Psihoterapija Архиве

Категорија: Psihoterapija

Psihoterapija | Psihoterapeut | Psihijatar | Dr Milan Popović > Psihoterapija

Depresija i simptomi depresije

Posted on 27. јуна 2022.27. јуна 2022. by Dr Milan Popović

Depresija i simptomi depresije

Tabela 4.5.2.1 prikazuje DSM-IV i ICD-10 simptome za dijagnozu major depresije, koji se u velikoj meri preklapaju sa dimenzionim skalama na slici 4.5.2.1. Pojedinačni simptomi moraju biti prisutni tokom većeg dela dana, skoro svaki dan tokom epizode. Kendler i Gardner su pokazali da je rizik od razvoja nove major depresivne epizode (trajanja od najmanje 14 dana) jednako visok kod pacijenata sa major depresivnim simptomima koji traju od 5 do 13 dana i onih sa trajanjem od 14 do 59 dana.

Istraživanje Kendlera i Gardnera je takođe pokazalo da pacijenti sa subkliničkim kvantitetom depresivnih simptoma (tj. manje od 5 od ukupno 9 DSM-IV simptoma pobrojanih u tabeli 4.5.2.1 ili manje od minor depresije na slici 4.5.2.1) imaju isti rizik od razvoja major depresivne epizode kao pacijenti sa potpuno ispunjenim simptomatskim kriterijumima za major depresiju. Pokazano je da približno 50% pacijenata koji potpuno ispunjavaju kriterijume za ICD-10 kategoriju blage depresije takođe potpuno ispunjava kriterijume za DSM-IV major depresiju.

Tabela 4.5.2.1: Depresivni simptomi – DSM-IV i ICD-10

Simptomi depresije	DSM-IV	ICD-10
1. Depresivno raspoloženje tokom većeg dela dana, skoro svaki dan	+	+
2. Naglašeno smanjenje interesovanja ili zadovoljstva u svim ili skoro svim aktivnostima, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan	+	+
3. Gubitak energije ili umor skoro svaki dan	+	+
4. Gubitak samopouzdanja ili samopoštovanja	–	+
5. Bezrazložno osećanje preterane ili neodgovarajuće krivice, skoro svaki dan	+	+
6. Rekurentne misli o smrti ili suicidu, ili bilo kakvo suicidalno ponašanje	+	+
7. Smanjena sposobnost razmišljanja ili koncentrisanja ili nesposobnost donošenja odluka, skoro svaki dan	+	+
8. Psihomotorna agitacija ili retardacija, skoro svaki dan	+	+
9. Insomnija ili hipersomnija, skoro svaki dan	+	+
10. Promene apetita (smanjenje ili povećanje, sa pratećim promenama telesne težine)	+	+

Kako bi se ilustrovalo na koji način se depresivna epizoda razvija u kontinuumu depresivnih simptoma od prvih prodroma (introverzije) do major depresivne epizode, u boksu 4.5.2.1 je prikazan laički opis. Ove autobiografske beleške Williama Styrona (1925-2006) opisuju njegovu prvu depresivnu epizodu u 60-oj godini. Kao što je pokazano, simptom anksioznosti (nije uključen u DSM i ICD dijagnostičke kriterijume) je vrlo važan simptom major depresije od njenog samog početka. Kada su se pojavili suicidalni impulsi, on je primljen u bolnicu.

Stadijumi – od smanjenog osećaja dobrog zdravlja, preko blage depresije, do major depresije bez psihotičnih crta

Major depresija sa ili bez melanholije

Negativna uverenja, kao što su „gubitak samopoštovanja“ i „neodgovarajuća krivica“ su među najspecifičnijim, sržnim simptomima major depresije. Neodgovarajuća krivica može biti doživljena kao kazna za prošla nedela (pre tekuće depresivne epizode). Najčešći element negativnih uverenja je osećaj gubitka, koji je udružen sa niskim samopoštovanjem koje se doživljava retrospektivno. Simptom koji najbolje odvaja anksiozna stanja i major depresivni poremećaj jeste osećaj krivice.

Međutim, anksiozna stanja sa napetošću i panikom su važni simptomi depresije. Anksioznost je jedan od glavnih ajtema Hamiltonove skale. Pacijenti koji pate od subkliničke depresije doživljavaju manju anksioznost nego pacijenti sa major depresijom. Drugi važan simptom depresije je emocionalno i socijalno povlačenje.

I u DSM-IV i u ICD-10 depresivna stanja mogu dalje biti specifikovana kao melanholični ili somatski sindromi. U ranijim deskripcijama (uključujući Frojdovo „Jutro i melanholija“), endogena ili somatska depresija se razlikovala od psihogene ili reaktivne depresije po „ranom jutarnjem buđenju“ i „pogoršanju depresije ujutru“. Ova dva znaka su jedine crte somatske ili melanholične depresije koje nisu uključene u listu simptoma u tabeli 4.5.2.1. Striktno govoreći, dnevna varijacija simptoma nije simptom sama po sebi, već opis fluktuacije. „Najsomatskiji“ simptom u tabeli 4.5.2.1 jeste promena telesne težine. Suicidalne ideje su često prisutne kasno noću, kada se pojača anksioznost.

Merenje socijalnog ponašanja i subjektivnog distresa je pokazalo da je akutna depresija jedno od glavnih oboljenja koje dovodi do distresa i nesposobnosti. Stalna mentalna patnja i suicidalni simptomi snažno utiču na kvalitet života. Suicidalni rizik u major depresiji je naročito visok kada se psihomotorna retardacija poboljša tokom tretmana. Lekar i okolina tipično primećuju poboljšanje pre pacijenta, jer se psihomotorna retardacija poboljšava pre osećaja bespomoćnosti i stanja raspoloženja. Rizik je naročito visok kod socijalno izolovanih ljudi. Major depresija sa sobom nosi najveći suicidalni rizik od svih mentalnih poremećaja, i kod svih pacijenata sa major depresijom se mora proceniti rizik od suicida. Pokazano je da pacijenti sa unipolarnom depresijom imaju veće stope suicida nego pacijenti sa bipolar I i bipolar II poremećajem. Međutim, nisu primećene razlike u intenzitetu simptoma između unipolarnih i bipolarnih pacijenata.

Major depresija sa psihotičnim crtama

Prema DSM-IV i ICD-10, termin „psihotična depresija“ nije sinonim za endogenu ili melanholičnu depresiju. Ovo se slaže sa Hamiltonom koji koristi termin „psihoza“ govoreći o težini simptoma. Kao što Hamilton tvrdi, „…shizofreni pacijent, koji ima deluzije nije obavezno teži od onog koji ih nema, ali depresivni pacijent koji ih ima je mnogo teži…“

Rekurentna depresija

Rekurentna major depresija

Nakon jedne epizode major depresije, oko 85% pacijenata doživljava rekurentne epizode. Dok je prva epizoda major depresije često isprovocirana negativnim životnim događajima, kao što su gubitak posla, penzionisanje, razvod, naredne epizode su često neprecipitirane (ali pozitivni životni događaji takođe mogu isprovocirati depresiju). Tipično, kod rekurentnih depresija se povećava frekvenca i trajanje sukcesivnih epizoda.

Rekurentna kratkotrajna depresija

Simptomi rekurentne kratkotrajne depresije, koje je prvi opisao Angst, slični su onima u major depresiji, i po broju, i po težini. Rekurentna kratkotrajna depresija je stanje major depresije koje traje 2-3 dana. Ova dijagnoza nije potpuno prihvaćena u DSM-IV, ali je uključena u ICD-10. Treba je razlikovati od rekurentnog suicidalnog ponašanja, na primer kod pacijenata sa graničnim poremećajem ličnosti.

Sezonska depresija

Sezonska depresija se najčešće viđa zimi, ređe leti. U DSM-IV, sezonska depresija je usvojena kao specifičnost (a ne kao dijagnostička kategorija) koja se može javiti ne samo u rekurentnoj depresiji, već i u bipolarnom poremećaju. Sezonske epizode (npr. zimska depresija) treba da brojem prevazilaze sve druge nesezonske depresivne epizode kod istog pacijenta. U ICD-10 sezonska depresija je kratko pomenuta, ali samo u aneksu za poremećaje pod razmatranjem.

Prema DSM-IV, simptomi sezonske depresije su slični kao kod major depresije. Međutim, pokazalo se da se simptomi razlikuju od onih u major depresiji, sa hipersomnijom, prejedanjem, žudnjom za ugljenim hidratima i porastom telesne težine (simptomi koji se često povezuju sa atipičnom depresijom).

Atipična depresija

DSM-IV atipična depresija je specifikum koji se može primeniti i na major depresiju i na bipolarni poremećaj, kao i distimiju. Sržna karakteristika je reaktivnost raspoloženja (tj. poboljšanje raspoloženja kao odgovor na stvarne ili potencijalne pozitivne događaje), dok su udruženi simptomi hipersomnija, pojačan apetit i dobijanje na težini, osećaj težine u rukama ili nogama i preosetljivost na odbacivanje. Pokazano je da se reaktivnost raspoloženja češće viđa kod bipolar II poremećaja nego u unipolarnom depresivnom poremećaju.

Izvor: Oxford udžbenik

Kanabis, marihuana, zavisnost

Posted on 27. јуна 2022.27. јуна 2022. by Dr Milan Popović

Kanabis, marihuana, zavisnost

Kanabis (trava, marihuana) je derivat biljke Cannabis sativa. Konzumiraju se osušeni delovi biljke (marihuana ili trava) ili smola koju luče cvetovi ženskih biljaka. Kanabis sadrži nekoliko farmakološki aktivnih supstanci, od kojih najsnažnije psihoaktivno dejstvo ima δ-9-tetrahidrokanabinol. Farmakološka dejstva kanabisa su verovatno posledica interakcije sa specifičnim kanabinoidnim receptorima u centralnom nervnom sistemu. Endogeni ligand za ove receptore je verovatno anandamid.

EPIDEMIOLOGIJA

U nekim delovima severne Afrike i Azije produkti kanabisa se koriste na sličan način kao alkohol u zapadnom društvu. U Severnoj Americi i Britaniji je široko rasprostranjena povremena upotreba kanabisa. Procenjuje se da je oko trećine populacije SAD-a koristilo kanabis najmanje jednom tokom života, a oko 13% su trenutni korisnici. Oko 60% odrasle populacije starosti od 26-34 godine je prijavilo neku vrstu upotrebe kanabisa tokom života. Čini se da većina korisnika ne uzima druge ilegalne droge, ali je česta udružena konzumacija alkohola.

KLINIČKI EFEKTI

Efekti kanabisa variraju sa dozom, individualnim očekivanjima i raspoloženjem i socijalnim okruženjem. Korisnici sebe nekada opisuju kao „high“, ali, slično alkoholu, izgleda da kanabis potencira već postojeće raspoloženje. Korisnici prijavljuju povećano uživanje u estetskim doživljajima i distorziju percepcije vremena i prostora. Može se javiti crvenilo očiju, suvoća usta, tahikardija, iritacija respiratornog trakta i kašalj. Intoksikacija kanabisom predstavlja veliki rizik za vozače.

NEŽELJENA DEJSTVA

Nisu dokazani ozbiljni neželjeni efekti povremene upotrebe malih doza kanabisa. Iako nema sigurnih dokaza za teratogenost, kanabis nije bezbedan u prvom trimestru trudnoće. Dim inhaliranog kanabisa iritira respiratorni trakt i potencijalno je kancerogen.

Najčešće psihičko neželjeno dejstvo akutne upotrebe kanabisa je anksioznost. Nije retka ni blaga paranoidna ideacija pri uzimanju viših doza. Retko se javljaju toksično konfuzno stanje i psihize bez poremećaj svesti. Nije jasno u kojoj meri su psihotične reakcije posledica individualne predispozicije, a u kojoj specifična reakcija na farmakološko dejstvo droge.

KANABIS I ŠIZOFRENIJA

Pitanje je da li hronična upotreba kanabisa može predisponirati šizofreniju. Andreasson et al. (1987) su pratili 45570 Šveđana volontera tokom 15 godina,koji su koristili marihuanu. Našli su da je relativni rizik od razvoja šizofrenije bio 2,5 puta veći kod subjekata koji su koristili kanabis, dok je relativni rizik kod teške upotrebe kanabisa bio veći 6 puta. Iako ovi podaci sugerišu da upotreba kanabisa može biti faktor rizika za razvoj šizofrenije, moguće je da su osobe predisponirane za razvoj šizofrenije takođe predisponirane i za zloupotrebu kanabisa. Sa većom sigurnošću je utvrđeno da kanabis može modifikovati sliku već uspostavljenog šizofrenog poremećaja, u smislu češćeg doživljavanja psihotičnih epizoda i relapsa.

Takođe, hronična upotreba kanabisa može dovesti do stanja apatije i ravnodušnosti (amotivaciono stanje). Međutim, ova pretpostavka nije potvrđena epidemiološkim studijama. Moguće je da ovi simptomi i znaci odražavaju hroničnu intoksikaciju.

TOLERANCIJA I ZAVISNOST

Postoje dokazi da se tolerancija na kanabis može javiti kod izloženosti visokim dozama kanabisa tokom dugog vremenskog perioda, ali se mnogo ređe viđa kod povremene upotrebe kanabisa ili upotrebe manjih doza kanabisa. Nagli prekid upotrebe visokih doza kanabisa dovodi do sindroma razdražljivosti, nauzeje, insomnije i anoreksije. Ovi simptomi su generalno blagi. Epidemiološki podaci pokazuju da ogromna većina korisnika kanabisa ne zloupotrebljava kanabis i ne razvija zavisnost.

Izvor: Oxford udžbenik

Distimija kao poremećaj raspoloženja

Posted on 19. јуна 2022.19. јуна 2022. by Dr Milan Popović

Distimija kao poremećaj raspoloženja – hronična depresija

DISTIMIJA je oblik koji bi odgovarao „maloj depresiji“ (minor depressive episode), ali i nekadašnjem obliku koji se označavao kao subdepresija, odnosno neurotična depresija. Smatra se da je prevalenca ovog poremećaja 2% kod muškaraca i 4% kod žena (po nekim autorima i 6%). Klinička slika distimije je dobrim delom identična klasičnoj slici razvijene depresije, samo što su simptomi manje uočljivi i ne zadovoljavaju kriterijume za tzv. rekurentni depresivni poremećaj (odgovaraju kriterijumima ranije opisanim za umerenu ili tešku depresiju uz ponavljanje faza). Međutim, 10% ovih bolesnika može da razvije sliku tzv. velike depresije, i to je tzv. dupla depresija.

Hronična depresija

Radi se o hroničnom depresivnom raspoloženju koje može da traje mesecima, pri čemu osobe imaju periode od nekoliko dana ili nedelja kada sebe opisuju kao zdrave (ali ne duže od 2 meseca za period od 2 godine). To je karakteristična fluktuacija raspoloženja, koja se nekada može dogoditi i u toku jednog dana (iz veselog raspoloženja lako briznu u plać i obrnuto). Ipak, većinu vremena se osećaju umornim, depresivnim, sve im predstavlja napor i ništa im ne donosi uživanje. I ovde se pojavljuje gubitak ili povećanje apetita, insomnija ili hipersomnija, gubitak energije ili hronično zamor, nizak nivo samopoštovanja i osećanje neadekvatnosti, ponavljane misli o smrti. Bolesnik je često „u suzama“, ima pesimističan stav prema budućnosti.

O distimiji

Ponekad depresija ne pada u oči toliko poremećajem raspoloženja, koliko gubitkom zadovoljstva u uobičajenim životnim zbivanjima. Gubi se spontanost, a svaka aktivnost zahteva poseban napor i pruža manje zadovoljstva nego pre. Osoba se ne oseća duševno bolesnom, ali se ne oseća ni ugodno ni dobro, bezvoljan je, snižene inicijativne i preterano umoran. Ima slabu koncentraciju i teškoće u donošenju odluka. Realne brige i somatske žalbe su stalno prisutne u svesti. Bolesnik je često ljut, razdražljiv, pun srdžbe i različitih žalbi. Osoba sa ovim tipom depresije radi svoj posao (ali manje efikasno nego ranije), izvršava obaveze i svojim poznanicima izgleda relativno normalno (mada je prisutno i socijalno povlačenje). Međutim, za nju samu, a i za njene najbliže, nešto se promenilo, naročito u domenu kognitivnog, odnosno socijalnog finkcionisanja.

Slična klinička slika se viđa i kod maskirane depresije.

Ponekad postoje i simptomi klasične depresivne faze, pa se to onda obeležava kao „dupla depresija“.

Znaci distimije

Prema DSM-IV kriterijumi za distimični poremećaj, pored depresivnog raspoloženja koje treba da postoji većinu dana u periodu od najmanje 2 godine, obuhvataju i najmanje 2 od sledećih 6 znakova:

a) slab ili prekomeran apetit

b) insomnia ili hipersomnia

c) slabost energije ili zamor

d) slabo samopoštovanje

e) slaba koncentracija ili teškoće u donošenju odluka

f) osećanje bespomoćnosti

Izvor: Nepoznati autor

Ljutnja i bes

Posted on 3. јуна 2022.3. јуна 2022. by Dr Milan Popović

Ljutnja je neizostavni deo našega emocionalnoga i socijalnog sveta. Tokom dana ulazimo u interakcije s različitim ljudima od kojih neke nisu prijatne. Povremeno se ljudi prema nama ponašaju nepravedno, uvrede nas ili nas iritiraju. Ponekad nam čak prete i napadnu nas.

Ljutnja je normalna, ljudska, emocionalna reakcija koju doživljavaju svi ljudi bez obzira na uzrast. Naime, ljutnja je jedna od emocija koje se pojavljuju unutar prvih nekoliko meseci života, što znači da od vrlo ranog doba svi ponekad osećamo ljutnju. Ljutnja se uopšteno smatra negativnom emocijom. Većina ljudi ljutnju smatra nepotrebnim osećajem i ne vole biti predmet ljutnje drugih. Zašto je to tako? Najpre zato što ljudi vrlo često mešaju pojmove ljutnja i agresivnost, a često ih i zamjenjuju. Međutim, razlika između njih vrlo je bitna.

Kada se javlja ljutnja

Ljutnja je doživljaj koji se pojavljuje kao reakcija na zamišljenu ili stvarnu nepravdu, bol ili frustraciju. Pomaže nam u upoznavanju sebe samih, pokazuje što nam je važno, jer samo ono što nam je važno izazvat će našu reakciju. Isto tako ljutnja pokazuje što mi lično doživljavamo kao nepravdu. Ljutnja nas i pokreće. Ona unutrašnjim procesima priprema telo za konkretnu akciju. Ti procesi organizmu daju brzinu, okretnost, spretnost, energiju i snagu potrebnu za reagovanje. Bez njih ne bismo se pokrenuli i rešavali brojne probleme u našem životu. Ljutnja, upravo zbog toga što može biti vrlo snažna, zahteva intenzivno i brzo bavljenje problemom i na taj način potstiče promene i komunikaciju. Dakle, ljutnja sama po sebi zapravo nije negativna. Problemi nastaju zbog načina na koji svoju ljutnju izražavamo.

Agresivnost i bes

Agresivnost (verbalna ili fizička) mogući je splet ponašanja kojima se koristimo kada smo ljuti, a usmeren je na izazivanje štete, osvetu ili uopšteno na izazivanje bola. Agresija je povezana s nasiljem, kriminalom, zlostavljanjem u porodici, razvodom braka, nesređenim međuljudskim odnosima, lošijim obavljanjem posla, lošijim zdravljem (glavobolje, visoki pritisak, srčani udar…), emocionalnim poremećajima itd. Agresija kao pogrešan odgovor na osećaj ljutnje postaje sve veći problem u društvu. Stope kriminala, ubistava, nasilja u porodici i silovanja su zabrinjavajuće. Nasilja ima čak i u krugu porodice, gde bismo trebali imati svoj mali „zaklon“ i sigurno mesto. Već i mala deca pokazuju agresivno ponašanje.

Agresivna deca

Agresivna deca obično dolaze iz „razorenih“, agresivnih, nasilnih domova. Kada bismo mogli pritisnuti jedan tajno dugme kojim bismo eliminisali svaku osobu koju želimo, bez ikakvih posledica, 69% muškaraca i 56% žena izjavilo je da bi to učinili – pokazalo je jedno psihološko istraživanje. Možemo li kontrolirati svoju ljutnju tako da je ne pokazujemo kao agresiju? Normalno je osećati ljutnju i to se događa kod svih ljudi. Ljutnja je snažna emocija i nije je lako kontrolisati, pogotovo ako nas tome niko nije naučio ili nas je naučio pogrešno. Međutim, možemo naučiti dobre, korisne načine kako se nositi s osećanjem ljutnje, koji neće škoditi ni nama niti ljudima oko nas. Doživljaji ljutnje nikada nisu opravdanje za agresiju.

Kontrolisanje ljutnje

Učeći da kontrolišemo ljutnju, izbegavamo mogućnost da ljutnja počne kontrolisati nas i naš život. Ako nismo naučili kako se na konstruktivan način nositi s ljutnjom, verovatno ćemo upasti u jednu od dve poznate kategorije ljudi: gutači ili eksplozivci. Gutači se nisu oslobodili ljutnje, oni su je potisnuli i zapravo su opasni jer bi kad – tad mogli eksplodirati. Povod eksploziji je najčešće situacija koja sama po sebi ne bi izazvala tako snažnu reakciju. Eksplozivci su oni kod kojih je osećanje ljutnje čvrsto povezan sa agresivnim ponašanjem. Sve to ostavlja malo vremena za razmišljanje o izbegavanju agresije – lavina jednostavno krene i poruši sve pred sobom. Koji su to upozoravajući znakovi? – 1. Osoba ima „kratak fitilj“, svakodnevno je nervozna i lako se razbesni, 2. Osoba je sklona pretnji sa fizičkim obračunom, 3. osoba je sklona alkoholu ili drogama , 4. Osoba ulazi u opasne ili riskantne situacije (npr. prebrza vožnja), 5. Osoba već ima istoriju agresivnog ponašanja uključivši i ono prema životinjama, 6. Osoba nosi oružje i fascinirana je oružjem, 7. Osoba se druži s agresivnom grupom i 8. Osoba je i sama bila žrtvom nasilja.

Zakažite psihoterapiju

Izvor: Psihopatologija svakodnevnog života, Marko Munjiza

Višestruka ličnost. Poremećaj višestruke ličnosti

Posted on 1. јуна 2022.2. јуна 2022. by Dr Milan Popović

Višestruka ličnost

Višestruka ličnost. Ni jedan psihijatrijski poremećaj nije izazvao više kontraverzi kao što je to ovaj. Do skora se smatralo da su psihijatri „izmislili“ ovaj poremećaj.

Definicinja. Višestruka ličnost

Predstavlja kompleksan, hronični, disocijativni poremećaj koji karakterišu izmene sećanja i identiteta. Od drugih psihijatrijskih poremećaja se razlikuje po kontinuiranoj koegzistenciji relativno stabilnih, ali naizmeničnih, subjektivno odvojenih identiteta, i povratnih epizoda iskrivljavanja sećanja, otvorene amnezije, ili oboje.

Epidemiologija višestruke ličnosti

Obično počinje u detinjstvu, ali se dijagnostikuje kasnije u adolescenciji. Češće se javlja medju osobama ženskog pola.

Etiologija višestruke ličnosti

Nastaje kao posledica traume, pri čemu obolela osoba ima sposobnost i kapacitet za korišćenje mehanizma disocijacije. Medjutim, trauma je nužan, ali ne i dovoljan činilac za nastanak poremećaja . Traumatska doživljavanja su uglavnom povezana sa fizičkim i sex zlostavljanjem u detinjstvu , pri čemu dete nema sposobnost i kapacitet da se brani ili prilagodjava. Ona mogu dovesti do mnoštva konflikata počev od krivice (zbog eventualno doživljenog sex uzbudjenja). Što znači da u osnovi poremećaja leže intrapsihički konflikti ili deficiti, povezani sa traumatskim doživljavanjima.

Nedostatak osobe iz okoline koje umiruju i kojima se dete može obratiti je glavni činilac koji doprinosi deficitu kao faktoru u razvoju višestruke ličnosti.

Deca i višestruke ličnosti

Deca koja odrastaju u porodicama u kojima ih roditelji zlostavljaju nemaju umirujuće negovatelje. U odsustvu takvih osoba žrtve se obraćaju svojim mučiteljima i u odraslo doba traže partnere koji će nastaviti „igru“. Zlostavljana deca počnu da veruju da je siledzijski roditelj bolji nego odsustvo roditelja. Predvidljivost ovakvih odnosa pomaže im da se odbrane od pretnje napuštanja. Ponavljanje traumatskih odnosa je primer pokušaja da se ovlada pasivno doživljenom traumom. Žrtve teže da imaju više kontrole nad onim što je bilo izvan njihove kontrole kad su bili deca.

Intergeneracijske dimenzije seksualnog zlostavljanja : roditelji koji zlostavljaju decu uglavnom su i sami bili žrtve zlostavljanja. U mnogim slučajevima su besni što im je nevinost oduzeta u tako nežno doba, pa doživljavaju duboku zavist prema nevinosti svoje dece. Zato, zlostavljajući ih , zavidljivo napadaju i upropašćavaju ono što im je na sličan način bilo oduzeto.

Kada se pacijenti sa višestrukom ličnošću sećaju svojih trauma iz detinjstva, često sebe krive nazivajući se „kurvama „ i „droljama“ , koje zaslužuju ono što su dobili; a to im je „kazna“ što su bili loši. Ovaj stid i krivica mogu se objasniti introjektivnom identifikacijom sa „lošim roditeljima“. Oni se samookrivljavaju, što se može shvatiti kao očajnički pokušaj „osmišljavanja“ užasne situacije. Za malu decu je verovanje da je svet zlo mesto vrlo onespokojavajuća, pa zato veruju da su njihovi roditelji u osnovi dobri ljudi kojim je stalo do njihovih interese, što traumatičnom iskustvu daje više smisla. Kada terapeuti pokušavaju da ubede pacijente da nisu krivi, ovi se osećaju neshvaćenim.

Klinička slika poremećaja višestruke ličnosti

Osnovna karakteristika ovog poremećaja je postojan je u jednoj osobi dve ili više odvojenih ličnosti ili stanja ličnosti, od kojih je svaka dominantna u odredjenom trenutku.

U klasičnim slučajevima postoje dve potpuno odvojene ličnosti, au drugom samo jedna ličnost i jedno ili više stanja ličnosti. Svaka od ovih ličnosti je kompleksana , sa jedinstvenim osećanjima, obrascima ponašanja i socijalnim odnosima koji odredjuju prirodu postupaka u trenucima dominiranja. Prelaz od jedne ka drugoj ličnosti je iznenadan i često povezan sa psihosocijalnim stresom.

Kliničke komplikacije nisu česte, a kada se jave onda se radi o : prolaznim psihotičnim reakcijama, psihoseksualnim poremećajima, poremećajima kontrole impulsa, samopovredjivanju, pokušajima suicida, heteroagresivnom ponašanju uz moguću zloupotrebu dece, napad ili silovanje, zavisnost od PAS.

Dijagnoza višestruke ličnosti

Poremećaj je redak , a osnovnu karakteristiku predstavlja postojanje dve ili više ličnosti u jednoj osobi, pri čemu je samo jedna evidentna u odredjenom vremenu. Svaka ličnost je potpuna, sa sopstvenim sećanjima, ponašanjem i sklonostima

Najčešće se javljaju dve ličnosti pri čemu je jedna dominantna, ali ni jedna nema pristup sećanjima druge i one su skoro uvek nesvesne jedna druge. Prva promena iz jedne ličnosti u drugu je nagla i tesno povezana sa traumatskim dogadjajima. Promene se mogu javiti u terapijskoj seansi (hiponza, relaksacija,abreakcija).

Diferencijalna dijagnoza poremećaja višestruke ličnosti

Depresija, neurotski poremećaji, poremećaji ličnosti , ScH, zloupotreba PAS, bipolarni poremećaj, temporalna Epi, grand mal Epi, nesposobnost učenja, moždani tumori , moždani organski psihosinrdom. Takodje je moguće udruživanje sa graničnim poremećajem ličnosti.

Lečenje poremećaja višestruke ličnosti

Hipnoterapija kognitivnog i psihodinamičkog pristupa.

Izvor: Nepoznat autor

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje

Posted on 23. маја 2022.3. јуна 2022. by Dr Milan Popović

Major depresija sa ili bez melanholije

Depresija – simptomi, uzroci i lečenje. Negativna uverenja, kao što su „gubitak samopoštovanja“ i „neodgovarajuća krivica“ su među najspecifičnijim, sržnim simptomima major depresije. Neodgovarajuća krivica može biti doživljena kao kazna za prošla nedela (pre tekuće depresivne epizode). Najčešći element negativnih uverenja je osećaj gubitka, koji je udružen sa niskim samopoštovanjem koje se doživljava retrospektivno. Simptom koji najbolje odvaja anksiozna stanja i major depresivni poremećaj jeste osećaj krivice.

Major depresija sa psihotičnim crtama

Rekurentna depresija

Rekurentna major depresija

Rekurentna kratkotrajna depresija

Sezonska depresija

Atipična depresija

Izvor: Oxfordski udžbenik

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

Posted on 7. маја 2022.2. јуна 2022. by Dr Milan Popović

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija je najviše proučavana psihoterapija u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem. Ova terapija je pokazala efikasnost i u tretmanu osnovnog anksioznog poremećaja ali i u tretmanu komorbidnih (najčešće depresije i drugih anksioznih) poremećaja. Ostali psihoterapijski modaliteti, kao što su psihoanalitički orijentisane terapije, relaksacija (bez izlaganja fobičnim situacijama), upravljanje stresom, hipnoza i sl, nisu dovoljno proučavani u rigoroznim kliničkim studijama pa se ne može sa sigurnošću diskutovati o njihovoj efikasnosti u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem.

KBT i REBT psihoterapija

Kognitivno-bihejvioralni tretman je psihoterapijski pravac koji je prvenstveno orijentisan ka umanjenju simptoma anksioznosti. Cilj tretmana je da se pacijenti edukuju kako da identifikuju, procene, kontrolišu i modifikuju svoja iracionalna uverenja i disfunkcionalna ponašanja. Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija uobičajeno počinje sa jednom ili više psihoedukativnih seansi.

Ciljevi ovih seansi su da pacijent nauči da pravilno identifikuje simptome anksioznosti i agorafobije i da dobije adekvatna objašnjenja koja su vezana za njihovu pojavu. Pri tome se naročita pažnja poklanja učenju A-B-C modela etiologije mentalnih poremećaja, odnosno, kako u određenim situacijama pogrešna uverenja mogu usloviti pojavu straha i njegovih simptoma. U daljem toku kognitivno-bihejvioralne terapije pacijenata sa anksioznim poremećajma sledi kognitivna restrukturacija. Ona se odnosi na korekciju pogrešnih (iracionalnih) uverenja koja imaju pacijenti. Kognitivna restrukturacija se fokusira na promenu precenjenog doživljaja opasnosti i dekatastrofizaciju doživljaja koji se odnosi na ideju o nemogućnosti podnošenja simptoma.

Tehnike KBT i REBT psihoterapije

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji postoji široki spektar tehnika koje se koriste za modifikaciju iracionalnih razmišljanja i disfunkcionalnih ponašanja. Pokazalo se da samo verbalno objašnjavanje nije dovoljno efikasno za promenu iracionalnih uverenja i disfunkcionalnih ponašanja. Zbog toga se od početka terapije praktikuju bihejvioralni eksperimenti, odnosno izlaganje. Zadatak pacijenata je da se samostalno, hijerarhijski postepeno, svakodnevno izlažu fobogenim situacijama, počev od situacija koje izazivaju najmanji strah da bi se došlo do situacija koje izazivaju najveći strah. Pod fobogenim situacijama se podrazumevaju spoljašnje situacije, kao i telesne senzacije koje se javljaju.

Sličan terapijski princip se primenjuje u promeni disfunkcionalnih ponašanja koja se odnose na izbegavanje fobičnih situacija. Suština fobičnog izbegavanja je težnja pacijenta da ne doživi simptome u situacijama u kojima ih je ranije doživljavao ili u situacijama u kojima pretpostavlja da bi ih mogao doživeti, a sve zbog iracionalnog uverenja da su opasni ili nepodnošljivi. Na početku se sa pacijentom napravi hijerarhijska lista situacija koje se izbegavaju, polazeći od situacija koje se „lakše podnose“ ka situacijama koje se „ne podnose“, odnosno koje se uvek izbegavaju. Ova lista treba da sadrži sve situacije koje se izbegavaju, kao i situacije u kojima pacijent zahteva prisustvo osobe u koju ima poverenje. U praksi se za pravljenje ovakve liste koriste standardizovani upitnici. U njima je naveden čitav spektar karakterističnih fobogenih situacija u koji pacijenti upisuju stepen straha (rangiran od 0 do 10), pretpostavljajući da se nalaze sami u toj situaciji.

Smanjena seksualna želja i lečenje. Psihoterapija

Posted on 1. маја 2022.1. маја 2022. by Dr Milan Popović

Smanjena seksualna želja i lečenje. Psihoterapija

U lečenju poremećaja seksualne želje u žena kao priznata metoda koristi se psihoterapija koja se fokusira na modifikaciju misli, verovanja, ponašanja te komunikacije i ponašanja u vezi koji utiču na seksualnu želju. Najčešće se radi na promeni negativnih misli i stavova u vezi seksa, očekivanja, kulturoloških i verskih standarda koje posledično dovode do smanjene seksualne aktivnosti ili izbegavanja istih, dodatno potencirajući smanjenje želje.

Kod osoba u vezi, važna su nam očekivanja para, autonomija, kohezija, privrženost, način na koji rešavaju konflikt, pritisak od strane drugog partnera, emocionalna intimnost, i konačno, da li je li ta veza razlog pojave smanjenja seksualne želje ili je smanjena seksualna želja dovela do problema u vezi.

Žena koja ima manju seksualnu želju od svog partnera može osećati pritisak u vezi seksa i obavljati ga kao dužnost ili steći averziju prema njemu. Da se navedeno izbegne, terapija se fokusira na dinamično međusobno uticanje žene i partnera u njihovoj seksualnoj vezi, odnosno njihovo kognitivno funkcioniranje, seksualnu komunikaciju, ponašanje i umeće, i nivo zadovoljstva. Tu je i terapija senzualnog fokusa, koja se najčešće koristi kod parova, a cilj je smanjiti anksioznost i izbegavanje dodirivanja i seksualne aktivnosti, poboljšati seksualnu komunikaciju između partnera i povećati intimnost ponovno prolazeći korak po korak kroz seksualnu aktivnost.

Terapija započinje dodirivanjem po negenitalnim regijama i uspešno prolazeći različite faze vežbi, prelazi se na dodirivanje genitalne regije i konačno, seksualnog odnosa s penetracijom ili neke druge seksualne aktivnosti.

Sumanute ideje proganjanja – persekucije

Posted on 1. маја 2022.12. маја 2022. by Dr Milan Popović

Sumanute ideje proganjanja – persekucije

Sumanute ideje persekucije (neko ih prati, progoni, truje, želi zlo, prisluškuje). Sumanute ideje proganjanja- persekucije su najčešće sumanute ideje u kliničkoj praksi. Bolesnici su ubeđeni da ih prate, da se protiv njih organizuje zavera, da ih truju, da ih prisluškuju različitim aparatima. Najteža forma te sumanutosti je sindrom uticaja (sindrom spoljne akcije): na njih deluju ljudi i aparati, komanduje se njihovom voljom telepatskim putem ili specijalnim zracima, koji uništavaju njihove organe itd. Mehanizam nastanka sumanutih ideja proganjanja je češće interpretativni i intuitivni, ređe halucinatorni, a najređe imaginativni. Ove ideje mogu biti paranoidno (SCH) i paranoično (paranoja) strukturisane. Izraz paranoidan treba shvatiti kao homonim koji označava tri različita pojma:

sve sumanute ideje po strukturi mogu biti paranoidne i paranoične
u kliničkoj praksi i u literaturi se izraz paranoidan koristi i kao sinonim za persekuciju- proganjanje
za psihoze koje sliče paranoji kaže se da su paranoidne psihoze

Na doživljaj da ih proganjaju bolesnici reaguju trojako:

Emocionalno otupeli SCH bolesnici često pričaju o proganjanju bez odgovarajuće emocionalne reakcije, kao da se ne radi o njima
Jedna grupa bolesnika proganjanje doživljava kao egzistencijalnu propast, doživljavaju da su nemoćni da se odupru agresorima, povlače se u sebe, postaju depresivni. Često se dijagnostikuju kao paranoidno-depresivni sindrom, a iza ovoga se krije psihoza koju je Krečmer opisao kao Senzitivna sumanutost odnosa.
Grupa koja reaguje kontranapadom, srdžbom, besom, mržnjom, osvetom. U borbu unose svu svoju inteligenciju, lukavstvo i emocije. Ponašaju se strasno te ih nazivaju strasnim, pasioniranim, sumanutim. Ovde spada i revandikaciona sumanutost- borba za povraćaj izgubljenih prava, često uz beskrajne sudske procese protiv „progonitelja“. Takvi bolesnici se dijagnostikuju kao kverulenti. Ovakvi bolesnici mogu postati opasni kad shvate da da im sud ne daje za pravo, pa mogu uzeti pravdu u svoje ruke i sami „presuditi progoniteljima“.

O genezi sumanutosti proganjanja postoje različite teorije. Klasično je shvatanje da je u osnovi te bolesne pojave težak emocionalni poremećaj. Snažna emocija se veže za jednu ideju u čvrst ideo-afektivni blok koji upravlja ponašanjem cele ličnosti.

Klasična psihoanaliza ovu sumanutost objašnjava projekcijom potisnute agresivnosti u spoljni svet.

Egzistencijalistički orijentisani psihijatri smatraju da mentalno oboleli čovek ne može da podnese izolovanost iz društva- usamljenost koju oseća, te se od usamljenosti brani sumanutim idejama proganjanja jer „ako sam progonjen znam da nešto značim, nisam sam, nisam izolovan“, odn. „bolje je biti progonjen nego usamljen“. Zbog ovoga su često udružene sa sumanutim idejama veličine.

Nepoznat autor

Sumanutost. Poremećaji sa sumanutošću

Posted on 24. априла 2022.12. маја 2022. by Dr Milan Popović

Sumanutost. Poremećaji sa sumanutošću

Prema defeniciji MKB-10, sumanute poremećaje karakteriše razvoj jedne ili grupe međusobno povezanih sumanutih ideja, koje su obično uporne, a ponekad traju celog života. Sumanuta ideja ili zabluda nastala na bolesnoj osnovi predstavlja pacijentovo čvrsto uverenje nepodložno argumentaciji. U ovom poremećaju se snažna emocija vezuje za jednu ili više ideja u čvrst ideo-afektivni blok koji upravlja ponašanjem cele ličnosti. Sadržaju sumanutih ideja su neobični, ali se odnose na situacije koje mogu da se dogode u realnom životu, kao što su zavera, prevara, retka infekcija, ljubavna afera sa poznatom ličnošću i slično. One su moguće za razliku od potpuno apsurdnih i bizarnih ideja koje su česte u shizofreniji. Prema strukturi, sumanutosti mogu da budu paranoične i paranoidne. Prve su sistematizovane, jedna misao logički proizilazi iz druge, postoji čvrst ideo-afektivni blok i bolesnik se ne da razuveriti dokazima. Paranoidno strukturisane sumanute ideje su apsurdne, nesistematizovane, nelogične, ideo-afektivni blok je slab i bolesnik se lako da pokolebati u ubeđenju. Ideje su mobilne i menjaju se spontano ili pod dejstvom sugestije. Prema sadržaju, sumanute ideje dele se u nekoliko tipova, o čemu će kasnije biti više reči.

Halucinacije

Prisustvo halucinacija u kliničkoj slici sumanutih poremećaja je predmet rasprava. Prema MKB-10, povremene ili prolazne halucinacije ne isključuju ovu dijagnozu, pod uslovom da ovi simptomi nisu tipično shizofreni i čine samo mali deo sveukupne kliničke slike. Halucinacije su obično slušne, mada mogu biti i vizuelne i češće su u akutnim sumanutostima. Mogući su i drugi vidovi halucinacija, na primer taktilne ili olfaktivne, obično prisutne ili čak izražene ako su u vezi sa sadržajem sumanute ideje.

Emocionalni kontakt i ponašanje pacijenta su obično adekvatni. Emocionalna reakcija je u skladu sa sumanutim uverenjem, a raspoloženje često (sub)depresivno. Mogu se javiti nemir i agitacija. Formalnih poremećaja mišljenja nema kao ni drugih kognitivnih oštećenja. Ponašanje je neupadljivo i adekvatno gotovo sve vreme, odnosno dok sumanuti sadržaj ne dođe u prvi plan. Tada može doći do drastičnih promena u bolesnikovom razmišljanju, raspoloženju i ponašanju, pa i do agresivnih i violentnih istupa. Međutim, neki pacijenti, kao oni sa somatskim sumanutim idejama, ne ispoljavaju hostilnost, bes, pa čak ni sumnjičavost u značajnijoj meri.

Socijalno i bračno funkcionisanje bolesnika kompromitovano je obično u većoj meri nego intelektualno i profesionalno funkcionisanje.

Prema sadržaju sumanutih ideja, DSM-IV klasifikacija deli sumanute poremećaje na sledeće grupe:

1) Erotomanska sumanutost (erotomanija ili Clerambaultov sindrom)

je strasna (pasionirana) sistematizovana sumanutost u kojoj je bolesnik ubeđen da je u njega zaljubljena osoba, najčešće iz mnogo višeg socijalnog staleža (državnik, pretpostavljeni, glumac i sl.). Ta ideja postaje centralna bolesnikova preokupacija i razvija se obično kroz faze nade, besa i osvete. U fazi nadanja bolesnik »prima signale« od izabrane osobe (izjave u novinama, gestovi na televiziji i sli.) koje patološki interpretira kao ljubavne poruke. Nekada su prisutni i perceptivni poremećaji u smislu iluzija ili retko halucinacija. Bolesnici strasno uzvraćaju »ljubav« i teže da uspostave kontakt sa osobom – telefoniraju joj, šalju poruke, presreću na ulici, uznemiravaju na poslu ili kod kuće. Kada ne dobiju odgovor ili budu odbijeni, nastupa faza besa koja, ako se ne preduzmu mere, prelazi u fazu osvete, često praćenu agresivnim pa čak i homicidalnm ponašanjem.

Pacijenti sa erotomanijom su gotovo isključivo žene, često skromnog izgleda, niskog obrazovnog i socio-ekonomskog statusa, žive povučeno i usamljeno sa oskudnim emocionalnim i seksualnim kontaktima. Početak bolesti je uglavnom aktutan a tok hroničan i rekurentan. Poremećaj je izuzetno rezistentan na terapiju a pacijenti češće dospevaju u ruke zakona nego u psihijatrijske ordinacije.

2) Grandiozna (megalomanska, ekspanzivna) sumanutost

odlikuje se idejama veličine. Bolesnici su visokog porekla, poseduju ogromna bogatstva, pronašli su izume od epohalng značaja. Neki veruju da su vidoviti ili predodređeni da menjaju svet. Bolesnici sa idejama predodređenosti za neku misiju nazivaju se i »strasnim idealistima«. Nekada su te ideje religiozno obojene – bog im je odredio misiju na zemlji da unište zlo, spasu vernike i slično. Takve ideje se nazivaju mesijanskim.

3) Sumanuta ljubomora

podrazumeva patološke ideje ljubomore gde uverenja i ponašanje bolesnika dobijaju karakter apsurdnosti. Poznata je i kao bračna paranoja ili »Otelov sindrom«, ako se ove ideje odnose na vernost bračnog partnera. Redak u odnosu na druge sumanutosti, poremećaj je daleko češći u muškaraca nego u žena. Bolesnik čvrsto veruje da mu žena (ljubavnica) održava seksualne kontakte sa drugima, često celim kolektivom, komšilukom, rođacima, pa čak i sa rođenom decom. On uporno traži »dokaze« neverstva – proverava ženine polne organe, odeću, tašnu, traži mrlje na posteljini, prati je i prisluškuje, fotografiše i slično. Takvo ponašanje potpuno absorbuje bolesnikovo vreme, on često zapostavlja službu i druge obaveze. Sklon je verbalnom i fizičkom sukobljavanju sa »nevernom« suprugom, koje može da pređe u homicid.

Poremećaj obično počinje naglo, otporan je na lečenje i razrešava se tek po razdvajanju, razvodom ili smrću partnera.

Patološka ljubomora se često viđa kao komplikacija hroničnog alkoholizma.

4) Sumanute ideje persekucije (proganjanja)

su najčešći vid sumanutosti. Bolesnici su ubeđeni da se protiv njih organizuje zavera, da ih prate, truju, prisluškuju i slično. Ponekad je nepravda centralna bolesnikova preokupacija koju pokušaca da ispravi neprestanim tužbama i prijavama (kverulentna ili revandikaciona sumanutost). Bolesnici sa idejama proganjanja često su ogorčeni, besni i mogu da budu nasilni prema onima za koje veruju da im nanose zlo.

5) Somatske sumanutosti

su poznate i kao monosimptomatske hipohondrijske psihoze. Bolesnici su nepokolebljivo uvereni da su njihove smetnje fizičke prirode, za razliku od hipohondara, često svesnih da su njihovi strahovi od bolesti bez osnove. Najčešće somatske sumanutosti su vezane za infekcije. Bolesnici veruju da su zaraženi bakterijama, virusima, parazitima, da su im se insekti naselili po kožom. Česte su i dismorfofobije – bolesnici su ubeđeni da su unakaženi, ružni, da su im pojedini delovi tela nenormalne veličine, da šire smrad. Najteže somatske sumanutosti su vezane za uverenja da im pojedini organi ne rade ili ne postoje, da im krv ne cirkuliše i konačno da oni sami ne postoje (Cotardov sindrom). Ideje su praćene frustracijom, stidom, depresivnim raspoloženjem i jedan su od čestih motiva samoubistva.

Poremećaj je podjednako zastupljen kod oba pola. Kod mlađih pacijenata često je prisutna istorija zloupotrebe supstanci i povreda glave.

6) Mešane sumanutosti

Ova kategorija se odnosi na bolesnike sa dve ili više pomenutih sumanutih ideja.

7) Druge (neodređene) sumanutosti

U ovu grupu se svrstavaju specifični sumanutu sindromi bez organskog porekla. U Capgrasovom sindromu bolesnik veruje da je jedna ili više poznatih osoba zamenjena uljezom, dvojnikom. Fregolijev fenomen, nazvan po čuvenom glumcu, predstavlja sumanuto ubeđenje da osoba koja proganja bolesnika menja identitet, kao glumac. Likantropija je sumanuto verovanje da je bolesnik postao vukodlak. Sumanute ideje odnosa ili senzitivno ludilo odnosa neki autori svrstavaju u ovu grupu. U svim pojavama u okolini bolesnik nalazi skriveno značenje koje ima veze sa njim. O njemu se govori na televiziji, radiju, novinama. Ove ideje su često uvod u persekutornu sumanutost.

Uloga perceptivnih poremećaja u genezi ovih sumanutosti je krajnje nejasna. Sindromi se češće viđaju u sklopu shizofrenije, demencije, epilepsije i drugih organskih moždanih obolenja, nego kao izolovani sumanuti poremećaj. Retki slučajevi opisani u literaturi, pretežno su registrovani kod žena.

Indukovani sumanuti poremećaj

poznat u literaturi kao folie a duex ili ludilo udvoje, prvi su opisali Lasegne i Faluet 1877. godine. Poremećaj se ispoljava sumanutim idejama koje dele emocionalno vezane osobe koje žive zajedno u relativnoj socijalnoj izolaciji. Najčešći oblik ovog neobičnog poremećaja je folie impose ili nametnuto ludilo. Induktor, obično aktivniji, inteligentniji partner, prvi razvija sumanutost. On postepeno nameće ideje pasivnom, sugestibilnom partneru koji ne mora biti u pravom smislu reči psihotičan. Indukovani najčešće gubi sumanute simptome ako se razdvoji od induktora. Starije životno doba, niska inteligencija, senzorna oštećenja, cerebrovaskularne bolesti i alkoholizam se dovode u vezu sa ovim poremećajem.

Folie simultane ili simultano ludilo

je takav poremećaj gde je prenošenje sumanutih sadržaja u drugom planu. Sumanute ideje se istovremeno pojavljuju kod oba partnera zahvaljujući predispoziciji (prvenstveno indukovanog), dugotrajnom zajedničkom životu i istom precipitirajućem faktoru kod oba partnera. Patološke manifestacije se povlače posle razdvajanja partnera.

Folie communiquee (preneseno ludilo)

oblik je indukovane psihoze u kome indukovani partner počinje da ispoljava sumanute sadržaje tek posle dugotrajnih pokušaja da odoli snažnom uticaju dominantnog psihotičnog partnera.

Sem genetičke predispozicije, u osnovi ovih poremećaja postoji i identifikacija sa dominantnim partnerom prema kome se neguje duboko submisivni stav i neka vrsta zajedničke upućenosti jednog na drugog partnera radi odbrane od spoljašnjeg, ugrožavajućeg sveta. Ponekad ovaj odnos uključuje više od dve osobe (folie a trois, quatre, cinq, kao i porodično ludilo – folie a famille). Indukovani sumanuti poremećaj se najčešće razvija u relaciji dve sestre, bračnih partnera i majke i deteta.

Nepoznat autor