Категорија: Psihologija

Šta je psihoterapija?

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija predstavlja grupu postupaka, procedura i metoda u lečenju psihičkih smetnji, stanja i poremećaja koja je opšte prihvaćena u okviru medicine i psihijatrije. Ona predstavlja oblik medicinskog lečenja za čiju primenu je poptrebno ispuniti odredjene uslove i zadovoljiti propisana pravila. Psihoterapijska praksa je mnogo značajnija i uvek prethodi teoriji, što nije slučaj sa drugim medicinskim oblicima lečenja.

Centralni činilac ovog oblika lečenja je odnos uzajamnog povrenja i pozitivnog očekivanja koji se razvija izmedju terapeuta i pacijenta i interakcija izmedju njih u specifičnim okolnostima ili terapijskoj situaciji. Taj su odnos i ta situacija nosioci svih dinamičkih zbivanja tokom procesa lečenja.

Ovaj vid lečenja nemoguće je primenjivati bez odredjenih etičkih principa, pri čemu je ponašanje terapeuta odredjeno kodeksom etičkih pravila postavljenih od strane evropskog i svetskog udruženja psihoterapeuta sa ciljem zaštite pacijenta/klijenta od neetičke primene psihoterapije.

Svaki pojedinačni oblik psihoterapije baziran je na teorijskim osnovama i principima (psihonalitička psihoterapija, kratka dinamička psihoterapija bazirane su na osnovama psihoanalize i njenih varijeteta; kognitivno – bihevioralne terapije na teoriji učenja i bihejviorizma kao nauke i sl.).

Psihoterapija se uvek primenjuje sa jasno definisanim ciljevima koji zavise od oblika psihoterapije. Pod opštim ciljevima psihoterapije se podrazumevaju:

  • Rasterećenje od nepodnošljive napetosti i unutrašnjeg pritiska
  • Otklanjanje smetnji, zaustavljanje daljih patnji, psihičkog propadanja i regresivnih procesa
  • Balansiranje poremećenih psihičkih funkcija (emocije, mišljenje) i bihevioralnih performansi
  • Razvoj sposobnosti i kapaciteta ličnosti, učvršćivanje svesnosti o sebi, drugima i okružujućem svetu i osposobljavanje za rešavanje traumatičnih životnih problema, suzbijanje straha, osećaja krivice, agresivnosti i življenja pod stresom
  • Oslobadjanje potencijala sopstvene ličnosti

Danas je indikaciono područje za primenu psihoterapije prošireno te se ona može primeniti kod svih osoba koje imaju smetnje psihološke prirode, koje su svesne da im je potrebna pomoć ove vrste i koji su motivisani da putem psihoterapije svoje smetnje uklone ili ublaže (uz uslov da su spremni da otvoreno i iskreno govore o sebi i rade na svom oporavku).

Ovaj vid terapije nije indikovan kod osoba koje nisu svesne potrebe za stručnom pomoći ili su protiv nje, koje nisu motivisane da se leče ili menjaju, koje nisu prijemčive za bilo kakvu vrstu psihološkog odnosa (ne razumeju ga ili ideološki ne prihvataju), ne žele da budu iskrene ili nisu spremne da rade na sebi.

Hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija – strah od bolesti

Izraz “hipohondar” dovoljno je odomaćen u našem jeziku da bismo makar naslućivali njegovo značenje, čak iako nismo čuli samu definiciju. Hipohondra je prilično lako prepoznati: on stalno brine o tome da će se razboleti (ili se već razboleo), vidi simptome obično vrlo ozbiljnih bolesti tamo gde ih nema ili su prosto umišljeni; kada pročita ili čuje nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusi” najčešće fantomske simptome iste bolesti. Sklon je preispitivanju svog telesnog zdravlja čak i onda kada nema nikakvih upozoravajućih znakova, a njegove posete lekaru najčešće se završe urednim nalazom.

Naravno, nije svaka briga za zdravlje hipohondrijaza. Postoje jasne naznake gde briga za sopstveno zdravlje prelazi granicu i postaje hipohondrijska. Razlikujemo tri vrste ponašanja vezana za brigu o sopstvenom zdravlju:

1. Normalna briga za zdravlje – redovno odlaženje na sistematske i kontrolne preglede, briga koja se manifestuje težnjom da živimo zdravije, a koja uključuje redovnu i raznovrsnu ishranu, vežbanje i upražnjavanje ostalih aktivnosti koje za cilj imaju poboljšanje i održanje dobrog zdravstvenog stanja.

2. Neurotska hipohodrijaza – o ovoj vrsti ćemo pisati u nastavku; od normalne brige za zdravlje razlikuje se po preoterećenosti i strahom od bolesti koja ide do mere umišljanja simptoma, narušenog funkcionisanja ili učestalog menjanja lekara.

3. Sumanuta hipohodrijaza – deo je psihotične simptomatologije, a kao takva uključuje halucinatorne objekte, odnosno nemogućnost razdvajanja realnosti od fantazije. Tako psihotični hipohondri mogu verovati da ih je zarazio virus sa kompjutera i tome slično.

Ukoliko sami uviđate kod sebe neke znake koji sugerišu da preterano vodite računa o svom zdravlju, evo sedam kriterijuma koji vam mogu sugerisati da li je vaše reagovanje neurotsko ili ne.

1. Neurotski strah od bolesti
Svako od nas, makar do neke mere, strahuje od bolesti, samo je pitanje šta povodom toga radimo. Ipak, kod neurotskih hipohondara nije u pitanju strah, već anksioznost, odnosno strah od mogućnosti da bi mogli da se razbole čak i onda kada realne opasnosti ili znakova oboljenja nema. Moguća je pojava i fobičnih, odnosno opsesivno-kompulzivnih reakcija na bacile i bakterije. U osnovi ovih reakcija je anksioznost, a manifestuje se kroz učestalo pranje ruku sredstvom za dezinfekciju ili izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima ili predmetima kao što su kvake, slavine, rukohvati. Ovo je jedan od najupadljivijih znakova hipohondrijaze.

2. Stalno razmatranje simptoma
Hipohondri stalno razmišljaju o svojim simptomima. Kada je njihov prijatelj bolestan od gripa, ne prođe mnogo dok sami ne počnu da “osećaju” simptome. Svaku senzaciju u telu katastrofiziraju i tretiraju kao siguran znak bolesti. Kada čitaju o nekim bolestima na internetu, pitanje je vremena kada će na sebi videti neke moguće simptome. Sasvim je korisno biti u kontaktu sa svojim telom, pratiti i osluškivati šta se dešava, ali konstantna briga oko toga veći je teret nego što donosi dobit.

3. Česte posete lekaru
Još jedan znak hipohondrijaze jeste opsedanje lekarskih čekaonica i ordinacija. Naravno, ako osećamo da smo bolesni ili je vreme za preventivni pregled, naravno da ćemo otići kod lekara. Ali, koliko često? I da li su simptomi koje osećamo obično znak neke fatalne bolesti? Ako su odgovori na oba pitanja poput “često idem kod lekara” i “da, moji simptomi obično su vrlo ozbiljni (ali dijagnoze nema nigde)”, onda prilično zadovoljavate ovaj kriterijum.

4. Društveno otuđenje
Ljudi koji se druže sa hipohodrom vremenom će početi da mu skreću pažnju na iracionalno ponašanje, a ako imaju manje takta ili im je dozlogrdilo da slušaju o simptomima i prognozama svih mogućih oboljenja, mogu početi da se šale na račun hipohondra, ali i da se povlače ako vide da njihove intervencije nemaju efekta. Ukoliko ste primetili da se vaši prijatelji ili porodica udaljavaju od vas, pitajte ih šta nije u redu. Ukoliko vam ukažu na ovaj problem, preispitajte se ko preteruje – oni ili vi?

5. Opsesivno traženje informacija
hipohondrija 1U današnje vreme, kada su nam informacije koje nas zanimaju na dohvat ruke, svi smo skloni da svoje simptome “guglamo”. Čak iako nemamo simptome, korisno je informisati se o novinama u medicini. Međutim, hipohondri su skloni opsesivnom traženju ovakvih (čak i specifičnijih) informacija. Problem nastaje i u izvoru informacija – postoji velika razlika da li se informišete na stranicama zdravstvenih institucija i naučnih magazina ili po forumima, gde ljudi mogu da pišu šta im je volja. Ovde je upitna tačnost i relevantnost informacija, a “guglanje” po forumima lako može da izbaci iz takta i nekog ko nije hipohondar.

6. Često menjanje lekara
Hipohondri su skloni čestom menjanju lekara. Stari i aktuelni nikada nisu dovoljno dobri – ne posvećuju im dovoljno pažnje, ne slušaju ih pažljivo, ne shvataju ozbiljno. Kakav god bio lekar, teško da će hipohondru biti u stanju da pruži onoliko pažnje koliko je njemu potrebno (izuzev ako lekar nije psihijatar), pa on stalno traži onog koji će ga “do kraja” saslušati, a sva je prilika da takvog neće ni naći, pa menjanje lekara služi u svrhe potrage za “pravim” doktorom i odlaganje prihvatanja činjenice da definitivno nemaju nikakvu organsku bolest. Naravno, potražiti drugo ili treće lekarsko mišljenje sasvim je u redu, ali ukoliko sumnjate u sve što vam kaže lekar, pa tražite drugog, zatim i trećeg, četvrtog da vam kaže ono što (ne) želite da čujete, onda ispunjavate i ovaj kriterijum.

7. Emocionalna uznemirenost
Sva ova briga o zdravlju i traženje pomoći od prijatelja ili lekara uzrokuje ozbiljnu emocionalnu uznemirenost, koja može voditi osećanju izuzetne stresiranosti, čak i depresivnosti. Tako se dešava jedna potpuno ironična stvar – čovek koji je fizički zdrav, a hipohondar, dovodi sebe u stanje “bolesti”, odnosno u nezdravo stanje zbog nečega što nije realno.

Svi koji poznajemo makar jednog hipohondra znamo da ova ironija ide i korak dalje – zbog konstantne brige, njihov imuni sistem postaje sve manje otporan, tako da oni zaista postaju podložniji organskim bolestima, čime cela hipohondrijska avantura dobija formu samoispunjujućeg proročanstva.

Kao što je to slučaj sa većinom kriterijuma, nijedan od nabrojanih nije dovoljan niti nužan da bi se neko proglasio hipohondrom. Svi mi, tokom života, imamo periode kada više brinemo za svoje zdravlje nego obično, poučeni posrednim ili neposrednim iskustvom sa nekom bolešću. Međutim, ukoliko se takvo stanje produži, uzrokuje nam značajne probleme u svakodnevnom funkcionisanju ili čini da se konstantno osećamo loše i pod stresom, onda je pravi izbor učiniti nešto što nijednom hipohondru nije strano – potražiti pomoć.

 

Psihoverzum

Mozak neodlučnih osoba i onih od akcije veoma se razlikuje

Mozak neodlučnih osoba i onih od akcije veoma se razlikuje

Nauka je već otkrila društvene i psihološke razlike u ponašanju tih grupa, ali je studija naučnika iz nemačkog Bohuma pokazala da se i mozak te dve grupe veoma razlikuje.

Nova studija istraživala je nervnu osnovu za kontrolu impulsa i otkrila razlike u funkcionisanju mozga te dve grupe.

Korišćenjem snimaka magnetne rezonance, studija je proučila 264 osobe.

Akteri su ispunili anketu koja meri njihovu sposobnost kontrole akcija i impulsa, uz bodovanje, u odnosu na to da li su izvršioci ili oni koji odugovlače.

Rezultati su pokazali da osobe sa lošom kontrolom delovanja imaju tendenciju da im je amigdala, glavni centar za strah i osećanja u mozgu, veća.

Osobe većeg volumena amigdale imaju sklonost oklevanju i odlaganju početka izvršenja nekog zadatka, i to bez dobrog razloga, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu “Psychological Science”.

To znači da je osobama koje drugi karakterišu kao lenje i neambiciozne, u stvari, mogućnost rizika vrlo neugodna, pa zato odugovlače.

Amigdala kontroliše reagovanje na strah, ali zbog povezanosti sa memorijskim centrima u delovima mozga – talamusu i kori velikog mozga, odgovori se mogu vremenom menjati zbog iskustva.

Naučnici ističu da amigdala leži u centru kontrole delovanja. Ona vodi i bira najpoželjnije ponašanje, a sprečava delovanje koje može da dovede do nepovoljnih ishoda.

Kod osoba koje imaju manju kontrolu delovanja uočene su slabije veze amigdale sa prednjom korom velikog mozga, pa je i zbog toga kontrola delovanja pogoršana.

Pojedinci sa većim volumenom amigdale mogu biti više zabrinuti zbog negativnih posledica nekog delovanja, zato su skloni da oklevaju i odlažu obavljanje zadataka.

Seksualni problemi i dužina veze

Seksualni problemi i dužina veze

Seksualni problemi mogu da se jave kako u kraćoj vezi odnosno na samom početku veze tako i kada veza postane duža i ozbiljnija. Ipak u zavisnosti od toga koliko smo sa partnerom ti problemi mogu da se razlikuju po svojoj prirodi. Činjenica je da i ako se dvoje ne slažu dobro u vezi mogu imati odličan seksualni život. Važi i obrnuto, ukoliko se partneri vole i slažu seksualni život može biti loš. Idealno bi bilo da se ove dve stvari poklope ali to se na žalost ne dešava često.

Najvažniji faktori za dobar seksualni život dvoje ljudi koji su u vezi kratko vreme su: šansa da se ima seksualni odnos i fizička privlačnost (,,hemija“) koja između njih postoji. Za novajlije u vezi, sama novina može biti dovoljan uslov dobrog seksualnog odnosa. Sa druge strane, ona može biti maska koja će sakriti bazične razlike među njima. Zato često ,,hemija“ vodi u razočarenje jer opijeni njome ne vidimo kakva je u stvari osoba sa kojom stupamo u kontakt i da li nam ona odgovara na još neki način osim seksualno. Ipak, i u početku veze mogu se javiti neki problemi. Partneri mogu osećati veliki pritisak iz želje da se pokažu u najboljem svetlu. Takođe, novi partner može po nečemu podsećati osobu na nekog starog partnera koji je ostavio negativan trag u njenom životu. Isto tako neki problem koji su se javili u prethodnoj vezi mogu se preneti na novu. Na primer, ako je muskarac iskusio probleme sa erekcijom u vezi sa prethodnom partnerkom on može biti zabrinut i napet povodom toga i na početku nove veze. Sa druge strane, žena može brinuti da li će moći da doživi orgazam sa novim partnerom jer je navikla na starog. Razmišljanje o neuspehu i stvaranje pritiska samo pogoršava situaciju. Bolje je umesto toga fokusirati se na senzacije u telu i uživanje koje se trenutno odigrava jer će to omogućiti potpuno prepuštanje i doživljaj vrhunca.

U dužoj vezi na seksualnu aktivnost mogu uticati faktori koji potiču od lošeg interpersonalnog odnosa koji postoji među partnerima. Na primer, jedan partner želi da kontroliše a drugi sve sluša ali je ogorčen i potišten zbog toga. Ili, oba partnera žele kontrolu stalno se svađaju čak i oko najmanjih sitnica i nikako ne mogu da nađu kompromisno rešenje. Do problema dolazi i ako partneri ne razgovaraju o svojim osećanjima već ćute i grade negativne pretpostavke jedan o drugom. Dalje, moguće je da partneri ne uviđaju smisao veze jer ne gaje zajdničke interese i vrednosti. Ovo su samo neki od problema na nivou interakcije koji u većini slučajeva mogu da utiču i na seksualni odnos. Ovi problemi mogu kod dvoje ljudi stvarati osećanje besa, gubitak poštovanja prema drugoj osobi i distanciranje. Kada su ovakve teškoće aktualne partneri sve više i više izbegavaju seksualne aktivnosti i sve duže i duže nemaju seksualne odnose. Dakle, ovde treba raditi na razrešenju primarnog konflikta a onda će se i problemi seksualne prirode rešiti. Naravno rešavanje konflikata zahteva posvećenost i želju sa obeju strana.

Neki parovi se slažu veoma lepo ali opet mogu imati seksulane probleme. Muškarac može imati problema sa erekcijom a žena sa doživljajem orgazma. U ovakvim vezama problemi nastaju zbog negativnog stava prema seksu i osećaju nesigurnosti u seksualnom odonosu. Dakle, ovde je problem primarno vezan za seksualni domen a ne za interpersonalne konflikte. U tim slučajevima treba razbiti negativan stav i negativna uverenja koje ove osobe imaju vezano za sam seksualni čin.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Seksualna zavisnost

Seksualna zavisnost

Seksualna zavisnost ili adikcija podrazumeva neuobičajeno izražen seksualni poriv odnosno opsednutost seksualnim aktivnostima. Osobe koje imaju ovaj problem su na mentalnom planu usmerane na seksualne sadržaje i aktivnosti, pa ih ova vrsta opsesivnog razmišljanja ometa u svakodnevnom funkcionisanju na poslu ili u ostarivanju uobičajenih, zdravih interpersonalnih odnosa.

Osobe zavisne od seksualnih aktivnosti, obično racionaliziju i opravdavaju svoje ponašanje kriveći druge za svoje probleme. One generalno poriču da imaju problem i smišljaju izgovore za svoje aktivnosti. Takođe, seksualna adikcija je povezana sa rizičnim ponašanjem. Osoba ulazi u različite forme seksualnih aktivnosti bez obzira na potencialne negativne i/ili ugrožavajuće posledice. Pored toga što mogu naškoditi svom socijalnom i poslovnom životu, ove osobe mogu emotivno ili fizički povrediti druge osobe u svom okruženju. Neke od ovih osoba mogu biti uključene u egzibicionističke aktivnosti, mogu voditi telefonske razgovore koje sadrže seksualne poruke, ili mogu u retkim slučajevima nekog fizički prinuditi na seksualnu aktivnost. Ipak, važno je istaći da seksualni zavisnici ne moraju nužno biti umešani u dela seksualne prinude.

Koji simtomi ukazuju na seksualnu zavisnost?

Najuobičajniji oblici ponašanja koji ukazuju na seksualnu adikciju su:

●Kompulzivna masturbacija

●Višestruke veze (preljubničke veze)

●Višestruki ili anonimni seksualni partneri i/ili partneri na jednu noć

●Konstantna upotreba pornografije

●Seks bez zaštite

●Telefonske ili internet seksualne aktivnosti (“cybersex”)

●Prostitucija ili korišćenje prostitucionih usluga

●Egzibicionizam (npr.seksulano opštenje na javnim mestima, i sl.)

●Opsesivno izlaženje sa partnerima preko ličnih oglasa

●Voajerizam

Generalno, osobe koje su seksulani zavisnici doživljavaju malo ili ni malo zadovoljstva u seksualnim aktivnostima i ne vezuju se emotivno za svoje seksualne partnere. Problem sa ovom vrstom adikcije je što obično vodi do osećanja krivice i stida. Ove osobe takođe osećaju da nemaju kontrolu nad svojim ponašanjem, uprkos negativnim posledicama (finansijskim, zdravstvenim, socijalnim i emocionalnim).

Kakav je tretman seksualne adikcije?

Većina zavisnika od seksualne aktivnosti poriče da ima problem, i tretman adikcije zavisi od prihvatanja i priznavanja sopstvenog problema. U mnogim slučajevima, potrebno je nešto značajno od spolja da se dogodi da bi se problem priznao—gubitak posla, razvod braka, hapšenje, ili zdravstvena ugroženost.Tretman seksualne adikcije se fokusira na kontrolu adikcionog ponašanja i pomaganje osobi da razvije zdravu seksualnost. On uključuje edukaciju o zdravoj seksualnosti, individiualnu i porodičnu psihoterapiju. Mnogi ovaj poremećaj tretiraju kao opsesivno-kompulsivni poremećaj pa se posebno fokusiraju na rad sa opsesivnim mislima seksualnog sadržaja a zatim i na kompulsivne seksualne aktivnosti.

Sanja Maranović

dipl.psiholog

Šta sve možete učini da vaš brak bude srećniji i bolji

Šta sve možete učini da vaš brak bude srećniji i bolji

U ovom tekstu izneću nekoliko osnovnih principa koje čine brak srećnim. To su prinicipi koje su otkrili psiholozi istraživači ispitujući komunikaciju i ponašanje velikog broja srećnih i disfunkcionalnih brakova.

Pravljenje ljubavne mape

Emocionalno inteligentni parovi su oni koji su emocionalno bliski. Građenje i razvijanje emocionalne bliskosti podrazumeva pamćenje svih značajnih informacija o partneru. Informacija o tome šta je vašem partneru važno, koja su njegova interesovanja, želje, snovi, šta ga/je motiviše a šta plaši itd. Sve ove informacije ulaze u tzv. ljubavnu mapu. Bez ljubavne mape nemoguće je stvarno poznavati supružnika. Ako nekoga ne poznajemo, kako ga/je uistinu možemo voleti? Dakle, snaga je u znanju, međusobnom upoznavanju. Parovi koji imaju detaljne ljubavne mape, bolje se suočavaju sa problemima i konfliktima. Što više poznajete i razumete jedan drugog, vaš brak će biti stabilniji. Građenje ljubavne mape podrazumeva otvorenost, stalnu komunikaciju i vašu autentičnu želju da upoznate i razumete osobu sa kojom ste u braku. Jezgro dobrog braka je pre svega prijateljstvo.

Negovanje naklonosti i međusobnog divljenja

Najbolji način da se proveri da li bračni par još uvek poseduje sistem naklonosti i divljenja jeste da se vidi način na koji pričaju o prošlosti. U 94% slučajeva parovi koji se pozitivno osvrću na bračnu prošlost, imaće srećnu budućnost. Što predstavlja visok stepen predikcije. Kada su srećna sećanja razrušena – to je znak da je braku potrebna pomoć. Nisu važna samo pozitivna sećanja već i živost uspomena. Jednostavno podsećanje sebe i partnera na kvalitete može da spasi brak od razaranja (čak i ako ima teškoća). Naklonost i divljenje možete negovati kroz pohvale i komplimente. Pohvale i komplimenti čak i u vezi neke sitnice mogu značajno pozitivno da utiču na odnos. Nastojte da pohvalite vašeg partnera bar nekoliko puta nedeljno. Pokažite interesovanje za nešto što on/ona radi nezavisno od vas, pokažite da ste ponosni i da cenite to što vaš partner radi.

Okretanje jednog prema drugom umesto jednog od drugog

Kada par često ćaska o sitnim stvarima, gotovo da možemo biti sigurni da će ostati u srećnom braku. Šta se dešava u tim malim razgovorima koji povezuju partnere? Okreću se jedan prema drugom. Prvi korak je jednostavno postati svestan tih svetih trenutaka, što je ključ ne samo za nastavak braka već i za nastavak romanse. Za mnoge parove jednostavno shvatanje da svakodnevnu komunikaciju ne treba uzimati zdravo za gotovo dovodi do velikih promena u odnosu. Treba se kloniti takmičenja, odmeravanja i računanja šta je ko uradio za drugog. Treba se fokusirati samo na ono što može da pospeši brak, a ne na ono što je partner trebao da uradi a nije! Treba da se trudite da se okrenete prema partneru čak i kada vam je «težak» ili neprijateljski. Ne treba se nervirati ako se pozitivne promene ne pojave odmah preko noći. Partneru je potrebno vreme da uvidi prednosti toga što ste se okrenuli prema njemu.

Dozvolite da partner utiče na vas

Brak ne može da funkcioniše ako partneri ne poštuju i ne uvažavaju jedan drugog. Posmatrano statistički, 81% je šanse da će brak propasti ukoliko muž ne deli moć sa ženom. Žene lakše prihvataju uticaj partnera što je verovatno uslovljeno polnim razlikama. Dozvoliti uticaj partnera na vas ne znači pristati na kontrolu i potčinjenost. Prihvatiti uticaj partnera ne znači ne ispoljiti prema njemu/njoj negativne emocije. Potiskivanje negativnih emocija u prisustvu partnera nije dobro ni za brak ni za zdravlje.

Rešite rešive probleme

Problemi se dele na rešive i nerešive. Uprkos nerešivim konfliktima, bračni parovi mogu živeti sa njima ukoliko razviju načine suočavanja, da ih ne bi prevladali, kada pronađu mesto problemu i čak se šale oko problema. Srećni parovi su u stanju da uvide da su problemi neizbežni deo odnosa. Brakovi su uspešni u meri u kojoj se suočavaju sa problemima. Probleme treba rešavati na vreme. Ignorisanje problema dovodi samo do njihovog produbljivanja. Rešenje bračnih problema počinje otvorenom komunikacijom.

Pronađite zajedničke aktivnosti u kojima ćete uživati

Jako je važno da pronađete neku zajedničku aktivnost u kojoj ćete oboje uživati. Ovde nije reč o obavezama, odgoju dece i sl. Reč je o nečemu što radite samo vi i vaš partner i što vam pričinjava zadovoljstvo. Pronađite takvu aktivnost i upražnjavajte je bar jednom nedeljno. Pored zajedničkih aktivnosti podjednako je važno da oboje pronađete i neke aktivnosti koje će te obavljati samostalno. Ovde je reč o aktivnostima koje se tiču isključivo vaših interesovanja koja ne moraju uključivati partnera. Preporučljivo je da napravite balans između zajedničkih i aktivnosti koje obavljate samostalno. Na taj način jačaćete vaše zajedništvo ali i ličnu autonomiju.

Negujte seksualni život

Seksualnost je veoma važna komponenta braka. Ne dozvolite da vaš seksualni život postane rutina i bračna obaveza. Seks treba da bude nešto u čemu uživate zajedno a nikako obaveza i nešto što morate da uradite. Rešavajte seksualne probleme ako se pojave. Uspostavite komunikaciju u seksu, recite šta želite, pitajte partnera šta on/ona želi, nemojte nikada prekidati međusobno istraživanje. Potrudite se da svremena na vreme unesete nešto novo u vaš seksulani život. Ako nemate inspiraciju, nabavite knjige, idite do seks šopa i isprobajte nešto novo.

 

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Tehnike za ponovno vraćanje seksualnog uzbuđenja

Tehnike za ponovno vraćanje seksualnog uzbuđenja

Tehika fokusiranja na senzacije namenjena je onima koji imaju problema sa nižim stepenom seksualnog uzbuđenja. Ovi problemi su često povezani sa anksioznošću kojoj prethodi uverenje o seksualnoj neadekvatnosti. Suština ove tehnike je da se fokus sa imperativa da seks mora imati pomeri na praćenje senzacija u soptvenom telu pre samog seksualnog čina odnosno tokom predigre. Važno je da predigra ne podrazumeva da do seksualnog odnosa mora doći.

Zabrana seksualnog odnosa

Prvi korak u primeni ove terapijske tehnike je da se par obaveže da će apstinirati od seksualnog odnosa nekoliko nedelja. Logika ovog koraka sastoji se u tome da seksualni problemi obično nastaju usled ometajućih misli tokom seksualne aktivnosti ili pritiska da osoba prikaže svoju seksualnost u najboljem svetlu. Apstiniranjem od seksualnog odnosa partneri uče da se fokusiranju na osećanje zadovoljstva bez prateće anksioznosti o tome kako će izvesti sam seksualni čin.

Fokusiranje na senzacije I

Poštujući zabranu iz prethodnog koraka partneri dobijaju zadatak da kod kuće vežbaju aktivnosti koje izazivaju niži nivo anksioznosti. Instrukcija se sastoji iz toga da partneri samo miluju jedan drugog po telu, isključujući pritom najosetljivije erogene zone grudi i genitalije. Takođe, neki parovi mogu krenuti sa bazičnijim vežbama držanje za ruku ili grljenja u krevetu. Važno je da se ova vežba odigrava u relaksirajućoj atmosferi i laganim tempom. Finalni uspeh je manje verovatan ukoliko se jedan od partnera oseća da ga ovaj drugi požuruje ili je ometen mislima o sledećem postupku. Ova vežba se odigrava 4-7 puta nedeljno u zavisnosti od dogovora sa parom.

Fokusiranje na senzacije II

Kada partneri završe prethodnu fazu ali tako da se ne osećaju anksiozno u vezi sa aktivnostima koje su u okviru nje obavljali (obično nakon 2 nedelje) prelazi se na sledeću. Ova faza je ista kao i prethodna ali uključuje i stimulaciju grudi i genitalija. Važno je da cilj ove kao ni prethodne vežbe nije stvaranje uzbuđenja i dovođenje do orgazma ukoliko dođe do toga savetuje se da se na kratko prestane sa milovanjem dok se uzbuđenje ne stiša. Ono što jeste cilj ove vežbe je fokusiranje na senzacije u telu i sprečavanje ometajućih misli u kojima osoba postavlja sebi pitanja tipa šta ako i slično. Usmerenost je na sada i ovde.

Fokusiranje na senzacije III

Kada se prethodna faza završi bez osećanja anksioznosti dolazi do finalne faze. U ovoj fazi dolazi do zadržavanja penisa u vagini s tim što se preporučuje da muskarac drži penis dok on ulazi u vaginu. Kao i u prethodnim vežbama važno je da nakon osećanja većeg uzbuđenja (u ovom slučaju prederektivnog) partneri olabave tempo dok se ono ne utiša. I ovde se nastavlja sa fokusiranjem na senzacije proizvedene dodirivanjem. Kada jednom uspešno završe ovu fazu, bez osećanja anksioznosti i uznemiravajućih misli, zabrana seksualnog čina se obustavlja.

Tokom procesa izvođenja ovih faza, partneri dobijaju instrukciju da procene svoje seksualne aktivnosti. Na primer, procenjuju stepen sopstvenog zadovoljstva, anksioznosti, količine komunikacije o sopstvenim preferencijama i mogućnost da se fokusiraju na sopstvene doživljaje u telu. Ove informacije su bitne kako bi bilo moguće da se nastavi sa sledećom fazom i pokazuju eventualne znake napretka ili barijera koje mogu da postoje.

Poruka je jasna i dobro istaknuta u svim delovima teksta. Misli o eventualnom seksualnom ,,neuspehu“ i neadekvatnosti koje stvaraju anksioznost negativno utiču na seksualni odnos. Ukoliko se odustane od zahteva za pokazivanjem u idealnom svetlu i pritiska da mora doći do penetracije po svaku cenu i za razliku od toga fokusira na sopstvene senzacije same po sebi to povećava verovatnoću da se seksualno uzbuđenje održava i neguje.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Uloga oca u odrastanju

Uloga oca u odrastanju

Među svojim brojnim ulogama – oca, prijatelja, sina, kolege, kuma – muškarci se često najlošije snalaze kao očevi. Zašto je to tako, šta je uticalo na to da im kostim oca nije po meri i šta to znači za njihovu decu? Ženama rođenje deteta znači kraj procesa pripreme za roditeljstvo. Osim tokom devet meseci trudnoće, mnoge su od njih godinama unapred maštale o majčinstvu, informisale se, priželjkivale.

Drugim rečima, pripremale su se za ulogu mame godinama. Za razliku od njih, smatra se kako muškarac osvešćuje da postaje otac tek kada prvi put ugleda svoje dete. Tek tada on sebe prestane doživljavati kao nečijeg sina i počne se osećati pre svega kao nečiji otac. Dok se na svoju novu ulogu navikne i u potpunosti je prihvati, mogu proći i godine. Za to vreme deca rastu i odrastaju, često uz oca koji je dostupan samo fizički, ne i emotivno.

Priča jedne majke koja će probuditi mnoge roditelje: Gde sam to pogrešila…Priča jedne majke koja će probuditi mnoge roditelje: Gde sam to pogrešila…
Ispovest previše posvećene majke koja detetu ispunjava sve želje – poučna priča koja će mnoge osvestiti u vaspitavanju dece!
Srećom za decu, kostim oca može se promeniti. Dovoljna motivacija da se krene na put promene jesu razlozi koji tate čine važnima za vaspitanje.

Deci je potrebna ravnoteža u odnosu na majčin autoritet (ili izostanak autoriteta), tj. na njen stil vaspitanja. U ranom uzrastu dete koje je naviknuto na pažnju, igru te aktivnu prisutnost tate brže progovori, ranije prohoda i lakše uspostavlja odnose sa vršnjacima. Psiholog Alison Clarke-Stewart svojim je istraživanjem dokazala da su intelektualne veštine veće kod dece čiji su očevi bili uključeni u igru sa njima dok su bili bebe.

Takođe, čak i kada očevi nemaju visoko obrazovanje, njihovo angažovanje u ranom detinjstvu pridonosi bržem razvoju pismenosti dece i visokim akademskim postignućima.

Francuski psihoanalitičar Jacques Lacan smatrao je kako je uloga oca tolika da bi bez njega razvoj govora usledio znatno nakon prve godine. Lacan smatra da beba, zahvaljujući tomu što majka ispunjava većinu njenih potreba, nema osećaj kako je ona osoba za sebe. Svoju mamu doživljava kao deo sebe, deo celine kojoj i sama pripada.

Ta međusobna isprepletenost isključuje govor. Logično je da ne morate govoriti ako se s nekim savršeno razumete, zar ne? Međutim, kada beba shvati da majka i otac dele određeni svet u kojem ona ne prisustvuje, što uviđa na osnovi njihove međusobne interakcije, pojavljuju se prvi znaci frustracije. Ta je frustracija ključni pokretač razvoja govora: dete počinje postupno usvajati govor da bi razrešilo osećaj isključenosti.

Otac je za dečake važan kao model za identifikaciju sa vlastitim polom, a za devojčice kao parametar za razumevanje suprotnog pola. U pubertetu za devojčice tata postaje model koji će potražiti u svom partneru – ili kao što veću sličnost ocu ili kao što veću različitost od svog oca. Za razliku od njih, sinovi od očeva usvajaju modele ponašanja koje posle primenjuju u različitim domenama svog života.

Zašto smo neuspešni u odnosu sa drugim ljudima

Zašto smo neuspešni u odnosu sa drugim ljudima

Ostvarivanje odnosa sa drugim ljudima odnosno ostvarivanje socijalne interakcije je svakodnevna ljudska potreba. Čovek je u svojoj suštini socijalno biće i opstaje jedino ako živi u svakodnevnoj “razmeni” sa drugim ljudima. Ipak, međuljudski odnosu su veoma složeni i često se dešava da neki ljudi imaju poteškoća da dobro funkcionišu u okviru njih iako bi želeli.

Disfunkcionalna uverenja o socijalnom odnosu

Do poteškoća u ostvarenju adekvatnih socijalnih odnosa može doći usled postojanja različitih uverenja, pretpostavki i misli koje imamo u vezi sa ovim aspektom ljudskih aktivnosti. Na primer, možemo imati neka disfunkcionalna uverenja koja se tiču direktno socijalnog odnosa, kao što su ,,Loš sam u komunikaciji sa drugima” ili ,,Drugi ljudi će me izneveriti”. Obično disfunkcionalna uverenja o interpersonalnim odnosima obuhvataju sintezu uverenja o sebi i o drugima. Pa bi onda takva uverenja zvučala na sledeći način: ,,Ja sam bezvredna osoba; ako me ljudi upoznaju saznaće kako sam grozan i odbiće me” ili ,, Ja sam zla osoba; ako mi se ljudi približe, mogu ih samo povrediti”. U terapijskom procesu lakše je otkriti uverenje koje se tiče samog odnosa nego neko dublje uverenje koje uključuje i uverenja o sebi. Osobe koje imaju ovakva uverenja obično praktikuju tzv. sigurna ponašanja koja samo dodatno učvršćuju početna disfunkcionalna uverenja. Kada se to desi može doći do emocionalnih problema kao što su panični poremećaji ili socijalna anksioznost. Sigurna ponašanja mogu sprečiti da dođe do neprijatnosti-na primer, osoba koja se boji da otkrije nešto o sebi će odbiti da podeli intimne informacije sa drugima. U nekim slučajevima sigurna ponašanja mogu dovesti do potvrde disfunkcionalnih uverenja-na primer, osoba koja očekuje da će se prema njoj ponašati neprijateljski i sama se ponaša neprijateljski prema drugima pa dobije potvrdu za svoje mišljenje kada joj drugi vrate istom merom. Ovde se ,paradoksalno, disfunkcionalnim odnosom prema drugima štitimo od drugih.

Manjak poverenja

Negativan stav o poverenju u interpersonalnim odnosima podrazumeva očekivanje osobe da će biti povređena ili izneverena ukoliko veruje drugima (npr. ,,Ako se pouzdam u nekog, ne mogu biti siguran da me neće izdati“, ,,Ako pokazem nekom da sam ranjiv, drugi će me iskoristiti i povrediti.“). Disfunkcionalna uverenja koja se javljaju u vezi sa poverenjem su:,, Ljudima ili možeš potpuno verovati ili im uopšte ne možeš verovati.“ ili ,,Ako te neko jednom izda, to zanči da će svaki put isto uraditi“.

Uverenja o bliskosti

Disfunkcionalna uverenja o bliskosti u interpersonalnim odnosima mogu biti povezani sa bazičnim uverenjima o sebi i drugima, na primer: ,, Ako ljudi upoznaju pravog mene, shvatiće koliko sam loš i odbiće me”.Česta su i iracionalna uverenja o asertivnosti koja imaju veze sa stavom prema svojim i tuđim potrebama. Na primer:,, Potrebe drugih ljudi su važnije od mojih potreba.”ili ,,Ako izrazim svoje želje, drugi ljudi me neće voleti i misliće loše o meni”.

Treba shvatiti da održavanje iracionalnih uverenja o različitim aspektima socijalne interakcije utiče i na disfunkcionalne načine ponašanja koja uskraćuju razvijanje socijalnih veština i odnosa sa drugima. Na terapiji je glavni cilj zameniti iracionalna uverenja racionalnim a zatim i formirati funkcionalna ponašanja koja su u skladu sa njima.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

Insomnija i kako se izboriti sa nesanicom

Insomnija i kako se izboriti sa nesanicom

Nesanica nastaje usled povećanog stanja budnosti čiji uzrok mogu biti svakodnevna briga, konzumiranje određenih supstanci koje podstiču budnost ili nedovoljna dnevna aktivnost. Odmor i spavanje je jedna od bazičnih potreba organizma bez koje nema optimalnog funkcionisanja. Nesanica čini da se preko dana osećate loše, prema tome teže trpite i svakodnevni stres s kojim se suočavate na poslu, u porodici, uopšte u socijalnoj sredini. U daljem tekstu biće reči o tome kako se izboriti sa nesanicom.

Ne nosite brigu u spavaću sobu. U današnje vreme da bismo preživali moramo mnogo da radimo te većinu svog aktivnog vremena provodimo na poslu. Većina savremenih poslova sa sobom povlače odgovornost, efikasno delovanje u svakom trenutku, planiranje unapred, dobar odnos sa podređenima i nadređenima, završavanje radnih zadataka u što kraćem vremenskom roku. Kada smo na poslu pritisak je konstantan ali sa druge strane dešava se da sve svoje probleme ponesemo kući i da ih ponovo oživljavamo pred spavanje. Dakle, ono što je bitno zapamtiti je da nikako ne nosimo svoje probleme sa sobom u našu spavaću sobu. Oživljavanje problema sa posla aktivira organizam i mi ne možemo da stišamo tu aktivaciju na nivo kakav je potreban za spavanje. Problemi su za kancelariju nikako za prostor u kome živimo a posebno za prostor u kome spavamo, odmaramo se i relaksiramo.

Ne unosite supstance koje podstiču budnost. Akohol, kafa, hrana i druge supstance koje održavaju organizam budnim ako se unose neposredno pred spavanje mogu biti direktni uzrčnici nesanice. Važno je znati da ove supstance ne treba unositi kasnije od 4-6 sati pre vremena kada ste planirali spavanje.

Izbegavajte spavanje tokom dana. Ukoliko spavate preko dana nećete biti dovoljno umorni za noćno spavanje. Normalno je da zadremate ali ne više od 30 do 45 minuta sve više od toga škodiće vašem noćnom snu.

Bavite se fizičkim aktivnostima. Vežbanjem ne samo što ćete postići da se bolje osećate, postići da budete u formi, smanjiti napetost već će te obezbediti i bolji san. Fizičko vežbom postižete tzv. zdravi umor koji će vam sigurno osigurati i zdrav san. Važno je da ne vežbate 2 sata pred spavanje jer je organizmu potreban određeni period da se iz stanja aktiviteta vrati u normalu.

Ustalite ritam ustajanja i odlaska na spavanje. Ako kasno legnete i rano ustanete, verovatno ćete ustati sa manjkom energije, nakon toga obavljaćete sve aktivnosti znatno teže a verovatno ćete odspavati dobrih 2-3 sata preko dana, što će opet dobrineti da legnete kasnije i tako u krug. Ako želite da lakše zaspite držite se nekog ustaljenog ritma ustajanja i odlaska u krevet, nakon nekog vremena organizam će se sam navići na njega i automatski ćete padati u san.

Da rezimiramo: Nesanica nije nikakav veliki problem ona se lako rešava jednom rutinom koju treba uvesti u svoj život a koja uopšte nije rutina u lošem smislu te reči već održava jedan zdrav način življenja i omogućava produktivnost. Dakle, bavite se fizičkim aktivnostima u toku dana, izbegavajte dnevne dremke ili ih ograničite, ne uzimajte supstance koje podstiču budnost neposredno pred spavanje, ustalite ritam ustajanja i odlaska u krevet a svoje dnevne brige ostavite tamo odakle ste ih pokupili.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik