Категорија: Psihologija

Tehnike za ponovno vraćanje seksualnog uzbuđenja

Tehika fokusiranja na senzacije namenjena je onima koji imaju problema sa nižim stepenom seksualnog uzbuđenja. Ovi problemi su često povezani sa anksioznošću kojoj prethodi uverenje o seksualnoj neadekvatnosti. Suština ove tehnike je da se fokus sa imperativa da seks mora imati pomeri na praćenje senzacija u soptvenom telu pre samog seksualnog čina odnosno tokom predigre. Važno je da predigra ne podrazumeva da do seksualnog odnosa mora doći.

Zabrana seksualnog odnosa

Prvi korak u primeni ove terapijske tehnike je da se par obaveže da će apstinirati od seksualnog odnosa nekoliko nedelja. Logika ovog koraka sastoji se u tome da seksualni problemi obično nastaju usled ometajućih misli tokom seksualne aktivnosti ili pritiska da osoba prikaže svoju seksualnost u najboljem svetlu. Apstiniranjem od seksualnog odnosa partneri uče da se fokusiranju na osećanje zadovoljstva bez prateće anksioznosti o tome kako će izvesti sam seksualni čin.

Fokusiranje na senzacije I

Poštujući zabranu iz prethodnog koraka partneri dobijaju zadatak da kod kuće vežbaju aktivnosti koje izazivaju niži nivo anksioznosti. Instrukcija se sastoji iz toga da partneri samo miluju jedan drugog po telu, isključujući pritom najosetljivije erogene zone grudi i genitalije. Takođe, neki parovi mogu krenuti sa bazičnijim vežbama držanje za ruku ili grljenja u krevetu. Važno je da se ova vežba odigrava u relaksirajućoj atmosferi i laganim tempom. Finalni uspeh je manje verovatan ukoliko se jedan od partnera oseća da ga ovaj drugi požuruje ili je ometen mislima o sledećem postupku. Ova vežba se odigrava 4-7 puta nedeljno u zavisnosti od dogovora sa parom.

Fokusiranje na senzacije II

Kada partneri završe prethodnu fazu ali tako da se ne osećaju anksiozno u vezi sa aktivnostima koje su u okviru nje obavljali (obično nakon 2 nedelje) prelazi se na sledeću. Ova faza je ista kao i prethodna ali uključuje i stimulaciju grudi i genitalija. Važno je da cilj ove kao ni prethodne vežbe nije stvaranje uzbuđenja i dovođenje do orgazma ukoliko dođe do toga savetuje se da se na kratko prestane sa milovanjem dok se uzbuđenje ne stiša. Ono što jeste cilj ove vežbe je fokusiranje na senzacije u telu i sprečavanje ometajućih misli u kojima osoba postavlja sebi pitanja tipa šta ako i slično. Usmerenost je na sada i ovde.

Fokusiranje na senzacije III

Kada se prethodna faza završi bez osećanja anksioznosti dolazi do finalne faze. U ovoj fazi dolazi do zadržavanja penisa u vagini s tim što se preporučuje da muskarac drži penis dok on ulazi u vaginu. Kao i u prethodnim vežbama važno je da nakon osećanja većeg uzbuđenja (u ovom slučaju prederektivnog) partneri olabave tempo dok se ono ne utiša. I ovde se nastavlja sa fokusiranjem na senzacije proizvedene dodirivanjem. Kada jednom uspešno završe ovu fazu, bez osećanja anksioznosti i uznemiravajućih misli, zabrana seksualnog čina se obustavlja.

Tokom procesa izvođenja ovih faza, partneri dobijaju instrukciju da procene svoje seksualne aktivnosti. Na primer, procenjuju stepen sopstvenog zadovoljstva, anksioznosti, količine komunikacije o sopstvenim preferencijama i mogućnost da se fokusiraju na sopstvene doživljaje u telu. Ove informacije su bitne kako bi bilo moguće da se nastavi sa sledećom fazom i pokazuju eventualne znake napretka ili barijera koje mogu da postoje.

Poruka je jasna i dobro istaknuta u svim delovima teksta. Misli o eventualnom seksualnom ,,neuspehu“ i neadekvatnosti koje stvaraju anksioznost negativno utiču na seksualni odnos. Ukoliko se odustane od zahteva za pokazivanjem u idealnom svetlu i pritiska da mora doći do penetracije po svaku cenu i za razliku od toga fokusira na sopstvene senzacije same po sebi to povećava verovatnoću da se seksualno uzbuđenje održava i neguje.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Uloga oca u odrastanju

Među svojim brojnim ulogama – oca, prijatelja, sina, kolege, kuma – muškarci se često najlošije snalaze kao očevi. Zašto je to tako, šta je uticalo na to da im kostim oca nije po meri i šta to znači za njihovu decu? Ženama rođenje deteta znači kraj procesa pripreme za roditeljstvo. Osim tokom devet meseci trudnoće, mnoge su od njih godinama unapred maštale o majčinstvu, informisale se, priželjkivale.

