Категорија: Psihologija

Psihijatrija Psihologija Psihoterapija By administrator 0 Comments

Da li ste znali da pojedina muzika uspešno uspavljuje. Pročitajte kako neke vrste muzike deluju na nesanicu…

Osobe koje se uspavljuju uz pomoć muzike najčešće pre odlaska na spavanje slušaju dela jednog čuvenog kompozitora, rezultati su online istraživanja koje su sprovela dva britanska univerziteta.

U anketi je učestvovala 651 osoba, a sproveli su je naučnici sa Univerziteta Goldsmits u Londonu i Univerziteta Šefild.

Gotovo 62 odsto ispitanika odgovorilo je da pre spavanja sluša muziku koja im pomaže da lakše zaspe. Radilo se o 14 muzičkih žanrova i 545 muzičara.

Najpopularniji ‘uspavljivač’ bila je klasična muzika s 31,96 odsto zastupljenosti, potom rock muzika koju je slušalo 10,82 odsto ispitanika, pop-muzika kojom se uspavljivalo 7,47 odsto učesnika studije. Najnepopularnija muzikaa za uspavljivanje, s 3,35 posto zastupljenosti bio je heavy-metal.

Najzastupljeniji muzički umetnik po rezultatima ankete je klasičar Johan Sebastijan Bah, drugo mesto dijele Ed Širan i Volfgang Amadeus Mocart, na trećem je Brajan Eno, a četvrto mesto su podelili Koldplej i Frederik Šopen.

“U studiji je uz pojam muzike često upotrebljavan pojam ‘odvraćanja pažnje’. Ispitanici su muziku najčešće povezivali kao sredstvo za odvraćanje od negativnih misli”, zaključili su autori studije.

“Muzika je opcija mnogima kojima treba pomoć u borbi protiv nesanice, nije preskupa, a nema ni neke specifične nuspojave”, rezultati su studije britanskih naučnika.

Popularnost muzike u borbi protiv insomnije ne iznenađuje direktora nemačkog Centra za san i spavanje, Hansa-Guentere Visa, koji dodaje da muzika poput Mocartove ili Bahove smanjuje broj otkucaja srca i usporava disanje.

Reč je o muzici koja ima oko 60 do 80 taktova u minutu, a tome najčešće odgovaraju klasična muzika ili lagani jazz. Jednako opuštaju keltska muzika, indijanski instrumenti ili rock balade u instrumentalnoj verziji.

U pitanju je muzika slična meditaciji koja usporava aktivnost nervnog sistema, smanjuje anksioznost, snižava krvni pritisak i smanjuje lučenje hormona stresa – kortizola.

“Sve što pojedinca uspe da relaksira, pomaže mu i da mirno zaspi”, kaže Vis, dodajući da je jedna od takvih metoda muzika.

“Kada uživamo u najdražem obroku naš mozak oslobađa neurotransmiter dopamin koji je povezan s osećajem zadovoljstva i nagrađivanja. Isti neurotransmiter se oslobađa kad slušamo muziku koju volimo”, podsetio je Vis.

Psihijatrija Psihologija Psihoterapija • By administrator 0 Comments

Šta su panični napadi, kako da ih prepoznate i kako da ih pobedite?

Doživljaj intenzivne uznemirenosti koja najviše liči na strah (ako pitate onog ko ove stvari proživljava), koja se tumači kao znak nadolazeće katastrofe, nečeg strašnog i krajnje nepoželjnog, doživljaj da bi se svakog časa mogla izgubiti kontrola nad sobom i snažna potreba da se pobegne sa lica mesta ili šćućuri u obliku fetusa pored „sigurne” osobe…

Ovaj doživljaj je najčešće praćen snažnim i ubrzanim otkucajima srca, trnjnjem ruku i stopala (kod nekoga grčenjem udova), preznojavanjem, doživljajem gušenja (nedostatka vazduha), mučninom, vrtoglavicom, konfuzijom i dezorijentisanošću… što za ovu uplašenu osobu predstavlja dokaz da se stvarno nešto loše sprema: padanje u nesvest, ludilo, infarkt…

Dijapazon zastrašujućih scenarija je, naravno, znatno širi i prilično zavisi od ranijih iskustava i nadasve kreativnosti osobe, ali ova tri su najčešća, jer telesni simptomi koje ljudi u trenucima panike preživljavaju njima najviše liče na ove stvari. Zato ljudi obično idu na lekarske pretrage kako bi otkrili od čega boluju, pa kada lekar utvrdi da nema fizioloških pokazatelja bolesti, upućuje ih kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta. Nekada to čini i hitna pomoć nakon jednog ili više poziva od strane lica koje je doživljavao napad panike.

Sve ovo je opis spektra pojava koje osoba doživljava kao “horor”, a koje predstavljaju uobičajene simptome napada panike (paničnih ataka, preplavljujuće anksioznosti – sve su to kovanice za istu stvar). Opisali smo, prema stručnoj literaturi, najčešće simptome, ali iskustvo govori u prilog tome da njih ima više i da su ponekad toliko neuobičajeni da su gotovo neprepoznatljivi, te je potrebno više vremena da se utvrdi da je u pitanju napad panike. Na primer, kombinovan sa nekim psihosomatskim tegobama od kojih osoba inače pati, napad panike može da se pojavi uz manifestaciju visokog krvnog pritiska ili, recimo, pojačanog nagona za mokrenjem ili defekacijom tako da osoba ima doživljaj da ne može da kontroliše svoje fiziološke potrebe te da će se unerediti.

Prividni doživljaj gubitka kontrole, zapravo strah od gubitka kontrole nad sobom ovde igra veoma važnu ulogu, pored toga što je doživljaj paničnog napada zaista (bez imalo preterivanja) veoma neprijatan doživljaj. Ipak, ne mora biti uvek ovoliko intenzivan kako smo na početku opisali, pa ga mnogi ljudi više puta dožive, a da nisu bili ni svesni da je to zapravo napad panike. Može se desiti jednom u životu, a može se dešavati i manje ili više učestalo, a u zavisnosti od te učestalosti se onda postavlja i dijagnoza panični poremećaj.

U zavisnosti od intenziteta, učestalosti i individualnih karaktiristika osobe, kao i eventualnih udruženih psihičkih tegoba, nekada se panični napadi mogu rešiti samostalno, nekada uz kraću ili dužu stručnu pomoć psihoterapeuta, a nekada su potrebni i medikamenti. U svakom slučaju, problem je rešiv, tačnije panični napadi se veoma uspešno leče i predstavljaju jednu od psiholoških tegoba o čijem mehanizmu se veoma mnogo zna, koji je dosta dobro pokriven savremenom literaturom (naročito u oblasti kognitivno-bihejvioralnih terapija), pa stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja njih smatraju lakšim zadatkom.

Strah od straha : Kako nastaje napad panike i šta se tu zapravo dešava?

Ukoliko bi samoinicijativno, dovoljno dugo disali plitko iz pluća, sa dužim udahom nego izdahom i zategnutih ruku pumpali dlanovima, kao da treba da izvadimo krv, doživeli bi smo sledeće simptome: vrtoglavicu, trnjenje dlanova i stopala, ubrzano lupanje srca… Vrlo slično, ali manje intenzivno kao i ono što se dešava na početku same panike (samo što ste sada vi to namerno izazvali). Međutim, ako bi ste ove neprijatne telesne simptome tumačili kao znak da će se nešto strašno dogoditi, da ćete izgubiti kontrolu ili da nešto jako ozbiljno nije u redu sa vašim telom i zdravljem, pokrenućete telesnu reakciju straha, odnosno reakciju simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, te pojačano lučenje adrenalina, lučenje rezervi šećera i masti u krvotok, ubrzano lupanje srca, napetost mišića… sve ono što je potrebno da organizmu da snagu da se bori sa ili beži od nadolazeće opasnosti.

