Категорија: Psihoterapija

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Pri tome je teško, ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.

Epidemiologija hipohondrije

Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%), dok je sekundarna znatno češća. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola, a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. 

Etiologija straha od bolesti

Etiologija hipohondrije nije poznata, ali postoji više etioloških modela.

  1. Psihodinamički model

Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Za Melani Klajn, hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja, u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela.

Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije), a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu).

Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja  istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći). Takodje, ima  mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe).

2. Sociodinamički model

Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji, pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti.

3. Kognitivni model 

Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju, selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije, kao i da im se pridaje veći značaj.

4. Bihejvioralni model 

Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i  prisili proveravanja  u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.

Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. 

Klinička slika hipohondrije

Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici, negovanje smrtno obolele bliske osobe, razvod ili neuspeh u karijeri. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti.

Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo, paze da vode zdrav način života, trude se da steknu savršenu kondiciju… Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.

Preterana preokupiranost telom, njegovim funkcionisanjem, simptomima, zdravljem i bolešću, ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti, kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna, to osoba više brine. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja, a reakcije na razuveravanje su različite (ljutnja, ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji, uredno je sredjuju i donose na preglede. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče, koristeći stručnu literaturu. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja.

Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje, a često traže posebnu pažnju od drugih.           

Lečenje hipohondrije

Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra i psihoterapeuta toleranciju, strpljenje, fleksibilnost, prepoznavanje pacijentovih potreba, korišćenje raznih veština i dinamičko prilagođavanje pacijentu. U lečenju, koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima.

Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i psihoterapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. Koristi se i terapijsko razuveravanje. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i, BD). 

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi, napadi panike i straha

Panični poremećaj je oblik stanja straha koji se karakteriše napadima panike koji nisu izazvani postojanjem nekog telesnog oboljenja niti delovanjem psihotropnih supstanci. Napadi panike se ponavljaju a između dva napada postoji intenzivan i onesposobljavajući strah od narednog napada.

Klinička slika paničnih napada:

Napad panike podrazumeva posebno emocionalno stanje, karakterisano provalom pravog užasa ili straha veoma visokog intenziteta, koja nastaje zbog neposrednog doživljavanja vitalne ugroženosti i pretnje smrti. Traje nekoliko minuta do 20 min, sa pikom oko 10-og minuta, redje nekoliko sati, sa tendencijom ponavljanja. Pokušaji obolelog da ih kontroliše ostaju bezuspešni, te on smatra da se razboleo od teške i po život opasne bolesti, da gubi kontrolu nad sobom i počinje da ludi.

Prodromalni stadijum karakteriše opšta strašljivost, napetost, ispoljavanje simptoma generalizovane anksioznasti, ili karakterstika koje se pripisuje anksioznoj ličnosti.
Opisuju se precipitirajući činioci, koji nisu specifični. To mogu biti iznenadna i neočekivana smrt bliskih osoba, odvajanje od roditelja i rodnog mesta, trauma u vidu prisutva saobraćajnoj nesreći, razvod braka, preterano ili prvo uzimanje psihoaktivne supstance, izuzetan fizički napor, itd.

Karakteristike napada su: telesni, psihički i ponašajni simptomi.

Telesni simptomi mogu da se jave u jednom sistemu organa, npr. kardiovaskularnog sistema ili u više različitih, što je češće. Najčešći su: lupanje srca, nepravilan srčani rad, osećanje da će izgubiti svest, da nema vazduha, da će se ugušiti, vrtoglavica, nestabilnost pri hodu, slabost u nogama, muka, povraćanje, topli i hladni talasi po telu, trnci po šakama i licu, znojenje, opšta slabost i malaksalost, promene u senzorijumu…

Psihički simptomi izuzetni intenzivan strah od smrti i strah od gubitka kontrole i ludila. Pridružuju se i hipohondrijski, depersonalizacioni i derealizacioni,opsesivni fenomeni.

  • Strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj napada panike. Reč je o doživljavanju egzistencijalne ugroženosti koja kao da upravo nastupa ili će svakog trena nastupiti, a povezana je sa teškim i po život opasnim bolestima kao infarkt, krvarenje u mozgu ili ugušenje.
  • Strah od gubitka kontrole se ispoljava na različite načite – doživljavanje da će pasti, onesvestiti se, da neće znati šta radi, da će vikati, govoriti gluposti, biti agresivan ili poludeti. Nastaje zbog provale intenzivnih simptoma, koje osoba ne razume i objašnjava ih početkom ludila.
  • Vrtoglavica je čest pratilac straha od gubitka kontrole. Najčešće pri hodu,osećaj da će pasti. Kao doživljaj, vrtoglavica je veoma neprijatna i dugo po otklanjanja napada panike može perzistirati kao jedini znak koji ukazuje da osoba nije rešila svoje konflikte, tj. probleme zbog čega se napad i javio.

U napadu panike javljaju se i doživljji depersonalizacije derealizacije, koje pacijenti opisuje kao da se nalaze u snu ili nekom stanju čudne mehaniziranosti. Javljaju se i hipohondrični, opsesivni i prisilni simptomi.

Ponašajni simptomi:

  • Psihomotorna agitacija je najkarekterističniji oblik ponašanja u momentu doživljavanje napada. Ispoljava se kao velika napetost, ne drži ga mesto, spreman da pobegne sa mesta na kome se oseća bespomoćno i neprijatno.
  • Apel ponašanje, vezano je za doživljaj bliske smrti, te osoba traži hitnu pomoć, poziva lekare ili odlazi u najbližu zdravstvenu ustanovu. Zanimljivo je da se najredje javljaju psihijatru za pomoć.
  • Ponašanje privlačenja i izbegavanja se redje javlja, ali je specifično. Karakteriše ga povlačenje iz svakodnevnog života zbog osećaja ugroženosti.

Napad panike nikada nema isti psihopatološki sadržaj, i razlikuje se od osobe do osobe.

U periodima izmedju napada postoji jak strah od straha ili anticipatorni strah. Podrazumeva stalno iščekivanje da se napad ponovi, a sa njim i moguće opasne posledice-smrt, kolaps, ludilo, poniženje. Anticipatorni strah je najizraženiji kod osoba čiji su napadi neočekivani i nepredvidivi.

U kliničkom smislu, panični poremećaj se retko pojavljuje kao izolovan i čist, češće je vezan za poremećaj ličnosti ili se komorbidno vezuje za druge poremećaje.

Lečenje:

Integrativno – REKBT psihoterapija i farmakoterapija

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Strah od seksualnog odnosa i intimnosti. Kako se leči?

Strah od seksualnog odnosa i intimnosti. Kako se leči?

Svi želimo da se osećamo voljeno i poželjeno, da doživimo sve divne detalje fizičke ljubavi. Tu je i iščekivanje, čarobni dodir, radost davanja, sloboda spontanosti, erotske zajedničke fantazije – i da, ponekad, uzbuđenje zbog tabua.

To je prirodni ljudski nagon. Seks i senzualnost stvaraju osećaj intimnosti sa vašim partnerom koju ništa drugo ne može da stvori. To je vaša jedinstvena i tajna veza. I naravno, veoma je zabavno! Seks deluje kao hormon sreće, serotonin i hormon zadovoljstva, dopamin, jer podstiče njihove lučenje. Seks smanjuje stres, pomaže da se osećamo srećno, opušteno, manje depresivno i anksioznozno. Seks nas ispunjava srećom, energijom i poboljšava naše zdravlje.

Zbog toga je toliko uznemirujuće kada strah stane na put normalnoj seksualnosti. Bez dobrog seksa, deo životne radosti vam je ukraden.

Nerazjašnjene seksualne fobije mogu naneti veliku štetu međuljudskim odnosima i samopoštovanju, a to je jedno od najtežih pitanja intimnosti.

Da li imam seksualnu fobiju i strah od seksa?


Većina ljudi je inhibirana i manje samosvesna po pitanju seksa. Ali ako zbog bliskosti ili odnosa imate ozbiljnu anksioznost ili paniku, možda imate strah od seksa.

Naučni naziv ovog stanja je „genofobija“, „koitofobija“ ili „erotofobija“. Ovaj anksiozni poremećaj često je rezultat nečeg traumatičnog u prošlosti pacijenta – nešto što je dovelo do podsvesnog straha od intimnosti ili gubitka kontrole. Može biti posledica odbojnosti prema dodiru, problema sa doživljavanjem sopstvenog tela ili niskog samopoštovanja. Seksualne fobije utiču na to kako vidite svoju vezu i kako vidite sebe i svog partnera u toj vezi.

Vaš strah može biti posljedica anksioznosti, bilo zbog prethodnih problema u seksu ili drugih razloga. U oba slučaja, pomoć od strane psihoterapeuta često može biti najefikasniji prvi korak u rešavanju problema.

Bez obzira na uzrok, važno je zapamtiti da niste sami i da ne morate trpeti svoj strah do kraja života.

Kako da pobedim strah od seksa?


Iako ne postoji „brzo rešenje“ za bilo koji psihološki problem, obično nećete morati da radite teške, iscrpljujuće mentalne vežbe. Moje terapije i psihoterapije uglavnom uključuju istraživanje i razmenu vaših osećanja, sećanja iz detinjstva, iskustava, snova i maštanja, ali i Kegelove vežbe, telesnu terapiju, izlaganje situaciji, kao i promenu iracionalnih uverenja i izradu lakih domaćih zadataka.

Savetovanje je kratkoročna terapija razgovora u kojoj razgovarate sa svojim terapeutom o stvarima kojih ste svesni i on vam predlaže strategije za ublažavanje simptoma.

Psihoterapija (REKBT, telesna…) je tretman dužeg oblika koji uključuje detaljan tretman i razgovore o vašim uspomenama iz ranog detinjstva, snovima, sanjarenjima i seksualnim fantazijama. Sve je u istraživanju vaših duboko usađenih, nesvesnih želja i načina uživanja. Ovaj oblik terapije podrazumeva i REKBT promenu iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i izradu domaćih zadataka, upotrebu mašte, meditaciju, Kegelove vežbe, vežbe joge, vežbe pred ogledalom, kao i telesnu psihoterapiju.

Ukoliko imate neki emotivni problem, ili strah od seksa i intime, pozovite me.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Šta je REBT (REKBT) psihoterapija

Racionalna emocionalno bihejvioralna psihoterapija (REBT) je direktivni, brz i efikasan oblik psihoterapije, koji vam pomaže da identifikujete iracionalne misli i nezdrava osećanja koja dovode do emotivnih blokada i bolesti. Cilj REBT psihoterapije je da pomogne klijentu da postane srećan u životu kroz identifikaciju iracionalnih misli i nezdravih emocija i sticanje uvida koji klijenta vodi do promene iracionalnih uverenja (misli). Promena iracionalnih uverenja ciljano dovodi do promene emocija: nezdrave emocije nestaju, a zamenjuju ih zdrave i produktivno ponašanje. REBT se uglavnom fokusira na sadašnje vreme kako bi vam pomogao da razumete kako nezdrave misli i iracionalna uverenja stvaraju emocionalnu uznemirenost, koja dovodi do nezdravog disfunkcionalnog ponašanja koje ometa vaše trenutne životne ciljeve i čini vas nesrećnim. Jednom identifikovane i shvaćene iracionalne misli i ponašanje mogu se promeniti i zameniti racionalnim, logičnim i fleksibilnim, kao i produktivnijim uverenjima i ponašanjem, omogućavajući vam da razvijete uspešnije lične i profesionalne odnose.

Kako vam REBT psihoterapija praktično pomaže?

REBT psihoterapija vam može pomoći kod nezdravih emocija poput:

anksioznost, depresija, hipohondrija, tuga, bes, ljutnj, povređenost, krivica, ljubomora, strah, socijalna fobija, panični napadi, odlaganje obaveza, smanjeno samopouzdanje, stid, problemi u partnerskim i intimnim odnosima, ljubavni i seksualni problemi, smanjene motivacije i produktivnosti, problemi u školi, porodici i na poslu. Ovaj pristup se takođe koristi za smanjenje stresa i promene obezvređujućeg ponašanja, kao i odugovlačenja koja ometaju vaš kvalitet života i postizanje vaših ciljeva.

Šta možemo očekivati od REBT psihoterapije?

Da bi vam pomogao u prevazilaženju teškoća i postizanju životnih ciljeva, psihoterapeut će raditi sa vama na utvrđivanju iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i krutih obrazaca mišljenja koji vas drže kao taoce. Psihoterapeut će vam pomoći da uvidite koliko su vaše misli iracionalne i kako vam štete.

Kroz razne mentalne vežbe naučićete kako da promenite iracionalne obrasce razmišljanja i zamenite ih zdravijim, korisnim i samoprihvatljivim mislima. REBT koristi različite metode i alate, uključujući pozitivnu vizuelizaciju, izlaganje situaciji, preoblikovanje vašeg razmišljanja i upotrebu knjiga za samopomoć, kao i domaće zadatke za postizanje brže promene uverenja i emocija između sesija.

Kako REBT psihoterapija funkcioniše?

REBT je nastao iz rada psihijatra Alberta Ellisa sredinom 1950-ih kao izvorni oblik kognitivno-bihevioralne terapije. Ellis je verovao da većina ljudi nije svesna da su mnoge njihove misli o sebi iracionalne i da negativno utiču na njihovo ponašanje u važnim odnosima i situacijama. Prema Ellisu, upravo te misli navode ljude na patnju nezdrave emocija i samodestruktivno, sabotirajuće ponašanje.

U isto vreme, ljudi su sposobni da promene svoja iracionalna uverenja, ako su voljni da rade na sebi sa psihoterapeutom. Iako određeni životni događaji mogu doprineti problemima mentalnog zdravlja, terapeuti REBT-a veruju da najveći problem stvara neispravan i iracionalan sistem verovanja svakog pojedinca. Otpuštajući iracionalne i negativne misli i uverenja i zamenjujući ih racionalnim alternativnim uverenjima, lakše ćete prihvatiti sebe i druge i zauzvrat živeti srećniji život.

Ukoliko imate neki emotivni problem, pozovite me da ga zajedno rešimo.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Prema teoriji REBT psihoterapije, emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe spadaju u kategoriju ego-uznemirenosti. Ukoliko se osoba pridržava svog apsolutističkog zahteva u odnosu na sebe, druge ljude i svet uopšte, svaki put kada ovaj zahtev nije zadovoljen dolazi do samoobezvređivanja i javlja se ego-uznemirenost u vidu anksioznosti, depresije, osećanja krivice, povređenosti, besa, sramote, nezdrave zavisti i ljubomore.

Zaključci koje osoba donosi o sebi predstavljaju kritičke aspekte aktivirajućih događaja u vezi sa kojim osoba reaguje nekom od navedenih emocija. Najčešći aktivirajući događaji za ove samoomalovažavajuće zaključke su: neuspeh u postizanju nekog značajnog cilja ili ideala, privatno ili javno nekompetentno ponašanje, kritika od strane druge osobe, neprihvatanje i neodobravanje od strane druge osobe, kršenje sopstvenog moralnog koda, podsmevanje ili nepoštovanje od strane drugih ljudi, nedostatak ljubavi od neke značajne osobe, itd.

Ti zaključi o onome što se osobi događa mogu biti istiniti ili neistiniti. Nisu zaključci ti koji su direktan uzrok nezdrave emocionalne reakcije, već iracionalno uverenje koje je ovim zaključkom aktivirano. Drugim rečima, navedene aktivirajuće situacije mogu se dešavati gotovo svim ljudima, ali da li će se razviti neko disfunkcionalno emocionalno stanje i ponašanje povodom njih, zavisi od uverenja kojih se ljudi u tim situacijama drže.

Emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe

Principi na kojima počiva samoobezvređivanje

Rečnikom REBT-a, ego-uznemirenost je zasnovana na iracionalnim uverenjima koje osoba ima prema sebi. Ova iracionalna uverenja se javljaju u vidu apsolutističkih zahteva koji, kada nisu ispunjeni, rezultiraju emocionalnom patnjom u kojoj je tada izraženo obezvređivanje i omalovažavanje sopstvene ličnosti. Postoji nekoliko opštijih principa na kojima počiva samoobezvređivanje, a koji takođe predstavljaju iracionalna uverenja:


• Ljudska bića se mogu oceniti jednom globalnom ocenom. Ova bazična ideja stoji u osnovivisokog i niskog samopoštovanja.


Globalna ocena vrednosti osobe se menja u zavisnosti od uslova na osnovu kojih se ocenjuje.Na ovom principu počiva nestabilnost samopoštovanja. Princip je nelogičan, s obzirom da se ista osoba procenjuje u promenljivim uslovima.


Ljudi se mogu razlikovati prema tome koliko vrede. Kao i prethodne dve i ova ideja je široko rasprostranjena među ljudima i na njoj se posledično zasniva ograničavanje ljudskih prava. Ljudi veoma čvrsto mogu verovati u ideju da određena rasa, pripadnost klasi, narodu, porodici, školi, itd, više vredi u odnosu na druge. Na pojedinačnom nivou, unutar svoje zajednice, ljudi mogu verovati u ovu ideju i tada se stalno porede sa drugima da bi procenili sopstvenu (bez)vrednost.


Ljudi mogu biti nepogrešivi i savršeni. Ovakvo uverenje može stajati u osnovi perfekcionizma. Ono što dodatno pojačava iracionalnost ideje jeste da se lični neuspeh u postizanju ovog ideala pripisuje sopstvenoj neadekvatnosti.


Ako čovek ne ispuni zahteve koje sebi postavlja onda je manje vredan. Ljudi svoje želje i preferencije često pretvaraju u apsolutističke zahteve. Ljudi, takođe, pogrešno mogu verovati da je ovo odličan način za motivisanje sebe da ne posustaju u ostvarenju ciljeva. Često je ovo i vaspitni postulat kojim roditelji misle da grade čvrst karakter sopstvene dece.


Globalno negativno samovrednovanje pomaže osobi da u budućnosti ne ponavlja greške. Ljudi često veruju da ako se odreknu globalnog vrednovanja u susretu sa neuspehom, da će postati nemotivisani da se menjaju u željenom pravcu. Međutim, upravo je ovo uverenje ono što osobu sabotira u promeni, jer samoomalovažavanje češće vodi u rezignaciju i samodestruktivna ponašanja.

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Kako bezuslovno prihvatiti sebe? Samopoštovanje i samopouzdanje.

Kako bezuslovno prihvatiti sebe? Samopoštovanje i samopouzdanje.

“Nemam suštinsku vrednost ili bezvrednost, već samo živost. Bolje bi bilo da ocenjujem svoje osobine i dela, ali ne svoju celokupnost ili „jastvo“. U potpunosti se prihvatam, u smislu da znam da sam živ i odlučujem da opstanem i živim što je srećnije moguće uz minimumalnu nepotrebnu bol. Potrebno mi je samo ovo znanje i ovaj izbor – i nijedna druga vrsta samoprocene”.

Albert Elis

Prednosti i mane visokog samopoštovanja

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo. Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe.

Samoosuđivanje

Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe. Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja. Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju (Krnetić, 2006).

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje (Ellis, 2005).

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala. Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema.

Primer straha od neuspeha

Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije (prema Krnetić, 2006). Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja. Slično je i u relaciji sa drugim ljudima.

Odobravanje

Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji (Krnetić, 2006). Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Kako zavoleti sebe i izgraditi samopouzdanje

Kako zavoleti sebe i izgraditi samopouzdanje

Dobra slika o sebi

Iako su naše interakcije i odnosi sa drugima najbitnije u određivanju kvalitetnog života, ipak prvi na listi prioriteta mora da bude naš odnos sa samim sobom. Ako nam nedostaje samopoštovanje, nemamo nikakve šanse da ostavimo utisak nekoga koga bi drugi želeli da upoznaju i kome bi mogli da veruju. Stvaranje dobre slike o sebi, dobrog „imidža“, kao i predstavljanje tog imidža okolini je prvi deo posla koji moramo da obavimo na našem putu ka uspehu i sreći.

Ljubav prema sebi

„Voli bližnjega svoga onako kako voliš i sebe.“ Ovakve ili slične zapovesti su izjavljivane u starom i novom zavetu i u spisima i doktrinama većine religija i filozofija kroz vekove. Međutim, većina propovedi i diskusija ovog pravila fokusira se na prve tri reči. Posvećuju se tome kako se odnosimo prema drugima, smatrajući da se ljubav prema sebi podrazumeva. Na nesreću, ovo nije uvek slučaj. Previše je ljudi koji sebe ne vole. Nisu zadovoljni svojim izgledom, svojim karakterom, svojim sposobnostima i mnogim drugim aspektima svojih života. Da bismo bili zadovolji životom i da bi nam život bio plodonosan, prvo moramo da naučimo da istinski volimo sebe. Ovo je prvi korak na putu koji vodi poboljšanju života. Voleti sebe ne znači biti potpuno egocentričan. Voleti sebe je temelj na kome ćemo graditi naš pristup odnosima prema svim ljudima koje srećemo u životu. Ljubav prema sebi vodi ka samopouzdanju, samopoštovanju i ka ostavljanju pozitivnog utiska na druge. Ljubav prema sebi nas osposobljava za ljubav prema drugima.

Prihvatanje sebe

Prihvatanje sebe potiče od naše sposobnosti da sebe prihvatimo kao ljudsko biće i pri tom se fokusiramo da naše pozitivne strane: ono u čemu smo dobri, pozitivne osobine i karakteristike koje čine da budemo baš to što jesmo. Kada se fokusiramo na te oblasti, pozitivno utičemo i na samopouzdanje i na samopoštovanje. Isuviše često se ljudi koncentrišu na svoje slabosti umesto na svoju dobru stranu. To donosi više štete nego koristi. Moramo da radimo na tome da se i mi sami, ali i da se i drugi fokusiraju na naše pozitivne osobine.

Samopoštovanje

Ključ izgradnje samopoštovanja leži u fokusiranju na vaše prethodne uspehe i dostignuća i u tome što poštujete sebe zbog dobrih dela koje ste uradili. Lakše je zadržavati se na neuspesima. Ljudi oko nas su često spremni da nam na njih ukazuju. Naši se izgledi menjaju i naše se samopouzdanje popravlja kada provedemo vreme baveći se svojim uspesima.

Vežba za samopouzdanje


Korisnu vežbu predstavlja pravljenje „popisa uspeha“. To je lista uspeha i dostignuća koje smo postigli u toku našeg života. Na početku može da bude teško sastaviti listu, ali upornošću možemo postići da dodajemo sve više stvari na listu i gradimo samopouzdanje. Počnite danas tako što ćete uzeti jednu fasciklu i u nju stavljati pozitivne simbole i zapise o vašim uspesima. To mogu da budu pisma od nastavnika koja opisuju vaš uspeh u školi, dopisi od poslodavaca o tome šta ste postigli na poslu, poruke od zadovoljnih klijenata koji vam zahvaljuju na dobroj usluzi, pisma od neprofitnih organizacija za koje ste volontirali, i slične stvari. Pored toga, napravite registar u koji možete uneti svoja dostignuća ili ponašanje na koje ste naročito ponosni. Kada ste tužni ili se osećate neprikladno u nekoj situaciji, možete da pregledate i pročitate sadržaj ove fascikle i time se potsetite da ste nekada bili i da ponovo možete biti uspešni.

Iz knjige: Deset koraka do kvalitetnijeg života, Dejl Karnegi

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Seksualnost i poremećaji seksualnosti. Psihoseksualne disfunkcije.

Seksualnost i poremećaji seksualnosti. Psihoseksualne disfunkcije.

Poremećaji ove kategorije su uglavnom kvantitativne prirode i klasifikuju se kao:

  1. Psihoseksualne disfunkcije
  2. Parafilije
  3. Poremećaji identiteta roda (transseksualizam)

Nekada su se psihoseksualne disfunkcije nazivale kvantitativnim, a parafilije kvalitativnim poremećajima seksualnog nagona. Parafilije su se dalje delile na: seksualne inverzije (“pogrešan” izbor seksualnog partnera – homoseksualizam, pedofilija, zoofilija – “ispravan” izbor bila bi osoba suprotnog pola odgovorajućeg uzrasta) i seksualne perverzije (neuobičajena realizacija seksualnog nagona – sadizam, mazohizam, voajerizam, ekshibicionizam – uobičajena bi bila imissio penis in vaginam).

Psihoseksualne disfunkcije

  1. Poremećaj seksualne želje  
  2. Nedovoljnost ili gubitak polne želje – Insuficientia sive perdito desiderii sexualis, pri čemu odsustvo seksualne želje ne isključuje seksualno uživanje ili uzbudjenje, ali će se seksualna aktivnost redje započinjati.
  3. Psihoseksualna averzija – odvratnost prema polnom uživanju i odsustvo polnog uživanja (Aversio et anhedonia sexualis) – odbijanje svakog ili skoro svakog polnog kontakta sa seksualnim partnerom. Često su takve osobe bile žrtve seksualnog zlostavljanja. Ovo je povezano sa intenzivnim emocijama i izaziva strah ili anksioznost u tolikoj meri da se izbegava svaka seksualna aktivnost.
  4. Psihoseksualna disfunkcija sa pojačanom seksualnom željom – preterani polni nagon (Cupido sexualis enormis) – nimfomania/satyriasis

Poremećaji seksualne želje se javljaju kod 35% žena i 16% muškaraca.

  • Poremećaji seksualnog uzbudjenja
  • Psihoseksualna disfunkcija sa inhibovanim seksualnim uzbudjenjem kod žene – neuspešnost genitalnog odgovora – Insufficientia cupidinis genitalis
    • Frigidnost – odsustvo vlaženja i lubrikacije kod žene (1/3)
    • Impotencija – odsustvo erekcije kod muškarca (povremeno 1/5 do ¼ povremeno ima odsustvo seksualnog uzbudjenja)

Po nekim istraživanjima oko 50% populacije ima teškoće u seksualnom funkcionisanju.

Uzroci poremećaja seksualnog uzbudjenja

Medju uzroke ovih poremećaja svrstavaju se intrapsihički konflikti, strah od neuspeha, interpersonalni problemi u komunikaciji, partnersko loše uslovljavanje, naporan rad, gubitak privatnosti i prilike za seksualnu aktivnost, religijski tabui, neadekvatno seksualno vaspitanje.

U obzir dolaze i odnos prema masturbaciji, kažnjavanje u adolescenciji, seksualno zlostavljanje, stepen informisanosti. Alkohol izaziva atrofiju testisa, ima negativno dejstvo na erektilnu funkciju, a slične efekte imaju i druge PAS.

Impotencija je psihogenog porekla ukoliko je erekcija moguća: masturbacijom, u snu, ako je prisutna jutarnja erekcija ili sa drugom partnerkom.

  • Poremećaji orgazma
  • Anorgasmus psychogenes – psihoseksualna disfunkcija sa inhibovanim orgazmom kod žena
  • Anorgasmus psychogenes – psihoseksualna disfunkcija sa inhibovanim orgazmom kod muškaraca

Dijagnoza anorgazmije se postavlja u situacijama kada postoji diproprcija u odnosu na starost i stepen primljene stimulacije. U nekim situacijama izostaje ejakulacija pri seksualnoj realizaciji pri čemu ista postoji pri masturbaciji (tada se u terapiji savetuje fantaziranje da je falus u vagini).

  • Ejaculatio praecox – psihoseksualna disfunkcija sa prevremenom ejakulacijom

Kod žena se ovaj poremećaj ne analizira jer nije utvrdjen kao takav, s obzirom na odsustvo produžene fiziološke refraktarnosti. Prevremena ejakulacija se manifestuje kao stalna ili ponovljena ejakulacija uz minimlnu seksualnu stimulaciju, pre penetracije, ili kratko po penetraciji, ili jednostavno kada to osoba ne želi. Radi se o nesposobnosti kontrole dovoljno dugo da bi oba partnera uživala (“plato” faza je maksimalno kratka ili nedostaje).

  • Dyspareunia non organica – psihoseksualna disfunkcija sa funkcionalnom dispareunijom

Predstavlja pojavu bola tokom koitusa, pri čemu za ovo stanje ne postoji organski uzrok (radi se o psihogenom bolu).

  • Vaginismus non organicus, psychogenes – psihoseksualna disfunkcija sa funkcionalnim vaginizmom

Predstavlja ponovljeni ili stalni nevoljni spazam muskulature spoljne trećine vagine kod žena za vreme seksualne aktivnosti

Psihoseksualne disfunkcije mogu biti opšte ili situacione (samo sa odredjenim partnerom).

Uzroci seksualnih problema

  • Greške u vaspitanju
  • Specifičan odnos prema roditelju istog ili suprotnog pola
  • Strah od trudnoće ili polnih bolesti
  • Strah od neuspeha
  • Konflikt oko seksualnog identiteta
  • Fiksacija i regresija na nivo infantilnog seksualizma
  • Pogrešno uslovljavanje
  • Traumatično prvo seksualno iskustvo
  • Genetski slab seksualni nagon
  • Ignorisanje važnosti seksualne tehnike
  • Upotreba “održava”, a prekid “gasi” tu funkciju
  • Somatske bolesti (1/3 do ½ muškaraca dijabetičara ima sex disfunkcije)
  • Zloupotreba i zavisnost od alkohola i drugih PAS

Terapija seksualnih disfunkcija

Lečenje je farmakološko i psihoterapijsko. DA povećava, a 5HT smanjuje seksualnu aktivnost.

Osnovni psihoterapijski postulati su:

  • Oba partnera treba da učestvuju u psihoterapijskom procesu
  • Partneri se podstiču da kvalitetnije i iskrenije komuniciraju, posebno na nivou erotskih želja
  • Dobijaju edukaciju o anatomiji i fiziologiji polnih organa i samog seksualnog odnosa
  • Dobijaju zadatke “korak po korak” najmanje tri nedelje radeći sa muško-ženskim koterapeutima

Izvor: Udžbenik psihijatrije

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Da li želite da budete obavešteni na email svaki put kada se pojavi nov zanimljiv tekst na mom Blog-u?

Ukoliko je odgovor DA, prijavite se na moju mailing listu…

Loading

Da li volite sebe i svoje telo?

Da li volite sebe i svoje telo?

Žensko telo i seks. Volite li svoje telo i sebe?

Korak koji sledi nakon upoznavanja anatomije i svih delova tela važnih za kvalitetan seks, jeste pozabaviti se pitanjem da li osoba koja želi dobar seks voli svoje telo. Malo je žena za koje se može reći da zaista vole svoje telo i to kako izgledaju. Neretko je slika koju „vide“ dok se gledaju u ogledalu prilično iskrivljena i ne odgovara u potpunosti realnosti.

Ovo ne znači da je većina žena psihotična, već da su sklone da svoje lepe strane obezvrede, a da svoje − uslovno rečeno − nedostatke ili slabije strane prenaglase. Nametanje modela večne mladosti i „savršenih“ proporcija s kojima se žene svakodnevno sreću na televiziji i u novinama, preporuke plastičnih operacija i lakog ali skupog dolaženja do „idealnog“ lica ili tela, znatno utiču da se kod mnogih sroza vrednovanje sopstvenog izgleda. Sve što ne zadobije „idealne“ proporcije, obezvređuje se.

Gađenje prema sopstvenom telu

Kroz različite epohe ideali lepote su se menjali, i ono što je nekada bilo prelepo (npr. okruglasto, ženstveno telo renesansnih lepotica) danas se smatra „krupnim nedostatkom“. Potpuno odsustvo masnih naslaga danas se nameće kao ideal zbog kojeg mnoge normalne žene pate i smatraju sebe ružnim i neprivlačnim.

Neusklađenost s ponuđenim uzorom lepote može uticati na to da devojka ili žena počne da sebe doživljava kao manje vrednu ili da preduzima različite akcije (tipa liposukcije, plastičnih operacija, besomučnog vežbanja ili mazanja skupim kremama) kako bi povratila samopouzdanje. Retko ko je dovoljno jak da može odoleti spoljašnjem pritisku i prihvatiti i voleti svoj izgled bez obzira na slabosti koje ga čine ljudskim bićem. Samo bogovi su savršeni, a vi ne treba da stremite ka tome da postanete savršeni, jer je to nemoguće. Mnogo je plodotvornije da na najbolji mogući način prihvatite sebe kao ljudsko biće – i sa svojim jakim i sa svojim slabijim aspektima.

Žena koja nije mogla da uživa u seksu

G.Z. nije mogla da uživa u seksu s mužem. Ispostavilo seda je osećala gađenje prema sopstvenoj vagini. Taj deo tela joj je bio odvratan iako objektivno ništa nije bilo neadekvatno. Nikada je nije spontano dodirivala niti je ikada masturbirala. Ovde bi se moglo postaviti pitanje njenog odnosa prema sopstvenoj ženstvenosti i sebi kao ženi, kao i o njenom odnosu s veoma strogom i hladnom majkom. Kad god bi se, dok je živela s roditeljima, na televiziji pojavila scena koja bi na najudaljeniji način asocirala na nagoveštaj seksa, uz agresiju i viku izbacivali bi je iz sobe ili gasili televizor.

Seks se, u njenoj glavi, kroz proces negativnog uslovljavanja povezao sa agresivnošću, sramotom, nečim mračnim i odvratnim. Kako je s vremenom uspela da prevaziđe gađenje prema sopstvenom seksualnom organu i seksualnosti uopšte, sve je krenulo nabolje i u odnosu s partnerom.

Ukoliko imate neki seksualni problem, obratite se za pomoć psihoterapeutu koji će vam pomoći da rešite emocionalne blokade i uverenja koje vas sprečavaju da uživate u seksua i životu.

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Iz knjige: Seks, kako da prevaziđeš samu sebe, Svetlana Zdravković


Da li želite da budete obavešteni na email svaki put kada se pojavi nov zanimljiv tekst na mom Blog-u?

Ukoliko je odgovor DA, prijavite se na moju mailing listu…

Loading


Imate seksualne probleme? Poznajete li svoje telo?

Imate seksualne probleme? Poznajete li svoje telo?

Žensko telo i seks

Možda pitanje koje je upravo postavljeno može da zvuči bespredmetno i suvišno. Neko će reći, pa ima li stvarno u prosečno dobrim uslovima života prosečnog odraslog ljudskog bića koje danas, u 21. veku, ne zna kako izgleda!?

Mnoge od vas bi se iznenadile kada bi znale koliko ljudi ne gleda niti voli da gleda svoje telo. Kada kažem gleda, ne mislim samo površno − da bi se skinula šminka ili namestila kravata. Pitanje je koliko gledajući zaista vidite svoje telo iznate gde se šta nalazi i kako šta funkcioniše.

Nezadovoljtsvo u seksu, frigidnost ili pojačana želja

P. Ć.* nije bila zadovoljnasvojim seksualnim odnosima sa partnerom i izbegavala je da je partner oralno zadovoljava. Nikada se nije usudilada pogleda svoju vaginu. O njoj je govorila kao o „toj stvari“, potpuno otuđeno i bez ikakvih osećanja, kao da je o nečijoj tuđoj vagini reč! Kako se može očekivati da žena zna šta joj u seksu prija ako nikada nije videla neke od delova tela koji mogu da joj budu izvor ogromnog zadovoljstva? To zaista zvuči kao pravljenje računa bez krčmara ili, bolje, bez krčmarice u ovom slučaju! Pomenuta je bila nezadovoljna zato što nije imala pozitivan krajnji ishod, a početnu pretpostavku koja se odnosi na poznavanje sopstvenog polnog organa nije uzela u obzir. Naravno, ovde bi se mogla uvesti priča o veoma patrijarhalnom i krutom vaspitanju sa seksom kao tabu temom koju treba izbegavati. Međutim, ono što je sada važnije jeste činjenica da se žena osmelila, uprkos velikom stidu i početnoj neprijatnosti, da se suoči s „njenim veličanstvom“ vaginom. To je bio jedan od neophodnih korakaza njeno oslobađanje i upoznavanje sopstvenog tela.

Vaša vagina i vaša seksualnost

Nedavno se pojavila veoma zanimljiva izložba engleskog skulptora Džejmija Makartnija koja nosi naziv Veliki zid vagina. Rad uključuje deset panela od kojih svaki na sebi ima po četrdeset odlivaka različitih vagina. U stvaranje ovog dela uključene su žene od 18 do 76 godina. Autor, između ostalog, nastoji da utiče na predrasude i na njihovo razbijanje nudeći kroz svoj rad ideju da ne postoji savršena vagina, već čitavo mnoštvo, od kojih su sve normalne i lepe na svoj način. Modeli koji se nude u medijima (časopisima za odrasle i porno-filmovima) prilično su uniformni i obuhvataju samo veoma uzak opseg lepeze pojavnih oblika vagine. Na osnovu toga, osobe koje se informišu o izgledu poželjnog i „normalnog“penisa ili vagine (ukoliko se na njih fokusiramo) moguda steknu sasvim pogrešnu predstavu.

Osećate strah, stid, smanjeno samopouzdanje u seksu

Nije retka pojava da se devojka ili žena oseća neadekvatno ili neprivlačno, jer ono što vidi kod sebe i/ili partnera ne odgovara gore pomenutom ponuđenom uzoru.

Izložba skulptora Džejmija Makartnija upravo nastoji da utiče na menjanje stereotipne predstave o ženskom telu kroz nuđenje čitavog dijapazona najrazličitijih manifestacija ženskog polnog organa.

Gotovo svaka ženska osoba mogla bi negde da se pronađe i odahne. Isto tako, muškarci bi, gledajući izložbu, mogli da se edukuju o tome kakve sve vagine postoje i da nijedna nije a priori bolja od neke druge.

Obratite se psihoterapeutu za pomoć

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Iz knjige: Seks – Kako da prevaziđeš samu sebe, Svetlana Zdravković


Da li želite da budete obavešteni na email svaki put kada se pojavi nov zanimljiv tekst na mom Blog-u?

Ukoliko je odgovor DA, prijavite se na moju mailing listu…

Loading