Категорија: Psihologija

Najčešći simptomi depresije

Najčešći simptomi depresije

Depresija spada u grupu poremećaja raspoloženja (unipolarni poremećaj). Depresivno raspoloženje karakteriše povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak apetita, pesimizam, usporeni misaoni tok, osećaj beznađa i bespomoćnost.

Prvi znaci depresije su: sniženo (mračno, potišteno, tužno) raspoloženje; gubitak interesovanja i zadovoljstava od stvari i poslova koji su ranije bili prijatni; smanjenje energije, koje dovodi do pojačanog umaranja i smanjenja aktivnosti.

Osim ovih, postoje još i dodatni simptomi koji se često pridružuju osnovnim simptomima depresije:

– Snižena sposobnost koncentracije pažnje i usredsređivanja;

– Niska procena svog stanja i odsustvo sigurnosti u sebe;

– Misli o krivici i samookrivljavanje;

– Mračno i pesimistično viđenje budućnosti;

– Misli ili radnje koje su povezane sa samoubistvom ili samopovređivanjem;

– Poremećaji spavanja – nesanica, teškoće pri uspavljivanju ili rano buđenje;

– Poremećaji apetita – češće je odsustvo apetita i gubitak težine;

– Poremećaj seksualne želje;

– Okolina primećuje usporenost ili izrazitu užurbanost depresivne osobe;

– Pojačana utučenost i depresivna stanja u jutarnjim ili malo poboljšanje u večernjim satima.

Fizičke smetnje:

– Promena apetita, koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine;

– Smetnje pri spavanju – otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje;

– San, kad ga ima, ne okrepljuje; lošije se osećate ujutru nego uveče;

– Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora;

– Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću;

– Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka;

– Smetnje u varenju – zatvor.

uz tehnike disanja i relaksacije može se delimično uticati na simptome, više pročitajte o relkasaciji i vežbama disanja.

Promene u mišljenju:

– Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani;

– Donošenje odluka je teško i često se izbegava;

– Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe;

– Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama;

– Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem;

– U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje;

– Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.

Promene u osećanjima:

– Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva;

– Smanjeni interes i uživanje u seksu;

– Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice;

– Otupljivanje ili odsustvo osećanja;

– Osećaj nadolazeće velike katastrofe;

– Gubitak samopoštovanja;

– Osećanje tuge, osećanje kao “biti na dnu””;

– Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga;

– Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.

Promene u ponašanju:

– Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti;

– Izbegavanje donošenja odluka;

– Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa;

– Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi;

– Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu;

– Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.

tekst o problematičnom adolescenskom ponašanju.

80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.

Nimfomanija i seksualna zavisnost

Nimfomanija i seksualna zavisnost

‘’Nimfomanka je jednostavno, neko ko ima više seksa nego vi.’’ Alfred Kinsi

Izraz nimfomanija (od grčke reči númphê, koja u grčkoj mitologiji predstavlja snage prirode utjelovljene u polubožanske mlade žene i  arithmos, mania što znači ludilo) nastao je krajem 18. veka, kada je zamenio do tada korišćeni termin ”bolest lude ljubavi”, a koristio se za opsivanje širokog spektra ”simptoma” – od javnog pokazivanja genitalija od strane psihičkih bolesnica u mentalnim institucijama, do  upražnjavanja masturbacije i sklonosti ka očijukanju i flertovanju od strane finih gospođa iz visokih krugova.

Kontroverzni francuski lekar T. Bienville, koji je uveo pojam nimfomanije u, pre svega stručnu a zatim i svakodnevnu upotrebu, napisao je da njeni uzroci leže u previše uživanja, životu na visokoj nozi i i pojačanoj konzumacija mesa i začinjene hrane. Kasniji autori pridružili su se dodatnim objašnjenjima ”ženske pomamljenosti”, kao što su čitanje ljubavnih romana i maštarenje.

Lekari su dugo bili intrigirani i zastrašeni pojavom izraženog seksualnog ponašanja kod žena, za razliku od slične pojave kod muškaraca. Zbog toga je valjda i ostao zapamćen, i do dan danas rado korišćen pojam nimfomanija, dok malo ko zna šta znači satirijaza (od grčke reči sátyros, koja označava satire, mitska bića koja su pola muškarac, pola jarac), ista stvar, samo kod takozvanog ”jačeg” pola.

Zašto je društvo toliko opsednuto ženskom seksualnošću, pitanje je koje prevazilazi nameru ovog članka. Ono što je važno je razgraničavanje pojmova i skretanje pažnje na pogrešnu upotrebu.

Nimfomanija, nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju, nije zvanična medicinska dijagnoza. Nimfomankama se danas često nazivaju žene, koje imaju ”naglašen seksualni apetit”, ili ih bar okolina, a najčešće muškarci, tako doživljavaju i etiketiraju. Jedan britanski bloger čak veoma duhovtio konstatuje da muškarci nimfomankama nazivaju žene kojima ”ne mogu da izađu na crtu” i poručuje ”nemojte okrivljavati nimfomanke, već budite srećni kada vam se sa jednom od njih ukrsti put”.

Ipak, nisu samo muškarci odgovorni za negativnu konotaciju ovog pojma. Žene su nekad mnogo strože čuvarke patrijarhalnog poretka od samih njegovih tvoraca. Ženska seksualnost i sloboda u njenom izražavanju jedni su od ključnih pokazatelja ravnopravnosti između polova, koje mnoge tradicionalno vaspitane vladarke iz senke, ne mogu da prihvate, pa rado ženu koja slobodno izražava svoje seksualne potrebe etiketiraju kao nimfomanku.

Upravo ovakvim ženama i muškarcima upućena je rečenica Alfreda Kinsija, renomiranog američkog seksologa, sa početka ovog teksta.

Ako ipak, nimfomaniju posmatramo kao preteranu seksualnu aktivnost, moramo se prvo zapitati, šta je to ”normalna” seksualna aktivnost i gde je granica između onog što je zdravo i funkcionalno, i onog što prevazilazi te okvire i zalazi u oblast patologije?

Adekvatnu dinamiku i intenzitet seksualnih aktivnosti veoma je teško odrediti, jer zavisi od individualnih karakteristika i potreba. Za nekoga će to biti svakodnevno, dok će nekome seks pasti na pamet jednom u mesec dana. Neka istraživanja kažu da 1% populacije čine takozvani aseksualni ljudi, kojima seks nikada nije na pameti, i ne osećaju privlačnost ni prema jednom polu. S druge strane, postoje ljudi, koji demonstriraju opsesivno seksualno ponašanje, koje ih čak sprečava da adekvatno funkcionišu. Takvi ljudi razvili su ono što se u popularnoj psihologiji zove zavisnost od seksa ili hiperseksualnost, a kolokvijalno se još naziva nimfomanija ili satirijaza.

Iako se  još uvek ne shvata kao posebni poremećaj, tj tumači se kao jedan od simptoma opsesivno-kompulsivnog poremećaja, pojava seksualne zavisnosti je registrovana, i postoje brojni stručnjaci, za sada uglavnom u SAD, koji se njome bave.

Kao i ostali pojavni oblici opsesivno-kompuslivnog ponašanja osnovna karakteristika ove zavisnosti je opsesivno angažovanje u seksualnim aktivnostima u cilju smanjenja napetosti.

Njen uzrok dakle nije, u pojačanom seksualnom apetitu, ili nekontrolisanoj požudi. U slučaju ove zavisnosti seks se koristi u istu svrhu kao i bilo koja druga mehanički ponavljana radnja, koja donosi privremeno olakšanje. Koreni anksioznosti, koja leži u osnovi ovog ponašanja su brojni, i do njih se dolazi dugotrajnom psihoterapijom.

Neki od pokazatelja seksualne zavisnosti, koje navodi Patrik  Carnes, jedan od vodećih američkih eksperata u ovoj oblasti, su:

  • Nemogućnost kontrolisanja seksualnih misli ili ponašanja
  • Uključivanje u seksualne aktivnosti iako izostaje osećaj zadovoljstva
  • Osećaj depresivnosti ili anksioznosti nakon seksualnog čina
  • Pribegavanje seksu kako bi se izbegle  poslovne i druge društvene aktivnosti i obaveze
  • Upuštanje u seksualne odnose iako je to kontraindikovano zbog upotrebe određenih lekova, ili povreda genitalija
  • Anksioznost, agresivnost i nasilno ponašanje u situacijama kada je onemogućena seksualna aktivnost
  • Želja za prekidanjem rizičnog ponašanja praćena nemogućnošću kontrolisanja upuštanja u seksualne odnose.
  • Provođenje najvećeg dela dana u pripremanju, obavljanju ili odmaranju od seksualnog čina

On takođe veoma jednostavno oblašnjava u kojim situacijama seksualno ponašanje generalno može da predstavlja problem:

  • Kada podrazumeva povređivanje i nanošenje bola drugome
  • Kada se kontitunirano događa na način, koji je društveno neprihvatljiv ili nezakonit
  • Kada osoba nema kontrolu nad izborom šta, gde, kada, i sa kim radi
  • Kada se najveći deo vremena provodi u razmišljanju o seksualnom činu, koji se dogodio, i planiranju čina, koji će se tek dogoditi, do te mere da to ometa redovno svakodnevno funkcionisanje

Na kraju, drage žene, ako ste zabrinute da, zbog čestih promena seksualnih partnera, niste slučajno razvile seksualnu zavisnost, ne brinite. Sve dok koristite zaštitu, i dok seksualne aktivnosti ne ometaju vaše redovno svakodnevno funkcionisanje, zdrave ste.

Takođe, dragi muškarci, ako broj seksualnih partnera vaše devojke prevazilazi ‘’magični’’ broj dva, ili je kojim slučajem imala običaj da se ponekad upusti u neobavezni ‘’one night stand’’, ne uzrujavajte se. Ona nije nimfomanka, a njeno iskustvo i seksualni apetit ne predstavljaju rizik za vaš odnos. Mogu ga samo učiniti jednostavnijim, jer zna šta joj prija, ili uzbudljivijim, jer u seksu ume da uživa.

Iva Branković, porodična savetnica

Glupost mase: Zašto zajedničkim snagama donosimo pogrešne odluke?

Glupost mase: Zašto zajedničkim snagama donosimo pogrešne odluke?

„Inteligencija mase“ nije jedina moguća opcija: ponekad grupa čini da pojedinac pomisli, izgovori ili uradi nešto pogrešno.

Podrum londonskog paba nije mesto na kom bi neki psiholozi sproveli eksperiment o odlučivanju, ali Danijel Ričardson nije među njima. Ovaj istraživač Univerzitetskog koledža u Londonu smatra da je to mesto idealno za otkrivanje kako na mišljenje pojedinca utiču ljudi koji ga okružuju.

U njegovom istraživanju učestvovalo je pedesetak ljudi, a svi su bili se „ulogovali“ na specijalizovan sajt koji omogućava korisnicima da pomeraju tačku po ekranu mobilnog telefona. Pokreti svih učesnika eksperimenta bili su povezani s time šta će se pojaviti na velikom ekranu u ovoj prostoriji: ukoliko svi pomere tačku, na velikom ekranu pojavljuje se mnoštvo tačaka u pokretu koje podsećaju na roj uzrujanih pčela.

Kada je završen ovaj deo eksperimenta, Ričardson je učesnike pitao jesu li varali na ovom testu. Oni čiji je odgovor „ne“ pomerali su svoje tačke levo, a oni čiji je odgovor „da“ pomerali su je na desnu stranu. Učesnici su na ovo pitanje najpre odgovarali izolovani, a potom i u grupi. Ričardson je, naime, želeo da utvrdi utiče li grupa na iskrenost, odnosno hoćemo li promeniti svoj odgovor kako bismo se uklopili.

Potom je usledio glavni deo eksperimenta: učesnici su odgovarali na pitanja treba li Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije da istupi iz Evropske unije, treba li zakonom zabraniti štrajk radnika londonskog metroa, ima li onaj ko je kupio hranu pravo da pojede najviše u nekoj grupi i sl.

„U interakciji, ljudi se slažu i donose lošije odluke“, smatra Ričardson. „Ne dele informacije, dele predrasude. Pokušavamo da otkrijemo zbog čega je tako i kako možemo kolektivne odluke učiniti boljima.“

Teorija o konformizmu postoji već decenijama i smatra se suprotnom tzv. inteligenciji mase ili mudrosti gomile, koja podrazumeva da spajanje mišljenja velikog broja ljudi pruža odgovore i predviđanja koja su tačnija od onih koja ćemo čuti od pojedinca. Međutim, to je slučaj samo kada pripadnici te „mase“ donose odluke nezavisno i kada inače pripadaju različitim grupama. U kohezivnim grupama, s druge strane, kada članovi „mase“ dele neki identitet, sve prevazilazi potreba za jedinstvom. Zato je korisnije da Ričardson pokaže fotografiju kita grupi i pita njene članove odvojeno koliko je taj kit težak nego da oni zajedno odgovaraju pomerajući tačke na ekranu.

Ričardson je ovaj efekat povezao i s današnjom upotrebom društvenih mreža.

„Mislimo o internetu kao o auto-putu informacija. On to nije: on je auto-put sklonosti. Tviter i Fejsbuk su predivni načini da podelimo informacije, ali može biti da nas, zato što delimo predrasude, čini glupljima.“

Kako ostvariti novogodišnje odluke

Kako ostvariti novogodišnje odluke

Tradicija donošenja novogodišnjih odluka stara je oko 4000 godina, ali psiholozi pronalaze nova objašnjenja zašto ih se ljudi uglavnom ne pridržavaju…

Sredina je marta oko 2000. godine pre nove ere. U Vavilonu uveliko teku novogodišnje pripreme za predstojeći dvanaestodnevni verski festival, poznat pod nazivom Akitu. Tada će Vavilonci svečano dočekati Novu godinu, krunisati novog kralja ili potvrditi lojalnost starom, i najzad, sastaviti liste svojih novogodišnjih odluka i obećanja koje će predati bogovima. Većina Vavilonaca obećava da će platiti dugove i vratiti predmete koje su pozajmili. Ako se toga pak ne budu pridržavali, bogovi će im okrenuti leđa tokom cele godine, što za njih znači patnju i odbačenost.

Slično se dešava i u Starom Rimu kad 46. godine pre nove ere Julije Cezar odlučuje da reformiše kalendar i za prvi dan u godini uzima, nimalo slučajno, prvi januar. Januar dobija naziv po rimskom bogu početaka i kraja, Janusu, koji zbog svoja dva lica ima moć gledanja u prošlost i budućnost zbog čega mu Stari Rimljani poveravaju svoje novogodišnje odluke koje se uglavnom tiču boljeg ponašanja. I rani Hrišćani su na prvi dan nove godine razmišljali o svojim greškama tokom prethodne i smišljali kako da ih isprave i ne ponove. Oni su svoje ciljeve uglavnom usmeravali ka sticanju boljih osobina i pravljenju manjih grešaka u budućnosti.

Kao što vidimo, tradicija donošenja novogodišnjih odluka stara je više od 4000 godina. Ipak, nešto se promenilo u međuvremenu. Odluke koje donosimo uglavnom se tiču našeg ličnog napretka od kojeg okolina nema mnogo koristi. Pored toga, danas više nemamo bogove kojima obećavamo da ćemo prestati da pušimo, da ćemo trenirati više, dopisivati se manje, hraniti se zdravije, i sve ono što redovno obećavamo sami sebi, a potom ne ispunimo. Možda je upravo nedostatak odgovornosti prema nekom višem autoritetu razlog što od obećanja koja sebi dajemo lakše odustajemo. Psiholozi su, međutim, ovu temu istraživali dublje i došli do veoma zanimljivih zaključaka.

Jedan od njih je i britanski psiholog Ričard Vajsmen, koji je 2007. godine istraživao koliko ljudi zapravo ostaje dosledno svojim novogodišnjim obećanjima. Ispostavilo se da je od 3000 ispitanika, svega 12 odsto ostvarilo ono što je želelo u toj godini. Ovo je Vajsmena navelo da nastavi sa istraživanjem ključnih razlika između istrajnih (uspešnih) i manje istrajnih. Od rezultata do kojih je došao napravio je listu korisnih saveta koji bi nam mogli pomoći u 2018. godini.

“Oslanjanje na snagu volje je jedna od najvećih grešaka koje pravimo”, kaže Ričard Vajsmen. Umesto da prekorevamo sebe zbog slabog karaktera, bolje je da postavimo manje, ali ostvarljivije ciljeve koji nas neće odmah obeshrabriti. Nije dobro ni menjati ili uvoditi deset stvari istovremeno, već je korisnije rešavati jednu po jednu i svakoj se ponaosob posvetiti. Tako ćemo zadržati jasan fokus i izbeći čuvenu zamku rasplinjavanja.

Dokazano je takođe da se mnogo bolji rezultati postižu kada svoje ciljeve najpre zapišemo, a potom svaki napredak nastavimo da beležimo u dnevniku koji je dobro napraviti u ove svrhe. Zapisivanjem i kasnijim čitanjem svega što smo već postigli pruža nam jasaniju sliku o sopstvenom napredovanju i vidljive rezultate truda koji su ključni za motivaciju.

Vajsmen dalje savetuje da se umesto vraćanja na ranije neuspehe usresredimo na nove odluke i početke. Prisećanje na neuspehe svesno ili nesveno obeshrabruje. S toga ih treba izbeći ako zaista želimo promenu. Bitno je i da u svojim odlukama ne pratimo trend, već da razlog zašto nešto menjamo ili uvodimo u svakodnevni život, potražimo u sebi. Dobro je takođe raščlaniti cilj na nekoliko manjih koraka sa zadatim (napismeno) rokom kada ćemo svaki od njih ostvariti, a potom otići nekom od članova porodice ili bliskim prijateljima i saopštiti im svoje planove. Oni nam mogu služiti kao nadzor, ali i podrška. Vajsmen takođe upozorava da je povremeno vraćanje starim navikama sasvim normalan, čak nerazdvojiv deo procesa usvajanja novih oblika ponašanja.

Na primer, odlučili ste da smršate u narednoj godini. Dok razmišlja o dijeti, većina ljudi čita članke o nestvarnom mršavljenju za svega nekoliko dana i uživa u maštanju o svom zdravom i zategnutom telu. Ovo je najčešći pristup novogodišnjim odlukama koji uglavnom završava brzim odustajanjem uz osećaj razočaranja i neretko gubitka vere u sebe. Psiholozi ipak kažu da za nesupehe nije kriv naš slab karakter, već neinformisanost i pogrešan pristup ciljevima. Umesto da potpuno izbacimo iz ishrane slatkiše i testo koje smo do tada jeli svakodnevno, bolje je da ovu odluku raščlanimo na više manjih delova, tako što ćemo slatkiše, na primer, jesti tri puta nedeljno u meri koju sami sebi propišemo i zapišemo u dnevniku svojih odluka.

Testeninu možemo jesti jednom nedeljno, a hleb svesti na dve kriške dnevno uz izbegavanje u večernjim časovima. Umesto grickalica ili kalorične večere, možemo spremiti humus i svežu šargarepu i tako svoju lošu naviku pretvoriti u zdravu. Bitno je da svaki, i najmanji pomak beležimo i da se ne obeshrabrujemo ako neko veče naručimo picu i odstupimo od plana, na primer. Da bi nešto prešlo u naviku, potreban je određeni broj ponavljanja koji u početku zahteva veći mentalni napor. Na tom putu važnija od povremenih neuspeha je svest o tome da naš cilj nije nimalo lak kako nam se činio tog 31. decembra dok smo, jedući novogodišnju tortu, maštali o vitkosti.

O značaju prethodnog suočavanja u mislima sa svim mogućim preprekama na putu usvajanja boljih navika govori psihološkinja Gabrijel Otingen, izumiteljka WOOP (W-wish, O-outcome, O-obstacle, P-plan) (želja, ishod, prepreka, plan) pristupa. Otingen kaže da bismo čitav proces postizanja cilja najpre trebalo da prođemo u mislima. Ovo je veoma važno da bismo osvestili sve dobrobiti, ali i moguće probleme na putu postizanja cilja. Pri donošenju novih odluka najbitnije je biti realan. Dakle, ako ste pili svaki dan u nedelji, nemojte započinjati prvi januar sa odlukom da više nećete liznuti alkohol. Ali ako rešite da ovu naviku praktikujete tri puta nedeljno pa na to smanjite još i količine unosa, tad znate da ste postavili stvaran cilj (W-wish, želja).

Prepustite se nekoliko minuta zamišljanju šta bi sve bilo drugačije kada biste ostvarili svoju želju. Otingen kaže da je dobro ići u detalje i osvestiti svaku prednost svoje novogodišnje promene ( O-outcome, ishod). Kad smo stvorili jasnu sliku zbog čega bi sve bilo dobro da se držimo svoje nove odluke, prelazi se na glavni i najteži deo. Psiholozi još smatraju da je ovo upravo faza koju svi previđaju, zbog čega najveći broj želja i ostaje neostvaren. Reč je o suočavanju sa svim mogućim preprekama na putu postizanja cilja (O-obstracle, prepreka).

Koliko je važno u mislima proći kroz sve dobrobiti i lepote ostvarenja cilja, toliko je, ako ne i više, važno biti svestan da do uspeha neće biti nimalo lako doći i da će nas sustizati brojna iskušenja, padovi, gubitak volje i vere u sebe, malodušnost, vraćanje na stare navike itd. Bitno je sve ove situacije predvideti kako bismo ih dočekali spremni. Kad ih predvidimo, u glavi treba naći rešenje za svaki od potencijalnih problema (P- plan, plan). Uzgred, promene treba donositi onda kada se osećamo spremno, a ne samo zato što je Nova godina. Mada, ima nešto u toj tradiciji, staroj 4000 godina.

Izvor: Elementarium.cpn.rs