To sve ima smisla kada realna opasnost postoji (zato nas je majka priroda obdarila ovakim moćima). Međutim. kada nema realne opasnosti, ove snažne telesne promene organizam najčešće tumači kao znak “katastrofe”.

U realnoj situaciji, osoba neke telesne promene ili znake manje uznemirenosti (što je posledica već aktiviranog organskog lanca za reakciju straha) tumači kao znak nadolazeće opasnosti, brže i pliće diše, što izaziva ili pojačava goreopisanu hiperventilaciju: višak kiseonika u organizmu što je praćeno vrtoglavicom i trnjenjem šaka i stopala, pa se dalje tumači kao „dokaz” da opasnost stvarno dolazi, te se reakcija straha lančano pojačava što za posledicu ima pojačavanje svih opisanih telesnih promena. I to je to: dešava se sve ono opisano na početku, kao posledica začaranog kruga: osluškivanje tela – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – anksioznost – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – panika.

Ove telesne promene zapravo spontano prolaze posle kraćeg vremenskog perioda (u proseku desetak minuta, sa kraćim i dužim izuzecima), jer nas je priroda kako simpatičkim, obdarila i parasimpatičkim delom nervnog sistema, čija je uloga upravo suprotna ovom prvom. Njegova uloga je da organizam umiruje i oporavlja nakon „bori se ili beži” reakcije. Dakle, organizam se sam umiruje (što bi rekao jedan kardiolog: „Organizam to odradi sam”). Međutim, osoba koja preživljava napad panike ovo ne zna (ponekad ni ne veruje), nego ima potrebu da se momentalno „spase”, te sprovodi niz reakcija kojima zapravo sebi odmaže u čitavom procesu. Koje su to odmažuće reakcije? Bežanje, batrganje, razmišljanje „Ovo ne sme da mi se dešava”, „Samo da opet ne dobijem napad”, što često samo održava problem ili ga pojačava. Zapravo, to je kao kada bi ste upali u živo blato, pa se onda batrgali, jer to je prva spontana reakcija organizma koji želi da se spase. Međutim, kada bi ste to radili, tonuli bi ste još brže, a to nije ono što želimo.

Napad panike na vas ima isti uticaj kao i horor film (jedino što film sami birate da gledate). Sve što može film da vam uradi je da vas zaplaši i to poprilično, i motiviše vas da se ponašate kao da ste u pravoj opasnosti – a zapravo niste. Čovek uplašen horor filmom spava sa upaljenim svetlom i trza se na svaki zvuk, lišavajući sebe kvalitetnog sna i odmornog funkcionisanja, izbegavajući zamišljenu opasnost. Veruje da ne sme da se prepusti snu i da mora spreman da dočeka opasnost. Slično čini i osoba sa problemom panike, predviđajući i strahujući od novog paničnog napada.

Šta činiti?

Posmatrano od nazad, važno je da se ne otimamo i ne bežimo, da prihvatimo svoju uznemirenost i sačekamo da prođe. Šta znači prihvatiti? Upravo to, ne otimati se. Shvatiti uznemirenost kao neprijatnost sa kojom se može funkcionisati i koja će svakako proći. Kao, na primer, kašalj. Kada kašljemo, mi konstatujemo da imamo kašalj. Obično nastavljamo da radimo ono što smo radili uprkos konstatnim nagonom za kašnjanjem – iskašljemo se i nastavljamo dalje. On nam je neprijatan, ali pošto ga ne možemo izbeći, već je tu, nastavljamo da funkcionišemo. Međutim, ako je kašalj suviše intenzivan, uzećemo nešto lekovito za umirivanje kašlja i primiriti se dok ne prođe – ako smo u mogućnosti. Ali nismo se otimali niti govorili sebi: „Ne smem imati kašalj, strašno je i nepodnošljivo imati kašalj.” Kada bi smo to govorili sebi povodom kašlja verovatno bi smo se uplašili i imali doživljaj gušenja.

Ili, uzmite recimo glavobolju. Kada je imate, ne lupate glavom o zid kako bi je se rešili jer će to samo pogoršati bol. Tako i anksioznost nije nešto želite, ali je ipak možete prihvatiti. Sa druge strane, kada bi neko uperio pištolj u vas, teško da tu možemo govoriti o prihvatljivosti. Tu ste u realnoj opasnosti, pa onda ima smisla izbegavati je činjenjem različitih pokušaja. Ako nas pak policajac zaustavi zbog saobraćajnog prekršaja, gubljenje živaca svakako neće biti od pomoći. Prihvatiti znači funkcionisati, uprkos neprijatnom osećanju, ne opirati mu se. Prihvatiti znači konstatovati šta se dešava i funkcionisati uprkos tome.

Posmatrano od napred, idemo na to da prekinemo lančanu reakciju na njenom početku. Ne tumačimo telesne promene kao znake katastrofe, bolesti i tome slično, već im pripisujemo stvarno značenje. Govorimo sebi da je to uznemirenost, samo neprijatno (zaista neprijatno) osećanje i da će proći. Uvek prođe. Jer za svakog ko kaže da je umro od straha, vi slobodno možete konstatovati da je njemu bilo vrlo neprijatno (činjenica), ali da itekako nije umro (realnost – sadašnjost). Dakle:

Konstatujte i prihvatite realnost, a jedina realnost je da ste anksiozni. Dakle, vi ste anksiozni (uplašeni), ali niste u realnoj opasnosti. Ne poričite svoju anksioznost i ne zabranjujte sebi to osećanje jer će to samo pogoršati stvari. Kako vam anksioznost može nauditi? Dakle, radi se samo o neprijatnom osećanju, ali ne i o realnoj opasnosti.
Ne bežite. Ostanite u toj situaciji i sačekajte da oluja prođe. Ne morate da bežite da bi ste se smirili, smirićete se svakako. Sačekajte malo. Intenzivna anksioznost vas trenutno ometa u mišljenju, koncentraciji i planiranju akcije. Zato ostanite sa tim osećanjem u situaciji u kojoj se nalazite i odložite odluku o bežanju. Imajte u vidu da vam se dešava samo anksioznost, da je ona neprijatna i ništa više od toga. Unutrašnji govor, ono što mislite u toj situaciji je ključno da se stvari ne pogoršavaju. Ukoliko ste u nekoj pasivnoj poziciji (na primer, sedite u autobusu), sve što treba da radite je da ostanete da sedite, obratite pažnju na unutrašnji govor i disanje, i nastavite put. Ukoliko ste u aktivnoj poziciji (recimo, vozite auto ili držte predavanje), kada konstatujete talas anksioznosti i sve isto činite kao i onaj u pasivnoj poziciji, samo uz to polako nastavite da radite ono što ste radili. Fokusirajte se na sadašnjost, na ono što se dešava u realnosti, a ne na katastrofične scenarije koje mozak smišlja. Svaka pomisao i slika koja se zasniva na „Šta ako…“ pitanju se dešava treutno samo u vašoj glavi, a ne u realnosti, i svakako vam ne pomaže da se smirite već da se još više uznemirite. Zato se vratite u realnost, tako što ćete razgovarati sa ljudima, postavljati im pitanja, čitati naglas saobraćajne znake, konstatovati šta se oko vas dešava…
I nije zgoreg još jednom ponoviti: unutrašnji govor i tumačenje telesnih promena valja da bude zasnovano na realnosti i pravim uzrocima. Misli koje idu u pravcu „Umreću, poludeću, ne sme da mi se dešava… Nepodnošljivo je“ valja zameniti sa nekim relanijim „Neprijatno je, ali će proći”… Kada biste u to verovali, svakako bi vam bilo lakše, a da bi ste u to verovali treba prethodno da probate. Takođe, tehnike disanja su veoma bitne za brže i efikasnije smirivanje organizma i stanja uma.
Šta ako se me neko vidi za vreme paničnog napada?
To je sasvim moguće. I, zaista, šta onda? Ljudi uglavnom odgovaraju: „Pa, izblamiraću se..“ „Misliće da sam lud(a)“, „Smejaće mi se…“, „Videće da imam slabost, a to je nedopustivo”. A ja i dalje pitam: “OK, pa šta?”.

Da se ne lažemo, niko nije ravnodužan prema jednoj takvoj mogućnosti, niti se očekuje da bude, ali koliko su zaista strašne posledice toga da vas drugi vide za vreme napada panike? Možete li zaista u dugoročnom smislu izgubiti bilo šta?

Ljudi kada vide čoveka u paničnom napadu, vide da mu nije dobro, uplaše se i sami, pozivaju pomoć ili priskaču u pomoć. Ili samo konstatuju da je čoveku loše, ukoliko napad nije intenzivan i dramatičan. A onda, strahom da bi vas neko mogao videti (ili da bi vas gomila ljudi mogla videti) samo pogoršavate problem, održavate ga i ojačavate. Ovo zapravo predstavlja problem koji je potrebno posebno rešiti i koji je veoma važno da se rešava pored same panike.

Kada znamo da je to samo doživljaj, da jeste veoma neprijatan, ali realno bezopasan i da će proći, onda se strah od novog napada značajno smanjuje. Postoji nelagodnost, ali ne i strah. A sa takvim osećanjem lakše prekidamo talas nadolazeće anksioznosti i sprečavamo da se panični napad dogodi u svom punom sjaju, jer telesne simptome koje osetimo kada se uznemirimo takođe tumačimo realnije. Čitav proces se onda svodi na to da se suočimo sa tom nelagodnošću i sačekamo da prođe. Pri tome nam veoma pomažu relaksacione tehnike disanja. Njih mnogi prenebregnu, jer zapravo u njih ne veruju. No ako, kao što smo gore videli, namernim plitkim disanjem možemo da izazovemo hiperventilaciju, zašto onda ne bi smo mogli namerno da izvedemo upravo obrnut proces? I to je fiziološka činjenica. Adekvatne tehnike disanja sigurnije će vas dovesti do smiraja telesnih reakcija nego sedativi (na koje različiti ljudi različito reaguju). Lakše je popiti lek, ali disanje vam, između ostalog, nudi i doživljaj realne kontrole, odnosno saznanje da vi upravljate svojim telom (a to je ono što je nekom sklonom panici i potrebno).

Upravo u slučajevima kada se panični napadi dešavaju kao niotkuda, bez jasnog spoljašnjeg okidača, ljudi se pitanju zašto je to uopšte i počelo da im se dešava, to jest kako je do onog prvog napada panike došlo. Pre prvog (nekada) i jedinog napada panike koji nije situaciono povezan, prethodilo je neko traumatično iskustvo ili intenzivan stres (na primer, saznanje o ozbiljnoj bolesti, smrt bliske osobe i slično) ili hroničan akumuliran stres (dug proces lečenja, niz nepovoljnih događaja na radnom mestu…), hroničan umor i iscrpljenost, pa je organizam „uznemirljiviji“.

Šta ne treba raditi?

Nemojte disati duboko! Duboko disanje, na način koji je uobičajen u našoj kulturi, je zapravo samo intenzivnija varijanta plitkog udisaja vazduha u pluća (sa sve podizanjem ramena), koju obično ne prati dovoljno dug izdah, tako da ovom varijantom disanja samo pojačavate hiperventilaciju.

Ono što je zapravo duboko disanje (na koje aludira inostrana literatura) je takozvano “disanje stomakom”, kada u procesu udisaja i izdisaja uvlačite i otpuštate stomak, a ne pomerate grudi i ramena. Dakle, ne radi se o pomeranju grudi i ramena gore-dole, već dišete tako da pokrećete stomak unutra – napolje.

Svakako, postoje i druge tehnike disanja koje su veoma korisne, a zasnivaju se na tome da imate ujednačen ritam disanja uz duži izdah nego udah (udah na nos – zadržavanje vazduha – duži izdah na usta) jer je to upravo suprotno onome što dovodi do hiperventilacije. Upravo zbog hiperventilacije u većini američkih filmova onaj koji doživljava paniku duva u papirnu kesu – da se reši viška kiseonika iz organizma (što vodi do cilja: smirivanja).

Autor: Dr Stanislava Popov

Meditacija Psihijatrija Psihologija Psihoterapija By administrator 0 Comments

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Sve češće možete čuti od nekoga da vam kaže da je depresivan-na. Među laicima, depresija označava privremeno razdoblje sniženog nivoa raspoloženja nakon loše provedenog dana ili jednostavno neraspoloženje. Prema medicinskom rečniku, depresija je ozbiljna bolest koja uzrokuje smetnje pamćenja i ostalih kognitivnih funkcija, sniženo raspoloženje, telesne promene i promene ponašanja. Utiče na vaše osećaje, način razmišljanja i ponašanja, seksualni život i spavanje. Mnogim ljudima, uključujući one koji su bolovali od depresije, te prijatelje i članove porodice obolelog, su poznate dalekosežne posledice depresije. Depresija je jedan od najčešćih medicinskih problema u svetu. U nekom trenutku života, jedna od četiri osobe osetiće barem jednu epizodu depresije.
Depresija je poremećaj raspoloženja  koji karakteriše skup raznih vrsta simptoma:
  • kognitivnih (negativne misli i očekivanja, ponekad i suicidalne misli, pad koncentracije, neodlučnost, mozganje, samokritičnost, beznadnost),
  • ponašajnih (manjak aktivnosti, povlačenje),
  • telesnih (gubitak apetita, ili preterani apetit, nesanica),
  • afektivnih (osećaji: žalost, osećanje krivice, anksioznost) i
  • motivacijskih (gubitak interesa, tromost, sve je napor, odgađanje)

koji svi skupa mogu sniziti raspoloženje, ugrožavajući funkcioniranje pojedinca.

Simptomi depresije, radi praktične ilustracije mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;

2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;

3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;

4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;

5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;

6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;

7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);

8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;

9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);

10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi  takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji.

Depresija nije dakle, kao što se često misli, obično sniženje raspoloženja, već čitav niz simptoma koji loše utiču na način razmišljanja osobe o okolini, ali i o samoj sebi.Kad su ljudi depresivni, oni su na rubu suza, žalosni. Progoni ih osećaj krivice, jer veruju da su na neki način razočarali druge ljude. Oni mogu postati i razdražljiviji no inače, anksiozniji, napetiji. Kad je depresija na vrhuncu, mogu izgubiti sposobnost emocionalnog reagovanja, pa im se čini da su im umrtvljeni i dobri i loši osećaji, usled čega ne mogu uživati u normalnim aktivnostima, ili biti za njih zainteresovani. Energija im je smanjena, i sve im je teško i naporno, pa su stoga skloni odustajanju od stvari s kojima bi se inače normalno bavili.Događa se da provode sate zgrbljeni na stolici, ili ležeći na krevetu.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

Psihoterapija

Terapija razgovorom će pomoći da otkrijete uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodite.

REBT – racionalno emotivno bihejvioralna terapija će vas naučiti da preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će vam pomoći da rekonstruišete svoj psihički život, da se upoznate sa samim sobom, da se prihvatite i razvijete zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i  psihoanalitičku grupnu terapiju.

Tehnike opuštanja mogu vam pomoći da pobedite stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje uključite i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju. Promena stila života može biti od velike pomoći. Redukujte svoj posao u okvire radnog vremena i ostavite se poroka poput droge i alkohola.

 

Bojana Obradović, master psihologije

Psihologija Psihoterapija By administrator 0 Comments

Bračna kriza i šta učiniti da brak postane bolji

U ovom tekstu izneću nekoliko osnovnih principa koje čine brak srećnim. To su prinicipi koje su otkrili psiholozi istraživači ispitujući komunikaciju i ponašanje velikog broja srećnih i disfunkcionalnih brakova.

Pravljenje ljubavne mape

Emocionalno inteligentni parovi su oni koji su emocionalno bliski. Građenje i razvijanje emocionalne bliskosti podrazumeva pamćenje svih značajnih informacija o partneru. Informacija o tome šta je vašem partneru važno, koja su njegova interesovanja, želje, snovi, šta ga/je motiviše a šta plaši itd. Sve ove informacije ulaze u tzv. ljubavnu mapu. Bez ljubavne mape nemoguće je stvarno poznavati supružnika. Ako nekoga ne poznajemo, kako ga/je uistinu možemo voleti? Dakle, snaga je u znanju, međusobnom upoznavanju. Parovi koji imaju detaljne ljubavne mape, bolje se suočavaju sa problemima i konfliktima. Što više poznajete i razumete jedan drugog, vaš brak će biti stabilniji. Građenje ljubavne mape podrazumeva otvorenost, stalnu komunikaciju i vašu autentičnu želju da upoznate i razumete osobu sa kojom ste u braku. Jezgro dobrog braka je pre svega prijateljstvo.

Negovanje naklonosti i međusobnog divljenja

Najbolji način da se proveri da li bračni par još uvek poseduje sistem naklonosti i divljenja jeste da se vidi način na koji pričaju o prošlosti. U 94% slučajeva parovi koji se pozitivno osvrću na bračnu prošlost, imaće srećnu budućnost. Što predstavlja visok stepen predikcije. Kada su srećna sećanja razrušena – to je znak da je braku potrebna pomoć. Nisu važna samo pozitivna sećanja već i živost uspomena. Jednostavno podsećanje sebe i partnera na kvalitete može da spasi brak od razaranja (čak i ako ima teškoća). Naklonost i divljenje možete negovati kroz pohvale i komplimente. Pohvale i komplimenti čak i u vezi neke sitnice mogu značajno pozitivno da utiču na odnos. Nastojte da pohvalite vašeg partnera bar nekoliko puta nedeljno. Pokažite interesovanje za nešto što on/ona radi nezavisno od vas, pokažite da ste ponosni i da cenite to što vaš partner radi.

Okretanje jednog prema drugom umesto jednog od drugog

Kada par često ćaska o sitnim stvarima, gotovo da možemo biti sigurni da će ostati u srećnom braku. Šta se dešava u tim malim razgovorima koji povezuju partnere? Okreću se jedan prema drugom. Prvi korak je jednostavno postati svestan tih svetih trenutaka, što je ključ ne samo za nastavak braka već i za nastavak romanse. Za mnoge parove jednostavno shvatanje da svakodnevnu komunikaciju ne treba uzimati zdravo za gotovo dovodi do velikih promena u odnosu. Treba se kloniti takmičenja, odmeravanja i računanja šta je ko uradio za drugog. Treba se fokusirati samo na ono što može da pospeši brak, a ne na ono što je partner trebao da uradi a nije! Treba da se trudite da se okrenete prema partneru čak i kada vam je «težak» ili neprijateljski. Ne treba se nervirati ako se pozitivne promene ne pojave odmah preko noći. Partneru je potrebno vreme da uvidi prednosti toga što ste se okrenuli prema njemu.

Dozvolite da partner utiče na vas

Brak ne može da funkcioniše ako partneri ne poštuju i ne uvažavaju jedan drugog. posmatrano statistički, 81% je šanse da će brak propasti ukoliko muž ne deli moć sa ženom. Žene lakše prihvataju uticaj partnera što je verovatno uslovljeno polnim razlikama. Dozvoliti uticaj partnera na vas ne znači pristati na kontrolu i potčinjenost. Prihvatiti uticaj partnera ne znači ne ispoljiti prema njemu/njoj negativne emocije. Potiskivanje negativnih emocija u prisustvu partnera nije dobro ni za brak ni za zdravlje.

Rešite rešive probleme

Problemi se dele na rešive i nerešive. Uprkos nerešivim konfliktima, bračni parovi mogu živeti sa njima ukoliko razviju načine suočavanja, da ih ne bi prevladali, kada pronađu mesto problemu i čak se šale oko problema. Srećni parovi su u stanju da uvide da su problemi neizbežni deo odnosa. Brakovi su uspešni u meri u kojoj se suočavaju sa problemima. Probleme treba rešavati na vreme. Ignorisanje problema dovodi samo do njihovog produbljivanja. Rešenje bračnih problema počinje otvorenom komunikacijom.

Pronađite zajedničke aktivnosti u kojima ćete uživati

Jako je važno da pronađete neku zajedničku aktivnost u kojoj ćete oboje uživati. Ovde nije reč o obavezama, odgoju dece i sl. Reč je o nečemu što radite samo vi i vaš partner i što vam pričinjava zadovoljstvo. Pronađite takvu aktivnost i upražnjavajte je bar jednom nedeljno. Pored zajedničkih aktivnosti podjednako je važno da oboje pronađete i neke aktivnosti koje će te obavljati samostalno. Ovde je reč o aktivnostima koje se tiču isključivo vaših interesovanja koja ne moraju uključivati partnera. Preporučljivo je da napravite balans između zajedničkih i aktivnosti koje obavljate samostalno. Na taj način jačaćete vaše zajedništvo ali i ličnu autonomiju.

Negujte seksualni život

Seksualnost je veoma važna komponenta braka. Ne dozvolite da vaš seksualni život postane rutina i bračna obaveza. Seks treba da bude nešto u čemu uživate zajedno a nikako obaveza i nešto što morate da uradite. Rešavajte seksualne probleme ako se pojave. Uspostavite komunikaciju u seksu, recite šta želite, pitajte partnera šta on/ona želi, nemojte nikada prekidati međusobno istraživanje. Potrudite se da svremena na vreme unesete nešto novo u vaš seksulani život. Ako nemate inspiraciju, nabavite knjige, idite do seks šopa i isprobajte nešto novo.

Vladimir Mišić

Psihologija By administrator 0 Comments

Sigurni znakovi da vaše dete ima visoku inteligenciju!

Mnogi (pre)ponosni roditelji smatraju da je njihovo dete supernapredno ili da barem napreduje brže, pametnije je i nadarenije od ostale dece. Međutim, većina dece je „vunderkid“, genijalac i budući dobitnik Nobelove nagrade jedino u očima svojima roditelja. Ali, naravno, uvek postoje izuzeci, odnosno, zaista nadprosečno nadarena i inteligentna deca.

 

Da li je i vaše dete među njima? Ovih šest znakova ukazuje na to (prema Mensi).

 

1. Dete jako rano zna da čita 

 

Da li je vaše dete počelo da čita već u dobi od četiri godine? Deca koju zanimaju knjige već u ranoj dobi, u pravilu imaju viši koeficijent inteligencije (IQ). Većina dece počinje da čitati oko šeste godine života.

 

2. Muzikalno je

 

Svejedno da li se radi o gitari, violini, flauti, bubnjevima ili jednostavno sklonosti ka pevanju – dete koje pokazuje sklonost prema muzici i sviranju obično je vrlo inteligentno.

3. Ima dobro sećanje

 

Vaše dete sve zapamti i priča vam o stvarima koje su se dogodile pre nekoliko nedelja ili meseci? To je dobro! Znači da ima dobro sećanje – i visoki IQ.

 

4. Znatiželjno je

 

Prema časopisu „Harvard Business Review“ znatiželja je takođe važna kao i inteligencija. Deca koja puno pitaju žele po pravilu puno da nauče i često imaju viši IQ od druge dece.

5. Ima smisla za humor

 

Vaše dete stalno smišlja neke šale? Ako vam to ide ponekad na živce – smirite se i pustite ga da se zabavlja. Mensa tvrdi da je dobra porcija humora znak za visoki IQ.

 

6. Rado razgovara – pa i s odraslima

 

Vaše dete se ne gasi i rado priča čak i s odraslim osobama? To je dobro. To je takođe jedan od znakova visoke inteligencije.

 

Još nešto: ako vaše dete nema ni jednu (ili tek neku) od tih karakteristika, nemojte biti tužni. Još uvek može da postane genije!

Psihologija By administrator 0 Comments

Ovako se razvija inteligencija kod dece

Roditelji se često nalaze u dilemi kada njihov mališan pokaže određene sposobnosti koje nisu karakteristične za njegov uzrast. Da li je dete nadareno kada nauči rano da svira klavir, ili kada lako barata matematičkim pojmovima? I da li takvu specifičnu obdarenost treba podsticati, ili je ostaviti da se sama razvija?

Inteligencija i nasleđe

Najveći broj psihologa se slaže da nasleđe određuje minimalni i maksimalni domet intelektualnog razvoja, a da sredina i socijalni uslovi utiču na dostizanje krajnjih mogućnosti. Kao potvrdu svog shvatanja o odnosu nasleđa i sredine na razvoj inteligencije, pristalice nativističkog (naslednog) gledišta navode rezultate genetičkih ispitivanja koji ukazuju na visoku povezanost između stepena inteligencije i blizine krvnog srodstva. Genetička ispitivanja pokazuju da je inteligencija identičnih blizanaca u izuzetno visokoj korelaciji. Podudaranje između onih koji nisu u srodstvu i rasli su odvojeno, ne postoji. Identični blizanci koji su rasli odvojeno, u različitim uslovima, imaju ipak nešto nižu korelaciju, oko 0.85.

Postoji mogućnost da roditelji natprosečno inteligentne dece budu prosečne inteligencije, kao i da natprosečno inteligentni roditelji imaju decu prosečne inteligencije, ali se to nikako ne može smatrati pravilom.

Okruženje i inteligencija

Veliki broj eksperata koji se bavi ovom oblašću smatra da uticaji nasleđa i sredine stoje u odnosu 8:2. U određenoj kulturi se genetskim kodom iz generacije u generaciju prenosi određena intelektualna orijentacija pa se, na primer, u kulturi belaca favorizuju sposobnosti koje su u domenu leve hemisfere (verbalne intelektualne funkcije i sl.), a u kulturi crnaca se veći značaj pridaje sposobnostima koje su u domenu desne hemisfere (manipulativne, muzičke i sl.).

Uticaj socijalne sredine je najveći kada je u pitanju sposobnost razumevanja i snalaženja u socijalnim situacijama.

Promena inteligencije

Što je intelektualna funkcija manje zavisna od kulture i socijalnih uslova, njen razvoj je brži, brže dostiže plafon i brže počinje da opada. Tako asocijativno, a posebno vizuelno pamćenje, fleksibilnost mišljenja i sposobnost brzog rešavanja problema rastu samo do 14 – 15. godine, i već posle dvadesete počinju da opadaju (ove funkcije su najbliže onom što se pretpostavlja da je fluidna, odnosno biološki data inteligencija). Sa druge strane, one funkcije koje su u velikoj zavisnosti od obrazovanja i iskustva (na primer, verbalne sposobnosti) pokazuju znatno dužu tendenciju porasta i ne opadaju gotovo do kraja života (izuzetak su patološki slučajevi).

Prema istrazivanjima nekih eksperata inteligencija se razvija do dvadeset i četvrte godine, a već od tridesete počinje da opada, u početku sporo, a posle pedesete, sve brže.

Inteligencija i uspeh u životu

Iako bi se moglo pomisliti da visoka inteligencija omogućava uspeh u društvu, mnogi drugi činioci koji utiču na društveni uspeh čine takvo predviđanje nepouzdanim. Mehanizmi pretvaranja intelektualne sposobnosti u društveni uspeh nisu u potpunosti razjašnjeni.

Tako, na primer, postoji čvrsta veza između uspeha u osnovnoj školi i inteligencije, ali nakon toga nije više moguće predvideti uspeh pojedinaca na osnovu inteligencije.

Uticaj roditelja

Roditelji svakako imaju mogućnost da obezbede što stimulativniju sredinu za razvoj svog deteta jer porodica predstavlja osnovnu i najplodotvorniju sredinu za razvoj dečjeg samopouzdanja i samopoštovanja, a to su svojstva ličnosti bez kojih nema dugoročnijeg uspeha, ma koliko veliki bili nečiji intelektualni potencijali.

Nasuprot široko raširenom uverenju da “stimulativna sredina” podrazumeva da roditelji izdvajaju mnogo para, možemo reći da to nije tačno. Ukoliko su roditelji dovoljno motivisani, otkriće da postoje brojni, potpuno besplatni podsticaji, ali svi oni zahtevaju lično angažovanje i vreme koje se provodi sa detetom.

Emocionalna inteligencija

Danas gotovo svakodnevno nailazimo na decu za koju bi mogli da kažemo da su agresivna prema drugoj deci ili da lako odustaju od zadataka koje ne mogu da reše, iskazuju  nepoštivanje prema drugima i slično. Njihov problem nije u tome što nisu inteligentna već što nisu razvila emocionalne veštine koje su nužne za uspeh u raznim životnim situacijama: izražavanje i prihvatanje sopstvenih osećanja, samokontrole, društvenosti, sposobnosti rešavanja problema u saradnji sa drugima, upornost, ljubaznost, poštovanje i empatija.

Ono što oni nisu razvili naziva se – emocionalna inteligencija. To je veština koja je ključna za uspeh u različitim životnim situacijama.

Kako se meri inteligencija? 

Količnik inteligencije (IQ – inteligence quotient) je mera koja definiše relativnu bistrinu ili intelektualne mogućnosti jedne osobe. IQ je dat rođenjem i tokom života se ne menja. On  predstavlja odnos između rezulata koji ispitanik postiže na testu inteligencije i rezultata koji postiže prosečna osoba iste starosti na istom testu, i  pod istim uslovima.

Iako je IQ najbolja pojedinačna mera inteligencije, nije ni jedina, ni potpuna. Inteligencija je, kao i ličnost, isuviše komplikovana celina da bi mogla da se definiše samo jednim brojem. Inteligencija je funkcija i drugih faktora, a ne samo intelektualne sposobnosti. Da je ovo tačno znamo iz prakse, jer se osobe koje imaju isti IQ mogu znatno razlikovati. Drugi faktori – motivacija, emocionalna stabilnost, upornost, nisu uvek merljivi, niti ih je uvek jednostavno jasno izdvojiti, ali se moraju uzeti u obzir u konkretnim situacijama.

Kod većine testova kao donja granica tzv. prosečne inteligencije uzima se IQ=90, a ukupan broj prosečno inteligentnih u populaciji se kreće oko 50%. Procentni udeo bistrih je 13, 60, superiornih 2, 14, a veoma superiornih 0, 13 %.”

Psihologija By administrator 0 Comments

Kako zaustaviti patnju

Razvijanjem svesnosti i smirenosti, možemo se osloboditi patnje.

Patnja počinje zbog nepoznavanja naše sopstvene stvarnosti. U mraku tog neznanja, um reaguje na svaki oset dopadanjem ili nedopadanjem, žudnjom ili odbojnošću. Svaka takva reakcija stvara patnju sada i stavlja u pogon lanac događaja koji će doneti patnju u budućnosti. To postaje slepa navika koju mehanički ponavljamo.

Meditacijom razvijamo svesnost svakog oseta. Razvijamo i staloženost. Ne reagujemo. Ispitujemo osete bez strasti, bez simpatije ili antipatije, bez žudnje, odbojnosti ili vezivanja. Svaki oset sada ne dovodi do reakcije, već do mudrosti, uvida: Ovo je nestalno, mora se promeniti, nastalo je i nestaće. Lanac je prekinut, patnja je zaustavljena. Nema nove reakcije žudnje ili odbojnosti, i nema uzroka za nastajanje patnje. Kada je um svestan oseta ali zadržava staloženost, nema uzroka patnje. Prestali smo sami sebi da stvaramo patnju.

Sve što doživljavamo u životu je, u krajnjem slučaju, rezultat naših sopstvenih mentalnih akcija. Sve stvorene stvari su prolazne, bilo mentalne ili fizičke, sve u svemiru. Kada posmatramo tu istinu doživljenom mudrošću, nestaje patnja jer uklanjamo njen uzrok; to jest, odustajemo od navike žudnje i odbojnosti. To je put ka slobodi. Poenta je da naučimo da ne reagujemo, kako ne bi stvarali nove patnje. Pojavi se oset i počinje simpatija ili antipatija. Ako nismo svesni bljeska tog momenta, on se ponavlja i pojačava u žudnju ili odbojnost, postajući snažna emocija koja će eventualno nadvladati svesni um. Emocija nas je preplavila i gubimo sposobnost racionalnog rasuđivanja. Rezultat je da se nađemo uvučeni u nezdrav govor i akciju, šteteći i sebi i drugima. Sebi stvaramo jad, pateći sada i u budućnosti, a sve zbog jednog momenta slepe reakcije. Ali, ako smo svesni tačke u kojoj proces reagovanja počinje – to jest, ako smo svesni oseta – možemo izabrati da ne dozvolimo bilo kakvu reakciju i njeno pojačavanje.

Pratimo oset bez reakcije, niti nam se dopada niti ne dopada. Sam oset nema šanse da se razvije u žudnju ili odbojnost, u snažnu emociju koja će nas preplaviti; on samo nastane i prođe. Um ostaje uravnotežen, miran. Srećni smo sada i možemo očekivati sreću u budućnosti, jer nismo reagovali. Ta sposobnost da ne reagujemo veoma je vredna. Kada smo svesni oseta u telu i u isto vreme smo staloženi, u tim momentima um je slobodan. Tako se patnja može zaustaviti. Tako možemo prestati da sebi stvaramo jad i čemer.

Psihijatrija Psihologija By administrator 0 Comments

5 dokaza da očinstvo zaista menja mozak muškarca

Uloga oca unosi brojne promene u život, ali je malo poznato da je naučno utvrđeno da očinstvo utiče i funkcionisanje organizma. Kroz kakve sve promene prolazi jači pol?
 
Pripadnici muškog pola ljudske vrste su neobični jer spadaju u samo šest procenata sisara kod kojih očinstvo ima veliki značaj, piše Yumama. Štaviše, njihovo ponašanje i briga o novorođenčetu mogu se izjednačiti s onima koje ispoljavaju majke, zbog čega su muškarci izuzetni.
 
Zbog toga su se naučnici zapitali može li uloga oca na neki način uticati na mozak muškarca. Poslednjih godina sproveden je veći broj naučnih ispitivanja koja se bavi tim pitanjem, a stručnjaci su zaključili da nakon rođenja deteta muškarci trpe značajne neurološke i hormonske promene – slične onima koje doživljavaju i majke!
 
1. Tatin mozak izgleda kao mamin.
Muškarac, smatraju naučnici, ispoljava drugačije kognitivno i emotivno ponašanje. Štaviše, mozak oca sve više liči na mozak majke.
 
Nedavno sprovedeno istraživanje pokazalo je da muškarci koji neguju svoje mališane na skeniranjima mozga beleže zanimljive rezultate. Naime, u njihovom slučaju, delovi mozga zaduženi za obradu emocija i društveno razumevanje su izrazito aktivni nakon što beba postane deo njihovog života.
 
2. I tate prolaze kroz hormonske promene.
Trudnoća, porođaj i dojenje izazivaju smanjeno ili pojačano lučenje određenih hormona kod žene, ali su naučnici utvrdili da se nešto slično odvija i u telima muškaraca iako oni nisu u stanju da nose i hrane bebu prirodnim putem. Istraživanja čiji su učesnici bili i ljudi i pripadnici životinjskog sveta pokazala su da muškarci koji su se ostvarili u ulozi roditelja imaju više oksitocina, estrogena, prolaktina i glukokortikoida, a stručnjaci navode se do ovog povećanja dolazi zahvaljujući kontaktu s bebom i njenom majkom.
 
3. Oksitocin jača vezu između tate i bebe.
Već pomenuti oksitocin, koji se još naziva i ljubavnim hormonom, podstiče očeve da više brinu o svojim bebama i njihovoj nezi, da se uključe u igru s njima, a mališani im odgovaraju jednakom ljubavlju.
 
4. Očinstvo je razlog stvaranja novih neurona.
Kako su pokazala brojna naučna istraživanja, tatama se obnavljaju izgubljene nervne ćelije i, takođe, dolazi do stvaranja novih. Uz to, one rastu brže i bolje se razvijaju, što poboljšava memoriju muškaraca.
 
5. Tate su osetljive na dečji glas.
Opšte je poznat majčinski instinkt, koji pomaže mamama da prepoznaju kada plač znači da je beba gladna, kada da je nešto boli, a kada da je pospana. Međutim, naučnici su utvrdili da i tate umeju da se povežu sa svojom decom na taj način: jedno istraživanje je pokazalo da čak 90 odsto očeva prepoznaje značenje plača deteta.
Psihologija By administrator 0 Comments

Ljudi su loši u predviđanju

Mi ne možemo znati koliko srećnim ili tužnim će nešto da nas učini u budućnosti, čak i ako mislimo da sada to znamo. Psiholozi znaju da je većina ljudi veoma loša u predviđanju kako će reagovati na pozitivne ili negativne događaje u budućnosti.

Ljudi predviđaju da će biti srećniji ukoliko dobiju unapređenje, nađu partnera, kupe auto ili kuću iz snova. Ovo može da vodi do osećaja razočarenja kada se realnost ne poklopi sa predviđenim nivoom sreće.

Stvari retko završe baš tako dobro kao što mi mislimo da će biti. Isto tako, mi često predviđamo da ćemo biti više razoreni zbog gubitka posla, voljene osobe ili posledica prirodne katastrofe, nego što zaista jesmo kada se te negativne situacije zaista dogode.

Mnogi ljudi su iznenađeni kada im se desi najgora stvar koju trenutno mogu zamisliti i kada se ni izbliza ne osećaju toliko loše koliko su mislili da će se osećati.

Dr. Dan Gilbert veruje da svako ima svoju “postavljenu tačku sreće” i bez obzira na pozitivne (kao što je dobitak na lutriji) ili negativne događaje (kao što je gubitak doma), osoba će se tokom relativno kratkog vremena vratiti do svoje postavljene tačke sreće, koja može biti viša ili niža od tačke sreće drugih ljudi.

Ako tačka sreće objašnjava zašto ljudi ne mogu predvideti šta će ih ućiniti tužnim ili srećnim, drugi psiholozi, kao što je dr Martin Seligman, sugerišu da bi bili srećniji, kada bi umesto jurenja nedostižnih i na kraju razočaravajućih stvari za koje mislimo da će nas učiniti srećnijima, probali da pomerimo svoju tačku na viši nivo.

Da, to može stvarno da se uradi.
Kako to učiniti? Sreća se nalazi u ovom trenutku. Da, baš sada, i tu je na dohvat ruke. Ne u budućnosti, ostvarivanjem srećnih planova, ciljeva i jurenjem snova. Zamišljanje budućih loših događaja preokreće sadašnji trenutak u nesrećan, i to verovatno mnogo više negativan nego što bi stvarno bio kada bi se taj zamišljani događaj zaista i desio.

Kao što je Milton rekao: “Um je kosmos i može da napravi pakao od raja, kao i raj od pakla”. Psiholozi mogu pomoći ljudima da koriste svoj um kako bi učinili njihove sadašnje trenutke boljim nego što bi ikad predvideli da će im u budućnost biti.

Psihijatrija Psihologija Psihoterapija By administrator 0 Comments

Šta je stres?

Stres je psihička i fiziološka reakcija osobe na stresor(e), stimuluse/draži različitog porekla. Obično ih delimo na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnji stresori su naše misli, osećanja ili telesne senzacije (trnjenje ruku, lupanje srca, kratak dah, glavobolja…), a spoljašnji brojni i raznoliki (problemi na poslu, u partnerskom odnosu, egzistencijalni problemi, rokovi, konflikti, kvarovi, saobraćajna gužva…).

Kod definisanja stresa i stresora je ključni element    lični   doživljaj    da je stresor ugrožavajući. Ta lična perspektiva je od presudnog značaja, jer ne postoji socijalni konsenzus ni o kvalitetu ni o kvantitetu stresora. To znači da dve osobe istih godina, pola, obrazovanja i socijalnog statusa, koje su slično vaspitane, obavljaju sličan posao i imaju slične životne ciljeve, ne moraju nužno imati iste stresore, ali ni iste reakcije na konkretan stresor.

Stres se deli na:

1.     Distres. To je stres protiv koga se borimo. Ukoliko traje kratko dovodi do psihičke patnje, a dugotrajnim delovanjem ili kraćim, a velikim intenzitetom daje štetne posledice po fizičko i psihičko zdravlje (“osedeo je / propao preko noći“).

2.     Eustres. To je koristan stres koji nas motiviše i podstiče na ostvarivanje ciljeva.

Simptomi stresa:

– emocionalni

– bihejvioralni (u ponašanju)

– kognitivni (u mišljenju)

– fiziološki (telesne reakcije)

Emocionalni simptomi stresa su nezdrave negativne emocije, koje nose sa sobom psihičku patnju, motivišu na samoporažavajuće ponašanje, daju poremećaj u mišljenju i fiziološke simptome akutne stresne reakcije. Znači, emocija je ključni simptom stresa, jer bez nezdrave emocije nema ni ostalih simptoma stresne reakcije. Uvek se prvo kao reakcija na stresor javi nezdrava emocija, pa tek potom i svi ostali simptomi kao pratioci emocije. Najčešće se ovi emocionalni simptomi opisuju kao napetost, razdražljivost, osećaj bespomoćnosti, nesigurnost ili depresivnost.

Simptomi stresa koji se vide u ponašanju osobe su brojna samoporažavajuća ponašanja. Neka od njih su u funkciji smanjenja psihičke patnje koju sa sobom nosi nezdrava negativna emocija (preterana upotreba alkohola („pijem da zaboravim“), zloupotreba psihoaktivnih supstanci i lekova, preterano pušenje, prejedanje, preterano spavanje, odlaganje da se urade poslovi za koje je korisno da budu urađeni odmah), neka su ponašajna manifestacija psihičke patnje (nesanica, gubitak apetita), a veoma česta su samoporažavajuća ponašanja u socijalnoj sferi (iniciranje konflikata i agresija, verbalna ili fizička, pasivno ponašanje ili  socijalna izolacija).

Kognitivni simptomi stresa se manifestuju kao mentalne blokade (prazna glava), teškoće u donošenju odluka, impulsivno donošenje odluka (“dum-dum“, često kod depresivnosti, predstavlja pokušaj da se problem reši odmah, bez promišljanja o mogućim boljim rešenjima), slaba koncentracija, zaboravnost…

Fiziološki   simptomi    stresa      su zapravo telesna patnja. Često se prvo opaze, jasni su, ali se pogrešno tumače. Pripisuju se drugim oboljenjima ili pojavama (promena vremena, pao mi je šećer, nešto sam loše pojeo) ili minimiziraju. Najčešće se javljaju kao ukočenost mišića vrata, glavobolja, bol u leđima, pojačano znojenje, stezanje u grudima ili lupanje srca, poremećaj u radu creva (češće proliv nego zatvor), povišen krvni pritisak, stalni umor…

Simptomi stresa mogu varirati od dana do dana ili u toku samog dana. Nekada je osoba svesna samo jednog, a nekada je preplavljena brojnim fiziološkim simptomima i ima izražene simptome psihičke patnje. Obično su simptomi psihičke patnje nejasni i osoba ih pogrešno tumači (nervoza, loš dan, mnogo kafe).

Bolesti povezane sa stresom su predmet izučavanja psihosomatske medicine. Za neke od njih je dokazan mehanizam uticaja stresora na pokretanje i održavanje bolesti, za druge ne postoje čvrsti dokazi da su rezultat stresa.

Najčešće povezivane sa stresom su:

–          kardiovaskularne bolesti

–          astma

–          dijabetes

–          psorijaza

–          migrena i tenzione glavobolje

–          probavne smetnje

–          depresija

Distres (štetni stres) može biti:

1.      Akutni: traje nekoliko dana, povodi su različiti (konflikti, gubitak nekog dobra ili neuspeh u ostvarivanju nekog bitnog cilja, kratki rokovi za završetak nekog zadatka). Simptomi su vrlo intenzivni, pogotovo oni koji ukazuju na telesnu patnju. Retko daje posledice po zdravlje, ali nije isključeno.

2.      Hronični: traje dugo, mesecima ili godinama i zato se teško prepoznaje. Osoba ima utisak da je oduvek bilo tako, da se uvek tako osećala i da je to sastavni deo nje („Ja sam takva“). Povodi su najčešće vezani za velike zahteve na poslu, tešku bolest ili porodične probleme. Simptomi su niskog intenziteta, ali kako dugo traju mogu ozbiljno da naruše zdravlje i dovedu do neke od psihosomatskih bolesti.

Za uspešno postavljanje dijagnoze stresne reakcije treba slediti sledeća pravila:

  1. baviti se sobom
  2. analizirati svoje misli, osećanja i postupke
  3. utvrditi ZAŠTO tako mislite, osećate se i ponašate

Tek kada se pravilno dijagnostikuje stresna reakcija i stresor(i) može da se otpočne sa borbom protiv stresa.

STRATEGIJE BORBE PROTIV STRESA

Nije svaki stres štetan – svaki čovek je mera za sebe.

Problemi u životu su kako neizbežni tako i neophodni da bi osoba rasla i razvijala se u psihološkom smislu (po principu „Ono što te ne ubije, to te ojača“). Međutim,  kada je dejstvo stresora ugrožavajuće po fizičko i psihičko zdravlje osobe, neophodna je borba protiv stresa, jer se prethodni princip u tom slučaju menja u „Ono što te ne ubije, to te osakati“.

Strategije borbe protiv stresa:

  1. eliminacija stresora
  2. promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu
  3. ublažavanje reakcije na stres

Eliminacija stresora je najpoželjniji način borbe protiv stresa i treba je koristiti kada god je to moguće.

Nažalost, veoma mali broj stresora je moguće u potpunosti eliminisati.

Problem kod ovog načina borbe je što osoba u stresu ne vidi da uopšte i ima mogućnost da eliminiše stresor. Tada nastaju dve česte greške:

  1. Nije pod mojom kontrolom, a mislim da jeste – osoba uporno pokušava da reši problem koji je u tom trenutku nerešiv ili rešenje nije u njenim rukama. Umesto da se pomiri sa situacijom, što je u ovom slučaju zdrava reakcija,  osoba se i dalje psihički i fizički iscrpljuje da dođe do rešenja, a sve u cilju smanjenja početne patnje. Često se viđa kod depresivnosti koju prate impulsivni i nepromišljeni  pokušaji da se problem reši.
  2. Pod mojom je kontrolom, a mislim da nije – osoba ima izmenjenu percepciju situacije u kojoj se nalazi, a sve pod uplivom jakih blokirajućih emocija. Pošto je preplavljena simptomima stresa, ne vidi rešenje problema koji su u njenoj apsolutnoj kontroli  ili, ako ih i vidi, ne zna put kako da dođe do njih. Često se viđa kod velike brige i strepnje (anksioznost), osoba je blokirana, ne vidi način kako da razreši situaciju ili od mnoštva rešenja ne može da izabere pravo, pitajući se „Šta ako pogrešim?“

Promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu je najdelotvorniji i dugoročno najefikasniji način borbe protiv stresora. Kao što je još davno rekao Epiktet, „Ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već sopstvenim viđenjem tih događaja“. U ovoj rečenici je sadržana filozofija stoicizma na kojoj počiva i jedan od vodećih psihoterapijskih pravaca današnjice, racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT).  To znači da u jednoj istoj situaciji osoba neće uvek reagovati isto, kao što se i reakcije različitih osoba u toj situaciji neće nužno podudarati. Kada se stresor ne može eliminisati, tada preostaje korenita promena lične filozofije kao najmoćnije i dugoročno najisplativije oruđe.

Pošto ste kod sebe dijagnostikovali da ste pod stresom, prepoznali jedan ili više simptoma i odredili emociju koja je dominantna, zapitajte se POVODOM čega se najviše uznemiravate. Na taj način otkrivate svoju ličnu filozofiju. Više o teoriji REBT u nastanku i održavanju emocionalnih problema i nezdravim i zdravim emocijama možete videti u ranijim člancima.

Za   ublažavanje   reakcije   na   stres    koriste se brojne tehnike, ali ih treba shvatiti kao pomoćna sredstva. Ako napravimo paralelu sa bolešću, ublažavanje reakcije na stres je lečenje simptoma, a promena lične filozofije je lečenje uzroka bolesti.

Za ublažavanje reakcije na stres se koriste:

1. tehnike relaksacije

2. zdravi životni stil

3. socijalna podrška

4. bolja organizacija vremena (time management)

1. Tehnike relaksacije

Relaksacija mišića i pravilno, dijafragmalno disanje mogu u velikoj meri SMANJITI psihičku komponentu napetosti. Znaci, napetost koju osećamo u stresu ima i psihičku i fiziološku podlogu. Kada eliminišemo fiziološku komponentu napetosti mozak automatski to registruje i psihološka napetost se smanjuje. Znači, mozak kada registruje ukočene mišiće povišava i stepen psihičke napetosti i obratno. Zato se prijatnije osećamo posle masaže.

2. Zdrav životni stil

Zdrav životni stil podrazumeva izbalansiranu aktivnost u toku dana, zdravo spavanje i uravnoteženu ishranu (mali i česti obroci zdravih namirnica). Ukoliko  osoba obavlja pretežno fizičke poslove u toku radnog vremena, preporučuje se da odmor bude uz neku mentalnu aktivnost i obrnuto. To daje ravnotežu fizičke i mentalne aktivnosti u toku dana i direktno doprinosi zdravom spavanju.

Poznato je da se uz dobar san i vrlo stresan život može tolerisati. Zato se za zdravo spavanje preporučuje izbegavanje kofeinskih napitaka 4 sata pred odlazak u krevet, izbegavanje spavanja u toku dana, poštovanje rituala za uspavljivanje i odlazak u krevet uvek u približno isto vreme. Ukoliko se ne zaspi u roku od pola sata, treba ustati i raditi nešto dosadno. Ako se čak ni tada ne zaspi, zapamtite da neprospavana noć nije kraj sveta i da to ne treba da bude novi stresor za vas.

3. Socijalna podrška

Socijalna podrška podrazumeva pričanje o problemima, druženje, izbegavanje teških ljudi i smeh. Često se dešava da problem strašnije zvuči u glavi nego kada se izgovori naglas. Ponekad čak i tuđa perspektiva može da pomogne. Ne kaže se bez razloga da se i muka deli. Sve su to razlozi da se poneki problem podeli sa bliskim ljudima uz nastojanje da ih ne zatrpavamo svojom mukom i bežeći od teških ljudi i sami postanemo teški. Druženje sa porodicom, prijateljima i kućnim ljubimcima je lekovito. Bliskost i zagrljaj povećavaju naš osećaj sigurnosti i smanjuju osećaj bespomoćnosti. Sve to vuče korene iz ranog detinjstva.

Izbegavanje teških ljudi je jedna od najvažnijih stavki u ublažavanju reakcije na stres, jer se često dešava da druženje sa njima postaje novi stresor. Zauzimanje za sebe bez povređivanja drugih ljudi je zlatno pravilo zdrave komunikacije.

Smeh je lekovit. Crtani film, komedije, smešne knjige pomažu u borbi protiv stresa. Paradoksalno, ali čak i glumljenje smeha je lekovito kao što i glumljenje neke emocije omogućava da tu emociju osetimo.

4. Bolja organizacija vremena (time management)

 

Izvor: mojterapeut.net

Šta je asertivnost i zašto je bitna?

Asertivnost u engleskom jeziku označava spremnost pojedinca da potvrdi, zaštiti ili odbrani svoja prava, da istupi samouvereno …

Šta su i kako nove Tesla naočare ublažavaju simptome depresije?

Tokom evolucije, čovek se adaptirao na difuznu sunčevu svetlost, kao i na visokoenergetsku UV i visokoenergetsku vidljivu …

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …