Категорија: Psihologija

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Sve češće možete čuti od nekoga da vam kaže da je depresivan-na. Među laicima, depresija označava privremeno razdoblje sniženog nivoa raspoloženja nakon loše provedenog dana ili jednostavno neraspoloženje. Prema medicinskom rečniku, depresija je ozbiljna bolest koja uzrokuje smetnje pamćenja i ostalih kognitivnih funkcija, sniženo raspoloženje, telesne promene i promene ponašanja. Utiče na vaše osećaje, način razmišljanja i ponašanja, seksualni život i spavanje. Mnogim ljudima, uključujući one koji su bolovali od depresije, te prijatelje i članove porodice obolelog, su poznate dalekosežne posledice depresije. Depresija je jedan od najčešćih medicinskih problema u svetu. U nekom trenutku života, jedna od četiri osobe osetiće barem jednu epizodu depresije.
Depresija je poremećaj raspoloženja  koji karakteriše skup raznih vrsta simptoma:
  • kognitivnih (negativne misli i očekivanja, ponekad i suicidalne misli, pad koncentracije, neodlučnost, mozganje, samokritičnost, beznadnost),
  • ponašajnih (manjak aktivnosti, povlačenje),
  • telesnih (gubitak apetita, ili preterani apetit, nesanica),
  • afektivnih (osećaji: žalost, osećanje krivice, anksioznost) i
  • motivacijskih (gubitak interesa, tromost, sve je napor, odgađanje)

koji svi skupa mogu sniziti raspoloženje, ugrožavajući funkcioniranje pojedinca.

Simptomi depresije, radi praktične ilustracije mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;

2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;

3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;

4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;

5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;

6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;

7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);

8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;

9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);

10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi  takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji.

Depresija nije dakle, kao što se često misli, obično sniženje raspoloženja, već čitav niz simptoma koji loše utiču na način razmišljanja osobe o okolini, ali i o samoj sebi.Kad su ljudi depresivni, oni su na rubu suza, žalosni. Progoni ih osećaj krivice, jer veruju da su na neki način razočarali druge ljude. Oni mogu postati i razdražljiviji no inače, anksiozniji, napetiji. Kad je depresija na vrhuncu, mogu izgubiti sposobnost emocionalnog reagovanja, pa im se čini da su im umrtvljeni i dobri i loši osećaji, usled čega ne mogu uživati u normalnim aktivnostima, ili biti za njih zainteresovani. Energija im je smanjena, i sve im je teško i naporno, pa su stoga skloni odustajanju od stvari s kojima bi se inače normalno bavili.Događa se da provode sate zgrbljeni na stolici, ili ležeći na krevetu.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

Psihoterapija

Terapija razgovorom će pomoći da otkrijete uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodite.

REBT – racionalno emotivno bihejvioralna terapija će vas naučiti da preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će vam pomoći da rekonstruišete svoj psihički život, da se upoznate sa samim sobom, da se prihvatite i razvijete zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i  psihoanalitičku grupnu terapiju.

Tehnike opuštanja mogu vam pomoći da pobedite stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje uključite i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju. Promena stila života može biti od velike pomoći. Redukujte svoj posao u okvire radnog vremena i ostavite se poroka poput droge i alkohola.

 

Bojana Obradović, master psihologije

Bračna kriza i šta učiniti da brak postane bolji

U ovom tekstu izneću nekoliko osnovnih principa koje čine brak srećnim. To su prinicipi koje su otkrili psiholozi istraživači ispitujući komunikaciju i ponašanje velikog broja srećnih i disfunkcionalnih brakova.

Pravljenje ljubavne mape

Emocionalno inteligentni parovi su oni koji su emocionalno bliski. Građenje i razvijanje emocionalne bliskosti podrazumeva pamćenje svih značajnih informacija o partneru. Informacija o tome šta je vašem partneru važno, koja su njegova interesovanja, želje, snovi, šta ga/je motiviše a šta plaši itd. Sve ove informacije ulaze u tzv. ljubavnu mapu. Bez ljubavne mape nemoguće je stvarno poznavati supružnika. Ako nekoga ne poznajemo, kako ga/je uistinu možemo voleti? Dakle, snaga je u znanju, međusobnom upoznavanju. Parovi koji imaju detaljne ljubavne mape, bolje se suočavaju sa problemima i konfliktima. Što više poznajete i razumete jedan drugog, vaš brak će biti stabilniji. Građenje ljubavne mape podrazumeva otvorenost, stalnu komunikaciju i vašu autentičnu želju da upoznate i razumete osobu sa kojom ste u braku. Jezgro dobrog braka je pre svega prijateljstvo.

Negovanje naklonosti i međusobnog divljenja

Najbolji način da se proveri da li bračni par još uvek poseduje sistem naklonosti i divljenja jeste da se vidi način na koji pričaju o prošlosti. U 94% slučajeva parovi koji se pozitivno osvrću na bračnu prošlost, imaće srećnu budućnost. Što predstavlja visok stepen predikcije. Kada su srećna sećanja razrušena – to je znak da je braku potrebna pomoć. Nisu važna samo pozitivna sećanja već i živost uspomena. Jednostavno podsećanje sebe i partnera na kvalitete može da spasi brak od razaranja (čak i ako ima teškoća). Naklonost i divljenje možete negovati kroz pohvale i komplimente. Pohvale i komplimenti čak i u vezi neke sitnice mogu značajno pozitivno da utiču na odnos. Nastojte da pohvalite vašeg partnera bar nekoliko puta nedeljno. Pokažite interesovanje za nešto što on/ona radi nezavisno od vas, pokažite da ste ponosni i da cenite to što vaš partner radi.

Okretanje jednog prema drugom umesto jednog od drugog

Kada par često ćaska o sitnim stvarima, gotovo da možemo biti sigurni da će ostati u srećnom braku. Šta se dešava u tim malim razgovorima koji povezuju partnere? Okreću se jedan prema drugom. Prvi korak je jednostavno postati svestan tih svetih trenutaka, što je ključ ne samo za nastavak braka već i za nastavak romanse. Za mnoge parove jednostavno shvatanje da svakodnevnu komunikaciju ne treba uzimati zdravo za gotovo dovodi do velikih promena u odnosu. Treba se kloniti takmičenja, odmeravanja i računanja šta je ko uradio za drugog. Treba se fokusirati samo na ono što može da pospeši brak, a ne na ono što je partner trebao da uradi a nije! Treba da se trudite da se okrenete prema partneru čak i kada vam je «težak» ili neprijateljski. Ne treba se nervirati ako se pozitivne promene ne pojave odmah preko noći. Partneru je potrebno vreme da uvidi prednosti toga što ste se okrenuli prema njemu.

Dozvolite da partner utiče na vas

Brak ne može da funkcioniše ako partneri ne poštuju i ne uvažavaju jedan drugog. posmatrano statistički, 81% je šanse da će brak propasti ukoliko muž ne deli moć sa ženom. Žene lakše prihvataju uticaj partnera što je verovatno uslovljeno polnim razlikama. Dozvoliti uticaj partnera na vas ne znači pristati na kontrolu i potčinjenost. Prihvatiti uticaj partnera ne znači ne ispoljiti prema njemu/njoj negativne emocije. Potiskivanje negativnih emocija u prisustvu partnera nije dobro ni za brak ni za zdravlje.

Rešite rešive probleme

Problemi se dele na rešive i nerešive. Uprkos nerešivim konfliktima, bračni parovi mogu živeti sa njima ukoliko razviju načine suočavanja, da ih ne bi prevladali, kada pronađu mesto problemu i čak se šale oko problema. Srećni parovi su u stanju da uvide da su problemi neizbežni deo odnosa. Brakovi su uspešni u meri u kojoj se suočavaju sa problemima. Probleme treba rešavati na vreme. Ignorisanje problema dovodi samo do njihovog produbljivanja. Rešenje bračnih problema počinje otvorenom komunikacijom.

Pronađite zajedničke aktivnosti u kojima ćete uživati

Jako je važno da pronađete neku zajedničku aktivnost u kojoj ćete oboje uživati. Ovde nije reč o obavezama, odgoju dece i sl. Reč je o nečemu što radite samo vi i vaš partner i što vam pričinjava zadovoljstvo. Pronađite takvu aktivnost i upražnjavajte je bar jednom nedeljno. Pored zajedničkih aktivnosti podjednako je važno da oboje pronađete i neke aktivnosti koje će te obavljati samostalno. Ovde je reč o aktivnostima koje se tiču isključivo vaših interesovanja koja ne moraju uključivati partnera. Preporučljivo je da napravite balans između zajedničkih i aktivnosti koje obavljate samostalno. Na taj način jačaćete vaše zajedništvo ali i ličnu autonomiju.

Negujte seksualni život

Seksualnost je veoma važna komponenta braka. Ne dozvolite da vaš seksualni život postane rutina i bračna obaveza. Seks treba da bude nešto u čemu uživate zajedno a nikako obaveza i nešto što morate da uradite. Rešavajte seksualne probleme ako se pojave. Uspostavite komunikaciju u seksu, recite šta želite, pitajte partnera šta on/ona želi, nemojte nikada prekidati međusobno istraživanje. Potrudite se da svremena na vreme unesete nešto novo u vaš seksulani život. Ako nemate inspiraciju, nabavite knjige, idite do seks šopa i isprobajte nešto novo.

Vladimir Mišić

Sigurni znakovi da vaše dete ima visoku inteligenciju!

Mnogi (pre)ponosni roditelji smatraju da je njihovo dete supernapredno ili da barem napreduje brže, pametnije je i nadarenije od ostale dece. Međutim, većina dece je „vunderkid“, genijalac i budući dobitnik Nobelove nagrade jedino u očima svojima roditelja. Ali, naravno, uvek postoje izuzeci, odnosno, zaista nadprosečno nadarena i inteligentna deca.

 

Da li je i vaše dete među njima? Ovih šest znakova ukazuje na to (prema Mensi).

 

1. Dete jako rano zna da čita 

 

Da li je vaše dete počelo da čita već u dobi od četiri godine? Deca koju zanimaju knjige već u ranoj dobi, u pravilu imaju viši koeficijent inteligencije (IQ). Većina dece počinje da čitati oko šeste godine života.

 

2. Muzikalno je

 

Svejedno da li se radi o gitari, violini, flauti, bubnjevima ili jednostavno sklonosti ka pevanju – dete koje pokazuje sklonost prema muzici i sviranju obično je vrlo inteligentno.

3. Ima dobro sećanje

 

Vaše dete sve zapamti i priča vam o stvarima koje su se dogodile pre nekoliko nedelja ili meseci? To je dobro! Znači da ima dobro sećanje – i visoki IQ.

 

4. Znatiželjno je

 

Prema časopisu „Harvard Business Review“ znatiželja je takođe važna kao i inteligencija. Deca koja puno pitaju žele po pravilu puno da nauče i često imaju viši IQ od druge dece.

5. Ima smisla za humor

 

Vaše dete stalno smišlja neke šale? Ako vam to ide ponekad na živce – smirite se i pustite ga da se zabavlja. Mensa tvrdi da je dobra porcija humora znak za visoki IQ.

 

6. Rado razgovara – pa i s odraslima

 

Vaše dete se ne gasi i rado priča čak i s odraslim osobama? To je dobro. To je takođe jedan od znakova visoke inteligencije.

 

Još nešto: ako vaše dete nema ni jednu (ili tek neku) od tih karakteristika, nemojte biti tužni. Još uvek može da postane genije!

Ovako se razvija inteligencija kod dece

Roditelji se često nalaze u dilemi kada njihov mališan pokaže određene sposobnosti koje nisu karakteristične za njegov uzrast. Da li je dete nadareno kada nauči rano da svira klavir, ili kada lako barata matematičkim pojmovima? I da li takvu specifičnu obdarenost treba podsticati, ili je ostaviti da se sama razvija?

Inteligencija i nasleđe

Najveći broj psihologa se slaže da nasleđe određuje minimalni i maksimalni domet intelektualnog razvoja, a da sredina i socijalni uslovi utiču na dostizanje krajnjih mogućnosti. Kao potvrdu svog shvatanja o odnosu nasleđa i sredine na razvoj inteligencije, pristalice nativističkog (naslednog) gledišta navode rezultate genetičkih ispitivanja koji ukazuju na visoku povezanost između stepena inteligencije i blizine krvnog srodstva. Genetička ispitivanja pokazuju da je inteligencija identičnih blizanaca u izuzetno visokoj korelaciji. Podudaranje između onih koji nisu u srodstvu i rasli su odvojeno, ne postoji. Identični blizanci koji su rasli odvojeno, u različitim uslovima, imaju ipak nešto nižu korelaciju, oko 0.85.

Postoji mogućnost da roditelji natprosečno inteligentne dece budu prosečne inteligencije, kao i da natprosečno inteligentni roditelji imaju decu prosečne inteligencije, ali se to nikako ne može smatrati pravilom.

Okruženje i inteligencija

Veliki broj eksperata koji se bavi ovom oblašću smatra da uticaji nasleđa i sredine stoje u odnosu 8:2. U određenoj kulturi se genetskim kodom iz generacije u generaciju prenosi određena intelektualna orijentacija pa se, na primer, u kulturi belaca favorizuju sposobnosti koje su u domenu leve hemisfere (verbalne intelektualne funkcije i sl.), a u kulturi crnaca se veći značaj pridaje sposobnostima koje su u domenu desne hemisfere (manipulativne, muzičke i sl.).

Uticaj socijalne sredine je najveći kada je u pitanju sposobnost razumevanja i snalaženja u socijalnim situacijama.

Promena inteligencije

Što je intelektualna funkcija manje zavisna od kulture i socijalnih uslova, njen razvoj je brži, brže dostiže plafon i brže počinje da opada. Tako asocijativno, a posebno vizuelno pamćenje, fleksibilnost mišljenja i sposobnost brzog rešavanja problema rastu samo do 14 – 15. godine, i već posle dvadesete počinju da opadaju (ove funkcije su najbliže onom što se pretpostavlja da je fluidna, odnosno biološki data inteligencija). Sa druge strane, one funkcije koje su u velikoj zavisnosti od obrazovanja i iskustva (na primer, verbalne sposobnosti) pokazuju znatno dužu tendenciju porasta i ne opadaju gotovo do kraja života (izuzetak su patološki slučajevi).

Prema istrazivanjima nekih eksperata inteligencija se razvija do dvadeset i četvrte godine, a već od tridesete počinje da opada, u početku sporo, a posle pedesete, sve brže.

Inteligencija i uspeh u životu

Iako bi se moglo pomisliti da visoka inteligencija omogućava uspeh u društvu, mnogi drugi činioci koji utiču na društveni uspeh čine takvo predviđanje nepouzdanim. Mehanizmi pretvaranja intelektualne sposobnosti u društveni uspeh nisu u potpunosti razjašnjeni.

Tako, na primer, postoji čvrsta veza između uspeha u osnovnoj školi i inteligencije, ali nakon toga nije više moguće predvideti uspeh pojedinaca na osnovu inteligencije.

Uticaj roditelja

Roditelji svakako imaju mogućnost da obezbede što stimulativniju sredinu za razvoj svog deteta jer porodica predstavlja osnovnu i najplodotvorniju sredinu za razvoj dečjeg samopouzdanja i samopoštovanja, a to su svojstva ličnosti bez kojih nema dugoročnijeg uspeha, ma koliko veliki bili nečiji intelektualni potencijali.

Nasuprot široko raširenom uverenju da “stimulativna sredina” podrazumeva da roditelji izdvajaju mnogo para, možemo reći da to nije tačno. Ukoliko su roditelji dovoljno motivisani, otkriće da postoje brojni, potpuno besplatni podsticaji, ali svi oni zahtevaju lično angažovanje i vreme koje se provodi sa detetom.

Emocionalna inteligencija

Danas gotovo svakodnevno nailazimo na decu za koju bi mogli da kažemo da su agresivna prema drugoj deci ili da lako odustaju od zadataka koje ne mogu da reše, iskazuju  nepoštivanje prema drugima i slično. Njihov problem nije u tome što nisu inteligentna već što nisu razvila emocionalne veštine koje su nužne za uspeh u raznim životnim situacijama: izražavanje i prihvatanje sopstvenih osećanja, samokontrole, društvenosti, sposobnosti rešavanja problema u saradnji sa drugima, upornost, ljubaznost, poštovanje i empatija.

Ono što oni nisu razvili naziva se – emocionalna inteligencija. To je veština koja je ključna za uspeh u različitim životnim situacijama.

Kako se meri inteligencija? 

Količnik inteligencije (IQ – inteligence quotient) je mera koja definiše relativnu bistrinu ili intelektualne mogućnosti jedne osobe. IQ je dat rođenjem i tokom života se ne menja. On  predstavlja odnos između rezulata koji ispitanik postiže na testu inteligencije i rezultata koji postiže prosečna osoba iste starosti na istom testu, i  pod istim uslovima.

Iako je IQ najbolja pojedinačna mera inteligencije, nije ni jedina, ni potpuna. Inteligencija je, kao i ličnost, isuviše komplikovana celina da bi mogla da se definiše samo jednim brojem. Inteligencija je funkcija i drugih faktora, a ne samo intelektualne sposobnosti. Da je ovo tačno znamo iz prakse, jer se osobe koje imaju isti IQ mogu znatno razlikovati. Drugi faktori – motivacija, emocionalna stabilnost, upornost, nisu uvek merljivi, niti ih je uvek jednostavno jasno izdvojiti, ali se moraju uzeti u obzir u konkretnim situacijama.

Kod većine testova kao donja granica tzv. prosečne inteligencije uzima se IQ=90, a ukupan broj prosečno inteligentnih u populaciji se kreće oko 50%. Procentni udeo bistrih je 13, 60, superiornih 2, 14, a veoma superiornih 0, 13 %.”

Kako zaustaviti patnju

Razvijanjem svesnosti i smirenosti, možemo se osloboditi patnje.

Patnja počinje zbog nepoznavanja naše sopstvene stvarnosti. U mraku tog neznanja, um reaguje na svaki oset dopadanjem ili nedopadanjem, žudnjom ili odbojnošću. Svaka takva reakcija stvara patnju sada i stavlja u pogon lanac događaja koji će doneti patnju u budućnosti. To postaje slepa navika koju mehanički ponavljamo.

Meditacijom razvijamo svesnost svakog oseta. Razvijamo i staloženost. Ne reagujemo. Ispitujemo osete bez strasti, bez simpatije ili antipatije, bez žudnje, odbojnosti ili vezivanja. Svaki oset sada ne dovodi do reakcije, već do mudrosti, uvida: Ovo je nestalno, mora se promeniti, nastalo je i nestaće. Lanac je prekinut, patnja je zaustavljena. Nema nove reakcije žudnje ili odbojnosti, i nema uzroka za nastajanje patnje. Kada je um svestan oseta ali zadržava staloženost, nema uzroka patnje. Prestali smo sami sebi da stvaramo patnju.

Sve što doživljavamo u životu je, u krajnjem slučaju, rezultat naših sopstvenih mentalnih akcija. Sve stvorene stvari su prolazne, bilo mentalne ili fizičke, sve u svemiru. Kada posmatramo tu istinu doživljenom mudrošću, nestaje patnja jer uklanjamo njen uzrok; to jest, odustajemo od navike žudnje i odbojnosti. To je put ka slobodi. Poenta je da naučimo da ne reagujemo, kako ne bi stvarali nove patnje. Pojavi se oset i počinje simpatija ili antipatija. Ako nismo svesni bljeska tog momenta, on se ponavlja i pojačava u žudnju ili odbojnost, postajući snažna emocija koja će eventualno nadvladati svesni um. Emocija nas je preplavila i gubimo sposobnost racionalnog rasuđivanja. Rezultat je da se nađemo uvučeni u nezdrav govor i akciju, šteteći i sebi i drugima. Sebi stvaramo jad, pateći sada i u budućnosti, a sve zbog jednog momenta slepe reakcije. Ali, ako smo svesni tačke u kojoj proces reagovanja počinje – to jest, ako smo svesni oseta – možemo izabrati da ne dozvolimo bilo kakvu reakciju i njeno pojačavanje.

Pratimo oset bez reakcije, niti nam se dopada niti ne dopada. Sam oset nema šanse da se razvije u žudnju ili odbojnost, u snažnu emociju koja će nas preplaviti; on samo nastane i prođe. Um ostaje uravnotežen, miran. Srećni smo sada i možemo očekivati sreću u budućnosti, jer nismo reagovali. Ta sposobnost da ne reagujemo veoma je vredna. Kada smo svesni oseta u telu i u isto vreme smo staloženi, u tim momentima um je slobodan. Tako se patnja može zaustaviti. Tako možemo prestati da sebi stvaramo jad i čemer.

5 dokaza da očinstvo zaista menja mozak muškarca

Uloga oca unosi brojne promene u život, ali je malo poznato da je naučno utvrđeno da očinstvo utiče i funkcionisanje organizma. Kroz kakve sve promene prolazi jači pol?
 
Pripadnici muškog pola ljudske vrste su neobični jer spadaju u samo šest procenata sisara kod kojih očinstvo ima veliki značaj, piše Yumama. Štaviše, njihovo ponašanje i briga o novorođenčetu mogu se izjednačiti s onima koje ispoljavaju majke, zbog čega su muškarci izuzetni.
 
Zbog toga su se naučnici zapitali može li uloga oca na neki način uticati na mozak muškarca. Poslednjih godina sproveden je veći broj naučnih ispitivanja koja se bavi tim pitanjem, a stručnjaci su zaključili da nakon rođenja deteta muškarci trpe značajne neurološke i hormonske promene – slične onima koje doživljavaju i majke!
 
1. Tatin mozak izgleda kao mamin.
Muškarac, smatraju naučnici, ispoljava drugačije kognitivno i emotivno ponašanje. Štaviše, mozak oca sve više liči na mozak majke.
 
Nedavno sprovedeno istraživanje pokazalo je da muškarci koji neguju svoje mališane na skeniranjima mozga beleže zanimljive rezultate. Naime, u njihovom slučaju, delovi mozga zaduženi za obradu emocija i društveno razumevanje su izrazito aktivni nakon što beba postane deo njihovog života.
 
2. I tate prolaze kroz hormonske promene.
Trudnoća, porođaj i dojenje izazivaju smanjeno ili pojačano lučenje određenih hormona kod žene, ali su naučnici utvrdili da se nešto slično odvija i u telima muškaraca iako oni nisu u stanju da nose i hrane bebu prirodnim putem. Istraživanja čiji su učesnici bili i ljudi i pripadnici životinjskog sveta pokazala su da muškarci koji su se ostvarili u ulozi roditelja imaju više oksitocina, estrogena, prolaktina i glukokortikoida, a stručnjaci navode se do ovog povećanja dolazi zahvaljujući kontaktu s bebom i njenom majkom.
 
3. Oksitocin jača vezu između tate i bebe.
Već pomenuti oksitocin, koji se još naziva i ljubavnim hormonom, podstiče očeve da više brinu o svojim bebama i njihovoj nezi, da se uključe u igru s njima, a mališani im odgovaraju jednakom ljubavlju.
 
4. Očinstvo je razlog stvaranja novih neurona.
Kako su pokazala brojna naučna istraživanja, tatama se obnavljaju izgubljene nervne ćelije i, takođe, dolazi do stvaranja novih. Uz to, one rastu brže i bolje se razvijaju, što poboljšava memoriju muškaraca.
 
5. Tate su osetljive na dečji glas.
Opšte je poznat majčinski instinkt, koji pomaže mamama da prepoznaju kada plač znači da je beba gladna, kada da je nešto boli, a kada da je pospana. Međutim, naučnici su utvrdili da i tate umeju da se povežu sa svojom decom na taj način: jedno istraživanje je pokazalo da čak 90 odsto očeva prepoznaje značenje plača deteta.

Ljudi su loši u predviđanju

Mi ne možemo znati koliko srećnim ili tužnim će nešto da nas učini u budućnosti, čak i ako mislimo da sada to znamo. Psiholozi znaju da je većina ljudi veoma loša u predviđanju kako će reagovati na pozitivne ili negativne događaje u budućnosti.

Ljudi predviđaju da će biti srećniji ukoliko dobiju unapređenje, nađu partnera, kupe auto ili kuću iz snova. Ovo može da vodi do osećaja razočarenja kada se realnost ne poklopi sa predviđenim nivoom sreće.

Stvari retko završe baš tako dobro kao što mi mislimo da će biti. Isto tako, mi često predviđamo da ćemo biti više razoreni zbog gubitka posla, voljene osobe ili posledica prirodne katastrofe, nego što zaista jesmo kada se te negativne situacije zaista dogode.

Mnogi ljudi su iznenađeni kada im se desi najgora stvar koju trenutno mogu zamisliti i kada se ni izbliza ne osećaju toliko loše koliko su mislili da će se osećati.

Dr. Dan Gilbert veruje da svako ima svoju “postavljenu tačku sreće” i bez obzira na pozitivne (kao što je dobitak na lutriji) ili negativne događaje (kao što je gubitak doma), osoba će se tokom relativno kratkog vremena vratiti do svoje postavljene tačke sreće, koja može biti viša ili niža od tačke sreće drugih ljudi.

Ako tačka sreće objašnjava zašto ljudi ne mogu predvideti šta će ih ućiniti tužnim ili srećnim, drugi psiholozi, kao što je dr Martin Seligman, sugerišu da bi bili srećniji, kada bi umesto jurenja nedostižnih i na kraju razočaravajućih stvari za koje mislimo da će nas učiniti srećnijima, probali da pomerimo svoju tačku na viši nivo.

Da, to može stvarno da se uradi.
Kako to učiniti? Sreća se nalazi u ovom trenutku. Da, baš sada, i tu je na dohvat ruke. Ne u budućnosti, ostvarivanjem srećnih planova, ciljeva i jurenjem snova. Zamišljanje budućih loših događaja preokreće sadašnji trenutak u nesrećan, i to verovatno mnogo više negativan nego što bi stvarno bio kada bi se taj zamišljani događaj zaista i desio.

Kao što je Milton rekao: “Um je kosmos i može da napravi pakao od raja, kao i raj od pakla”. Psiholozi mogu pomoći ljudima da koriste svoj um kako bi učinili njihove sadašnje trenutke boljim nego što bi ikad predvideli da će im u budućnost biti.

Šta je stres?

Stres je psihička i fiziološka reakcija osobe na stresor(e), stimuluse/draži različitog porekla. Obično ih delimo na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnji stresori su naše misli, osećanja ili telesne senzacije (trnjenje ruku, lupanje srca, kratak dah, glavobolja…), a spoljašnji brojni i raznoliki (problemi na poslu, u partnerskom odnosu, egzistencijalni problemi, rokovi, konflikti, kvarovi, saobraćajna gužva…).

Kod definisanja stresa i stresora je ključni element    lični   doživljaj    da je stresor ugrožavajući. Ta lična perspektiva je od presudnog značaja, jer ne postoji socijalni konsenzus ni o kvalitetu ni o kvantitetu stresora. To znači da dve osobe istih godina, pola, obrazovanja i socijalnog statusa, koje su slično vaspitane, obavljaju sličan posao i imaju slične životne ciljeve, ne moraju nužno imati iste stresore, ali ni iste reakcije na konkretan stresor.

Stres se deli na:

1.     Distres. To je stres protiv koga se borimo. Ukoliko traje kratko dovodi do psihičke patnje, a dugotrajnim delovanjem ili kraćim, a velikim intenzitetom daje štetne posledice po fizičko i psihičko zdravlje (“osedeo je / propao preko noći“).

2.     Eustres. To je koristan stres koji nas motiviše i podstiče na ostvarivanje ciljeva.

Simptomi stresa:

– emocionalni

– bihejvioralni (u ponašanju)

– kognitivni (u mišljenju)

– fiziološki (telesne reakcije)

Emocionalni simptomi stresa su nezdrave negativne emocije, koje nose sa sobom psihičku patnju, motivišu na samoporažavajuće ponašanje, daju poremećaj u mišljenju i fiziološke simptome akutne stresne reakcije. Znači, emocija je ključni simptom stresa, jer bez nezdrave emocije nema ni ostalih simptoma stresne reakcije. Uvek se prvo kao reakcija na stresor javi nezdrava emocija, pa tek potom i svi ostali simptomi kao pratioci emocije. Najčešće se ovi emocionalni simptomi opisuju kao napetost, razdražljivost, osećaj bespomoćnosti, nesigurnost ili depresivnost.

Simptomi stresa koji se vide u ponašanju osobe su brojna samoporažavajuća ponašanja. Neka od njih su u funkciji smanjenja psihičke patnje koju sa sobom nosi nezdrava negativna emocija (preterana upotreba alkohola („pijem da zaboravim“), zloupotreba psihoaktivnih supstanci i lekova, preterano pušenje, prejedanje, preterano spavanje, odlaganje da se urade poslovi za koje je korisno da budu urađeni odmah), neka su ponašajna manifestacija psihičke patnje (nesanica, gubitak apetita), a veoma česta su samoporažavajuća ponašanja u socijalnoj sferi (iniciranje konflikata i agresija, verbalna ili fizička, pasivno ponašanje ili  socijalna izolacija).

Kognitivni simptomi stresa se manifestuju kao mentalne blokade (prazna glava), teškoće u donošenju odluka, impulsivno donošenje odluka (“dum-dum“, često kod depresivnosti, predstavlja pokušaj da se problem reši odmah, bez promišljanja o mogućim boljim rešenjima), slaba koncentracija, zaboravnost…

Fiziološki   simptomi    stresa      su zapravo telesna patnja. Često se prvo opaze, jasni su, ali se pogrešno tumače. Pripisuju se drugim oboljenjima ili pojavama (promena vremena, pao mi je šećer, nešto sam loše pojeo) ili minimiziraju. Najčešće se javljaju kao ukočenost mišića vrata, glavobolja, bol u leđima, pojačano znojenje, stezanje u grudima ili lupanje srca, poremećaj u radu creva (češće proliv nego zatvor), povišen krvni pritisak, stalni umor…

Simptomi stresa mogu varirati od dana do dana ili u toku samog dana. Nekada je osoba svesna samo jednog, a nekada je preplavljena brojnim fiziološkim simptomima i ima izražene simptome psihičke patnje. Obično su simptomi psihičke patnje nejasni i osoba ih pogrešno tumači (nervoza, loš dan, mnogo kafe).

Bolesti povezane sa stresom su predmet izučavanja psihosomatske medicine. Za neke od njih je dokazan mehanizam uticaja stresora na pokretanje i održavanje bolesti, za druge ne postoje čvrsti dokazi da su rezultat stresa.

Najčešće povezivane sa stresom su:

–          kardiovaskularne bolesti

–          astma

–          dijabetes

–          psorijaza

–          migrena i tenzione glavobolje

–          probavne smetnje

–          depresija

Distres (štetni stres) može biti:

1.      Akutni: traje nekoliko dana, povodi su različiti (konflikti, gubitak nekog dobra ili neuspeh u ostvarivanju nekog bitnog cilja, kratki rokovi za završetak nekog zadatka). Simptomi su vrlo intenzivni, pogotovo oni koji ukazuju na telesnu patnju. Retko daje posledice po zdravlje, ali nije isključeno.

2.      Hronični: traje dugo, mesecima ili godinama i zato se teško prepoznaje. Osoba ima utisak da je oduvek bilo tako, da se uvek tako osećala i da je to sastavni deo nje („Ja sam takva“). Povodi su najčešće vezani za velike zahteve na poslu, tešku bolest ili porodične probleme. Simptomi su niskog intenziteta, ali kako dugo traju mogu ozbiljno da naruše zdravlje i dovedu do neke od psihosomatskih bolesti.

Za uspešno postavljanje dijagnoze stresne reakcije treba slediti sledeća pravila:

  1. baviti se sobom
  2. analizirati svoje misli, osećanja i postupke
  3. utvrditi ZAŠTO tako mislite, osećate se i ponašate

Tek kada se pravilno dijagnostikuje stresna reakcija i stresor(i) može da se otpočne sa borbom protiv stresa.

STRATEGIJE BORBE PROTIV STRESA

Nije svaki stres štetan – svaki čovek je mera za sebe.

Problemi u životu su kako neizbežni tako i neophodni da bi osoba rasla i razvijala se u psihološkom smislu (po principu „Ono što te ne ubije, to te ojača“). Međutim,  kada je dejstvo stresora ugrožavajuće po fizičko i psihičko zdravlje osobe, neophodna je borba protiv stresa, jer se prethodni princip u tom slučaju menja u „Ono što te ne ubije, to te osakati“.

Strategije borbe protiv stresa:

  1. eliminacija stresora
  2. promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu
  3. ublažavanje reakcije na stres

Eliminacija stresora je najpoželjniji način borbe protiv stresa i treba je koristiti kada god je to moguće.

Nažalost, veoma mali broj stresora je moguće u potpunosti eliminisati.

Problem kod ovog načina borbe je što osoba u stresu ne vidi da uopšte i ima mogućnost da eliminiše stresor. Tada nastaju dve česte greške:

  1. Nije pod mojom kontrolom, a mislim da jeste – osoba uporno pokušava da reši problem koji je u tom trenutku nerešiv ili rešenje nije u njenim rukama. Umesto da se pomiri sa situacijom, što je u ovom slučaju zdrava reakcija,  osoba se i dalje psihički i fizički iscrpljuje da dođe do rešenja, a sve u cilju smanjenja početne patnje. Često se viđa kod depresivnosti koju prate impulsivni i nepromišljeni  pokušaji da se problem reši.
  2. Pod mojom je kontrolom, a mislim da nije – osoba ima izmenjenu percepciju situacije u kojoj se nalazi, a sve pod uplivom jakih blokirajućih emocija. Pošto je preplavljena simptomima stresa, ne vidi rešenje problema koji su u njenoj apsolutnoj kontroli  ili, ako ih i vidi, ne zna put kako da dođe do njih. Često se viđa kod velike brige i strepnje (anksioznost), osoba je blokirana, ne vidi način kako da razreši situaciju ili od mnoštva rešenja ne može da izabere pravo, pitajući se „Šta ako pogrešim?“

Promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu je najdelotvorniji i dugoročno najefikasniji način borbe protiv stresora. Kao što je još davno rekao Epiktet, „Ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već sopstvenim viđenjem tih događaja“. U ovoj rečenici je sadržana filozofija stoicizma na kojoj počiva i jedan od vodećih psihoterapijskih pravaca današnjice, racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT).  To znači da u jednoj istoj situaciji osoba neće uvek reagovati isto, kao što se i reakcije različitih osoba u toj situaciji neće nužno podudarati. Kada se stresor ne može eliminisati, tada preostaje korenita promena lične filozofije kao najmoćnije i dugoročno najisplativije oruđe.

Pošto ste kod sebe dijagnostikovali da ste pod stresom, prepoznali jedan ili više simptoma i odredili emociju koja je dominantna, zapitajte se POVODOM čega se najviše uznemiravate. Na taj način otkrivate svoju ličnu filozofiju. Više o teoriji REBT u nastanku i održavanju emocionalnih problema i nezdravim i zdravim emocijama možete videti u ranijim člancima.

Za   ublažavanje   reakcije   na   stres    koriste se brojne tehnike, ali ih treba shvatiti kao pomoćna sredstva. Ako napravimo paralelu sa bolešću, ublažavanje reakcije na stres je lečenje simptoma, a promena lične filozofije je lečenje uzroka bolesti.

Za ublažavanje reakcije na stres se koriste:

1. tehnike relaksacije

2. zdravi životni stil

3. socijalna podrška

4. bolja organizacija vremena (time management)

1. Tehnike relaksacije

Relaksacija mišića i pravilno, dijafragmalno disanje mogu u velikoj meri SMANJITI psihičku komponentu napetosti. Znaci, napetost koju osećamo u stresu ima i psihičku i fiziološku podlogu. Kada eliminišemo fiziološku komponentu napetosti mozak automatski to registruje i psihološka napetost se smanjuje. Znači, mozak kada registruje ukočene mišiće povišava i stepen psihičke napetosti i obratno. Zato se prijatnije osećamo posle masaže.

2. Zdrav životni stil

Zdrav životni stil podrazumeva izbalansiranu aktivnost u toku dana, zdravo spavanje i uravnoteženu ishranu (mali i česti obroci zdravih namirnica). Ukoliko  osoba obavlja pretežno fizičke poslove u toku radnog vremena, preporučuje se da odmor bude uz neku mentalnu aktivnost i obrnuto. To daje ravnotežu fizičke i mentalne aktivnosti u toku dana i direktno doprinosi zdravom spavanju.

Poznato je da se uz dobar san i vrlo stresan život može tolerisati. Zato se za zdravo spavanje preporučuje izbegavanje kofeinskih napitaka 4 sata pred odlazak u krevet, izbegavanje spavanja u toku dana, poštovanje rituala za uspavljivanje i odlazak u krevet uvek u približno isto vreme. Ukoliko se ne zaspi u roku od pola sata, treba ustati i raditi nešto dosadno. Ako se čak ni tada ne zaspi, zapamtite da neprospavana noć nije kraj sveta i da to ne treba da bude novi stresor za vas.

3. Socijalna podrška

Socijalna podrška podrazumeva pričanje o problemima, druženje, izbegavanje teških ljudi i smeh. Često se dešava da problem strašnije zvuči u glavi nego kada se izgovori naglas. Ponekad čak i tuđa perspektiva može da pomogne. Ne kaže se bez razloga da se i muka deli. Sve su to razlozi da se poneki problem podeli sa bliskim ljudima uz nastojanje da ih ne zatrpavamo svojom mukom i bežeći od teških ljudi i sami postanemo teški. Druženje sa porodicom, prijateljima i kućnim ljubimcima je lekovito. Bliskost i zagrljaj povećavaju naš osećaj sigurnosti i smanjuju osećaj bespomoćnosti. Sve to vuče korene iz ranog detinjstva.

Izbegavanje teških ljudi je jedna od najvažnijih stavki u ublažavanju reakcije na stres, jer se često dešava da druženje sa njima postaje novi stresor. Zauzimanje za sebe bez povređivanja drugih ljudi je zlatno pravilo zdrave komunikacije.

Smeh je lekovit. Crtani film, komedije, smešne knjige pomažu u borbi protiv stresa. Paradoksalno, ali čak i glumljenje smeha je lekovito kao što i glumljenje neke emocije omogućava da tu emociju osetimo.

4. Bolja organizacija vremena (time management)

 

Izvor: mojterapeut.net

Retkost u arheologiji: Pronađen mozak star 2.600 godina!

U arheologiji je veoma redak slučaj da se pronađe bilo koje meko tkivo: nema kože, nema kose i definitivno nema mozga. Međutim, 2009. godine, britanski arheolozi su otkrili nešto iznenađujuće na lokalitetu u Heslingtonu u Jorku.

Tokom iskopavanja na lokalitetu iz gvozdenog doba na Univerzitetu u Jorku, otkrivena je lobanja, uz vilicu i dva pršljena koji su još uvek bili prikačeni, bez ikakve naznake šta se dogodilo sa ostatkom tela. Na prvi pogled, bila je to sasvim obična lobanja, a tek nakon čišćenja, koje je izvela Rejčel Kjubit, otkriveno je nešto labavo unutra.

“Zavirila sam kroz rupu na osnovi lobanje kako bih istražila i videla sam svetložuti sunđerasti materijal. Takvo nešto do sada nisam videla”, rekla je Rejčel. Sonja O’Konor s Odeljenja za arheologiju Univerziteta u Bredfordu ustanovila je da je u pitanju mozak. Uz pomoć zaposlenih u mrtvačnici u Jorku, uspeli su da uklone teme lobanje kako bi pogledali izuzetno dobro očuvan ljudski mozak.

Od otkrića, tim od 34 specijaliste radio je na istraživanju ovog mozga i njegovom konzerviranju. Pomoću ugljenika iz kosti vilice, utvrđeno je da je ova osoba živela najverovatnije u VI veku pre naše ere, što mozak čini oko 2.600 godina starim. Pregledom zuba i oblika lobanje moguće je da je ova reč o muškarcu starom između 26 i 45 godina. Ispitivanjem pršljenova vrata, ustanovljeno je da je on najpre jako udaren u vrat, a da je potom vrat isečen malim, ali oštrim nožem. Razloge za tako nešto možemo samo da nagađamo.

 

Nikome još uvek nije jasno kako je došlo do toga da se ovaj deo tela očuva. Obično, kako bi stvari istrulile, mora da u blizini bude vode, kiseonika i da temperatura bude odgovarajuća za bakterije koje pospešuju proces truljenja. Kada nema jednog ili više faktora, dolazi do prezervacije. U slučaju mozga iz Heslingtona, spoljašnjost glave je normalno istrulila, ali je unutrašnjost očuvana.

Nakon brojnih istraživanja, dokazi ukazuju da je glava odsečena od ostatka tela veoma brzo nakon što je osoba ubijena. Onda je potom momentalno zakopana u raku od vlažne i glinom bogate zemlje, što je pružilo zatvoreno okruženje bez kiseonika. Tokom vremena koža, kosa i meso sa lobanje su prošli kroz hemijsko razgrađivanje i nestali su, ali su masti i proteini moždanog tkiva povezani zajedno formirali masu velikih kompleksnih molekula. To je rezultiralo smanjivanju mozga, ali je takođe sačuvalo njegov oblik i mnoge mikroskopske odlike koje se mogu naći samo u moždanom tkivu. Pošto nije bilo kiseonika u mozgu, a ni kretanja, on je zaštićen i sačuvan.

Zašto varamo u vezi i braku?

U ovom tekstu govorićemo o prevarama u vezi i braku. Prevare su česta pojava u vezi i braku i čest su razlog za dolazak na psihoterapiju. Do sada smo imali veliki broj klijenata koji su dolazi kod nas zbog prevare. Praksa pokazuje da su i muškarci i žene podjednako skloni prevari. Obično na terapiju dolazi osoba koja je prevarena, ponekad dolaze i oba partnera ako žele da se pomire i rešavaju probleme u braku ili vezi. Ponekad partneri dolaze zajedno jer žele da rasčiste neke stvari, kažu jedno drugom ono što žele pre nego što odluče da se razvedu ili rastave. Obično partneri dolaze na terapiju jer žele da čuju sud i profesionalno mišljenje stručne i pre svega neutralne osobe.

Kako se oseća prevarena osoba?

Prevarena osoba se često oseća povređeno, besno, depresivno, očajno, ima psihosomatske tegobe, nesanicu i druge simptome stresa. Obično je prva reakcija na otkrivenu prevaru neverica i šok, zatim sledi faza ljutnje, i na kraju faza razočarenja koja se nekada završava razdvajanjem a ponekad pomirenjem.

Da li može doći do pomirenja nakon prevare?

Da li će do pomirenja uopšte doći zavisi od mnogo faktora kao na primer: motivacije da se sačuva veza ili brak, spremnost na iskrenu komunikaciju i rešavanje problema, spremnost na izvinjenje i pokajanje, spremnost na promenu itd.

Koje je značenje prevare u braku ili vezi?

Prevara predstavlja čin rušenja poverenja. Partner koji je varao izgubio je poverenje onog drugog partnera. Taj gubitak se teško nadoknađuje, jer poverenje se stiče postepeno a ruši veoma lako. Često je lakše oprostiti prevaru nego ponovo izgraditi narušeno poverenje. Problem sa tim je i činjenica da osobe koje su sklone prevarama u ljubavnim odnosima često su sklone i drugim oblicima laganja i neiskrenosti.

Ko je sklon prevari u vezi ili braku?

Postoje dve grupe osoba koje su sklone prevarama. Prvi tip su osobe koje imaju problem da se emocionalno vežu zbog straha od vezivanja (to su obično nezrele osobe) ili osobe koje nemaju kapacitet da se vežu (osobe koje imaju neki od poremećaja ličnosti, najčešće, granični, narcistički ili neki od oblika psihopatije). Osobe koje imaju strah od vezivanjanajčešće stupaju u površne emocionalne odnose, ne vezuju se i obično biraju sebi slične osobe. Za njih prevara predstavlja novu avanturu i na taj način takve osobe se samopotvrđuju, dokazuju sebi da su atraktivne, željene i to čini jedan vid kompenzacije za sopstveni osećaj ego anksioznosti (popularno osećaj manje vrednosti) i osećaj unutrašnje praznine. Osobe koje nemaju kapacitet da se vezuju stalno varaju svoje partnere jer takve osobe nisu ni sposobne za ljubav i dublji emotivni odnos. Takve osobe su najčešće sklone promiskuitetu, pa čak i rizičnim oblicima ponašanja.

Drugi tip osoba koje čine prevaru su tzv. “normalne osobe”. Najčešći uzrok prevare kod ove grupe ljudi je hronično nezadovoljstvo u vezi ili braku. Većina ljudi ne varaju jedni druge samo zato što su videli nekog mlađeg, atraktivnije, zanimljivijeg ili zabavnijeg, već zato što imaju problem u sopstvenoj vezi ili braku koji oni doživljavaju da ih guši, čini nezadovoljnim, frustriranim i usamljenim. Dakle, prevara najčešće se ne javlja kao posledica slučajne prilike koja se ukazala osobi, već obično osobe koje varaju same traže takve prilike.
Hronično nezadovoljstvo u vezi ili braku nastaje kao posledica nagomilanih, nerešenih i zamrznutih konflikata, odsustva komunikacije, hronične ljutnje i razočarenja, stalnih svađa i nesuglasica, seksualnih problema i sl.

Koji je najčeći razlog za prevaru u braku ili dugoj vezi?

Kada je osoba dugo u vezi ili braku a ne rešava probleme sa svojim partnerom ili partnerkom, dolazi do javljanja usamljenosti, frustracije, hroničnog nezadovoljsva pa čak i zahlađenja odnosa. Tako usamljena i nezadovoljna osoba traga za zadovoljstvom, pažnjom ili seksualnim užitkom negde drugde, izvan veze, izvan braka. To predstavlja najčešći motiv da osoba počne da pokazuje interesovanje za druge osobe, najčešće osobe iz svoje bliže okoline (najčešće na poslu, komšiluku i sl.) ili jednostvano aktivno traži drugu osobu preko Interneta ili ih upoznaje u noćnim izlascima.

Kako reaguju oni koji su prevareni kada to otkriju?

Mnogi bračni supružnici i osobe u dugoj vezi se iznenade i šokiraju kada saznaju da su prevareni, neshvatajući da je njihova veza ili brak već dugo u krizi, da postoji mnogo nerešenih problema i da nema međusobne konstruktivne komunikacije već duže vreme. Neke osobe su u braku dvadeset godina kada jedna strana slučajno sazna da je muž ili žena vara već deset godina. Neki su imali više avantura i veza u braku nego neki koji nisu u braku. Za neke prevara i povremene seksualne avanture predstavljaju vid bekstva od realnosti, bekstva od problema, seksualno zadovoljenje koje ne mogu da dobiju kod kuće, traganje za pažnjom ili divljenjem koje ne dobijaju kod kuće i sl.

Najčešći motivi za prevaru

Usamljenost u braku ili vezi često može biti motiv za traženje pažnje i avanture sa strane. Osobe koje mnogo rade i odsutne su fizički i mentalno veći deo vremena, osobe koje se previše bave decom a zanemaruju potrebe partnera, osobe koje nekvalitetno provode vreme sa partnerom često mogu doprineti osećanju usamljenosti, odbačenosti i nerazumevanja kod drugog partnera. Ako takvo stanje traje duže vreme i nema izgleda da se reši kroz komunikaciju i nalaženje kompromisa, osoba koja se oseća usamljeno može početi da se zanima za druge žene / muškarce.

Čest motiv prevare može biti hronično odsustvo seksualnih odnosa u vezi ili braku. Seksualnih odnosa nema jer jedan od partnera ima neki seksualni problem koji ne rešava. Drugi partner pokušava da pomogne ali saradnje nema sa druge strane.

Neke osobe ostaju u vezi ili braku iako nisu više emotivno naklonjeni svom partneru, nego ostaju iz straha od samoće, neke koristi, dece i sl. Osoba je formalno u vezi ali emotivno nije i čeka se prilika za prevaru, kao impuls da se iz veze izađe ili da se olakša monotonija života u braku sa osobom koju više ne voli.

Jedan od motiva za prevaru može biti osveta. Jedan od partnera je varao i bio je uhvaćen u tome ili samo osumnjičen i sada drugi partner želi da se osveti pa uzvraća istom merom. U ovom slučaju radi se o ispoljavanju ljutnje, revolta, kako bi se osoba osećala manje povređeno. Iako možda na prvi pogled izgleda da prevarena osoba vara da bi povratila narušenu ravnotežu takav vid osvete ne donosi trajnu satisfakciju onome ko se sveti, niti umanjuje osećaj povređenosti i bola.

Preterana ljubomora i posesivnost može dovesti do prevare. Osoba koja je posesivna kontroliše partnera i narušava njegovo pravo na slobodu. Takve osobe mogu biti i agresivne. To dovodi do nagomilavanja ljutnje i nezadovoljstva kod drugog partnera koje može rezultirati u prevari koja se doživljava kao osveta za kontrolisanje ili izlaz iz loše veze ili braka.

Kako da prepoznate da li vas partner vara?

Mnogi klijenti koriste sofisticiranu tehnologiju kako bi pronašli dokaze da ih partner vara. Danas su dostupne razne aplikacije za pametne telefone i kompjuterski programi koji mogu biti instalirani na telefonu ili kompjuteru i pratiti šta radite, pišete ili s kim pričate bez da osoba koja je špijunara to može da primeti. Moje mišljenje je da je mnogo lakše saznati da li vas partner vara tako što ćete biti prisutni i u kontaktu sa njim / njom, tako što ćete pokazati interesovanje za njega / nju i njegovo / njeno ponašanje prema vama.

Najčešći signali da vas partner vara su:

1. Česta odsutnost od kuće i / ili izbegavanje viđanja
2. Česti izlazci ili zadržavanje na poslu, učestali izgovori i “nepredviđene okolnosti” zbog kojih on / ona mora da ode iz kuće
3. Dugi telefonski razgovori sa osobama koje vi ne poznajete, često sms dopisivanje ili dopisivanje na skajpu, facebook-u i sl.
4. Smanjena učestalost seksualnih odnosa, odbijanje seksualnih odnosa ili pojava nekih novih oblika ponašanja u seksu koje vaš partner nije do sada praktikovao, polne infekcije i bolesti
5. Učestale svađe, ljutnja, mrzovoljnost bez nekih značajnijih povoda
6. Mentalna odsutnost, vi govorite a partner vas ne sluša, u mislima je odsustan a znate da to nije zbog posla ili nekog drugog problema
7. Emocionalno zahlađenje, smanjena komunikacija i manjak interesovanja za zajedničko provođenje vremena
8. Učestalije sređivanja, kupovanje nove garderobe, naročito ako osoba nije tome sklona i ako to nije činila često u prošlosti
9. Euforičnost i dobro raspoloženje koje vi ne povezujete sa nekim aktuelnim dešavanjima
10. Grandioznost, bahatost, povećano “samopouzdanje”, arogantnost
11. Laganje, misterioznost
Verovatno da simptoma ima još više, ali ovi su najčešći. Šta možete uraditi da biste sprečili da do prevare dođe:
1. Komunicirajte sa svojim partnerom iskreno i konstruktivno o svemu
2. Rešavajte probleme u vezi i braku umesto da ih ignorišete ili izbegavate
3. Negujte i unapređujte seksualni život
4. Budite aktivni organizator kvalitetnog načina provođenja vremena sa vašim partnerom
5. Nemojte previše kontrolisati partnera, nemojte gušiti njegovu / njenu slobodu

Da li možemo sprečiti partnera da nas ne prevari ili ostavi?

Na kraju ipak treba reći da je svako slobodna osoba koja ima pravo da slobodno donosi odluke. Ako je neko čvrsto odlučio da prevari svog partnera ništa i niko ga / je u tome ne može sprečiti. Ako je tako, zašto bi ga / je neko uopšte sprečavao? Na to možete gledati ovako: ako vas neko ostavi a vi ste dali sve od sebe, niste bili pasivni u vezi, trudili ste se da veza uspe, onda niste vi krivi, onda vas ta osoba nije ni volela. A ako vas neko ne voli, vi to prihvatite koliko god to bolno bilo za vas, jer ljubav druge osobe ne možemo ni isprositi, ni oročiti, ni kupiti već samo dobiti na poklon od srca. Dakle, ako ste prevareni, ne morate biti depresivni, očajni, besni i povređeni jer ako budete iskreni prema sebi bićete samo tužni i nezadovoljni. Nigde ne piše da vi morate biti samo sa određenom osobom u vezi ili braku i da vaša sudbina, mentalno zdravlje i sreća zavise baš i samo od te osobe. Vaša ljubav i vaše srce nije eksluzivno rezervisano samo za određenu osobu.

 

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost …