Категорија: Psihologija

Bes i kontrola besa

Bes i kontrola besa

Bes predstavlja negativnu emociju koja može varirati u intenzitetu i trajanju. Osećanje besa se javlja kao impulsivna reakcija na specifičnu spoljašnju situaciju (na primer, reakcija na situaciju kada vam neko ili nešto nanese fizičku ili psihičku bol i/ili kada vam neko osujeti ostvarenje vaših želja).

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija koje leže uosnovi osobina ličnosti otkrivenih kako prilikom analize prirodnih jezika, tako i analize psiholoških mernih instrumenata. Te dimenzije su: neuroticizam, ekstraverzija, otvorenost, saradljivost i savesnost.

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje kazne. Ko to ne priznaje, laže. Naravno neki ljudi lažu više nego drugi, obično se veća količina laganja sa ciljem smatra manipulacijomPatološko laganje, međutim, je laganje bez određenog cilja, bez ikakve očigledne koristi a često i štetno po samog izvršioca. Osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo kao da izgovara čistu istinu.

Da li je patološko laganje svesno?

Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje imaju problema sa patološkim laganjem veruju u sopstvene laži kao da su one stvarne, te često ne priznaju da imaju problem. Iako, gledano sa strane, ovakvo laganje može dovesti osobu u neprijatnu situaciju kada ljudi otkriju da je konstantno lagala impuls ka lažima izgleda ima funkciju da bar neko vreme osobu prikaže u što boljem svetlu i poveća njeno inače veoma nisko samopuozdanje.

Kako prepoznati patološko laganje?

Osobe koje imaju problema sa patološkim laganjem se najlakše prepoznaju na osnovu velikog broja prekršenih obećanja, upropaštenih veza i nesposobnosti da završe važne zadatke na vreme. Takođe, kako je u osnovi nedostatak samopouzdanja, njihove laži će se odnositi na to da su veoma bliski sa poznatim ličnostima ili da su postigli naki neverovatan podvig. Kako takve osobe nisu svesne posledica svojih izmišljanja, ako ih uhvatite u laži obično se neće izvinjavati ili priznavati krivicu. One će samo nastaviti dalje kao da se ništa nije dogodilo. Obično ako ih otkrije jedan krug ljudi, oni odatle odlaze i biraju novi krug ljudi u kome će nastaviti da se kreću dok ih ne otkriju i tako redom.

Da li je patološko laganje poremećaj?

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti patološko laganje se javlja kao simptom nekih poremećaja ličnosti kao što su granični, antisocijalni ili narcistički poremećaj ličnosti. Međutim, dešava se da patološko laganje može da postoji samo po sebi i kao takvo ono nije deo nekog ozbiljnijeg psihijatrijskog poremećaja. Dakle, jako je bitno razgraničiti da li je patološko laganje samo način ponašanja koji neka osoba manifestuje ili je deo odnosno simptom nekog ozbiljnijeg poremećaja.

Da li postoji tretman za patološko laganje?

Ako se patološko laganje javlja kao simptom nekih od poremećaja ličnosti ono se uglavnom tretira medikamentima i psihoterapijom. Važna stavka u psihoterapiji je da osoba prizna da ima problem s laganjem, jer je za nju velika poteškoća da razluči kada govori istinu a kada laže. U kognitivno bihejvioralnoj terapiji, psiholog pokušava da otkrije zašto osoba ima potrebu za laganjem, kakvo je njeno uverenje o laganju i kako laž utiče na njene emocije i ponašanje. Ovakve osobe su takođe skolne da manipulišu svoje terapeute, one ne mogu odoleti potrebi za izmišljanjem priča koje potkrepljuju lažnim sećanjima i emocijama. Naravno, ukoliko takve osobe ne pristanu na tretman sa njima nije moguće raditi.

Mr Sanja Marjanović

dipl. psiholog

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost i problem pažnje. Značajno je da se ovi znaci registruju u svim oblastima života deteta – u vrtiću, a najčešće školi, kod kuće, i u slobodnim aktivnostima da drugom decom.

Kako prepoznati simptome impuslivnosti ?

Postoje određeni kriterijumi koji mogu ukazivati na stepen poremećaja : dete kreće u akciju pre nego što razmisli, skače s jedne aktivnosti na drugu, nije u stanju da dočeka da dođe u red, prekida druge u razgovoru, upliće se drugima u ono što rade, ne čeka instrukcije, ne pridržava se pravila u igrama.

Ukoliko je Vaše dete hiperaktivno, biće stalno u pokretu, neprestano će imati potrebu za penjanjem, skakanjem ili trčanjem, neće moći mirno da sedi u stolici, imaće pojačan impuls za govorom, stalno će nešto vrteti u rukama, pokazivaće uznemirenost i nemir.

Treća grupa znakova se odnosi na indikatore nepažnje. To znači da dete ima slabu koncentraciju, ne dovršava započeto, nije u stanju da se organizuje, izostaje sposobnost planiranja, nepažljivo je, odasutno, sa teškoćom se pridržava uputstava, rasejano je, nije istrajno u nekom zadatku ili aktivnosti, teško dovodi aktivnost do kraja, često zaboravlja i gubi stvari.

Da bi što bolje procenili da li se radi o hiperaktivnom detetu ili ne, potrebno je da postoji najmanje šest indikatora iz svake grupe simptoma, uz uslov da su prisutni od najranijeg detinjstva i to u različitim situacijama (kod kuće, u vrtiću ili školi i aktivnostima u slobodno vreme). Pored toga, potrebno je da se intervjuišu oba roditelja i dete, primene skale za procenu ponašanja, izvrši neurološki pregled i testiraju kognitivne sposobnosti.

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je češći kod dečaka nego kod devojčica. Utvrđeno je da postoji genetska predispozija u nastanku ovog sindroma, kao i da su bitni prenatalni činioci (nikotin, trovanje olovom, loša ishrana trudnice…). Ovaj poremećaj je često udružen sa poremećajem razvoja, pre svega u oblasti govora i pisanja, sa simtomima anksiooznosti, kao i problemima u odnosima sa roditeljima, vršnjacima, nastavnicima i širom socijalnom sredinom.

Najčešće se prepoznaje sa poslaskom u školu zbog teškoća sa učenjem, bez obzira na inteligenciju deteta. Potrebno je razviti saradnju sa učiteljem/nastavnikom, razdeliti gradivo na manje celine, napraviti detaljan plan rada, usmeriti se na razvoj fizičkih veština kao i podsticanje kreativnosti koji bi detetu vratili samopoštovanje i samopouzdanje. Detetu su potrebni  razumevanje, rutina, predvidljivost i struktura, pohvala,  kao i Vaša realna očekivanja.

Šta je granični poremećaj ličnosti i kako ga prepoznati (GPL)

Šta je granični poremećaj ličnosti i kako ga prepoznati (GPL)

Glavna karakteristika graničnog poremećaja ličnosti je visoka nestabilnost u interpersonalnim odnosima, slici o sebi i emocijama. Osobe sa ovim poremećajem ličnosti su obično i veoma impulsivne. Prvi znaci ovog poremećaja se javljaju u ranom odraslom dobu. Nestabilni odnosi sa drugima perzistiraju godinama i obično su povezani sa nestabilnom slikom o sebi i ranim socijalnim interakcijama. Relacije i emocije ovakvih osoba obično se vide kao površne bez mogućnosti produbljivanja.

Kako prepoznati granični poremećaj ličnosti

Postoji nekoliko simptoma koji opisuju granični poremećaj ličnosti:

  • Besumučno bežanje od mogućnosti da se doživi pravo ili imaginarno napuštanje
  • Obrazac nestabilnih i intenzivnih interpersonalnih odnosa koji variraju između dva ekstrema-idealizacije i obezvređivanja
  • Poremećaj identiteta, podrazumeva značajnu i kontinuiranu nestabilnu sliku o sebi
  • Impulsivnost koja se ogleda u prekomernom trošenju, promiskuitetu, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, rizičnoj vožnji, kockanju
  • Povremeno suicidalno ponašanje, pretnje suicidom ili samopovređivanje
  • Emocionalna nestabilnost u vidu epizodičnih padova u raspoloženju (disforije), anksioznosti, razdražljivosti
  • Hronično osećanje praznine
  • Neadekvatno, intenzivno izražavanje besa i teškoća da se on kontroliše (npr. osoba plahovito reaguje u sekundi, konstantno je besna, povremeno se potuče)
  • Prolazne, sa stresom povezane paranoidne misli ili ozbiljniji disocijativni simptomi

Kao i kod svih poremećaja ličnosti osoba mora imati bar 18 godina pre nego što joj se ustanovi granični poremećaj ličnosti. Češći je kod žena, a intenzitet njegovih simptoma se smanjuje sa starenjem. Važno je napomenuti da kad se radi o dijagnostici ne treba klasifikovati ovaj poremećaj kao jeste ili nije već više posmatrati poremećaj kao kontinuum, npr. poremećaj je prisutan u određenom stepenu.

Uzroci graničnog poremećaja ličnosti

Kao i za druge psihološke poremećaje za nastanak i razvoj graničnog poremećaja ličnosti zaslužni su različiti faktori.  Uzroci nastnaka su genetski faktori, socijalni faktori (kvalitet interakcije u ranom razvoju u okviru porodice, vršnjačke grupe), kao i psihološki faktori(ličnost individuee koja je oblikovana sredinom i naučeni načini prevladavanja stresa). Ne postiji jedan faktor koji utiče na nastanak, više je to interakcija ovih nekoliko. Takođe, ukoliko osoba ima ovaj poremećaj to u izvesnoj meri uvećava rizik da će ga preneti na potomstvo.

Tretman graničnog poremećaja ličnosti

Ovaj poremećaj se kod osoba manifestuje u različitim oblicima. Ono što ih najbolje opisuje je neka vrsta teškoće da odbace svoju nerealnu percepciju sveta i okoline. Ovo pri tom nije poremećaj koji uključuju deluzije, iako tako može izgledati, već se pre sastoji u emotivnom prepravljivanju regulatornih kognitivnih funkcija.

Osobe sa ovim poremećajem obično vide druge ,,crno-belo“. Na primer, u zavisnosti od situacije do situacije, psihoterapeut kod koga idu na terapiju može u jednom trenutku biti doživljen kao veoma podržavajuća i negujuća osoba a u drugom trenutku kao jako loša i bezosećajna osoba koja ne brine za klijenta. Ljudi koji rade sa ovakvim poremećajima su uvek svesni ove ,,sve-ili-ništa“ filozofije, veoma su oprezni i istu ne validiraju.

Najbitnija stvar koju psihoterapeuti i lekari uče kada je u pitanju granični poremećaj ličnosti je da ostanu suzdržani i da sve vreme imaju emotivnu i misaonu stabilnost koja izostaje kod klijenta. Mnogi odustaju od tretmana ove vrste poremećaja jer klijenti mogu biti veoma zahtevni, prete siucidom ili samopovređujućim ponašanjem. Ipak, psihoterapija može biti tretman izbora pored medikamenata koji služe za stabilizaciju emotivnog oscilovanja. Uz pomoć lekova, najčešći doprinos psihoterapije je da nauče osobe novim veštinama rešavanja problema i emocionalne regulacije. Međutim, napredak u terapiji se vrlo teško ostvaruje i nije zagarantovan a dužina njegovog trajanja je najmanje godinu dana.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog