Категорија: Psihologija

Koje su razlike između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta?

Koje su razlike između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta?

Psiholog, psihijatar i psihoterapeut – razlike

Ispod je kratak opis svake od različitih oblasti:

Šta je psihologija?
Šta je psihijatrija?
Šta je psihoterapija?

Šta je psihologija? Psiholog.

Psihologija je proučava ljude: način na koji razmišljaju, kako se ponašaju, reaguju i komuniciraju. Psihologija proučava sve aspekte ponašanja i misli, osećanja i motivaciju koji leže u osnovi takvog ponašanja.

Psihologija je disciplina koja se prvenstveno bavi normalnim funkcionisanjem uma i proučava oblasti kao što su učenje, pamćenje i normalan psihološki razvoj dece i odraslih.

Psiholozi obično nisu medicinski kvalifikovani i samo mali deo ljudi koji studiraju psihologiju će nastaviti da radi sa pacijentima.

Psiholozi se mogu specijalizovati u brojnim oblastima, kao što su mentalno zdravlje, obrazovna i psihologija rada. U zdravstvenoj zaštiti, psiholozi su specijalizovani za kliničku, savetodavnu, forenzičku ili zdravstvenu psihologiju.

Šta je psihijatrija? Psihijatar.

Psihijatrija proučava problem mentalnog zdravlja, postavlja dijagnoze, prepisuje terapiju i radi na prevenciji i lečenju posledica mentalnih poremećaja. Psihijatri su lekari koji su kvalifikovani za oblast psihijatrije kao nauke. Njihovo znanje podrazumeva i poznavanje psihologije i brojnih medicinskih predmeta.

Šta je psihoterapija? Psihoterapeut.

Psihoterapija se sprovodi na pojedincima, grupama, parovima i porodicama. Psihoterapeuti pomažu ljudima da prevaziđu stres, emocionalne probleme i probleme u vezi ili da promene iracionalne obrasce ponašanja koji dovode do emocionalnih problema i problema u ponašanju.

Postoji mnogo različitih prava u psihoterapiji:

  • kognitivno bihevioralne terapije
  • psihoanalitičke terapije
  • psihodinamske terapije
  • sistemska i porodična psihoterapija
  • umetnosti i terapije igrama
  • humanističke i integrativne psihoterapije
  • hipno-psihoterapija
  • iskustvene konstruktivističke terapije

Psihoterapeut može biti lekar i psihijatar, psiholog ili drugi stručnjak za mentalno zdravlje, koji je imao dodatnu specijalističku obuku iz psihoterapije.

Medicinski psihoterapeuti su potpuno kvalifikovani lekari koji su završili specijalizaciju psihijatrije, a zatim su prošli trogodišnju ili četvorogodišnju specijalističku obuku iz psihoterapije. Njihova uloga je u psihoterapijskom tretmanu pacijenata sa psihijatrijskim oboljenjima.

Kako se leče napadi panike i panični poremećaj?

Kako se leče napadi panike i panični poremećaj?

Napadi panike i panični poremećaj

Napad panike je iznenadna epizoda intenzivnog straha koja izaziva ozbiljne fizičke simptome čak i kada nema stvarne opasnosti ili očiglednog uzroka. Napadi panike mogu biti veoma zastrašujući. Kada se jave napadi panike, mogli biste pomisliti da gubite kontrolu, imate srčani udar ili čak umirete.

Mnogi ljudi imaju samo jedan ili dva napada panike u životu, a problem nestaje, često kad prestane stresna situacija koja izaziva panični napad. Ali ako ste imali ponavljajuće, neočekivane napade panike i dugo ste bili u stalnom strahu od drugog napada, verovatno patite od paničnog poremećaja.

Iako sami napadi panike nisu opasni po život, mogu biti zastrašujući i značajno uticati na vaš kvalitet života. Lečenje psihoterapijom je veoma efikasno kod paničnih napada ili paničnog poremećaja.

