Категорија: Psihologija

Psihoterapija | Psihoterapeut | Psihijatar | Dr Milan Popović > Psihologija
Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Posted on by Dr Milan Popović

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Depresija je manje prisutna u društvima sa visokom potrošnjom ribe, a depresivni bolesnici imaju značajno niži n-3 PUFAs nivo u crvenim krvnim zrncima. Istraživanja ukazuju da prednost ima umerena konzumacija ribe i n-3 PUFAs u odnosu na nizak i visok unos.

Naučna studija i Omega 3 kod depresije

Analiza velike meta studije je pokazala veći efekat n-3 PUFAs kod pacijenata sa težom depresijom, bez efekta doze. Kliničke studije su pokazale da primena n-3 PUFAs u depresiji i bipo larnom afektivnom poremećaju može da ima terapijsko dejstvo i kao monoterapija, a naročito kao adjuvantna terapija. Orbitofrontalna kora mozga preminulih osoba sa major depresivnim poremećajem (MDD) pokazala je selektivni deficit DHA u poređenju sa kontrolama, pri čemu je razlika bila veća kod žena nego kod muškaraca.

Trudnoća, depresija i Omega 3

Tokom trudnoće, rast fetalnog mozga zahteva mobilizaciju esencijalnih masnih kiselina majke, posebno DHA, što potencijalno može da ima ulogu u razvoju depresije žena tokom trudnoće i postpartalno[ 18]. U perinatalnom periodu, količina DHA se smanjuje, jer se n-3PUFA majke koriste za razvoj centralnog nervnog sistema ploda.

U Belgijskoj studiji određivana je veza nivoa n-3 PUFA u eritrocitima majke u ranoj trudnoći i postpartalne depresije godinu dana posle porođaja. Nađena je značajna negativna veza DHA nivoa i rizika od postpartalne depresije. Takođe je veći indeks n-6/n-3 i indeks arahidonske kiseline (AA)/EPA povezan sa većim rizikom od postpartalne depresije.

Suplementacija Omega 3 kod depresije

Pokazano je da suplementacija sa EPA, ali ne i DHA-bogatim uljima, smanjuje rizik depresije tokom trudnoće i posle porođaja, dok je efekat DHA pokazan u trudnoći kod zdravih žena. Kod žena na 6 meseci posle porođaja, povećanje od 1% DHA plazme je povezano sa 59% smanjenja u pojavi depresivnih simptoma. U dve male, randomizovane pilot studije primene n-3PUFA za lečenje depresije tokom trudnoće i postpartalno, svi subjekti su dobijali n-3PUFA u različitim dozama sa posledičnim smanjenjem skorova depresije za 40-50%. Nalazi drugih sličnih studija bili su nekonzistentni.

Longitudinalna studija Harvard Univerziteta sa preko 50.000 žena, nije pronašla vezu između unosa EPA i DHA i smanjenja depresije, u periodu od deset godina, dok je unos ALA pozitivno korelisao sa značajnim smanjenjem rizika depresije. Niski nivoi DHA su bili povezani sa povećanim rizikom od samoubistva u studiji među vojnim personalom SAD.

Poručite vrhunski preparat Omega 3 masnih kiselina

OMEGA 3 MASNE KISELINE U PSIHIJATRIJI – MIT I STVARNOST, Dragan M. Pavlović, Aleksandra M. Pavlović, Jelena Dordević

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak psihijatrijskih bolesti

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak psihijatrijskih bolesti

Posted on by Dr Milan Popović

Omega 3 masne kiseline

Omega 3 masne kiseline su polinezasićene masne kiseline dugih lanaca (LC-PUFAs). Osnovni molekul je alfa-linolenska kiselina (ALA) od koje nastaju LC-PUFA: eikosapentaenoična kiselina (EPA) i dokosaheksaenoička kiselina (DHA).

DHA je dominantna masna kiselina u mozgu naročito u sinaptičkim membranama, astrocitima, mijelinu i membranama organela. LC-PUFAs dovode do povećane fluidnosti i permeabilnosti membrana, a većina pozitivnih efekata zavisi od imunomodulacionih aktivnosti, preko mehanizama ekspresije gena, ćelijske signalizacije i organizacije membrane.

Omega 3 i istraživanja

Dosadašnjim istrazivanjima na animalnim modelima pokazano je da su LC-PUFAs neophodne za normalnu dopaminergičku, glutamatergičku i serotonergičku neurotransmisiju. Pre-kliničke i kliničke studije su pokazale ulogu PUFAs kao efikasne adjuvantne terapije unipolarne i bipolarne depresije. Nedostatak omega 3 masnih kiselina ima ulogu u nastanku anksioznosti i agresivnosti.

Psihijatrijske bolesti i Omega 3 masne kiseline

Niske omega 3 masne kiseline u prefrontalnoj kori mozga u osoba sa shizofrenijom smanjuju dopaminergičku neurotransmisiju, doprinoseći negativnim i neurokognitivnim simptomima dok posledična dezinhibicija u limbičkom sistemu izaziva pozitivne simptome.

Neki dokazi ukazuju da LC-PUFA može da odloži ili čak spreči napredovanje pojedinih psihotičnih poremećaja u visoko rizične dece i adolescenata. Epidemiološke studije su pokazale pozitivnu korelaciju između relativno visokog unosa DHA i EPA i nižeg relativnog rizika od pojave blagog kognitivnog poremećaja i demencije ili njihovog napredovanja.

Preporučene doze Omega 3

Preporučeni dnevni unos EPA i DHA značajno varira: 300-500 mg/dan kako Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje, pa sve do 1-2 grama/dan u Norveškoj. Dnevni unos EPA i DHA do 3 grama je generalno priznat kao siguran. EPA i DHA u dozama većim od 3 grama dnevno može da da neželјene efekte: povećanje učestalosti krvarenja, oksidaciju n-3PUFAs sa nastankom biološki aktivnih oksidacionih produkata i drugo.

Naučna straživanja

Većina istraživanja biološke aktivnosti LC-PUFAs je izučavala njihov uticaj na zapalјenja. Enzimi konvertuju n-6 arahidonsku kiselinu u inflamatorni agens prostaglandin E2. Određene n-3 masne kiseline se pretvaraju u eikosanoide koji deluju antiinflamatorno tj. manje inflamatorno od onih iz n-6 masti.

Nepovolјan odnos n-6/n-3 masnih kiselina deluje protrombotički i proagregatorno, sa povećanjem viskoziteta krvi, vazospazama i vazokonstrikcije i skraćuje vreme krvarenja. Dokosanoidi (dokosatrieni, resolvini i protektini) su hemijski glasnici porekla DHA sa moćnim antiupalnim i drugim protektivnim svojstvima.

LC-PUFAs iz hrane dovode do povećane fluidnosti i permeabilnosti membrana i pokazale su se neophodnim za normalnu dopaminergičku glutamatergičku i serotoninergičku neurotransmisiju. Povećana fluidnost dovodi do veće efikasnosti biohemijskih procesa. Pretpostavlјa se da većina pozitivnih efekata n-3 ulјa zavisi od imunomodulacionih aktivnosti, preko mehanizama ekspresije gena, ćelijske signalizacije i organizacije membrane.

Antitumorsko dejstvo Omega 3

Omega-3 masne kiseline takođe imaju pro- i anti-apoptotične karakteristike, u zavisnosti od tkiva. Antiapoptotička svojstva metabolita DHA su dokumentovana u epitelnim pigmentnim ćelijama lјudske retine. Sa druge strane, u nekoliko neoplastičnih poremećaja, DHA može da ima antineoplastična svojstva promovisanjem apoptoze ćelija tumora.

DHA je dominantna masna kiselina u mozgu, a najzastuplјenija je u sinaptičkim membranama, astrocitima, mijelinu, mikrozomalnim i mitohrondrijalnim membranama. DHA podržava proliferaciju neurona i smanjuje apoptozu neurona koji mogu da objasne trajno smanjenje volumena sive i bele mase u prevremeno rođene dece. Iz AA i DHA nastaju u mozgu različiti bioaktivni lipidni medijatori.

Membrane neurona su bogate fosfatidilserinom, a nivo DHA je srazmeran sadržaju fosfatidilserina. Nađeno je da fosfatidilserin pobolјšava pamćenje i druge kognitivne funkcije, raspoloženje i regulaciju stresa kroz regulaciju energije.

Poručite vrhunski preparat Omega 3 masnih kiselina

OMEGA 3 MASNE KISELINE U PSIHIJATRIJI – MIT I STVARNOST, Dragan M. Pavlović, Aleksandra M. Pavlović, Jelena Dordević

Stanje pune svesnosti i izdizanje iznad uma

Stanje pune svesnosti i izdizanje iznad uma

Posted on by Dr Milan Popović

Stanje pune svesnosti i izdizanje iznad uma

Dok odrastate, vi formirate mentalnu predstavu o tome ko ste, zasnovanu na ličnim i kulturnim uslovljenostima. Ovo fantomsko ja možemo nazvati egom. On se sastoji od aktivnosti uma i može se održavati samo neprestanim razmišljanjem.

Šta je Ego

Pojam „ego“ označava različite stvari za različite ljude, ali kada ga ja ovde koristim, on predstavlja lažno ja, stvoreno nesvesnim poistovećivanjem sa umom. Za ego, sadašnji trenutak jedva da postoji. Samo se prošlost i budućnost smatraju važnima. Ovo potpuno izvrtanje istine počiva na činjenici da je u ego-modalitetu um veoma disfunkcionalan.

Ego – prošlost i budućnost

On se uvek bavi oživljavanjem prošlosti, jer bez toga – ko ste uopšte vi? On se neprekidno projektuje u budućnost ne bi li osigurao svoj opstanak i pronašao tamo nekakvu vrstu oslobođenja ili ispunjenja. On govori: „Jednog dana, kada se ovo i l i ono dogodi, biće mi dobro, biću srećan i spokojan.“ Čak i kada se čini da se ego bavi sadašnjošću, to nije ona sadašnjost koju opaža: on je sasvim pogrešno tumači jer na nju gleda očima prošlosti. Ili je svodi na sredstvo ka cilju, cilju koji leži u umom projektovanoj budućnosti. Posmatrajte svoj um i videćete da on funkcioniše na ovakav način. Sadašnji trenutak nosi u sebi ključ ka oslobođenju. Ali , vi ne možete naći sadašnji trenutak sve dok sebe svodite na vaš um.

Prosvetljenje – uzdizanje iznad Ega i misli

Prosvetljenje označava uzdizanje iznad misli. U prosvetljenom stanju vi se i dalje služite svojim umom kada je to potrebno, ali na daleko usredsredeniji i efikasniji način nego pre. Više ga koristite u praktične svrhe, ali oslobođeni ste od nevoljnih unutrašnjih monologa, a prisutna je i unutrašnja smirenost. Kada koristite svoj um, a posebno kada je potrebno kreativno rešenje, vi približno svakih nekoliko minuta oscilirate između misli i smirenosti, između uma i ne-uma.

Um i ne – um

Ne-um predstavlja svesnost bez misli. Jedino je tako moguće razmišljati kreativno jer samo na takav način misao ima bilo kakvu snagu. Sama za sebe, kada više nije povezana sa daleko prostranijim carstvom svesnosti, ona brzo postaje ogoljena, luda i destruktivna.

Iz knjige: Ekart Tol – Moć sadašnjeg trenutka

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Posted on by Dr Milan Popović

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Borba protiv panike i patološkog straha uopšte je postepen proces. On zahteva dosta vremena, puno motivacije i upornosti i isto toliko prakse i vežbe. U lečenju paničnog poremećaja ne postoji „čarobna formula“ koja pomaže svima. Da biste uspeli u lečenju, važno je da otkrijete svoju „formulu“, odnosno da primenite onu kombinaciju postupaka koja vama odgovara i u tempu koji je prilagođen vašim mogućnostima i potrebama.

Pogoršanja i poboljšanja panike i agorafobije

Usponi i padovi su normalna pojava u svakodnevnom životu, pa to treba očekivati i tokom lečenja. Neki pacijenti budu oduševljeni posle nekoliko dana lečenja, jer se osećaju mnogo bolje nego što su očekivali i kao da im nestanu svi simptomi, pa mi to u šali zovemo „medeni mesec“. No kao i u životu, ponekad se posle „medenog meseca“ u lečenju dogodi neprijatno „otrežnjenje“ u vidu pogoršanja. Mada se i pri pogoršanju obično ne osećate gore nego pre početka lečenja, može vam se učiniti da vam nikad nije bilo tako loše! Ako ga doživite, uživajte u „medenom mesecu“ lečenja, ali da se ne biste razočarali, setite se da ni on nije večan i pripremite se za ono što bi moglo da se dogodi posle: ponovna pojava simptoma, „oživljavanje“ straha od straha, napad panike, možda i utisak kao da vam nikad neće biti bolje…

Koja pitanja postavljate

U cilju sprečavanja prevelikih oscilacija tokom lečenja, korisno je da preispitate svoje postupke, ponašanje i stavove u procesu lečenja. Ovo su neka od pitanja koja sebi treba da postavite:

  • Da li su ciljevi koje ste sebi postaviti previše ambiciozni? Ili su oni možda suviše laki?
  • Da li su vaša očekivanja od lečenja realna?
  • Kako planirate vežbe? Da li se držite redosleda u izlaganju ili „preskačete“ pojedine situacije? Da li sebi zadajete suviše teške ili suviše lake vežbe? Da li „krećete“ u sledeću vežbu pre nego što ste sasvim „savladali“ prethodnu? Da li neke vežbe treba da sprovodite češće i tokom dužeg vremenskog perioda pre nego što krenete dalje? Da li ste dovoljno pripremljeni za obavljanje težih vežbi?
  • Da li ste skloni da verujete da će se problem „rešiti sam od sebe“, nezavisno od toga koliko se vi angažujete?
  • Da li više razmišljate o mogućim uzrocima problema nego o načinima kako da se on reši?
  • Da li ste skloni da očekujete od nekog drugog (na primer, od terapeuta) da reši vaš problem?

Simptomi straha mogu se ponavljati

Iz iskustva znam da se pacijenti najteže mire sa spoznajom da im se simptomi straha i napadi panike mogu tokom života ponavljati bez ikakvog reda i pravila, jer to često tumače kao da je panični poremećaj „neizlečiv“ ili kao da su „osuđeni“ da se ceo život bore sa strahom i napadima panike. Ali, to je samo „prvi deo“ realnog stanja stvari. Drugi deo, koji mnogi na žalost ne „čuju“ odmah jer budu očajni zbog onog prvog, jeste da nije toliko važno da li će se simptomi ponovo pojaviti ili ne, koliko je važno da znate šta da „radite“ sa simptomima. Ako ste to naučili i stekli dovoljno samopouzdanja, nećete se plašiti simptoma, pa se zato nećete stalno ni pitati da li će vam se simptomi ponavljati.

Dakle, nije realno očekivati da će vaš oporavak ići pravolinijski uzlaznom linijom i da će vama biti samo bolje i bolje. Tako biste stigli do nekog idealnog stanja, koje, naravno, ne postoji. Ono što je realno jeste da će se bez obzira na oscilacije tokom lečenja, vaše stanje postepeno popravljati i vaši simptomi biti sve blaži, a napadi panike slabije izraženi i manje učestali.

Šta kaže praksa

U praksi se uz redovno, svakodnevno korišćenje terapijskih postupaka, kod većine postižu sasvim dobri rezultati za šest do osam nedelja lečenja. To ne mora da znači da ste se u potpunosti oslobodili svih simptoma, da vas ponekad ne muči „strah od straha“ i da više nema situacija u kojima ne osećate nikakav strah ili nelagodnost. Ali, „dobar ishod“ bi trebalo da znači da ste ovladali postupcima za borbu protiv simptoma i straha i da ste stekli sigurnost da te postupke primenjujete taman toliko koliko je potrebno da vam simptomi ne predstavljaju problem i da se ne bojite svog straha.