Drugim rečima, pripremale su se za ulogu mame godinama. Za razliku od njih, smatra se kako muškarac osvešćuje da postaje otac tek kada prvi put ugleda svoje dete. Tek tada on sebe prestane doživljavati kao nečijeg sina i počne se osećati pre svega kao nečiji otac. Dok se na svoju novu ulogu navikne i u potpunosti je prihvati, mogu proći i godine. Za to vreme deca rastu i odrastaju, često uz oca koji je dostupan samo fizički, ne i emotivno.

Priča jedne majke koja će probuditi mnoge roditelje: Gde sam to pogrešila…Priča jedne majke koja će probuditi mnoge roditelje: Gde sam to pogrešila…
Ispovest previše posvećene majke koja detetu ispunjava sve želje – poučna priča koja će mnoge osvestiti u vaspitavanju dece!
Srećom za decu, kostim oca može se promeniti. Dovoljna motivacija da se krene na put promene jesu razlozi koji tate čine važnima za vaspitanje.

Deci je potrebna ravnoteža u odnosu na majčin autoritet (ili izostanak autoriteta), tj. na njen stil vaspitanja. U ranom uzrastu dete koje je naviknuto na pažnju, igru te aktivnu prisutnost tate brže progovori, ranije prohoda i lakše uspostavlja odnose sa vršnjacima. Psiholog Alison Clarke-Stewart svojim je istraživanjem dokazala da su intelektualne veštine veće kod dece čiji su očevi bili uključeni u igru sa njima dok su bili bebe.

Takođe, čak i kada očevi nemaju visoko obrazovanje, njihovo angažovanje u ranom detinjstvu pridonosi bržem razvoju pismenosti dece i visokim akademskim postignućima.

Francuski psihoanalitičar Jacques Lacan smatrao je kako je uloga oca tolika da bi bez njega razvoj govora usledio znatno nakon prve godine. Lacan smatra da beba, zahvaljujući tomu što majka ispunjava većinu njenih potreba, nema osećaj kako je ona osoba za sebe. Svoju mamu doživljava kao deo sebe, deo celine kojoj i sama pripada.

Ta međusobna isprepletenost isključuje govor. Logično je da ne morate govoriti ako se s nekim savršeno razumete, zar ne? Međutim, kada beba shvati da majka i otac dele određeni svet u kojem ona ne prisustvuje, što uviđa na osnovi njihove međusobne interakcije, pojavljuju se prvi znaci frustracije. Ta je frustracija ključni pokretač razvoja govora: dete počinje postupno usvajati govor da bi razrešilo osećaj isključenosti.

Otac je za dečake važan kao model za identifikaciju sa vlastitim polom, a za devojčice kao parametar za razumevanje suprotnog pola. U pubertetu za devojčice tata postaje model koji će potražiti u svom partneru – ili kao što veću sličnost ocu ili kao što veću različitost od svog oca. Za razliku od njih, sinovi od očeva usvajaju modele ponašanja koje posle primenjuju u različitim domenama svog života.

Zašto smo neuspešni u odnosu sa drugim ljudima

Ostvarivanje odnosa sa drugim ljudima odnosno ostvarivanje socijalne interakcije je svakodnevna ljudska potreba. Čovek je u svojoj suštini socijalno biće i opstaje jedino ako živi u svakodnevnoj “razmeni” sa drugim ljudima. Ipak, međuljudski odnosu su veoma složeni i često se dešava da neki ljudi imaju poteškoća da dobro funkcionišu u okviru njih iako bi želeli.

Disfunkcionalna uverenja o socijalnom odnosu

Do poteškoća u ostvarenju adekvatnih socijalnih odnosa može doći usled postojanja različitih uverenja, pretpostavki i misli koje imamo u vezi sa ovim aspektom ljudskih aktivnosti. Na primer, možemo imati neka disfunkcionalna uverenja koja se tiču direktno socijalnog odnosa, kao što su ,,Loš sam u komunikaciji sa drugima” ili ,,Drugi ljudi će me izneveriti”. Obično disfunkcionalna uverenja o interpersonalnim odnosima obuhvataju sintezu uverenja o sebi i o drugima. Pa bi onda takva uverenja zvučala na sledeći način: ,,Ja sam bezvredna osoba; ako me ljudi upoznaju saznaće kako sam grozan i odbiće me” ili ,, Ja sam zla osoba; ako mi se ljudi približe, mogu ih samo povrediti”. U terapijskom procesu lakše je otkriti uverenje koje se tiče samog odnosa nego neko dublje uverenje koje uključuje i uverenja o sebi. Osobe koje imaju ovakva uverenja obično praktikuju tzv. sigurna ponašanja koja samo dodatno učvršćuju početna disfunkcionalna uverenja. Kada se to desi može doći do emocionalnih problema kao što su panični poremećaji ili socijalna anksioznost. Sigurna ponašanja mogu sprečiti da dođe do neprijatnosti-na primer, osoba koja se boji da otkrije nešto o sebi će odbiti da podeli intimne informacije sa drugima. U nekim slučajevima sigurna ponašanja mogu dovesti do potvrde disfunkcionalnih uverenja-na primer, osoba koja očekuje da će se prema njoj ponašati neprijateljski i sama se ponaša neprijateljski prema drugima pa dobije potvrdu za svoje mišljenje kada joj drugi vrate istom merom. Ovde se ,paradoksalno, disfunkcionalnim odnosom prema drugima štitimo od drugih.

Manjak poverenja

Negativan stav o poverenju u interpersonalnim odnosima podrazumeva očekivanje osobe da će biti povređena ili izneverena ukoliko veruje drugima (npr. ,,Ako se pouzdam u nekog, ne mogu biti siguran da me neće izdati“, ,,Ako pokazem nekom da sam ranjiv, drugi će me iskoristiti i povrediti.“). Disfunkcionalna uverenja koja se javljaju u vezi sa poverenjem su:,, Ljudima ili možeš potpuno verovati ili im uopšte ne možeš verovati.“ ili ,,Ako te neko jednom izda, to zanči da će svaki put isto uraditi“.

Uverenja o bliskosti

Disfunkcionalna uverenja o bliskosti u interpersonalnim odnosima mogu biti povezani sa bazičnim uverenjima o sebi i drugima, na primer: ,, Ako ljudi upoznaju pravog mene, shvatiće koliko sam loš i odbiće me”.Česta su i iracionalna uverenja o asertivnosti koja imaju veze sa stavom prema svojim i tuđim potrebama. Na primer:,, Potrebe drugih ljudi su važnije od mojih potreba.”ili ,,Ako izrazim svoje želje, drugi ljudi me neće voleti i misliće loše o meni”.

Treba shvatiti da održavanje iracionalnih uverenja o različitim aspektima socijalne interakcije utiče i na disfunkcionalne načine ponašanja koja uskraćuju razvijanje socijalnih veština i odnosa sa drugima. Na terapiji je glavni cilj zameniti iracionalna uverenja racionalnim a zatim i formirati funkcionalna ponašanja koja su u skladu sa njima.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

Insomnija i kako se izboriti sa nesanicom

Nesanica nastaje usled povećanog stanja budnosti čiji uzrok mogu biti svakodnevna briga, konzumiranje određenih supstanci koje podstiču budnost ili nedovoljna dnevna aktivnost. Odmor i spavanje je jedna od bazičnih potreba organizma bez koje nema optimalnog funkcionisanja. Nesanica čini da se preko dana osećate loše, prema tome teže trpite i svakodnevni stres s kojim se suočavate na poslu, u porodici, uopšte u socijalnoj sredini. U daljem tekstu biće reči o tome kako se izboriti sa nesanicom.

Ne nosite brigu u spavaću sobu. U današnje vreme da bismo preživali moramo mnogo da radimo te većinu svog aktivnog vremena provodimo na poslu. Većina savremenih poslova sa sobom povlače odgovornost, efikasno delovanje u svakom trenutku, planiranje unapred, dobar odnos sa podređenima i nadređenima, završavanje radnih zadataka u što kraćem vremenskom roku. Kada smo na poslu pritisak je konstantan ali sa druge strane dešava se da sve svoje probleme ponesemo kući i da ih ponovo oživljavamo pred spavanje. Dakle, ono što je bitno zapamtiti je da nikako ne nosimo svoje probleme sa sobom u našu spavaću sobu. Oživljavanje problema sa posla aktivira organizam i mi ne možemo da stišamo tu aktivaciju na nivo kakav je potreban za spavanje. Problemi su za kancelariju nikako za prostor u kome živimo a posebno za prostor u kome spavamo, odmaramo se i relaksiramo.

Ne unosite supstance koje podstiču budnost. Akohol, kafa, hrana i druge supstance koje održavaju organizam budnim ako se unose neposredno pred spavanje mogu biti direktni uzrčnici nesanice. Važno je znati da ove supstance ne treba unositi kasnije od 4-6 sati pre vremena kada ste planirali spavanje.

Izbegavajte spavanje tokom dana. Ukoliko spavate preko dana nećete biti dovoljno umorni za noćno spavanje. Normalno je da zadremate ali ne više od 30 do 45 minuta sve više od toga škodiće vašem noćnom snu.

Bavite se fizičkim aktivnostima. Vežbanjem ne samo što ćete postići da se bolje osećate, postići da budete u formi, smanjiti napetost već će te obezbediti i bolji san. Fizičko vežbom postižete tzv. zdravi umor koji će vam sigurno osigurati i zdrav san. Važno je da ne vežbate 2 sata pred spavanje jer je organizmu potreban određeni period da se iz stanja aktiviteta vrati u normalu.

Ustalite ritam ustajanja i odlaska na spavanje. Ako kasno legnete i rano ustanete, verovatno ćete ustati sa manjkom energije, nakon toga obavljaćete sve aktivnosti znatno teže a verovatno ćete odspavati dobrih 2-3 sata preko dana, što će opet dobrineti da legnete kasnije i tako u krug. Ako želite da lakše zaspite držite se nekog ustaljenog ritma ustajanja i odlaska u krevet, nakon nekog vremena organizam će se sam navići na njega i automatski ćete padati u san.

Da rezimiramo: Nesanica nije nikakav veliki problem ona se lako rešava jednom rutinom koju treba uvesti u svoj život a koja uopšte nije rutina u lošem smislu te reči već održava jedan zdrav način življenja i omogućava produktivnost. Dakle, bavite se fizičkim aktivnostima u toku dana, izbegavajte dnevne dremke ili ih ograničite, ne uzimajte supstance koje podstiču budnost neposredno pred spavanje, ustalite ritam ustajanja i odlaska u krevet a svoje dnevne brige ostavite tamo odakle ste ih pokupili.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

Najčešći simptomi depresije

Depresija spada u grupu poremećaja raspoloženja (unipolarni poremećaj). Depresivno raspoloženje karakteriše povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad vitalnih dinamizama, nesanica, gubitak apetita, pesimizam, usporeni misaoni tok, osećaj beznađa i bespomoćnost.

Prvi znaci depresije su: sniženo (mračno, potišteno, tužno) raspoloženje; gubitak interesovanja i zadovoljstava od stvari i poslova koji su ranije bili prijatni; smanjenje energije, koje dovodi do pojačanog umaranja i smanjenja aktivnosti.

Osim ovih, postoje još i dodatni simptomi koji se često pridružuju osnovnim simptomima depresije:

– Snižena sposobnost koncentracije pažnje i usredsređivanja;

– Niska procena svog stanja i odsustvo sigurnosti u sebe;

– Misli o krivici i samookrivljavanje;

– Mračno i pesimistično viđenje budućnosti;

– Misli ili radnje koje su povezane sa samoubistvom ili samopovređivanjem;

– Poremećaji spavanja – nesanica, teškoće pri uspavljivanju ili rano buđenje;

– Poremećaji apetita – češće je odsustvo apetita i gubitak težine;

– Poremećaj seksualne želje;

– Okolina primećuje usporenost ili izrazitu užurbanost depresivne osobe;

– Pojačana utučenost i depresivna stanja u jutarnjim ili malo poboljšanje u večernjim satima.

Fizičke smetnje:

– Promena apetita, koja rezultira gubitkom ili povećanjem telesne težine;

– Smetnje pri spavanju – otežano padanje u san, isprekidan san ili predugo spavanje;

– San, kad ga ima, ne okrepljuje; lošije se osećate ujutru nego uveče;

– Smanjena energija sa osećanjem slabosti i fizičkog umora;

– Neki ljudi osećaju agitiranost, uznemirenost i osećaju potrebu da se stalno kreću;

– Fantomski bolovi, glavobolje, bolovi u mišićima, bez jasnog fizičkog uzroka;

– Smetnje u varenju – zatvor.

uz tehnike disanja i relaksacije može se delimično uticati na simptome, više pročitajte o relkasaciji i vežbama disanja.

Promene u mišljenju:

– Misli su usporene, razmišljanje, koncentracija i pamćenje su otežani;

– Donošenje odluka je teško i često se izbegava;

– Opsesivne ruminacije, osećaj nadolazeće i neizbežne katastrofe;

– Preobuzetost sopstvenim greškama ili manama;

– Gruba samokritičnost sa preteranim i bezrazložnim samoosuđivanjem;

– U nekim ekstremnim slučajevima može se izgubiti dodir sa realnošću, čuju se glasovi (halucinacije) ili se mogu imati čudne fikcije ili sumanute ideje;

– Stalne misli o smrti, samoubistvu ili namerama o samopovređivanju.

Promene u osećanjima:

– Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije bile izvor zadovoljstva;

– Smanjeni interes i uživanje u seksu;

– Osećanja bezvrednosti, beznađa i jake krivice;

– Otupljivanje ili odsustvo osećanja;

– Osećaj nadolazeće velike katastrofe;

– Gubitak samopoštovanja;

– Osećanje tuge, osećanje kao “biti na dnu””;

– Neobjašnjivo plakanje bez ikakavog vidljivog razloga;

– Razdražljivost, nestrpljivost, bes i agresivna osećanja.

Promene u ponašanju:

– Povlačenje iz društevnih, radnih i zabavnih aktivnosti;

– Izbegavanje donošenja odluka;

– Zanemarivanje obaveza kao što su kućni poslovi, oko kuće, plaćanje računa;

– Smanjenje fizičkih aktivnosti i vežbi;

– Smanjena briga o sebi što se odražava na jelo i ličnu higijenu;

– Povećana upotreba alokohola, lekova prepisanih od strane lekara ili samoinicijativno uzimanih, kao i uličnih droga.

tekst o problematičnom adolescenskom ponašanju.

80-90 % slučajeva depresije se mogu uspešno lečiti. Ipak, zbog sramote vezane za priznavanje emocionalnih teškoća samo jedna trećina ljudi sa ovim poremećajem potraži stručnu pomoć.

Nimfomanija i seksualna zavisnost

‘’Nimfomanka je jednostavno, neko ko ima više seksa nego vi.’’ Alfred Kinsi

Izraz nimfomanija (od grčke reči númphê, koja u grčkoj mitologiji predstavlja snage prirode utjelovljene u polubožanske mlade žene i  arithmos, mania što znači ludilo) nastao je krajem 18. veka, kada je zamenio do tada korišćeni termin ”bolest lude ljubavi”, a koristio se za opsivanje širokog spektra ”simptoma” – od javnog pokazivanja genitalija od strane psihičkih bolesnica u mentalnim institucijama, do  upražnjavanja masturbacije i sklonosti ka očijukanju i flertovanju od strane finih gospođa iz visokih krugova.

Kontroverzni francuski lekar T. Bienville, koji je uveo pojam nimfomanije u, pre svega stručnu a zatim i svakodnevnu upotrebu, napisao je da njeni uzroci leže u previše uživanja, životu na visokoj nozi i i pojačanoj konzumacija mesa i začinjene hrane. Kasniji autori pridružili su se dodatnim objašnjenjima ”ženske pomamljenosti”, kao što su čitanje ljubavnih romana i maštarenje.

Lekari su dugo bili intrigirani i zastrašeni pojavom izraženog seksualnog ponašanja kod žena, za razliku od slične pojave kod muškaraca. Zbog toga je valjda i ostao zapamćen, i do dan danas rado korišćen pojam nimfomanija, dok malo ko zna šta znači satirijaza (od grčke reči sátyros, koja označava satire, mitska bića koja su pola muškarac, pola jarac), ista stvar, samo kod takozvanog ”jačeg” pola.

Zašto je društvo toliko opsednuto ženskom seksualnošću, pitanje je koje prevazilazi nameru ovog članka. Ono što je važno je razgraničavanje pojmova i skretanje pažnje na pogrešnu upotrebu.

Nimfomanija, nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju, nije zvanična medicinska dijagnoza. Nimfomankama se danas često nazivaju žene, koje imaju ”naglašen seksualni apetit”, ili ih bar okolina, a najčešće muškarci, tako doživljavaju i etiketiraju. Jedan britanski bloger čak veoma duhovtio konstatuje da muškarci nimfomankama nazivaju žene kojima ”ne mogu da izađu na crtu” i poručuje ”nemojte okrivljavati nimfomanke, već budite srećni kada vam se sa jednom od njih ukrsti put”.

Ipak, nisu samo muškarci odgovorni za negativnu konotaciju ovog pojma. Žene su nekad mnogo strože čuvarke patrijarhalnog poretka od samih njegovih tvoraca. Ženska seksualnost i sloboda u njenom izražavanju jedni su od ključnih pokazatelja ravnopravnosti između polova, koje mnoge tradicionalno vaspitane vladarke iz senke, ne mogu da prihvate, pa rado ženu koja slobodno izražava svoje seksualne potrebe etiketiraju kao nimfomanku.

Upravo ovakvim ženama i muškarcima upućena je rečenica Alfreda Kinsija, renomiranog američkog seksologa, sa početka ovog teksta.

Ako ipak, nimfomaniju posmatramo kao preteranu seksualnu aktivnost, moramo se prvo zapitati, šta je to ”normalna” seksualna aktivnost i gde je granica između onog što je zdravo i funkcionalno, i onog što prevazilazi te okvire i zalazi u oblast patologije?

Adekvatnu dinamiku i intenzitet seksualnih aktivnosti veoma je teško odrediti, jer zavisi od individualnih karakteristika i potreba. Za nekoga će to biti svakodnevno, dok će nekome seks pasti na pamet jednom u mesec dana. Neka istraživanja kažu da 1% populacije čine takozvani aseksualni ljudi, kojima seks nikada nije na pameti, i ne osećaju privlačnost ni prema jednom polu. S druge strane, postoje ljudi, koji demonstriraju opsesivno seksualno ponašanje, koje ih čak sprečava da adekvatno funkcionišu. Takvi ljudi razvili su ono što se u popularnoj psihologiji zove zavisnost od seksa ili hiperseksualnost, a kolokvijalno se još naziva nimfomanija ili satirijaza.

Iako se  još uvek ne shvata kao posebni poremećaj, tj tumači se kao jedan od simptoma opsesivno-kompulsivnog poremećaja, pojava seksualne zavisnosti je registrovana, i postoje brojni stručnjaci, za sada uglavnom u SAD, koji se njome bave.

Kao i ostali pojavni oblici opsesivno-kompuslivnog ponašanja osnovna karakteristika ove zavisnosti je opsesivno angažovanje u seksualnim aktivnostima u cilju smanjenja napetosti.

Njen uzrok dakle nije, u pojačanom seksualnom apetitu, ili nekontrolisanoj požudi. U slučaju ove zavisnosti seks se koristi u istu svrhu kao i bilo koja druga mehanički ponavljana radnja, koja donosi privremeno olakšanje. Koreni anksioznosti, koja leži u osnovi ovog ponašanja su brojni, i do njih se dolazi dugotrajnom psihoterapijom.

Neki od pokazatelja seksualne zavisnosti, koje navodi Patrik  Carnes, jedan od vodećih američkih eksperata u ovoj oblasti, su:

  • Nemogućnost kontrolisanja seksualnih misli ili ponašanja
  • Uključivanje u seksualne aktivnosti iako izostaje osećaj zadovoljstva
  • Osećaj depresivnosti ili anksioznosti nakon seksualnog čina
  • Pribegavanje seksu kako bi se izbegle  poslovne i druge društvene aktivnosti i obaveze
  • Upuštanje u seksualne odnose iako je to kontraindikovano zbog upotrebe određenih lekova, ili povreda genitalija
  • Anksioznost, agresivnost i nasilno ponašanje u situacijama kada je onemogućena seksualna aktivnost
  • Želja za prekidanjem rizičnog ponašanja praćena nemogućnošću kontrolisanja upuštanja u seksualne odnose.
  • Provođenje najvećeg dela dana u pripremanju, obavljanju ili odmaranju od seksualnog čina

On takođe veoma jednostavno oblašnjava u kojim situacijama seksualno ponašanje generalno može da predstavlja problem:

  • Kada podrazumeva povređivanje i nanošenje bola drugome
  • Kada se kontitunirano događa na način, koji je društveno neprihvatljiv ili nezakonit
  • Kada osoba nema kontrolu nad izborom šta, gde, kada, i sa kim radi
  • Kada se najveći deo vremena provodi u razmišljanju o seksualnom činu, koji se dogodio, i planiranju čina, koji će se tek dogoditi, do te mere da to ometa redovno svakodnevno funkcionisanje

Na kraju, drage žene, ako ste zabrinute da, zbog čestih promena seksualnih partnera, niste slučajno razvile seksualnu zavisnost, ne brinite. Sve dok koristite zaštitu, i dok seksualne aktivnosti ne ometaju vaše redovno svakodnevno funkcionisanje, zdrave ste.

Takođe, dragi muškarci, ako broj seksualnih partnera vaše devojke prevazilazi ‘’magični’’ broj dva, ili je kojim slučajem imala običaj da se ponekad upusti u neobavezni ‘’one night stand’’, ne uzrujavajte se. Ona nije nimfomanka, a njeno iskustvo i seksualni apetit ne predstavljaju rizik za vaš odnos. Mogu ga samo učiniti jednostavnijim, jer zna šta joj prija, ili uzbudljivijim, jer u seksu ume da uživa.

Iva Branković, porodična savetnica

Glupost mase: Zašto zajedničkim snagama donosimo pogrešne odluke?

„Inteligencija mase“ nije jedina moguća opcija: ponekad grupa čini da pojedinac pomisli, izgovori ili uradi nešto pogrešno.

Podrum londonskog paba nije mesto na kom bi neki psiholozi sproveli eksperiment o odlučivanju, ali Danijel Ričardson nije među njima. Ovaj istraživač Univerzitetskog koledža u Londonu smatra da je to mesto idealno za otkrivanje kako na mišljenje pojedinca utiču ljudi koji ga okružuju.

U njegovom istraživanju učestvovalo je pedesetak ljudi, a svi su bili se „ulogovali“ na specijalizovan sajt koji omogućava korisnicima da pomeraju tačku po ekranu mobilnog telefona. Pokreti svih učesnika eksperimenta bili su povezani s time šta će se pojaviti na velikom ekranu u ovoj prostoriji: ukoliko svi pomere tačku, na velikom ekranu pojavljuje se mnoštvo tačaka u pokretu koje podsećaju na roj uzrujanih pčela.

Kada je završen ovaj deo eksperimenta, Ričardson je učesnike pitao jesu li varali na ovom testu. Oni čiji je odgovor „ne“ pomerali su svoje tačke levo, a oni čiji je odgovor „da“ pomerali su je na desnu stranu. Učesnici su na ovo pitanje najpre odgovarali izolovani, a potom i u grupi. Ričardson je, naime, želeo da utvrdi utiče li grupa na iskrenost, odnosno hoćemo li promeniti svoj odgovor kako bismo se uklopili.

Potom je usledio glavni deo eksperimenta: učesnici su odgovarali na pitanja treba li Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije da istupi iz Evropske unije, treba li zakonom zabraniti štrajk radnika londonskog metroa, ima li onaj ko je kupio hranu pravo da pojede najviše u nekoj grupi i sl.

„U interakciji, ljudi se slažu i donose lošije odluke“, smatra Ričardson. „Ne dele informacije, dele predrasude. Pokušavamo da otkrijemo zbog čega je tako i kako možemo kolektivne odluke učiniti boljima.“

Teorija o konformizmu postoji već decenijama i smatra se suprotnom tzv. inteligenciji mase ili mudrosti gomile, koja podrazumeva da spajanje mišljenja velikog broja ljudi pruža odgovore i predviđanja koja su tačnija od onih koja ćemo čuti od pojedinca. Međutim, to je slučaj samo kada pripadnici te „mase“ donose odluke nezavisno i kada inače pripadaju različitim grupama. U kohezivnim grupama, s druge strane, kada članovi „mase“ dele neki identitet, sve prevazilazi potreba za jedinstvom. Zato je korisnije da Ričardson pokaže fotografiju kita grupi i pita njene članove odvojeno koliko je taj kit težak nego da oni zajedno odgovaraju pomerajući tačke na ekranu.

Ričardson je ovaj efekat povezao i s današnjom upotrebom društvenih mreža.

„Mislimo o internetu kao o auto-putu informacija. On to nije: on je auto-put sklonosti. Tviter i Fejsbuk su predivni načini da podelimo informacije, ali može biti da nas, zato što delimo predrasude, čini glupljima.“

Kako ostvariti novogodišnje odluke

Tradicija donošenja novogodišnjih odluka stara je oko 4000 godina, ali psiholozi pronalaze nova objašnjenja zašto ih se ljudi uglavnom ne pridržavaju…

Sredina je marta oko 2000. godine pre nove ere. U Vavilonu uveliko teku novogodišnje pripreme za predstojeći dvanaestodnevni verski festival, poznat pod nazivom Akitu. Tada će Vavilonci svečano dočekati Novu godinu, krunisati novog kralja ili potvrditi lojalnost starom, i najzad, sastaviti liste svojih novogodišnjih odluka i obećanja koje će predati bogovima. Većina Vavilonaca obećava da će platiti dugove i vratiti predmete koje su pozajmili. Ako se toga pak ne budu pridržavali, bogovi će im okrenuti leđa tokom cele godine, što za njih znači patnju i odbačenost.

Slično se dešava i u Starom Rimu kad 46. godine pre nove ere Julije Cezar odlučuje da reformiše kalendar i za prvi dan u godini uzima, nimalo slučajno, prvi januar. Januar dobija naziv po rimskom bogu početaka i kraja, Janusu, koji zbog svoja dva lica ima moć gledanja u prošlost i budućnost zbog čega mu Stari Rimljani poveravaju svoje novogodišnje odluke koje se uglavnom tiču boljeg ponašanja. I rani Hrišćani su na prvi dan nove godine razmišljali o svojim greškama tokom prethodne i smišljali kako da ih isprave i ne ponove. Oni su svoje ciljeve uglavnom usmeravali ka sticanju boljih osobina i pravljenju manjih grešaka u budućnosti.

Kao što vidimo, tradicija donošenja novogodišnjih odluka stara je više od 4000 godina. Ipak, nešto se promenilo u međuvremenu. Odluke koje donosimo uglavnom se tiču našeg ličnog napretka od kojeg okolina nema mnogo koristi. Pored toga, danas više nemamo bogove kojima obećavamo da ćemo prestati da pušimo, da ćemo trenirati više, dopisivati se manje, hraniti se zdravije, i sve ono što redovno obećavamo sami sebi, a potom ne ispunimo. Možda je upravo nedostatak odgovornosti prema nekom višem autoritetu razlog što od obećanja koja sebi dajemo lakše odustajemo. Psiholozi su, međutim, ovu temu istraživali dublje i došli do veoma zanimljivih zaključaka.

Jedan od njih je i britanski psiholog Ričard Vajsmen, koji je 2007. godine istraživao koliko ljudi zapravo ostaje dosledno svojim novogodišnjim obećanjima. Ispostavilo se da je od 3000 ispitanika, svega 12 odsto ostvarilo ono što je želelo u toj godini. Ovo je Vajsmena navelo da nastavi sa istraživanjem ključnih razlika između istrajnih (uspešnih) i manje istrajnih. Od rezultata do kojih je došao napravio je listu korisnih saveta koji bi nam mogli pomoći u 2018. godini.

“Oslanjanje na snagu volje je jedna od najvećih grešaka koje pravimo”, kaže Ričard Vajsmen. Umesto da prekorevamo sebe zbog slabog karaktera, bolje je da postavimo manje, ali ostvarljivije ciljeve koji nas neće odmah obeshrabriti. Nije dobro ni menjati ili uvoditi deset stvari istovremeno, već je korisnije rešavati jednu po jednu i svakoj se ponaosob posvetiti. Tako ćemo zadržati jasan fokus i izbeći čuvenu zamku rasplinjavanja.

Dokazano je takođe da se mnogo bolji rezultati postižu kada svoje ciljeve najpre zapišemo, a potom svaki napredak nastavimo da beležimo u dnevniku koji je dobro napraviti u ove svrhe. Zapisivanjem i kasnijim čitanjem svega što smo već postigli pruža nam jasaniju sliku o sopstvenom napredovanju i vidljive rezultate truda koji su ključni za motivaciju.