Simptomi paničnog poremećaja ili panike

Napadi panike obično počinju iznenada, bez upozorenja. Mogu da počnu u bilo kom trenutku – dok se vozite automobilom, u tržnom centru, dok pokušavate da zaspite ili usred poslovnog sastanka. Napadi panike mogu se javljati samo povremeno ili nekoliko puta u toku dana.

Napadi panike imaju mnogo varijacija, ali simptomi obično dosežu vrhunac u roku od nekoliko minuta. Često se nakon napada panike osećate umorno ili iscrpljeno.

Napadi panike obično uključuju neke od sledećih simptoma:

Osećaj predstojeće propasti ili opasnosti
Strah od gubitka kontrole ili smrti
Ubrzan rad srca
Znojenje
Drhtanje
Kratkoća daha ili stezanje u grlu
Jeza
Valunzi
Mučnina
Grčevi u stomaku
Bol u grudima
Glavobolja
Vrtoglavica ili nesvestica
Osećaj utrnulosti ili peckanja
Osećaj nestvarnosti

Jedna od najgorih stvari kod napada panike je intenzivan strah da ćete imati još jedan. Strah od straha često dovodi do napada panike. Napadi panike mogu dovesti do toga da izbegavate mnoge situacije i ljude u kojima se napadi javljaju. Tada nastaje još veći problem.

Napadi panike uspešno se leče u procesu psihoterapije. Ukoliko vas muči panika, zakažite psihoterapiju koja će vam pomoći da se oslobodite ovog neprijatnog problema.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Osnovna karakteristika ovog poremećaja ličnosti je uvećano osećanje samouvažavanja i jedinstvenosti (neki autori ovaj poremećaj ličnosti ubrajaju u seksualne inverzije).

  • Vrednost sopstvene ličnosti se nerealno naglašava
  • Izražena je egocentričnost
  • Česte su preokupacije i fantazije o neograničenom uspehu, uvećanim sposobnostima, superiornosti, velikoj moći, lepoti, inteligenciji ili idealizovanoj ljubavi
  • Narcistička ličnost stalno traži pažnju, pohvale i divljenje
  • Osećanje samouvažavanja je ponekad krhko i oscilirajuće
  • Izražena je posebna zaokupljenost utiskom koji je osoba ostavila na okolinu
  • Veruje da je specijalan i poseban, te da može biti shvaćen samo od strane isto tako posebnih i specijalnih osoba “visokog statusa”
  • Na kritiku i poraz reaguju hladnoćom, indiferentnošću, srdžbom, ali i inferiornošću, stidom i poniznošću
  • Često je prisutna nesposobnost empatije – narcistička ličnost je nesposobna da prepozna i doživi kako se osećaju drugi i koje su njihove potrebe
  • Ove osobe očekuju privilegije bez recipročnih ustupaka
  • Ponašanje im je arogantno, spremne su da upotrebe druge kako bi zadovoljili svoje potrebe, često tražeći trenutno zadovoljenje očekivanja
  • Postoji insuficijentnost  recipročnog ljubavnog odnosa
  • Interpersonalni odnosi variraju izmedju naglašene idealizacije i potpunog nipodaštavnja
  • Česte su depresivne krize (zbog fragilnog samopoštovanja)
  • Takodje se javlja i preokupacija fizičkim simptomima
  • Neostvarena ličnost (neostvareno idelano Ja) i neodgovorno ponašanje se kupiraju racionalizacijama i naglašenim “laganjem sebe i okoline” (zbog prisutnih, a nerealizovanih ambicija)

Psihoanalitičari smatraju da je u psihodinamici ovog poremećaja značajno doba prvih meseci života, tzv. primarni narcizam, kada se iskustvo doživljavanja objekta spoljašnjeg sveta doživelo na traumatičan način. Tako narcizam predstavlja svojevrstan vid regresije i fiksacije na pregenitalne faze infantilnog seksualiteta, kada je subjekt sam sebi libidozni objekat.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Pri tome je teško, ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.

Epidemiologija hipohondrije

Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%), dok je sekundarna znatno češća. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola, a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. 

Etiologija straha od bolesti

Etiologija hipohondrije nije poznata, ali postoji više etioloških modela.

  1. Psihodinamički model

Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Za Melani Klajn, hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja, u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela.

Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije), a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu).

Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja  istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći). Takodje, ima  mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe).

2. Sociodinamički model

Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji, pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti.

3. Kognitivni model 

Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju, selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije, kao i da im se pridaje veći značaj.

4. Bihejvioralni model 

Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i  prisili proveravanja  u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.

Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. 

Klinička slika hipohondrije

Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici, negovanje smrtno obolele bliske osobe, razvod ili neuspeh u karijeri. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti.

Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo, paze da vode zdrav način života, trude se da steknu savršenu kondiciju… Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.

Preterana preokupiranost telom, njegovim funkcionisanjem, simptomima, zdravljem i bolešću, ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti, kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna, to osoba više brine. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja, a reakcije na razuveravanje su različite (ljutnja, ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji, uredno je sredjuju i donose na preglede. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče, koristeći stručnu literaturu. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja.

Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje, a često traže posebnu pažnju od drugih.           

Lečenje hipohondrije

Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra i psihoterapeuta toleranciju, strpljenje, fleksibilnost, prepoznavanje pacijentovih potreba, korišćenje raznih veština i dinamičko prilagođavanje pacijentu. U lečenju, koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima.

Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i psihoterapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. Koristi se i terapijsko razuveravanje. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i, BD). 

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi, napadi panike i straha

Panični poremećaj je oblik stanja straha koji se karakteriše napadima panike koji nisu izazvani postojanjem nekog telesnog oboljenja niti delovanjem psihotropnih supstanci. Napadi panike se ponavljaju a između dva napada postoji intenzivan i onesposobljavajući strah od narednog napada.

Klinička slika paničnih napada:

Napad panike podrazumeva posebno emocionalno stanje, karakterisano provalom pravog užasa ili straha veoma visokog intenziteta, koja nastaje zbog neposrednog doživljavanja vitalne ugroženosti i pretnje smrti. Traje nekoliko minuta do 20 min, sa pikom oko 10-og minuta, redje nekoliko sati, sa tendencijom ponavljanja. Pokušaji obolelog da ih kontroliše ostaju bezuspešni, te on smatra da se razboleo od teške i po život opasne bolesti, da gubi kontrolu nad sobom i počinje da ludi.

Prodromalni stadijum karakteriše opšta strašljivost, napetost, ispoljavanje simptoma generalizovane anksioznasti, ili karakterstika koje se pripisuje anksioznoj ličnosti.
Opisuju se precipitirajući činioci, koji nisu specifični. To mogu biti iznenadna i neočekivana smrt bliskih osoba, odvajanje od roditelja i rodnog mesta, trauma u vidu prisutva saobraćajnoj nesreći, razvod braka, preterano ili prvo uzimanje psihoaktivne supstance, izuzetan fizički napor, itd.

Karakteristike napada su: telesni, psihički i ponašajni simptomi.

Telesni simptomi mogu da se jave u jednom sistemu organa, npr. kardiovaskularnog sistema ili u više različitih, što je češće. Najčešći su: lupanje srca, nepravilan srčani rad, osećanje da će izgubiti svest, da nema vazduha, da će se ugušiti, vrtoglavica, nestabilnost pri hodu, slabost u nogama, muka, povraćanje, topli i hladni talasi po telu, trnci po šakama i licu, znojenje, opšta slabost i malaksalost, promene u senzorijumu…

Psihički simptomi izuzetni intenzivan strah od smrti i strah od gubitka kontrole i ludila. Pridružuju se i hipohondrijski, depersonalizacioni i derealizacioni,opsesivni fenomeni.

  • Strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj napada panike. Reč je o doživljavanju egzistencijalne ugroženosti koja kao da upravo nastupa ili će svakog trena nastupiti, a povezana je sa teškim i po život opasnim bolestima kao infarkt, krvarenje u mozgu ili ugušenje.
  • Strah od gubitka kontrole se ispoljava na različite načite – doživljavanje da će pasti, onesvestiti se, da neće znati šta radi, da će vikati, govoriti gluposti, biti agresivan ili poludeti. Nastaje zbog provale intenzivnih simptoma, koje osoba ne razume i objašnjava ih početkom ludila.
  • Vrtoglavica je čest pratilac straha od gubitka kontrole. Najčešće pri hodu,osećaj da će pasti. Kao doživljaj, vrtoglavica je veoma neprijatna i dugo po otklanjanja napada panike može perzistirati kao jedini znak koji ukazuje da osoba nije rešila svoje konflikte, tj. probleme zbog čega se napad i javio.

U napadu panike javljaju se i doživljji depersonalizacije derealizacije, koje pacijenti opisuje kao da se nalaze u snu ili nekom stanju čudne mehaniziranosti. Javljaju se i hipohondrični, opsesivni i prisilni simptomi.

Ponašajni simptomi:

  • Psihomotorna agitacija je najkarekterističniji oblik ponašanja u momentu doživljavanje napada. Ispoljava se kao velika napetost, ne drži ga mesto, spreman da pobegne sa mesta na kome se oseća bespomoćno i neprijatno.
  • Apel ponašanje, vezano je za doživljaj bliske smrti, te osoba traži hitnu pomoć, poziva lekare ili odlazi u najbližu zdravstvenu ustanovu. Zanimljivo je da se najredje javljaju psihijatru za pomoć.
  • Ponašanje privlačenja i izbegavanja se redje javlja, ali je specifično. Karakteriše ga povlačenje iz svakodnevnog života zbog osećaja ugroženosti.

Napad panike nikada nema isti psihopatološki sadržaj, i razlikuje se od osobe do osobe.

U periodima izmedju napada postoji jak strah od straha ili anticipatorni strah. Podrazumeva stalno iščekivanje da se napad ponovi, a sa njim i moguće opasne posledice-smrt, kolaps, ludilo, poniženje. Anticipatorni strah je najizraženiji kod osoba čiji su napadi neočekivani i nepredvidivi.

U kliničkom smislu, panični poremećaj se retko pojavljuje kao izolovan i čist, češće je vezan za poremećaj ličnosti ili se komorbidno vezuje za druge poremećaje.

Lečenje:

Integrativno – REKBT psihoterapija i farmakoterapija

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Strah od seksualnog odnosa i intimnosti. Kako se leči?

Strah od seksualnog odnosa i intimnosti. Kako se leči?

Svi želimo da se osećamo voljeno i poželjeno, da doživimo sve divne detalje fizičke ljubavi. Tu je i iščekivanje, čarobni dodir, radost davanja, sloboda spontanosti, erotske zajedničke fantazije – i da, ponekad, uzbuđenje zbog tabua.

To je prirodni ljudski nagon. Seks i senzualnost stvaraju osećaj intimnosti sa vašim partnerom koju ništa drugo ne može da stvori. To je vaša jedinstvena i tajna veza. I naravno, veoma je zabavno! Seks deluje kao hormon sreće, serotonin i hormon zadovoljstva, dopamin, jer podstiče njihove lučenje. Seks smanjuje stres, pomaže da se osećamo srećno, opušteno, manje depresivno i anksioznozno. Seks nas ispunjava srećom, energijom i poboljšava naše zdravlje.

Zbog toga je toliko uznemirujuće kada strah stane na put normalnoj seksualnosti. Bez dobrog seksa, deo životne radosti vam je ukraden.

Nerazjašnjene seksualne fobije mogu naneti veliku štetu međuljudskim odnosima i samopoštovanju, a to je jedno od najtežih pitanja intimnosti.

Da li imam seksualnu fobiju i strah od seksa?


Većina ljudi je inhibirana i manje samosvesna po pitanju seksa. Ali ako zbog bliskosti ili odnosa imate ozbiljnu anksioznost ili paniku, možda imate strah od seksa.

Naučni naziv ovog stanja je „genofobija“, „koitofobija“ ili „erotofobija“. Ovaj anksiozni poremećaj često je rezultat nečeg traumatičnog u prošlosti pacijenta – nešto što je dovelo do podsvesnog straha od intimnosti ili gubitka kontrole. Može biti posledica odbojnosti prema dodiru, problema sa doživljavanjem sopstvenog tela ili niskog samopoštovanja. Seksualne fobije utiču na to kako vidite svoju vezu i kako vidite sebe i svog partnera u toj vezi.

Vaš strah može biti posljedica anksioznosti, bilo zbog prethodnih problema u seksu ili drugih razloga. U oba slučaja, pomoć od strane psihoterapeuta često može biti najefikasniji prvi korak u rešavanju problema.

Bez obzira na uzrok, važno je zapamtiti da niste sami i da ne morate trpeti svoj strah do kraja života.

Kako da pobedim strah od seksa?


Iako ne postoji „brzo rešenje“ za bilo koji psihološki problem, obično nećete morati da radite teške, iscrpljujuće mentalne vežbe. Moje terapije i psihoterapije uglavnom uključuju istraživanje i razmenu vaših osećanja, sećanja iz detinjstva, iskustava, snova i maštanja, ali i Kegelove vežbe, telesnu terapiju, izlaganje situaciji, kao i promenu iracionalnih uverenja i izradu lakih domaćih zadataka.

Savetovanje je kratkoročna terapija razgovora u kojoj razgovarate sa svojim terapeutom o stvarima kojih ste svesni i on vam predlaže strategije za ublažavanje simptoma.

Psihoterapija (REKBT, telesna…) je tretman dužeg oblika koji uključuje detaljan tretman i razgovore o vašim uspomenama iz ranog detinjstva, snovima, sanjarenjima i seksualnim fantazijama. Sve je u istraživanju vaših duboko usađenih, nesvesnih želja i načina uživanja. Ovaj oblik terapije podrazumeva i REKBT promenu iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i izradu domaćih zadataka, upotrebu mašte, meditaciju, Kegelove vežbe, vežbe joge, vežbe pred ogledalom, kao i telesnu psihoterapiju.

Ukoliko imate neki emotivni problem, ili strah od seksa i intime, pozovite me.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Šta je REBT (REKBT) psihoterapija

Racionalna emocionalno bihejvioralna psihoterapija (REBT) je direktivni, brz i efikasan oblik psihoterapije, koji vam pomaže da identifikujete iracionalne misli i nezdrava osećanja koja dovode do emotivnih blokada i bolesti. Cilj REBT psihoterapije je da pomogne klijentu da postane srećan u životu kroz identifikaciju iracionalnih misli i nezdravih emocija i sticanje uvida koji klijenta vodi do promene iracionalnih uverenja (misli). Promena iracionalnih uverenja ciljano dovodi do promene emocija: nezdrave emocije nestaju, a zamenjuju ih zdrave i produktivno ponašanje. REBT se uglavnom fokusira na sadašnje vreme kako bi vam pomogao da razumete kako nezdrave misli i iracionalna uverenja stvaraju emocionalnu uznemirenost, koja dovodi do nezdravog disfunkcionalnog ponašanja koje ometa vaše trenutne životne ciljeve i čini vas nesrećnim. Jednom identifikovane i shvaćene iracionalne misli i ponašanje mogu se promeniti i zameniti racionalnim, logičnim i fleksibilnim, kao i produktivnijim uverenjima i ponašanjem, omogućavajući vam da razvijete uspešnije lične i profesionalne odnose.

Kako vam REBT psihoterapija praktično pomaže?

REBT psihoterapija vam može pomoći kod nezdravih emocija poput:

anksioznost, depresija, hipohondrija, tuga, bes, ljutnj, povređenost, krivica, ljubomora, strah, socijalna fobija, panični napadi, odlaganje obaveza, smanjeno samopouzdanje, stid, problemi u partnerskim i intimnim odnosima, ljubavni i seksualni problemi, smanjene motivacije i produktivnosti, problemi u školi, porodici i na poslu. Ovaj pristup se takođe koristi za smanjenje stresa i promene obezvređujućeg ponašanja, kao i odugovlačenja koja ometaju vaš kvalitet života i postizanje vaših ciljeva.

Šta možemo očekivati od REBT psihoterapije?

Da bi vam pomogao u prevazilaženju teškoća i postizanju životnih ciljeva, psihoterapeut će raditi sa vama na utvrđivanju iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i krutih obrazaca mišljenja koji vas drže kao taoce. Psihoterapeut će vam pomoći da uvidite koliko su vaše misli iracionalne i kako vam štete.

Kroz razne mentalne vežbe naučićete kako da promenite iracionalne obrasce razmišljanja i zamenite ih zdravijim, korisnim i samoprihvatljivim mislima. REBT koristi različite metode i alate, uključujući pozitivnu vizuelizaciju, izlaganje situaciji, preoblikovanje vašeg razmišljanja i upotrebu knjiga za samopomoć, kao i domaće zadatke za postizanje brže promene uverenja i emocija između sesija.

Kako REBT psihoterapija funkcioniše?

REBT je nastao iz rada psihijatra Alberta Ellisa sredinom 1950-ih kao izvorni oblik kognitivno-bihevioralne terapije. Ellis je verovao da većina ljudi nije svesna da su mnoge njihove misli o sebi iracionalne i da negativno utiču na njihovo ponašanje u važnim odnosima i situacijama. Prema Ellisu, upravo te misli navode ljude na patnju nezdrave emocija i samodestruktivno, sabotirajuće ponašanje.

U isto vreme, ljudi su sposobni da promene svoja iracionalna uverenja, ako su voljni da rade na sebi sa psihoterapeutom. Iako određeni životni događaji mogu doprineti problemima mentalnog zdravlja, terapeuti REBT-a veruju da najveći problem stvara neispravan i iracionalan sistem verovanja svakog pojedinca. Otpuštajući iracionalne i negativne misli i uverenja i zamenjujući ih racionalnim alternativnim uverenjima, lakše ćete prihvatiti sebe i druge i zauzvrat živeti srećniji život.

Ukoliko imate neki emotivni problem, pozovite me da ga zajedno rešimo.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Prema teoriji REBT psihoterapije, emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe spadaju u kategoriju ego-uznemirenosti. Ukoliko se osoba pridržava svog apsolutističkog zahteva u odnosu na sebe, druge ljude i svet uopšte, svaki put kada ovaj zahtev nije zadovoljen dolazi do samoobezvređivanja i javlja se ego-uznemirenost u vidu anksioznosti, depresije, osećanja krivice, povređenosti, besa, sramote, nezdrave zavisti i ljubomore.

Zaključci koje osoba donosi o sebi predstavljaju kritičke aspekte aktivirajućih događaja u vezi sa kojim osoba reaguje nekom od navedenih emocija. Najčešći aktivirajući događaji za ove samoomalovažavajuće zaključke su: neuspeh u postizanju nekog značajnog cilja ili ideala, privatno ili javno nekompetentno ponašanje, kritika od strane druge osobe, neprihvatanje i neodobravanje od strane druge osobe, kršenje sopstvenog moralnog koda, podsmevanje ili nepoštovanje od strane drugih ljudi, nedostatak ljubavi od neke značajne osobe, itd.

Ti zaključi o onome što se osobi događa mogu biti istiniti ili neistiniti. Nisu zaključci ti koji su direktan uzrok nezdrave emocionalne reakcije, već iracionalno uverenje koje je ovim zaključkom aktivirano. Drugim rečima, navedene aktivirajuće situacije mogu se dešavati gotovo svim ljudima, ali da li će se razviti neko disfunkcionalno emocionalno stanje i ponašanje povodom njih, zavisi od uverenja kojih se ljudi u tim situacijama drže.

Emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe

Principi na kojima počiva samoobezvređivanje

Rečnikom REBT-a, ego-uznemirenost je zasnovana na iracionalnim uverenjima koje osoba ima prema sebi. Ova iracionalna uverenja se javljaju u vidu apsolutističkih zahteva koji, kada nisu ispunjeni, rezultiraju emocionalnom patnjom u kojoj je tada izraženo obezvređivanje i omalovažavanje sopstvene ličnosti. Postoji nekoliko opštijih principa na kojima počiva samoobezvređivanje, a koji takođe predstavljaju iracionalna uverenja:


• Ljudska bića se mogu oceniti jednom globalnom ocenom. Ova bazična ideja stoji u osnovivisokog i niskog samopoštovanja.


Globalna ocena vrednosti osobe se menja u zavisnosti od uslova na osnovu kojih se ocenjuje.Na ovom principu počiva nestabilnost samopoštovanja. Princip je nelogičan, s obzirom da se ista osoba procenjuje u promenljivim uslovima.


Ljudi se mogu razlikovati prema tome koliko vrede. Kao i prethodne dve i ova ideja je široko rasprostranjena među ljudima i na njoj se posledično zasniva ograničavanje ljudskih prava. Ljudi veoma čvrsto mogu verovati u ideju da određena rasa, pripadnost klasi, narodu, porodici, školi, itd, više vredi u odnosu na druge. Na pojedinačnom nivou, unutar svoje zajednice, ljudi mogu verovati u ovu ideju i tada se stalno porede sa drugima da bi procenili sopstvenu (bez)vrednost.


Ljudi mogu biti nepogrešivi i savršeni. Ovakvo uverenje može stajati u osnovi perfekcionizma. Ono što dodatno pojačava iracionalnost ideje jeste da se lični neuspeh u postizanju ovog ideala pripisuje sopstvenoj neadekvatnosti.


Ako čovek ne ispuni zahteve koje sebi postavlja onda je manje vredan. Ljudi svoje želje i preferencije često pretvaraju u apsolutističke zahteve. Ljudi, takođe, pogrešno mogu verovati da je ovo odličan način za motivisanje sebe da ne posustaju u ostvarenju ciljeva. Često je ovo i vaspitni postulat kojim roditelji misle da grade čvrst karakter sopstvene dece.


Globalno negativno samovrednovanje pomaže osobi da u budućnosti ne ponavlja greške. Ljudi često veruju da ako se odreknu globalnog vrednovanja u susretu sa neuspehom, da će postati nemotivisani da se menjaju u željenom pravcu. Međutim, upravo je ovo uverenje ono što osobu sabotira u promeni, jer samoomalovažavanje češće vodi u rezignaciju i samodestruktivna ponašanja.

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Kako bezuslovno prihvatiti sebe? Samopoštovanje i samopouzdanje.

Kako bezuslovno prihvatiti sebe? Samopoštovanje i samopouzdanje.

“Nemam suštinsku vrednost ili bezvrednost, već samo živost. Bolje bi bilo da ocenjujem svoje osobine i dela, ali ne svoju celokupnost ili „jastvo“. U potpunosti se prihvatam, u smislu da znam da sam živ i odlučujem da opstanem i živim što je srećnije moguće uz minimumalnu nepotrebnu bol. Potrebno mi je samo ovo znanje i ovaj izbor – i nijedna druga vrsta samoprocene”.

Albert Elis

Prednosti i mane visokog samopoštovanja

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo. Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe.

Samoosuđivanje

Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe. Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja. Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju (Krnetić, 2006).

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje (Ellis, 2005).

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala. Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema.

Primer straha od neuspeha

Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije (prema Krnetić, 2006). Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja. Slično je i u relaciji sa drugim ljudima.

Odobravanje

Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji (Krnetić, 2006). Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Kako zavoleti sebe i izgraditi samopouzdanje

Kako zavoleti sebe i izgraditi samopouzdanje

Dobra slika o sebi

Iako su naše interakcije i odnosi sa drugima najbitnije u određivanju kvalitetnog života, ipak prvi na listi prioriteta mora da bude naš odnos sa samim sobom. Ako nam nedostaje samopoštovanje, nemamo nikakve šanse da ostavimo utisak nekoga koga bi drugi želeli da upoznaju i kome bi mogli da veruju. Stvaranje dobre slike o sebi, dobrog „imidža“, kao i predstavljanje tog imidža okolini je prvi deo posla koji moramo da obavimo na našem putu ka uspehu i sreći.

Ljubav prema sebi

„Voli bližnjega svoga onako kako voliš i sebe.“ Ovakve ili slične zapovesti su izjavljivane u starom i novom zavetu i u spisima i doktrinama većine religija i filozofija kroz vekove. Međutim, većina propovedi i diskusija ovog pravila fokusira se na prve tri reči. Posvećuju se tome kako se odnosimo prema drugima, smatrajući da se ljubav prema sebi podrazumeva. Na nesreću, ovo nije uvek slučaj. Previše je ljudi koji sebe ne vole. Nisu zadovoljni svojim izgledom, svojim karakterom, svojim sposobnostima i mnogim drugim aspektima svojih života. Da bismo bili zadovolji životom i da bi nam život bio plodonosan, prvo moramo da naučimo da istinski volimo sebe. Ovo je prvi korak na putu koji vodi poboljšanju života. Voleti sebe ne znači biti potpuno egocentričan. Voleti sebe je temelj na kome ćemo graditi naš pristup odnosima prema svim ljudima koje srećemo u životu. Ljubav prema sebi vodi ka samopouzdanju, samopoštovanju i ka ostavljanju pozitivnog utiska na druge. Ljubav prema sebi nas osposobljava za ljubav prema drugima.

Prihvatanje sebe

Prihvatanje sebe potiče od naše sposobnosti da sebe prihvatimo kao ljudsko biće i pri tom se fokusiramo da naše pozitivne strane: ono u čemu smo dobri, pozitivne osobine i karakteristike koje čine da budemo baš to što jesmo. Kada se fokusiramo na te oblasti, pozitivno utičemo i na samopouzdanje i na samopoštovanje. Isuviše često se ljudi koncentrišu na svoje slabosti umesto na svoju dobru stranu. To donosi više štete nego koristi. Moramo da radimo na tome da se i mi sami, ali i da se i drugi fokusiraju na naše pozitivne osobine.

Samopoštovanje

Ključ izgradnje samopoštovanja leži u fokusiranju na vaše prethodne uspehe i dostignuća i u tome što poštujete sebe zbog dobrih dela koje ste uradili. Lakše je zadržavati se na neuspesima. Ljudi oko nas su često spremni da nam na njih ukazuju. Naši se izgledi menjaju i naše se samopouzdanje popravlja kada provedemo vreme baveći se svojim uspesima.

Vežba za samopouzdanje


Korisnu vežbu predstavlja pravljenje „popisa uspeha“. To je lista uspeha i dostignuća koje smo postigli u toku našeg života. Na početku može da bude teško sastaviti listu, ali upornošću možemo postići da dodajemo sve više stvari na listu i gradimo samopouzdanje. Počnite danas tako što ćete uzeti jednu fasciklu i u nju stavljati pozitivne simbole i zapise o vašim uspesima. To mogu da budu pisma od nastavnika koja opisuju vaš uspeh u školi, dopisi od poslodavaca o tome šta ste postigli na poslu, poruke od zadovoljnih klijenata koji vam zahvaljuju na dobroj usluzi, pisma od neprofitnih organizacija za koje ste volontirali, i slične stvari. Pored toga, napravite registar u koji možete uneti svoja dostignuća ili ponašanje na koje ste naročito ponosni. Kada ste tužni ili se osećate neprikladno u nekoj situaciji, možete da pregledate i pročitate sadržaj ove fascikle i time se potsetite da ste nekada bili i da ponovo možete biti uspešni.

Iz knjige: Deset koraka do kvalitetnijeg života, Dejl Karnegi

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972