Ukoliko ne možete sami da pobedite strahove, obratite se psihoterapeutu kako bi Vam pomogao da se izborite sa panikom i agorafobijom

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, dr Vladan Starčević

Agorafobija i lečenje agorafobije postepenim izlaganjem u psihoterapiji

Agorafobija i lečenje agorafobije postepenim izlaganjem u psihoterapiji

Posted on by Dr Milan Popović

Agorafobija i lečenje agorafobije postepenim izlaganjem u psihoterapiji

Izbegavajuće ponašanje i agorafobija

Izbegavanje u agorafobiji je naučen obrazac ponašanja, čija je svrha, sa stanovišta pacijenta – sprečavanje neprijatnih simptoma i napada panike. Međutim, objektivno posmatrajući, izbegavanje samo održava, odnosno „pothranjuje“ agorafobiju, jer onemogućava da pacijent proveri šta bi se „desilo“ (tj. da li bi došlo do simptoma ili napada panike) kada bi odustao od izbegavanja. Drugim rečima, „sigurnije“ je izbegavati nego proveravati, ali za tu „sigurnost“ se plaća veoma visoka cena. Zbog toga je prestanak izbegavanja glavni cilj u lečenju agorafobije. Kako se taj cilj može postići?

Šta se dešava kod agorafobije

Zamislimo kako bi izgledalo ako biste ostali jedan sat u situaciji koje se plašite. Pre iščezavanja simptoma i straha, oni bi verovatno bili dosta izraženi, a morali biste možda da izdržite i napad panike. Izvesno je da biste se kasnije manje plašili da se ponovo nađete u toj situaciji. Ali, malo je onih koji su odmah spremni na takav „eksperiment“. jer treba „preživeti“ mogući napad panike. Osim toga, ako naglo i bez adekvatne pripreme uradite nešto što ste godinama izbegavali, efekat može biti suprotan: strah se može učvrstiti i definitivno vas „ubediti“ da i dalje treba da izbegavate određene situacije, jer će sigurno doći do napada panike ako se izložite tim situacijama.

Kako se leči agorafobija

Zbog toga se agorafobija leči postepenim i samostalnim izlaganjem situacijama kojih se bojite. Za izlaganje treba da budete adekvatno pripremljeni, što znači da znate:

  • Kako da se opustite.
  • Kako da kontrolišete hiperventilaciju i druge simptome ako se oni pojave tokom izlaganja.
  • Kako da razmišljate na način koji će da vas umiri i smanji strah.

Uz takvu pripremu, moći ćete da sprečite napade panike prilikom izlaganja ili da simptome straha i panike bar lakše podnesete ako se oni pojave. Na kraju ćete se osećati „normalno“ u situacijama u kojima ste se do tada plašili i koje ste tako uporno izbegavali.

Izlaganje situaciji i agorafobija

Samostalno izlaganje ne treba da shvatite u apsolutnom smislu. U velikom broju slučajeva, izlaganje se na početku sprovodi u pratnji partnera, prijatelja ili neke druge, vama bliske osobe. Ponekad i terapeut prati pacijenta na prvim vežbama. To zavisi od stepena straha i izbegavanja, a često i od dužine trajanja agorafobije. Ako je neko godinama „prikovan“ za kuću zbog agorafobije, sigurno neće moći da se od početka samostalno izlaže. Međutim, ako izlaganje započnete s nekim, važno je da izlaganje ograničite na određen broj vežbi ili na određene, naročito „teške“ situacije. I ne zaboravite: situacija nije „apsolvirana“ sve dok je vi sami niste „savladali“!

Kako izlaganje situaciji pomaže

Zapitaćete se na koji način izlaganje fobičnim situacijama doprinosi da iščezne strah. Kao postupak u lečenju fobija, izlaganje se zasniva na principima učenja, pa se najjednostavnije rečeno, izlaganjem osoba „oduči“ od jedne loše navike, kao što je izbegavanje. Međutim, mi još uvek dovoljno ne poznajemo mehanizme koji omogućavaju uspeh u lečenju. Postoji nekoliko teorija koje pokušavaju da to rasvetle, ali dve među njima zauzimaju posebno mesto.

Jedna od teorija tumači uspeh izlaganja preko procesa „navikavanja“: za razliku od prethodnih suočavanja sa fobičnim situacijama koja su redovno izazivala ili pojačavala strah, pri svakom novom terapijskom izlaganju strah je manji, pa se osoba „navikava“ da ne očekuje strah prilikom izlaganja.

Prema drugom tumačenju, pri izlaganju dolazi do „gašenja“ straha, a to znači iščezavanje straha zbog izostanka očekivane neprijatne reakcije. Drugim rečima, pošto se svakodnevno uveravate da se „ništa strašno“ ne događa kao posledica izlaganja fobičnoj situaciji, naučićete da nema razloga da se te situacije bojite i oslobodićete se straha.

Ukoliko ne možete sami da pobedite strahove, obratite se psihoterapeutu kako bi Vam pomogao da se izborite sa panikom i agorafobijom

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, dr Vladan Starčević

Poremećaj seksualne želje i seksualne funkcije

Poremećaj seksualne želje i seksualne funkcije

Posted on by Dr Milan Popović

Poremećaj seksualne želje i seksualne funkcije

Seksualne smetnje obeležene su poremećajima polne želje i psihofiziološkim promenama koje obležavaju ciklus seksualnog odgovora i uzrokuju značajne smetnje i međuljudske probleme.

Seksualne smetnje uključuju: 1.) poremećaji polne želje (averzivni seksualni poremećaji, poremećaji sa smanjenjem polne želje) 2.) poremećaj polnog uzbuđivanja (poremećaj polnog uzbuđivanja kod žena, poremećaj erekcije kod muškaraca) 3.) poremećaj orgazma (prevremena ejakulacija, poremećaji kod žena) 4.) poremećaji s pojavom bola pri polnom odnosu (dispareunija, vaginizam) 5.) seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja 6.) seksualne smetnje prouzrokovane psihoaktivnim supstancama 7.) neodređene seksualne smetnje

1.) Poremećaji seksualne želje

Ciklus polnog odgovora može se podeliti u sledeće faze : 1) želja: maštanje o seksualnoj aktivnosti i želja da se takva aktivnost ostvari 2) uzbuđenje: subjektivni osećaj seksualne prijatnosti odgovarajućim fiziološkim reakcijama. Kod muškaraca erekcija, kod žena karlična vazokongestija. 3) orgazam: dostizanje vrhunca seksualnog uzbuđenja 4) smirenje: osećanje mišićnog opuštanja te opšte dobro osećanje. Poremećaji seksualnog odgovora mogu se pojaviti u svakoj pojedinoj fazi. Averzivni seksualni poremećaj – Obeležej ovog poremećaja je odbojnost i aktivno izbegavanje genitalnog seksualnog kontakta s partnerom. Smatra se poremećajem kada dovodi do znaćajne smetnje ili interpersonalnih odnosa.

Osobe s ovim poremećajem približavanjem seksualnom odnosu osećaju strah, anksioznost te gađenje prema partneru. Odbojnost prema seksualnom kontaktu može se odnositi na određene aspekte seksualnog iskustva. Neke osobe doživljavaju odbojnost prema svim seksualnim nadražajima uključujući ljubljenje i dodirivanje. Suočene s seksualnim poremećajima, neke osobe s teškoćama averzivno-sekaualnog poremećaja mogu doživeti panične napade sa snažnom anksioznošću, osećanje užasa, nesvesticama, mučninom, vrtoglavicama, teškoćama pri disanju, te palpitacijama. Mogu dovesti do socijalnih problema. Osobe mogu seksualne situacije i moguće seksualne partnere prikrivenim strategijama, poput zanemarivanja spoljnjeg izgleda, zloupotrebom psihoaktivnih spstanci.

Smanjenje seksualne želje

Važno obeležje je manjak ili nedostatak seksualnih fantazija i želje za seksualnom aktivnošću. Poremećajem se smatra ukoliko dovodi do značajnih problema ili međuljudskih teškoća. Može biti opšti koje ukljućuje sve oblike seksualgog izražavanja, ili je situaciono i ogranićeno na jednog partnera ili određene seksualne radnje. Smanjeno seksualno interesovanje često je praćeno problemima seksualnog uzbuđivanja ili poremećajima orgazma. Smanjenje seksualne želje može biti primarna smetnja ili može biti posledica emotivnog poremećaja sa problemima u uzbuđivanju ili orgazmu. Depresija takođe može biti uzrok smanjene seksualne želje kao i opšte zdravstveno stanje, kao i problemi sa slikom vlastitog tela.

2.) Poremećaj seksualnog uzbuđenja

Poremećaj seksualnog uzbuđenja kod žena

Bitno obležje poremećaja je trajna ili ponavljajuća nesposobnost postizanja, ili održavanja do kraja seksualne aktivnosti, odgovarajućeg odgovora ma seksualnu uzbuđenost. Osobe sa ovom vrstom poremećaja imaju vrlo malo ili nimalo subjektivnog osećaja seksualnog uzbuđenja. Poremećaj može dovesti do bolnog snošaja, izbegavanje odnosa i problema u bračnim i seksualnim odnosima. Postoje trajni ali i privremeni oblici poremećaja. Može nastati i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci i opšeg zdravstvenog stanja.

Poremećaj erekcije kod muškaraca

Trajna ili ponavljajuća nesposobnost da se postigne ili održi do kraja seksualna aktivnost, odgovarajuća erekcija. Poremećaj se manifestuje u značajnim smetnjama ili međuljudskim teškoćama. Postoje različiti oblici smetnji erekcije. Neke osobe se žale na nesposobnost postizanja erekcije do početka odnosa, zatim postizanjem erekcije i održavanjem do penetracije. Zanimljivo je da neki muškarci doživljevaju erekciju za vreme samozadovoljavanja i za vreme buđenja, no ne mogu postići erekciju pri odnosima. Poremećaji erekcije često su udružene sa seksualnom anksioznošću, strahom od neuspeha, zabrinutošću oko seksualnog efekta i smanjenjem subjektivnog osjećaja seksualnog uzbuđenja i prijatnosti. Ovaj poremećaj može biti praćenjem poremećajem sa smanjenjem seksualne želje i prevremenom ejakulacijom.

3.) Poremećaj orgazma

Poremećaji orgazma kod žena

U pitanju je trajno ili ponavljajuće odlaganje ili nedostatak orgazma koji bi se normalno trebao javiti u fazi seksualnog uzbuđenja. Žene pokazuju veliku raznolikost u obliku i jačini nadržaja koji izazivaju orgazam. Poremećaj mora prouzrokovati ozbiljne smetnje ili međuljudske teškoće da bi se tako okvalifikovalo. Može se javiti i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci i opšeg zdravstvenog stanja.

Poremećaji orgazma kod muškaraca

Trajno ili ponavljano odlaganje ili odsutnost orgazma, koji bi se normalno trebao događati u stadijumu seksualne uzbuđenosti. Da bi se kao takav okvalifikovao, mora dovoditi do značajnih smetnji ili međuljudskih problema. U najčešćem obliku osoba ne može postići orgazam za vreme seksualnog odnosa, iako može ejakulirati u slućaju partnerovog manualnog ili oralnog nadržaja. Neke osobe mogu postići orgazam, ali samo nakon snažnog i dugog nesnošajnog nadržaja.

Prevremena ejakulacija

Bitno obeležje je trajno ili ponavljajuće započinjanje orgazma i ejakulacije nakon neznatnog seksualnog uzbuđenja illi vrlo brzo nakon uvlaćenja penisa i pre nego što to osoba želi. Većina muškaraca s ovim poremećajem može odlagati orgazam tokom samozadovoljavanja mnogo duže nego tokom seksualnog odnosa. Poremećaj mora dovoditi do znaćajnih smetnji i međuljudskih problema. Može nastati i kao i drugi poremećaji iz ove grupe i zbog neposrednog delovanja psihoaktivnih supstanci. Kao i druge seksualne smetnje, poremećaj ejakulacije može stvoriti napetosti u odnosima. Neki neoženjeni muškarci uzdržavaju se od zapoćinjanja veza s novim partnerkom zbog straha da se ne osramote zbog poremećaja. To može doprineti socijalnoj izolaciji. Prestanak pijenja alkohola može dovesti do pojave prevremene ejakulacije ukoliko je osoba odlaganje orgazma postizala uz pomoć alkohola, a ne putem sosptvenog iskustva.

4.) Poremećaji s pojavom bola pri polnom odnosu – Dispareunija

Bitno je obilježje dispaurenije bolovi koji su povezani seksualnim odnosom. Kako se pojavljuje najćešće za vreme seksualnog odnosa bolovi se mogu javiti u toj situaciji ali i se mogu javiti i pre i posle snošaja. Poremećaj se može razviti i u žena i u muškaraca. Kod žena bol se opisuje kao povreda za vreme prodiranja ili kao duboka za vreme penilnog guranja. Jačina simptoma se razlikuje od blage nelagodnosti do snažnog bola. Poremećaj mora izazivati znaćajne smetnje ili međuljudske teškoće. Može nastati i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci ili loše opšeg zdravstvenog stanja.

Bitno obiležje vaginizma je trajna ili ponavljana nevoljna stezanja perinealnog mišća koje okružuju spoljnju trećinu vagine, kada se u vaginu pokušava uvući penis, prst, tampon ili spekulum. Kod nekih žena već i samo oćekivanje uvlaćenja u vaginu može dovesti do mišićnog spazma. Spazmi se mogu razlikovati od blagih, koji ukljućuju napetost i neprijatnost, do jakih, koji sprećavaju uvlaćenje. Poremećaj je češi kod mlađih nego u starijih žena, u žena s negativnim odnosom o seksualnosti te kod žena s anamnezom seksualnog zlostavljanja ili traumatizovanja.

5.) Seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja

  • Bitno obeležje ovog poremećaj je prisutnost klinički znaćajnih smetnji za koju je utvrđeno da nastaje isključivo zbog neposrednog fiziološkog efekta lošeg opšeg zdravstvenog stanja. Ova seksualna smetnja može uključivati bol pri snošaju, smanjenu seksualnu želju, smetnje erekcije ili duge oblike seksualnih tegoba i smetnji (npr. poremećaje orgazma) i mora dovoditi do značajnih smetnji ili međuljudskih problema.

6.) Seksualne smetnje kao posledica zloupotrebe psihoaktivnih supstanci

Bitno obilježje je klinički znaćajna seksualna smetnja koja dovodi do brojnih poremećaja ili međuljudskih problema. Zavisno o kojoj je psihoaktivnoj supstanci reč, u smetnje se mogu uključivati poremećaje želje, uzbuđivanja, orgazma ili bola pri snošaju. Seksualne smetnje mogu se javiti u vezi s intoksikacijom sa sledećim PAS: alkohol; amfetamin i sl.; kokain; opijati; sedativi, hipnotici i anksiolitici; i druge ili nepoznate PAS. Primećeno je da akutna, a još viš kronična zlouporaba PAS smanjuju seksualno interesovanje I dovode do problema uzbuđivanja u kod oba pola. Smetnje orgazma se čeće javljaju kod muškaraca. Seksualne smetnje u celini se javljaju za vreme intoksikacije PAS.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Kako se relaksirati i izboriti sa stresom?

Kako se relaksirati i izboriti sa stresom?

Posted on by Dr Milan Popović

Kako se relaksirati i izboriti sa stresom?

Smatra se da je u danjašnjim uslovim gotovo nemoguće biti van uticaja stresora i stresnih situacija. I pored toga, postoje osobe koje izlaze na kraj sa ovakvim načinom života i kod kojih posledice stresa ne možemo utvrditi ili su minimalne. Sa druge strane, značajan je procenat onih koji podležu negativnom uticaju stresa i kod kojih možemo verifikovati somatske i/ili psihološke posledice. Koji će ishod biti, zavisi od nekoliko činioca. Najpre, veoma je važan sam stresor i njegove karakteristike. Takođe, važan je i intenzitet i dužina stresne reakcije. Od bitnog značaja je i struktura same ličnosti, pa govorimo o vulnerabilnoj i na stres otpornoj ličnosti. Osim urođenih karakteristika, bitno je da li osoba ima u svom repertoaru veštine koje joj mogu pomoći u prevladavanju stresnih situacija. Ove veštine se obično stiču tokom života i ono što je veoma važno, mogu se ciljano naučiti.

Ukloniti stres ili?

Prema tome, u borbi protiv stresa možemo se usmeriti sa jedne strane na otklanjanje stresa ili, sa druge, na jačanje ličnosti i na neutralizaciju eventualnih posledica. S obzirom da je veoma teško, a povremeno i nemoguće uticati na pojavu stresora i stresnih situacija, da ih je u većini slučajeva vrlo teško izbeći, u preventivnom ali i terapijskom pristupu ovom problemu, dominantno se oslanjamo na jačanje ličnosti i na osposobljavanje da se sa stresom izbori na adekvatan način. Ako su zdravstvene posledice već prisutne, pored rada na jačanju ličnosti, primenjuju se i specifične psihološke i somatske intervencije. Cilj intervencija je da se neutrališe ili bar ublaži negativno dejstvo stresa.

Prevencija stresa

U sklopu preventivnih mera primenjujemo brojne psihoterapijske metode koje uče vulnerabilne osobe veštinama prevladavanja stresa i jačaju odbrambenu sposobnost klijenta. Radi se o veštinama poput onih koje pomažu osobi da povrati (ili stekne) samopouzdanje, da poveća samovrednovanje i veru u sopstvene snage (tzv. asetivni trening), da nauči da rešava probleme na najadekvatniji način, da planira korake unapred (tzv. “problem solving”), da nauči da planira vreme (a ne da stalno bude u zakašnjenju sa rokovima što podiže tenziju i deluje stresogeno).

Jedna od tehnika kojoj daju posebno mesto u prevenciji, ali i tretmanu stresa i posledica stresa je relaksacija. Ona predstavlja efikasnu metodu koju mogu primeniti i zdrave i obolele osobe. Relaksacija doprinosi jačanju otpornosti ličnosti i u isto vreme redukuje nivo stresa i ublažava intenzitet psiholoških i fizioloških korelata stresa. Postoje brojni načini za postizanja stanja relaksacije. U medicini se dominantno koriste dve tehnike i to progresivna mišićna relaksacija (PMR) i autogeni trening. Pored toga, mogu se primeniti joga, meditacija, pravilne fizičke vežbe, pravilno disanje i druge tehnike.

Od velike pomoći u terapiji mogu biti i vežbe disanja koje uglavnom deluju na smirenje simptoma povezanih sa hiperaktivnošću simpatičkog nervnog sistema. Nabrojane tehnike i još mnoge druge deo su kognitivno-bihejvioralne psihoterapije REKBT, koja predstavlja metodu izbora za borbu protiv stresa i njegovih posledica.

Primena relaksacionog treninga

Brojna istraživanja su potvrdila pozitivno dejstvo relaksacije na smirenje stresnih reakcija. Najveći broj istraživanja je bio usmeren na proučavanje efikasnosti relaksacionog treniga u redukciji fizioloških parametara poput krvnog pritiska, učestalosti srčanog rada, brzine disanja i elektrodermalne provodljivosti. Pokazalo se da je relaksacioni trening uspešan u redukciji i normalizaciji određenih somatskih reakcija u organizmu koje su indukovane stresom. Tu se najpre misli na stabilizaciju srčanih funkcija i disanja, opuštanje mišića. Takođe je potvrđeno pozitivno dejstvo u redukciji anksioznosti, ljutnje, depresivnosti i osećanja umora, kao i subjektivnog doživljaja osobe da je pod stresom. Relaksacioni trening je pokazao efikasnost u terapiji pojedinih psihijatrijskih poremećaja poput paničnog poremećaja, generalizovanog anksioznog poremećaja, fobičnih poremećaja, poremećaja sna, somatizacionog poremećaja i drugih stanja.

Istraživanja u vezi relaksacionog treninga

Istraživanja su pokazala da je relaksacioni trening veoma korisna metoda i kod pacijenata sa određenim somatskim tegobama i oboljenjima, poput pacijenata sa glavoboljom, kod obolelih od HIV-a, pojedinih vrsta kancera, sa srčanim oboljenjima, astmom i sl. Posebno su značajni rezultati studija u kojima se nedvosmisleno utvrdilo da relaksacioni trening deluje na opadanje nivoa salivatornog kortizola koga još nazivaju i “hormonom stresa”. Povišene vrednosti kortizola su odgovorne za mnoga neželjena dejstva stresa, a posebno se ističe njegovo negativno dejstvo na imuni sistem. S obzirom na navedene rezultate studija, autori zaključuju da relaksacioni trening indirektno može imati pozitivno dejstvo na imunološke funkcije kod pacijenata, koje takođe mogu biti poremećene tokom stresne reakcije.

Studije

Interesantna je i studija u koju su Hewson-Bower i Drummond (1996) pronašli da kod dece nakon relaksacionog treninga raste koncentracija sekretornog imunoglobulina A (sIgA). Do porasta sIgA nije došlo u kontrolnoj grupi mališana. Viši nivoi sIgA su povezani sa povećanom otpornošću prema respiratornim infekcijama. Podaci govore da su mališani sa nižim vrednostima sIgA bili skloniji respiratornim infekcijama. Autori smatraju da primenom relaksacionog treninga kod zdrave i učestalo bolesne dece možemo podići otpornost i prevenirati ova stanja.

Dokazano je i da relaksacioni trening utiče na moždanu aktivnost merenu EEG parametrima. Recimo, kod osoba koje imaju smetnje spavanja uglavnom dominiraju brzi beta moždani talasi, koji su znak povišene pobuđenosti CNS-a (zbog čega se i javlja nesanica). Nakon primenjene relaksacije, smanjuje se njihova učestalost i raste učestalost teta talasa, koji su karakteristični za fazu uspavljivanja. Ove promene su korelirale sa poboljšanjem insomnije.

Mehanizam dejstva progresivne mišićne relaksacije

Tehniku progresivne mišićne relaksacije je prvi opisao Dr. Edmund Jacobson (1930) i bazirao je na pretpostavci da mentalna relaksacija prirodno proizilazi iz fizičke relaksacije. S obzirom da nije moguće da u isto vreme budemo i relaksirani i napetih mišića, ideja je da smanjenjem mišićne napetosti indukujemo mentalnu relaksaciju (princip recipročne inhibicije). Proces relaksacije mišića se neminovno postiže, obzirom da se mehanizam bazira na fiziologiji mišića. Uvek kada se mišić kontrahuje, on će težiti da se vrati u relaksirano stanje. Kada se nađe u stanju relaksacije i posledičnog smanjenja elektroneuralne aktivnosti to predstavlja “poruku” koja se prenosi refleksnim lukom do određenih centara u CNS.

Za jednog od njih (hipotalamus) ovo predstavlja biofeedbeck informaciju nakon čega se aktivira parasimpatikus ne bi li redukovao protok kiseonika kroz relaksirane mišiće (zbog smanjenja potrebe), redukovao rad srca i sl. Porastom aktivnosti parasimpatikusa, kao što je poznato, opada aktivnost simpatikusa čiji je tonus povećan tokom stresnih reakcija. Na taj način dolazi do redukcije fizioloških parametara stresne reakcije, osećanja telesne opuštenosti i mentalne relaksacije.

Progresivna mišića relaksacija

Vežbe relaksacije se uče relativno jednostavno i brzo. Najbolje i najlakše se nauče uz edukovanog terapeuta, ali je moguće i uz pomoć audio kaseta na kojima su snimljene instrukcije. Mogu biti od velike pomoći lekarima (posebno lekarima opšte prakse i psihijatrima) kao pomoćna terapijska metoda u mnogim stanjima. Ono što je važno napomenuti je da se radi o veštini koja se može naučiti, ali da je kao i za svaku drugu veštinu koju smo do sada savladali (poput vožnje bicikla i plivanja), potrebno vreme dok se izvežba i dok ne postane automatizovana radnja. Ako se u tome uspe, onda će se relasacija primenjivati bez većeg razmišljanja o tehnici, što je veoma bitno u stanjima visoke anksioznosti.

Važno je istaći da postoji jedan mali procenat osoba koje imaju paradoksalnu reakciju na relaksaciju, odnosno da im relaksacioni trening povećava nivo napetosti i anksioznosti. U prevladavanju ovog problema ponekad je korisno da se postepeno povećava vreme vežbanja relaksacije, ali je ponekad neophodno takve osobe isključiti iz daljeg relaksacionog tretmana. Smatra se da su relaksacione vežbe kontraindikovane kod osoba obolelih od shizofrenije i opsesivno-kompilzivnog poremećaja. Od somatskih bolesnika, relaksaciju sa kontrakcijom mišića ne treba primenjivati kod pacijenata sa izuzetno visokim vrednostima krvnog pritiska. Pre nego što se započne sa vežbama relaksacije daju se opšte instrukcije o izvođ enju tehnike.

Vežbe pravilnog disanja

Vežbe disanja imaju relaksaciono svojstvo koje je po krajnjim efektima, veoma slično relaksacionom treningu. Izvode se veoma lako, ali je kao i za relaksaciju potrebno da se redovno vežbaju kako bi postale automatizovane reakcije. Veoma su korisne kod paničnih ataka i kod osećanja psihomotorne napetosti, ali i za sva stanja praćena anksioznošću. Svaku vežbu treba ponavljati otprilike oko 5 minuta. Bilo bi idealno ako se vežbaju svakodnevno i to, što više puta.

Budite samopouzdani – samopouzdanje

Lepše ćete se osećati. Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom. Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj ljudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa ljudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.

Kako naučiti asertivnost?

Pa, reći ćete — lako je to reči, ali kako to postići i uraditi. Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem „ne“ jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.

Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost. Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi – u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija.

Agresija ili asertivnost

Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih. Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije – da se bolje osećamo. Umesto zaključka o sresu možemo da naglasimo da za borbu protiv stresa preporučuju se šetnje, druženje, fizička aktivnost i provođenje što više vremena sa dragim osobama, te posvećivanje pažnje hobijima, odnosno svemu onome što nas ispunjava osećanjem zadovoljstva.

Stres i moderan način života

Savremen način života, posvećenost poslovnim i privatnim obavezama, neosporno ostavljaju sve manje vremena za praktičnu primenu pomenutih saveta lekara. Ako se zna da je stres uzročnik ne samo oboljenja, psihičkih, fizičkih ili psihofizičkih, već negativno može da utiče i na sve iz našeg okruženja (prijatelje, porodicu, posao…), onda se svakako treba boriti i pravovremeno reagovati i na najmanje simptome nepoželjnog stanja. Stres je često uzročnik mnogih bolesti zavisnosti (alkoholizam ili narkomanija…). Ne treba se ustručavati i tražiti pomoć stručnjaka pri pojavi prvih simtoma stresa, niti se libiti da se početni problem terapijski prevaziđe.

– Oslobodite se stresa i ostanite zdravi uz primenu REKBT psihoterapije, tehnika relaksacije, pravilnog disanja i Mindfuless meditacije, kao i pravilnih fizičkih vežbi istezanja. Naučite sve ove tehnike od psihoterapeuta. Zakažite seansu već danas.

– Prijavite se na radionice i seminare šumske antistres terapije koja vam pomaže da se oslobodite stresa i emotivnih poremećaja – www.asocijacijaforest.com

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Perfekcionizam

Perfekcionizam

Posted on by Dr Milan Popović

PERFEKCIONIZAM I PSIHOPATOLOGIJA

Istraživanja u području perfekcionizma većinom su bila usmerena na negativne posledice perfekcionizma posebno na povezanost s psihičkim poremećajima moguće shvatanje perfekcionizma kao faktora ranjivosti za velik broj psihičkih poteškoća. Na perfekcionizam se gleda kao na osobinu ličnosti ili na kognitivni stil koji dovodi do hroničnog osećaja neuspeha, neodlučnosti, odlaganja obavljanja zadatka i stid.

Osobe s nekim od poremećaja ishrane postavljaju nerealne standarde telesnog izgleda i mršavosti, ali istovremeno imaju nerealna očekivanja i želju za savršenstvom i u ostalim područjima svog života. Danas se posebno posvećuje pažnja odnosu perfekcionizma i brojnih poremećaja kao npr. poremećaja ishrane, anksioznosti, socijalne fobije, opsesivno-kompulzivnih poremećaja i depresivnosti. Ovde ćemo ilustracije radi navesti samo nekoliko važnijih činjenica o odnosu perfekcionizma i depresivnosti.

Perfekcionizam i depresivnost

Dosadašnja istraživanja dosledno potvrđuju povezanost perfekcionizma i depresije. Postavljanje visokih ciljeva povećava verovatnost neuspeha i pojačava intenzitet osećaja vezanih za neuspeh. Visoki standardi i osećaj neuspeha u kombinaciji sa samookažnjavanjem dovode do depresije. U velikom broju istraživanja potvrđena je povezanost dimenzija perfekcionizma koje se odnose na postavljanje visokih standarda i evaluativnih aspekata perfekcionizma s depresivnošću.

Dimenzije perfekcionizma

Postavljanje visokih ličnih standarda nisko su povezane s depresijom dimenzije perfekcionizma koje ispituju njegove evaluativne aspekte u umerenim do razmerno visokim korelacijama s depresijom. Nešto drugačije povezanosti pronađene su u istraživanjima na kliničkim uzorcima, utoliko što su dimenzije koje se odnose na postavljanje visokih osobnih standarda izrazitije povezane s depresivnošću. Ta negativna verovanja i stavovi o sebi, svetu i budućnosti, koja su najčešće sadržajno vezana uz gubitak ili neuspeh, nazivaju se kognitivnom trijadom. Depresivne osobe doživljavaju sebe kao nesposobne, neprivlačne i nevredne osobe. Stalno očekuju neuspeh i odbijanje i većinu događaja percipiraju u skladu s tim očekivanjima. Osoba u ranom detinjstvu razvija disfunkcionalne pretpostavke koje se aktiviraju svaki put kad se osoba nađe u situaciji koja je slična onoj u kojoj su pretpostavke nastale (kritičan događaj).

Uz pretpostavke aktiviraju se i negativne automatske misli koje dovode do pojave simptoma depresije (emocionalnih, ponašajnih, telesnih, misaonih i motivacijskih). Međutim, navedeni simptomi održavaju negativne automatske misli (npr. gubitak motivacije za rad održava misli o tome kako je osoba nesposobna). Ono što povezuje depresivnost i perfekcionizam je sadržaj automatskih negativnih misli. Perfekcionizam se ispoljava u mislima: koje su vezane uz neuspeh “Ukoliko ne uspem, moj život nema nikakvog smisla“, „Ako nisam uspešan na poslu, onda nisam uspešan ni kao čovek“, vezane uz odobravanje od strane drugih „Ukoliko me svi ne vole, ja sam grozan“.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Ljubav i ljubomora

Ljubav i ljubomora

Posted on by Dr Milan Popović

Ljubomora

Ljubomora je vrsta straha, ili bolje rečeno složena, afektivna reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekt biti izgubljen, u potpunosti ili nekom stepenu. Ljubomora je složena reakcija gde primarna emocija strah u percepciji događaja s percepcijom sopstvene reakcije na njega poprima dimenziju složenog odgovara na povređivanje. Reč ljubomora je etimološki blisko povezana sa ljubavlju, u psihološkom smislu ta veza nije tako čvrsta. Psihoanalitičari (Fenihel) otkrivaju da su najljubomorniji oni „koji ne mogu voleti ali koji moraju osećati da su voljeni.“ Podeljena su mišljenja da li je ljubomora urođena pa predstavlja prirodnu reakciju u nekim uslovima ili je određena kulturom. Neka istraživanja urođeničkih plemena, kod kojih postoji potpuno slobodan promiskuitet, pokazuju da i među članovima plemena postoji ljubomora, mada je skrivena, verovatno pod pritiskom kulturnog modela i društvene uloge.

Struktura ljubomore

Nema ljubomore bez ljubavi. Priroda ljubavi je takva da drugi uvek može, iz nekog razloga, sada ili u budućnosti, prestati da voli i da uzvraća ljubav. Dakle, prvo ljubav, a zatim i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Sumnja u neverstvo opravdana ili ne, nosi emocionalni odnos kako prema voljenoj osobi tako i prema suparniku.

Ljubav i ljubomora

Ljubav je ekskluzivno i starije osećanje, a ljubomora je strah od gubitka te ekskluzivnosti, strah da bi se neko drugi voleo više. Od rođenja, pa kroz odrastanje spoznajemo ljubav. Dete prvo mora shvatiti da ga roditelji vole, da bi se moglo potom uplašiti da mu je neko može uzeti. U dečjoj ljubomori su sadržani elementi separacionog straha, zavisti i mržnje. U ontogenetskom razvoju najraniji začeci ljubomore nalaze se u odnosu prema braći ili sestrama, a posebno prema tek rođenom malom „suparniku“ u borbi za ljubav majke. Ova ljubomora je nesvesna i često dovodi do razvoja osećanja krivice.

Ljubomora kod dece je maskirana i nediferencirana. Najčešće su to agresivni postupci, koji mogu preći u surovu destruktivnost, simboličke aktivnosti, emocionalnu regresiju, zaostajanje u razvoju neke funkcije (govor), ili razvijanje nekog poremećaja (tikovi, mucanje, enureza, enkopreza itd.) Transakciona funkcija detetovog poremećaja ima za cilj da preusmeri roditeljsku pažnju s rivala na „bolesno“ dete. Na ovaj način se razvija obrazac iznuđivanja potvrda tuđe ljubavi kroz bolest i poremećaj.

Gde postoji ljubomora?

Problem ljubomore se sreće u svim grupama i zajednicama upravo zbog stalne potrebe za osvajanjem pažnje i podrške autoriteta, i korenuje negde iz egzistencijalnih potreba čoveka i opstanka. Kad postoji nesigurnost u odnosu na ostvareni odnos, prag za ljubomoru je jako s nižen, i obrnuto. Osoba koja oseća ljubomoru je u strahu, a kao reakcija na taj strah u ponašanju se ispoljavaju ljutnja, bes, tuga, mržnja kao metaemocije.

Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: ljutnja-napad, mržnja-uništenje, tuga-povlačenje, strahougađanje. Sklop ljutnja-napad je vid rešavanja situacije u životinjskom svetu, među decom i u tradicionalnim društvima. Cilj je zastrašiti,oterati ili poniziti rivala. Mržnja – uništenje je vid gde se ispoljava destruktivno ponašanje koje ima za cilj uništenje voljenog bića ili bića rivala. Istraživanja pokazuju da je čak oko jedne trećine svih ubistva motivisano osećanjem ljubomore i češće je ubijanje partnera nego rivala. Sklop tuga-povlačenje je reakcija tuge koja je jasan signal partneru da u datoj situaciji treba da preispita svoje ponašanje. Sklop ljutnja-napad izaziva strah, a tugapovlačenje je usmeren na izazivanje krivice.

Kod preteranog ispoljavanja ovog načina ljubomore osoba može razraditi čitave strategije samouništenja čija je transakciona funkcija poruke: „Ako me još voliš, zaustavi me“, a koje mogu kulminirati pokušanim ili stvarnim samoubistvom. Sklop strahugađanje je vid čija je suština da osoba motivisana strahom od gubitka čini sve da bi ugodila i zadovoljila voljenu osobu. Njeno ugađanje je poruka partneru koja pokazuje kako je osoba dobra i odgovarajuća za partnera i šta bi on sve izgubio.

Ljubav + strah zbog gubitka = Ljubomora adekvatna: – reaktivna („dobar“ način) neurotska, konstruktivna, neadekvatna: – reaktivna („loš“ način) psihopatska psihotična destruktivna zavist + strah zbog sobstvne ugroženosti = pseudoljubomora

Vrste ljubomore

U odnosu na povod i način izvođenja : Adekvatna, neadekvatna U onosu na realni okvir zbivanja: reaktivna, fantazmatska

U odnosu na posledice ishoda: konstruktivna, destruktivna

U odnosu na karakterološke i psihopatološke karakteristike ličnosti: karakterna, neurotska, psihopatska, psihotična.

Pseudoljubomora, ne uzrokuje je strah zbog gubitka, već zavist i strah zbog sopstvene ugroženosti.

Pseudoljubomora

To je takođe osećanje straha od gubitka ili separacije, ali subjekt nije pokrenut ljubavlju nego zavišću, posesivnošću ili interesom. Najčešće se radi o zavisnosti i patološkoj simbiozi, te tu strah od „gubitka voljene osobe“, je u stvari strah za samoga sebe. Ljubomora je afektivna reakcija, urođena ili ne koja daje mračni kolorit ljudskom životu, i koja ga negde u tome dodiruje sa animalnim svetom, jer je podstrekivać daljeg usložnjavanja i buđenja emocionalnog spektra, daljih akcija i ponašanja sa posledičnom problematikom. Treba naglasiti da postoje i neke realistične situacije u kojima strah i ljubomora mogu da budu opravdani i u kojima anksioznost deluje kao signal opasnosti. Ove emocije su patološke samo kada su postojane i ometaju značajno životne aktivnosti. Dosadašnje izlaganje upućuje na jedan od zaključaka da je mentalno zdravlje povezano sa sposobnošću za osećanjem i istraživanjem svih emocionalnih dimenzija: introspecije, orijentacije, reprodukcije, zaštite, odbijanja, ispitivanja i apstrakcije kada ih situacija izazove.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Šta je emocionalna inteligencija. Razvoj emocionalne inteligencije kod dece.

Šta je emocionalna inteligencija. Razvoj emocionalne inteligencije kod dece.

Posted on by Dr Milan Popović

Šta je emocionalna inteligencija?

Inteligencija se opravdano smatra jednim od najvažnijih konstrukata suvremene psihologije, ali isto tako predstavlja i koncepciju oko koje se vrlo često „lome koplja“ istraživača i praktičara psihologije. Psihološi rečnici inteligenciju definišu kao „svojstvo uspešnog snalaženja jedinke u novim situacijama u kojima ne pomaže niti stereotipno nagonsko ponašanje niti učenjem stečene navike, veštine i znanja, odnosno predstavlja svojstvo jedinke da pronalazi nove prilagođene reakcije u prilikama bilo koje vrste“. Većina psihologa složit će se s ovim opštim određenjem inteligencije, ali saglasnost nedostaje u pogledu prirode ljudske inteligencije i njenog bližeg određenja. Većina psihologa se isto tako slaže da tradicionalne definicije inteligencije (kao što je definicija koeficijenta inteligencije – čuvenog IQ-a) previše stavljaju naglasak na kognitivne faktore (pamćenje, rešavanje problema), odnosno da tradicionalnim koncepcijama nedostaje uključivanje ljudskih sposobnosti koje su veoma važne u načinu na koji „inteligentno“ živimo svoj život.

Na tragu takvih razmatranja nastao je i koncept tzv. emocionalne inteligencije kao sposobnosti spoznaje sopstvenih emocija, integracije emocija i misli, razumevanja emocija i njihovog regulisanja emocija u cilju sopstvenog rasta i razvoja. Po takvom modelu, emocije se smatraju važnim izvorima informacija koje olakšavaju razumevanje i snalaženje u socijalnoj okolini. Pojedinci se međusobno razlikuju u svojoj sposobnosti procusiranja informacija emocionalne prirode i njihovom povezivanju u širi „intelekt“. Ta sposobnost se kasnije manifestuje u prilagođavanju ponašanja i reagiranja u određenoj situaciji, odnosno u samoj suštni onoga što definišemo kao „inteligentno ponašanje“.

Šta emocionalna inteligencija uključuje?

Samosvesnost, odnosno sposobnost prepoznavanja sopstvenih emocija i njihovog uticaja, kao i korišćenje instinkta („intuicije“) u donošenju odluka; samoregulisanje, odnosno kontrolisanje sopstvenih emocija i impulsa, te adaptaciju na promenjive životne prilike i situacije; socijalnu svesnost, odnosno sposobnost spoznavanja, razumevanja i reagovanja na emocije drugih ljudi (između ostalog i empatiju), te razumevanja socijalnih mreža; upravljanje vezama, odnosno sposobnost uticanja i razvoja drugih ljudi, te upravljanja konfliktima. Čovek se ne rađa sa sposobnostima koje uključuje emocionalna inteligencija; one su kapaciteti koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Stručnjaci smatraju da se dete rađa s nekom vrstom „generalizirane“ emocionalne inteligencije koja određuje potencijal za učenje emocionalnih odgovora koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Odrasli trebaju da budu model emocionalno inteligentne osobe. Dobro poznata i istražena činjenica je da deca uče posmatrajući, odnosno opažajući ponašanje druge osobe (modela) i posledica koje je taj model svojim ponašanjem izazvao. Roditelj svakako predstavlja jedan od najsnažnijih modela detetovog učenja. Posmatrajući vas, dete vidi kako reagujete na frustraciju i koliko „prisutni“ u vlastitom životu, tj. da li i u kojoj meri svesni vlastitih emocija i emocija drugih ljudi.

Budite spremni da detetu kaže „ne“.

Svet je prepun deci zanimljivih stvari, tako da je vrlo verovatno da će i vaša deca puno toga tražiti. Govoreći detetu „ne“ dajete mu korisnu priliku da se nauči suočavati s frustracijama i razočaranjima, kontrolirati sopstvene impulse te razvijati strpljenje. Jedna od najvažnijih postavki razvojne psihologije i psihologije uopšte jeste da se „kroz frustraciju raste“. Kao roditelju, vaš zadatak je povremeno „dozvoliti“ vašem detetu da bude frustrirano i da se s tim nauči nositi na primeren način. Deci koja uvek dobiju ono što žele je onemogućena životna prilika za rast i razvoj, te se tipično osećaju nesrećeno i sklona su razvoju depresivnih simptoma. Učite svoje dete da ume da prepozna šta želi. Jedan od osnovnih aspekata emocionalne inteligencije je prepoznavanje osećaja, potreba, želja … Često pitajte „Što osećaš?“ ili „Što želiš?“ i sami budite model za to. Umesto direktnog ukoravanja deteta, recite „Sad sam toliko ljuta!“. Imenujte emocije, kakve god one bile, i naučite svoje dete da čini isto. Poznavanje vlastitih želja se također smatra važnom veštinom u odraslom dobu, jer koliko odraslih ljudi živi živote kakve nisu želeli jer jasno nisu mogli izreći „Šta je ono što ja želim?“

Vežbajte detetovo strpljenje.

Strpljenje je veština koja se razvija sporo i postepeno, tokom dužeg vremenskog perioda (od 1. do 18. godine života). Nikad nije niti prerano niti prekasno s decom početi vežbati strpljenje. Npr. čekajući u redu u trgovini recite svom detetu „Hej, hajde da vežbamo strpljenje!“. Bitno je imenovati veštinu koju vežbate. Razgovarajte o tome što ona znači, kakva može biti, i slično. Takođe razgovarajte o načinima na koje se strpljenje može razvijati i dajte detetu primere, npr. kako tokom perioda od par meseci skupiti novac za novi bicikl, kako dočekati vikend kako bi se igralo s prijateljem ili neki sličan primer koji vašem detetu ima smisla.

Budite svesni sopstvenih roditeljskih „okidača“.

Upoznajte sebe i ono što vas „gurne preko ivice“. Je li to osećaj nedostatka kontrole? Ili možda osećaj da vas deca nedovoljno poštuju? Ispod tih „okidača“ leži strah od nečega. Upoznajte svoje strahove, pa ćete u društvu svoje dece manje dolaziti u situacije kad će vas nešto „gurnuti preko ruba“. Poznavanje sopstvenih „okidača“ ne znači da će oni jednostavno prestati postojati – već olakšava planiranje i nošenje s njima u svakodnevnim situacijama. Vežbajte svoju veštinu prosuđivanja. Počnite obležavati osećaje a izbegavajte imenovanje. Npr. „Čini mi se ljut i uznemiren“, umesto, „Koji agresivac“. Kad je dete sklono plakanju, uvek je preporučljivo reći „Činiš mi se tužno“ nego tražiti ga da prestane plakati. Lišavanje dece emocija koje osećaju će samo još dublje „ukopati“ te emocije i dodatno ih osnažiti.

Podučavajte svoju decu.

Kad dete preraste svoje rano detinjstvo, možete ih početi podučavati vlastitoj odgovornosti. Npr. umesto „Uzmi svoju kapu i rukavice“ možete pitati „Što ti sve treba kad se spremaš za vrtić?“. Stalno govorenje deci šta je potrebno da urade odmaže razvoju njihovog samopouzdanja, samostalnosti i odgovornosti. Uvek budite spremni da budete deo problema. Gledajte na sebe kao na nekoga ko je uključen u svaki problem koji naiđe. Većina problema u porodicama postaje veća i „naduvanija“ kad roditelji na njih odgovaraju na način koji uvećava problem. Ukoliko vaše dete nešto pogreši, zapamtite koliko je važno da u pripravnosti imate smiren i razložan odgovor.

Uključite decu u kućne aktivnosti.

Brojna istraživanja potvrđuju da su deca koja su od ranog detinjstva uključena u kućne aktivnosti (primereno njihovom uzrastu, naravno!) u životu sklonija biti srećna i uspešna, ponajviše zbog toga jer se osećaju da pripadaju svojoj porodici i da su njen važan deo, te joj doprinose na svoj način. Osim navedenog, to je svakako još jedan od načina kako decu učiti samostalnosti, samopouzdanju i odgovornosti. Deca zahtevaju igru. Deci je potrebna aktivna i slobodna igra, a ne sedenje pred ekranima. Kako bi razvila kreativnost i veštine rešavanja problema, deci treba omogućiti i dati dovoljno vremena za tzv. slobodnu igru (odnosno nestrukturirano provođenje slobodnog vremena). Ono što deca nauče od vas i kroz slobodnu igru s drugom decom predstavlja osnovu kasnijeg razvoja emocionalne inteligencije.

Vaša deca su divna. Nema boljeg načina za stvaranje emocionalne inteligencije u vašoj deci od toga da ih gledate kao prekrasnu i sposobnu, što ona naravno i jesu. Ako svoju decu vidite kao prekrasnu, dobit ćete od njih puno toga „prekrasnoga“. Ako o njima pak mislite kao o problemu, dobit ćete puno „problema“. Sve je stvar percepcije.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA