da se, što se više pokušava manipulisati javnošću, više koristi ton deteta i dete uopšte.

Korišćenje emocija.

Korištenje emocija predstavlja klasičnu tehniku izazivanja prekida racionalne analize, a na kraju i osećaja pojedinca.

Držanje javnosti u neznanju i osrednjosti.

Nekvalitetno obrazovanje posebno doprinosi javnosti nesposobnoj za razumevanje tehnologije i metoda koje se koriste za nadzor i upravljanje.

Podsticanje javnosti da bude zadovoljna osrednjošću.

U javnosti postoji verovanje da je u modi biti glup, vulgaran i neobrazovan, što posebno dolazi do izražaja na Balkanu, gde je danas zadovoljavajuće biti osrednji i ne pokušavati izići iz tog stanja.

Jačanje samokritike.

Omogućuje se pojedinačna krivica zbog neuspeha vlastite inteligencije, sposobnosti ili napora. Dakle, umesto pobune protiv ekonomskog sistema, pojedinac će kriviti sebe, što na kraju stvara depresiju kod ljudi, a jedna od posledica je i sprečavanje vlastitog delovanja.

Poznavanje pojedinaca bolje no što oni sami sebe poznaju.

Poslednjih pedeset godina, ubrzani napredak nauke stvorio je sve veći jaz između znanja javnosti i onih kojima vlada dominantna elita. Zahvaljujući biologiji, neurobiologiji i primenjenoj psihologiji, „sistem“ je postigao sofisticirano razumevanje ljudskih bića, s fizičkog i psihičkog gledišta.

Sistem danas bolje poznaje običnog čoveka nego što on sam sebe zna, što znači da, u većini slučajeva, sistem ima veću kontrolu i moć nad pojedincima, nego nad sobom.

E. Nadžaković i B. Hromić, Manipulacija: ključ pobjede „kvazigospodara svijeta“

Kontakt

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Osnovna karakteristika ovog poremećaja ličnosti je uvećano osećanje samouvažavanja i jedinstvenosti (neki autori ovaj PL ubrajaju u seksualne inverzije).

  • Vrednost sopstvene ličnosti se nerealno naglašava
  • Izražena je egocentričnost
  • Česte su preokupacije i fantazije o neograničenom uspehu, uvećanim sposobnostima, superiornosti, velikoj moći, lepoti, inteligenciji ili idealizovanoj ljubavi
  • Narcistička ličnost stalno traži pažnju, pohvale i divljenje
  • Osećanje samouvažavanja je ponekad krhko i oscilirajuće
  • Izražena je posebna zaokupljenost utiskom koji je osoba ostavila na okolinu
  • Veruje da je specijalan i poseban, te da može biti shvaćen samo od strane isto tako posebnih i specijalnih osoba “visokog statusa”
  • Na kritiku i poraz reaguju hladnoćom, indiferentnošću, srdzbom, ali i inferiornošću, stidom i poniznošću
  • Često je prisutna nesposobnost empatije – narcistička ličnost je nesposobna da prepozna i doživi kako se osećaju drugi i koje su njihove potrebe
  • Ove osobe očekuju privilegije bez recipročnih ustupaka
  • Ponašanje im je arogantno, spremne su da upotrebe druge kako bi zadovoljili svoje potrebe, često tražeći trenutno zadovoljenje očekivanja
  • Postoji insuficijentnost  recipročnog ljubavnog odnosa
  • Interpersonalni odnosi variraju izmedju naglašene idealizacije i potpunog nipodaštavnja
  • Česte su depresivne krize (zbog fragilnog samopoštovanja)
  • Takodje se javlja i preokupacija fizičkim simptomima
  • Neostvarena ličnost (neostvareno idelano Ja) i neodgovorno ponašanje se kupiraju racionalizacijama i naglašenim “laganjem sebe i okoline” (zbog prisutnih, a nerealizovanih ambicija)

Psihoanalitičari smatraju da je u psihodinamici ovog poremećaja značajno doba prvih meseci života, tzv. primarni narcizam, kada se iskustvo doživljavanja objekta spoljašnjeg sveta doživelo na traumatičan način. Tako narcizam predstavlja svojevrstan vid regresije i fiksacije na pregenitalne faze infantilnog seksualiteta, kada je subjekt sam sebi libidozni objekat.

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresivni sindrom karakterišu sledeći poremećaji:

1) Emocije – diminantan znak bolesti je postojanje depresivnog raspoloženja, tj. bezrazložne tuge, žalosti. Izgled bolesnika je karakterističan: bolno zamišljeno lice, potištenost izražena u borama (znak omege na čelu, spušteni uglovi usana, Veragutov nabor- dupli nabor na gornjem kapku), sklonost plaču, pognuto držanje. Pokreti postaju usporeni, beživotni, tromi (benigni stupor; za razliku od shizofrenog postoji prenos emocija i empatskog doživljavanja tuge). Lemanov trijas karakterističnih znakova: nesposobnost za radost, nesposobnost za doživljavanje ljubavi i nesposobnost za odlučivanje – neodlučnost. Bolesnik je brižan, nesrećan, potonuo, bez interesovanja za okolinu i zadovoljstva po bilo kom osnovu (anhedonija). Anksioznost je čest simptom, kao i razdražljivost i agitacija (nemirni pokreti).

2) Mišljenje – oštećeno je i po formi i po sadržaju. Misaoni tok je maksimalno usporen, sve do stepena zaustavljanja (opisuje se razlika u odnosu na shizofreni blok misli, koji podseća na branu koja naglo zaustavlja rečni tok, dok se kod depresije mišljenje postepeno zaustavlja, poput ulivanja reke u more). Odgovori su spori, sa produženim „reakcionim vremenom“, govor je tih, ponekad jedva čujan, sa dugim pauzama između reči i povremenim uzdasima. Plačni govor ili poseban „tembr“ glasa („tembr“- emocionalna obojenost glasa) karakterističan je kod onih bolesnika koji lako ne zaplaču (obično muškarci). Produbljivanjem depresije, bolesnik ne može više ni da zaplače, depresija postaje „suva“, što je znak ozboljne depresivne krize (po pitanju plača ponekad se depresije dele na vlažne i suve).

U misaonom sadržaju prisutne su razne sumanute ideje depresivnog tipa (ideje samooptuživanja-autoakuzacije, grešnosti i bezvrednosti života). Bolesnici analiziraju svoju prošlost, falsifikuju u sećanju podatke o tome i izvlače zaključke o grešnosti. To je tzv. Bekov trijas: negativna interpretacija iskustva, negativna interpretacija Ja (selfa) i negativna očekivanja (pesimističan pogled na budućnost).

Pesimistične misli se mogu podeliti na misli koje se odnose na sadašnjost, prošlost i budućnost. Negativno mišljenje bolesnika o sebi samom ukazuje na sniženje samopoštovanja, i to je ključni znak depresivne bolesti (tzv. kognitivna trijada: bezvrednost, beznadežnost i bespomoćnost). Bolesnik sebe smatra neadekvatnim, naročito u onim crtama u kojima je njegova karakterna struktura bila najvulnerabilnija, pa se pri tom javlja osećanje smanjenog samopouzdanja i stida. Stid prati stvarne ili imaginarne neuspehe zbog neispunjenja Ego-ideala.

Depresivni bolesnik pokazuje tendenciju da hipertrofiše  stepen i posledice ovog svog nedostatka i neadekvatnosti. On nalazi potvrdu za svoje nisko samopoštovanje ne samo u sadašnjim situacijama nego, kako depresija progredira, i u beznačajnim događajima iz svoje prošlosti. Ovim mehanizmom se osećanje stida produbljuje u osećanje krivice; samopoštovanje postaje samoosuda, dok preterivanje dovodi do sumanutog iskrivljavanja. Tako se javljaju depresivne sumanute ideje, kao i osećanje krivice. Klinička slika teške depresije sa psihotičnim znacima obično ima depresivne sumanute ideje, koje mogu da se razvrstaju na one koje su saglasne sa bolesnim raspoloženjem, i one koje po svom sadržaju nisu saglasne sa osnovnim raspoloženjem (nekongruetne).

3) Pažnja – naročito su evidentne teškoće u koncentraciji za teme koje ne okupiraju pacijenta. S druge strane, prisutan je povišen tenacitet, jer je pažnja bolesnika usmerena ka samome sebi, pa je vigilnost značajno redukovana.

4) Pamćenje – postoji oštećenje po tipu tzv. kvalitativnog poremećaja pamćenja u smislu postojanja naknadno izvrnutog sećanja. Pod uticajem snažne tuge, bolesnik se seća događaja iz prošlosti u izvrnutom svetlu. Za mnoge događaje i neuspehe, lične i porodične, bolesnik sam sebe optužuje (negativna interpretacija). Nekada se bolesnici žale na gubitak sećanja kao znak opšteg propadanja – to je tzv. depresivna pseudodemencija.

5) Opažanje – poremećaji opažanja često postoje kod teških depresija. Ponekad ideje grešnosti i samoprebacivanja mogu da prerastu u perceptivne obmane, najčešće slušne iluzije, pa i halucinacije, pri čemu bolesnik „čuje“ da i drugi o njemu govore kao o grešnom čoveku isl.

6) Nagonisniženi su gotovo svi nagoni. Sniženje nagona za življenjem je izraženo u vidu tendencije ka suicidu (15% bolesnika od teške depresije izvrši suicid, a 50-70% svih suicida se odnosi na depresije). Snižen je nagon za ishranom, što je praćeno gubitkom telesne mase (gubitak najmanje 5% ili više od telesne težine tokom poslednjeg meseca). Smanjuje se i seksualna želja. I povišen apetit (baš kao i prekomerno spavanje) je depresivni ekvivalent (kompenzatorni sindrom – uživanje u hrani zbog nedostatka drugih zadovoljstava). Neki autori ove simptome nazivaju biološkim (somatskim) znacima depresije (gubitak libida, gubitak apetita sa gubitkom telesne težine, insomnia, anhedonia, dnevne varijacije raspoloženja, oštećenje koncentracije, psihomotorna usporenost ili agitacija).  

Poremećaji spavanja mogu biti: teško uspavljivanje, buđenje u toku noći i rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre uobičajenog). Po psihoanalitičkom tumačenju san je simbol smrti, a depresivni bolesnik se u suštini boji smrti, i zato ne spava čak ni onda kada su suicidalne ideje manifestne. Ima mišljenja da je i prekomerno spavanje ponekad znak maskirane depresije i poseban mehanizam odbrane liočnosti. Diferencijalno dijagnostička analiza nesanice: otežano uspavljivanje i buđenje u toku noći upućuju na anksioznost, dok rano jutarnje buđenje opredeljuje u pravcu depresije.

7) Volja – kod depresivnog sindroma postoje oštećenja volje u smislu hipobulije ili abulije (sniženja do gašenja voljne delatnosti). Depresivni bolesnik je bez energije i nesposoban da završi brojne obaveze koje ima i koje je do tada lako i brzo obavljao. Radi sa teretom i poslove ostavlja nezavršene, što pacijenti pogrešno tumače nekim fizičkim oboljenjem. Ponašanje je karakteristično- zavisnost od drugih, socijalno povlačenje, psihomotorna usporenost, ponekad agitacija. Sniženi su svi vitalni dinamizmi, prisutan je osećaj beznadežnosti, a zavisnost od drugih osoba usled slabljenja voljne delatnosti pojačava utisak kod pacijenta da je na teretu ljudima oko sebe, što dovodi do narastanja osećaja krivice.

Moguća je i pojava depresivnog stupora, odsustva svake inicijative, odsustvo želje i potrebe za uzimanjem hrane i za verbalnom komunikacijom. Za depresiju je karakteristična psihomotorna retardacija, usporenost motornih kretnji (ali je moguća i agitacija). Takvu depresiju nazivamo inhibovanom depresijom (ako predominira agitacija tada se naziva agitirana depresija). Prisutan je uočljiv gubitak energije i zamor gotovo svakog dana, bolesnik se žali da nema volje ni energije ni za obavljane najelementarnijih poslova. Po ceo dan sedi ili leži, zapostavlja spoljni izgled, spontano često ne progovara ni reč.

8 i 9) Svest i inteligencija – svest nije oštećena, orijentacija je očuvana. Inteligencija i fond znanja nisu oštećeni (depresivna psihoza ne vodi u demenciju).

10) Kritičnost – bolesnici su veoma kritični u odnosu na okolinu, čak i potencirano (strog Superego), što može imati negativne reperkusije.

11) Uvid (uviđavnost) u bolest – postoji dobar uvid bolesnika u svoje stanje i saznanje da je bolestan. Vremenom hronični bolesnici prepoznaju ulazak u „minus fazu“ i, budući da je obično mučno doživljavaju, sami blagovremeno traže pomoć.

12) Vegetativna simptomatologija – uobičajene su žalbe depresivnih bolesnika na brojne telesne simptome (bolovi u leđima, gastrointestinalne tegobe– naročito kod maskirane depresije).

Vegetativna simptomatologija je ponekad takođe izražena:

                                             – usporen puls (ako ne dominira osećanje 

                                                straha)

                                             – oslabljena sekrecija pljuvačke i suza

                                             – usporen motilitet organa za varenje sa

                                                gotovo obaveznom opstipacijom

                                             – vaskularni poremećaji u vidu cijanoza i

                                                hladnoće ekstremiteta

                                             – gubitak menstruacije ili poremećaj

                                                menstruacionog ciklusa

BLAGE, SREDNJE TEŠKE (UMERENE) I TEŠKE DEPRESIJE 

Kriterijumi za blagu depresiju su:

      A) Prisustno najmanje 2 od sledeća 3 simptoma

                                      1) depresivno raspoloženje

                                      2) gubitak interesovanja i uživanja

                                      3) povećana zamorljivost

     B) kao i prisustvo najmanje 2 od sledećih 7 simptoma

                                      1) oštećena koncentracija pažnje

                                      2) smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje

                                      3) osećanje krivice i bezvrednosti

                                      4) sumoran i pesimističan pogled na budućnost

                                      5) ideje o samopovređivanju ili suicidu

                                      6) poremećen san

                                      7) snižen (ili povećan) apetit

Potrebno je da ukupan broj simptoma bude najmanje 4 (minimum po 2 iz svake grupe).

Kriterijumi za srednje tešku (umerenu) depresivnu epizodu:

     A) Isto kao za blagu depresiju

     B) 4 od 7 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude 6.

Kriterijumi za tešku depresivnu epizodu:

      A) Sva 3 simptoma iz ove grupe

      B) Najmanje 5 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude najmanje 8, uz postojanje somatskog (telesnog) sindroma depresije (što označava da je takva depresija dublja, teža, ozbiljnija).

Da bi se registrovao somatski sindrom (melanholija), kod depresivnih epizoda blagog ili umerenog intenziteta, potrebno je prisustvo najmanje 4 od sledećih 8 simptoma: 

                                        1) značajan gubitak apetita

                                        2) gubitak libida

                                        3) rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre

                                            uobičajenog vremena)

                                        4) gubitak telesne težine (najmanje 5%  u

                                             poslednjih mesec dana)

                                        5) gubitak emocionalne reakcije na događaje ili

                                             aktivnosti koje normalno izazivaju

                                             emocionalni odgovor

                                        6) jasna psihomotorna agitacija ili retardacija

                                             (telesna uznemirenost ili usporenost, uočljiva

                                             i od strane okoline)

                                        7) opšti gubitak zadovoljstva i uživanja

                                            (anhedonija)

                                        8) jutarnje pogoršanje depresije

Teška depresivna epizoda se može dalje razvrstati na epizodu sa ili bez psihotičnih simptoma. Psihotični simptomi uključuju 3 psihopatološka fenomena (dovoljno je prisustvo samo jednog), koji mogu, ali ne moraju biti u skladu sa raspoloženjem:

                                         1) depresivne sumanute ideje (uz napomenu da

                                              sumanute ideje mogu biti i nekongruentne sa

                                              raspoloženjem)

                                         2) halucinacije (obično „glasovi“)

                                         3) depresivni stupor

Sa druge strane, blaga i srednje teška depresivna epizoda se mogu razvrstati na oblike sa ili bez somatskih znakova (prisustvo najmanje 4 od 8 ranije navedenih znakova).

Šta je asertivnost i asertivno ponašanje

Šta je asertivnost i asertivno ponašanje

Šta je asertivno ponašanje

U prevodu sa engleskog jezika, asertivnost znači (samo)potvrdjivanje, izjavljivanje, odbrana. Sam termin, naravno, ne razjašnjava svoje značenje. Asertivnost znači izražavanje sopstvenih misli, osećanja i uverenja, na direktan, iskren i adekvatan način koji uvažava prava drugih ljudi.

Asertivni ljudi imaju aktivan odnos prema životu. Iako asertivnost može nekada uključiti verbalnu agresiju, kao na primer u slučajevima raspravljanja neophodnog za samodbranu, ona podrazumeva i radovanje i smeh sa drugim ljudima, isto kao i angažovanje u “malim” razgovorima o vremenu. U svakom slučaju, asertivna osoba govori (1) jasno, (2) glasno i (3) bez dvoumljenja.

Asertivnost podrazumeva hodanje podignute glave, a ne gledanje u zemlju. Najlakše za razumeti je ako kažemo da je to ponašanje suprotno anksioznom ili inhibiranom ponašanju. Dok inhibirana osoba izbegava očni kontakt zbog niskog samopouzdanja, asertivna osoba upravo traži odgovarajući očni kontakt. Ona ne izbegava dug pogled drugih zbog želje da sakrije svoj osećaj neadekvatnosti.

Dok inhibirana ili neasertivna osoba izbegava komentarisanje konobaru da je pogrešno napisao račun pod izgovorom da nema razloga da se “pravi scena”, asertivna osoba napominje konobaru da je napravio grešku jasno i bez ljutnje.

Asertivna osoba može insistirati u govorenju i činjenju onoga što ona misli ili oseća da je ispravno, ali ako joj se ukaže da je pogrešila, ona će prihvatiti (ne priznati, jer se tu nema šta priznati) da je napravila grešku isto kao što će prihvatiti (ne priznati, jer se tu nema šta priznati) da je u nečemu uspela. Ona lako uspostavlja kontakt sa drugim osobama. Ne povlači se u ćošak niti izigrava klovna. Kada asertivna osoba oseća da je neko iskorištava ona kaže ono što treba da bi promenila situaciju. Ne učestvuje u fizičkom nasilju i ne raspravlja se radi raspravljanja. Ona ne traži priliku da “izbaci sve iz sebe”, da ispolji ljutnju i agresiju koja je u njoj akumulirana.

Asertivna osoba ne poseže za opijatima i tabletama. Osoba koja se ponaša asertivno može da kaže “Ne” kada želi da odbije nečiji zahtev. Ona može da bude preokupirana i zauzeta. Ali stvarno asertivna osoba nema šta da dokazuje u takvim slučajevima i ona može sebi da dozvoli da izadje u susret osobi koja od nje traži uslugu ako joj to nije preveliko opterećenje. Asertivna osoba može da kaže “Ne.” Ona ne oseća da mora da kaže “Ne.”

Radite na asertivnosti…