Vajsmen dalje savetuje da se umesto vraćanja na ranije neuspehe usresredimo na nove odluke i početke. Prisećanje na neuspehe svesno ili nesveno obeshrabruje. S toga ih treba izbeći ako zaista želimo promenu. Bitno je i da u svojim odlukama ne pratimo trend, već da razlog zašto nešto menjamo ili uvodimo u svakodnevni život, potražimo u sebi. Dobro je takođe raščlaniti cilj na nekoliko manjih koraka sa zadatim (napismeno) rokom kada ćemo svaki od njih ostvariti, a potom otići nekom od članova porodice ili bliskim prijateljima i saopštiti im svoje planove. Oni nam mogu služiti kao nadzor, ali i podrška. Vajsmen takođe upozorava da je povremeno vraćanje starim navikama sasvim normalan, čak nerazdvojiv deo procesa usvajanja novih oblika ponašanja.

Na primer, odlučili ste da smršate u narednoj godini. Dok razmišlja o dijeti, većina ljudi čita članke o nestvarnom mršavljenju za svega nekoliko dana i uživa u maštanju o svom zdravom i zategnutom telu. Ovo je najčešći pristup novogodišnjim odlukama koji uglavnom završava brzim odustajanjem uz osećaj razočaranja i neretko gubitka vere u sebe. Psiholozi ipak kažu da za nesupehe nije kriv naš slab karakter, već neinformisanost i pogrešan pristup ciljevima. Umesto da potpuno izbacimo iz ishrane slatkiše i testo koje smo do tada jeli svakodnevno, bolje je da ovu odluku raščlanimo na više manjih delova, tako što ćemo slatkiše, na primer, jesti tri puta nedeljno u meri koju sami sebi propišemo i zapišemo u dnevniku svojih odluka.

Testeninu možemo jesti jednom nedeljno, a hleb svesti na dve kriške dnevno uz izbegavanje u večernjim časovima. Umesto grickalica ili kalorične večere, možemo spremiti humus i svežu šargarepu i tako svoju lošu naviku pretvoriti u zdravu. Bitno je da svaki, i najmanji pomak beležimo i da se ne obeshrabrujemo ako neko veče naručimo picu i odstupimo od plana, na primer. Da bi nešto prešlo u naviku, potreban je određeni broj ponavljanja koji u početku zahteva veći mentalni napor. Na tom putu važnija od povremenih neuspeha je svest o tome da naš cilj nije nimalo lak kako nam se činio tog 31. decembra dok smo, jedući novogodišnju tortu, maštali o vitkosti.

O značaju prethodnog suočavanja u mislima sa svim mogućim preprekama na putu usvajanja boljih navika govori psihološkinja Gabrijel Otingen, izumiteljka WOOP (W-wish, O-outcome, O-obstacle, P-plan) (želja, ishod, prepreka, plan) pristupa. Otingen kaže da bismo čitav proces postizanja cilja najpre trebalo da prođemo u mislima. Ovo je veoma važno da bismo osvestili sve dobrobiti, ali i moguće probleme na putu postizanja cilja. Pri donošenju novih odluka najbitnije je biti realan. Dakle, ako ste pili svaki dan u nedelji, nemojte započinjati prvi januar sa odlukom da više nećete liznuti alkohol. Ali ako rešite da ovu naviku praktikujete tri puta nedeljno pa na to smanjite još i količine unosa, tad znate da ste postavili stvaran cilj (W-wish, želja).

Prepustite se nekoliko minuta zamišljanju šta bi sve bilo drugačije kada biste ostvarili svoju želju. Otingen kaže da je dobro ići u detalje i osvestiti svaku prednost svoje novogodišnje promene ( O-outcome, ishod). Kad smo stvorili jasnu sliku zbog čega bi sve bilo dobro da se držimo svoje nove odluke, prelazi se na glavni i najteži deo. Psiholozi još smatraju da je ovo upravo faza koju svi previđaju, zbog čega najveći broj želja i ostaje neostvaren. Reč je o suočavanju sa svim mogućim preprekama na putu postizanja cilja (O-obstracle, prepreka).

Koliko je važno u mislima proći kroz sve dobrobiti i lepote ostvarenja cilja, toliko je, ako ne i više, važno biti svestan da do uspeha neće biti nimalo lako doći i da će nas sustizati brojna iskušenja, padovi, gubitak volje i vere u sebe, malodušnost, vraćanje na stare navike itd. Bitno je sve ove situacije predvideti kako bismo ih dočekali spremni. Kad ih predvidimo, u glavi treba naći rešenje za svaki od potencijalnih problema (P- plan, plan). Uzgred, promene treba donositi onda kada se osećamo spremno, a ne samo zato što je Nova godina. Mada, ima nešto u toj tradiciji, staroj 4000 godina.

Izvor: Elementarium.cpn.rs

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …