Категорија: Psihoterapija

Uverenja – iracionalna i racionalna uverenja kao uzrok emotivnih problema

Uverenja – iracionalna i racionalna uverenja kao uzrok emotivnih problema

Uverenja

Elis je otkrio da se ljudi uznemiravaju (ljute, plaše, tuguju, zavide itd.) ne zbog događaja u kojima učestvuju ili o kojima razmišljaju već zbog svojih uverenja o njima (Ellis, 1994).

Uverenja stiču na različite načine, preuzimajući uverenja drugih, gradeći sopstvena, bilo svesno ili nesvesno te ova uverenja vremenom stvaraju sistem kojim osoba tumači sve oko sebe i u sebi.
Uverenja mogu da budu racionalna i iracionalna.

Racionalna uverenja su logična, fleksibilna (prilagodljiva), zasnovana na realnosti, korisna za nas i vode nas ka željenom cilju.

Iracionalna uverenja (samoporažavajuća uverenja) su, međutim, nelogična, rigidna (neprilagodljiva), nerealna (iskrivljuju naše opažanje stvarnosti i nisu u skladu sa njom, štetna su po nas (izazivaju neprijatne emocije, osujećuju naše konstruktivno ponašanje) i osujećuju postizanje željenog cilja.

Iracionalna uverenja zahtevaju da nešto MORA ili NE SME, izazivaju užasavanje, neizdrž i generalizovano ocenjivanje drugih ljudi (ili samoga sebe) na osnovu pojedinačnih postupaka.

U osnovi svakog iracionalnog uverenja leži zahtevanost da nešto mora ili ne sme:

1.Zahtevnost u odnosu na samog sebe
2.Zahtevnost u odnosu na druge osobe
3.Zahtevnost u odnosu na svet

Ljudski um je podložan stvaranju i racionalnih i iracionalnih uverenja.

Uverenja su kao neka prizma ili naočare koje prelamaju naše opažanje stvarnosti te nam ona izgleda manje-više kao što jeste ili je naše sagledavanje izvitopereno (događaje doživljavamo depresivno kada gledamo „kroz ramne naočare“, nerealno veselo ako gledamo „kroz ružičaste naočare“ i slično).

A. Prema REBT učenju, podsticaj za naše reakcije su spoljašnji događaji, sopstvena razmišljanja, osećanja, ponašanja koji se zajednički nazivaju aktivirajući događaj (activating event) i označavaju simbolom A. Razni A se prelamaju kroz naša uverenja i tumače ili realno, izazivajući zdrave emocije (pozitivne ili negativne), ili nerealno, izazivajući nezdrave skale `“: jedan sa zdravim pozitivnim emocijama, jedan sa zdravim negativnim emocijama, jedan sa nezdravim pozitivnim emocijama i jedan sa nezdravim negativnim emocijama.

B. Uverenja se obeležavaju simbolom B (eng. belief = uverenje) i mogu da budu racionalna uverenja, skraćeno rB (eng. rational belief) i iracionalna uverenja, skraćeno iB (irrational belief). Uverenja su sistem na osnovu koga mi tumačimo svet oko nas i nas same.

C. Kao posledica kognitivnih procesa u B, nastaje posledica – C (eng. consequence = posledica).
Posledice mogu da budu:

1. emocije (zdrave ili nezdrave),
2. ponašanje (adekvatno ili neadekvatno) i
3. kognicije (korisne ili nekorisne).

Primer:

A. Jedna osoba je preskočila red i došla pre svih na šalter

B. Uverenje

a. Iracionalno uverenje: niko NE SME da ide preko reda (isto to na drugi način: svi MORAJU da čekaju na red); to što je osoba preskočila red je užasno i nepodnošljivo i ona je loša osoba
b. Racionalno uverenje: ja bih jako voleo da svi čekaju na red, ali oni to ne moraju, i ako se to i desi to nije u redu ali nije užasno, to mi ne prija ali nije nepodnošljivo

C. Posledice:

a. Iracionalno: bes, užasavanje, neizdrž (osoba se ne oseća dobro), osuiđivanje osobe u celini (a ne samo njenog postupka što bi bilo normalno)
b. Racionalno: zdravo nezadovoljstvo

Iracionalna uverenja su prisutna ne samo kod odraslih već i kod dece i to uvećoj meri jer su deca nezrela, manje obrazovana i sa manje iskustva.

Ukoliko postoje emocije, kognicije ili ponašanja koji nas ometaju, čine nesrećnim ili neuspešnim, REBT nudi efikasan metod za njihovo rešavanje.

Psihoterapijski postupak je u ovom pristupu zasnovan na analizi konkretnih situacija u kojima je došlo do nepoželjnih emocija, ponašanja ili misli koje želimo da promenimo i popravimo svoju efikasnost i zadovoljstvo.

Analizom A dolazi se do „kritičnog A“ koji aktivira ubeđenje koje izaziva određena osećanja, postupke i misli. Ukoliko se pokaže da je u pitanju iracionalno uverenje, na osnovu procene, tj. da nije logično, da nije realistično i da nam ne koristi, ono se zamenjuje racionalnim uverenjem.

Jačanje racionalnog uverenja i delovanje na osnovu njega podstiče promenu koja dovodi do pojave, u istim situacijama, poželjnih emocija, ponašanja i misli. Kod dece je taktika osporavanja (dispute) vezana za empirijsko osporavanje kod dece na stadijumu mentalnog razvoja na nivou konkretnih operacija po Pijažeu.

Logičko osporavanje se teško može sprovoditi sa decom.

Ključ REBT kao i našeg psihičkog života leži u našim mislima. Način na koji mislimo određuje zadovoljstvo/nezadovoljstvo, efikasnost/neefikasnost, spokojnost/nespokojnost.

Prema REBT teoriji naše osećanja i postupci su određeni u mnogome našim mislima, mada su biološki faktori od značaja što stavlja određena ograničenja. Takođe je li životno iskustvo to što upliviše naš psihički (i ne samo psihički) život.

Uverenja su mahom nesvesna, ona vremenom postaju automatska i sadrže naša „pravila“ o tome kakav svet treba da bude. Ova uverenja mogu da se tokom terapije osveste i iracionalna uverenja zamene racionalnim (Froggatt, 2005).

Događaji aktiviraju naša uverenja, a svesne misli zavise od nesvesnih bazičnih uverenja.

U našem sistemu mišljenja postoje tri nivoa:

1. Na najdubljem nivou postoje bazična uverenja koja su obično nesvesna i mi uglavnom funkcionišemo na osnovu njih
2. Površnije su procene
3. Najpovršniji su zaključci

Zaključci

Zaključci su naša nagađanja o tome šta se dešava, šta se dešavalo ili šta će se dešavati. Zaključci su ono što mislimo da jeste, mada to ne mora da bude tačno.

Iracionalni zaključci su iskrivljavanje – distorzije realnosti.

Ovi zaključci su kognitivne greške i to:

1. Naziv: Sve ili ništa razmišljanje
Opis: opis iskustva pomoću jedne ili dve suprotne kategorije
Primer: neporočan / poročan; svetac / grešnik; ispravan / nesipravan

2. Naziv: Preterano uopštavanje
Opis: izvlačenje uopštenog zaključka na osnovu jednog pokazatelja
Primer: To potvrđuje da ja uopšte ne mogu da se kontrolišem

3. Naziv: Otpisivanje pozitivnog
Opis: zaključak da je neka pozitivna stvar nevažna
Primer: Ako bi se to i desilo ne bi ništa promenilo

4. Naziv: Fokusiranje na negativno
Opis: preterano razmišljanje o negativnim događajima
Primer: Šta ako se desi….

5. Naziv: Skok na zaključak
Opis: fokusiranje na jedan jedini aspekt situacije u donošenju zaključka
Primer: Pošto me još nije pozvao znači da mu nije stalo do mene

6. Naziv: Čitanje misli
Opis: uverenje da zna šta druga osoba misli, bez provere
Primer: Znam da misli da sam nesposoban za taj posao

7. Naziv: Proricanje sudbine
Opis: uverenje da tačno zna šta će se desiti, ignorišući ostale mogućnosti
Primer: Neće me primiti na posao

8. Naziv: Preuveličavanje / minimalizovanje
Opis: preuveličavanje negativnih aspekata situacije ili smanjivanje pozitivnih
Primer: Nisam mogla da nastavim dalje od straha / Nije mi ni malo bolje

9. Naziv: Emocionalno rezonovanje
Opis: uverenje da je nešto istina, zato što osećaj govori da je to istina
Primer: Osećam se uplašeno, mora da će se desiti nešto strašno!

10. Naziv: Apsolutistički zahtev “mora” / “ne sme”
Opis: zaključak da ono što je poželjno mora da se desi, a ono što je nepoželjno ili loše ne sme da se desi
Primer: Moram uspeti u onome što želim, ne smem pogrešiti u važnim stvarima

11. Naziv: Apsolutističko “trebao sam” / ” nisam trebao”
Opis: naknadni zaključak kako je trebalo postupiti u prošlosti i samo – optuživanje
Primer: Nisam trebao to da joj kažem jer da joj nisam to rekao nikad me ne bi ostavila

12. Naziv: Etiketiranje, samo – obezvređivanje
Opis: generalizovanje o vrednosti bića na osnovu opisa ponašanja
Primer: Loše sam to uradio, ja sam loš radnik, ništa ne vredim

13. Naziv: Ne mogu to da podnesem
Opis: otpisivanje sopstvenih mogućnosti tolerisanja teškoća
Primer: Ako bi me ostavila, ja to ne bih mogao da podnesem

14. Naziv: Užasavanje
Opis: nepotrebno preterivanje u pridavanju negativne vrednosti nekom događaju
Primer: Od kada me je ostavila, život mi je užasan.

Zaključci su obično deo akitivirajućih događaja (A).

Evaluacije / procene

Procene su srednji nivo našeg mišljenja gde mi na osnovu zaključaka o svetu i sebi i prestavljaju značenja događaja iz naše perspektive.

One mogu da budu svesne i nesvesne.

Osnovni tipovi procene su:

Zahtevnost (kada nešto bezuslovno MORA ili NE SME!) koje je osnovna zahtevnost prema sebi, drugima i svetu i iz koje mogu da budu izvedena tri zahteva:

Užasavanje: preuveličavanje posledica događaja, bilo ranijih, bilo aktuelnih bilo budućih. Oni se sagledavaju kao „užasni“ odnosno najgore što može da se desi

Nepodnošenje: označava doživljaj osobe da nešto „ne može da podnese“

Ocenjivanje ljudi: ovo je proces koji se odnosi na sebe i/ili druge ljude i zasniva se globalnoj oceni ljudi na osnovu nekog dela, tj. osobine, ponašanja ili postupaka. To predstavlja logičku grešku pars pro toto.

Naravno, celina ne može da se ocenjuje samo na osnovu jednog njenog dela (npr. uradio sam jednu stvar loše, znači ja sam loša osoba).

Bazična uverenja

Bazična uverenja su osnovna uverenja – iracionale ideje, iz kojih proističu druga, površnija uverenja. Osnovna uverenja određuju značenja događaja za nas i zadržavajući takva uverenja mi sebe osjećujemo u našim životnim ciljevima tj. ona su samoporažavajuća.

Albert Elis (Ellis) je izdvojio nekoliko osnovnih uverenja na osnovu velikog broja uverenja koje je našao kod svojih klijenata.

Osnovna/bazična uverenja su (Ellis, 1994):

Lista 11 iracionalnih ideja

1.Sudbonosno je važno i neophodno za odrasle ljude da budu voljeni ili priznati od strane gotovo svake značajne osobe u njihovom životu.

2.Čovek apsolutno mora biti kompetentan, adekvatan i uspešan u svim važnim oblastima, ili bar u jednoj, inače je neadekvatna, bezvredna osoba.

3.Ljudi se apsolutno moraju ponašati obzirno i pravedno i ako se ne ponašaju tako oni zaslužuju prokletstvo i osvetu. NJihovo loše ponašanje znači da su skroz pokvareni i loši.

4.Kada se u životu događaji ne odvijaju onako kako bi čovek želeo i voleo da bude, to je užasno, grozno i nepodnošljivo stanje.

5.Emocionalni poremećaji su većinom izazvani spoljašnjim događajima i ljudi nemaju mogućnosti da utiču na smanjenje ili povećanje svojih disfunkcionalnih osećanja i ponašanja u odnosu na te događaje

6.Ako postoji mogućnost da se nešto opasno ili zastrašujuće desi čovek treba konstantno i mnogo da brine o tome i treba neprestano da bude okupiran mislima o mogućem javljanju tog opasnog događaja.

7.Čovek ne može da se suoči sa nekim svojim životnim odgovornostima i teškoćama i stoga je bolje da takve teškoće i odgovornosti sistematski izbegava.

8.Čovek mora biti prilično zavisan od drugih, odnosno neophodni su mu drugi ljudi i nije u stanju da samostalno upravlja i vodi svoj život.

9.Prošlost je najvažnija determinanta čovekovog sadašnjeg ponašanja, jer ono što je u prošlosti imalo snažan uticaj na život čoveka, tokom celog njegovog života će nastaviti da utiče na sličan način.

10.Poremećaji koje imaju drugi ljudi su užasni i čovek mora biti veoma uznemiren oko njih.

11.Sigurno postoji nedvosmisleno ispravno, precizno i savršeno rešenje za ljudske probleme i užasno je ako se to savršeno rešenje ne pronađe.

Sva mnogobrojna uverenja koje ljudi imaju u konkretnim situacijama u kojima doživljavaju nezdrave emocije, misli i ponašanja, mogu da se u svojoj osnovi svedu na neko od navedenih iracionalnih, samoporažavajućih uverenja.

Frustracije i niska frustraciona tolerancija

Frustracije i niska frustraciona tolerancija

  • Fustracija je duboki hronični osećaj ili stanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje narasta iz nerešenih problema.
  • Frustracija je jedno kompleksno emocionalno stanje koje osećamo kada se susretnemo s preprekama.

Kako možemo opisati frustraciju?
1. frustracija postoji kada su naše želje, zahtevi, htenja ometeni ili onemogućeni. Osećanje frustriranosti narasta iz razlike između onoga što hoćemo i onoga što je dostupno. Na primer, kada vaš nivo aspiracije nadmašuje nivo vašeg postignuća, verovatno se osećate frustrirano.
2. frustracije se kreću od neopazivih do moćnih
3. frustracije počinju osećanjem nezadovoljstva
4. mi sami stvaramo sopstvene frustracije zbog načina na koji definišemo prepreke, stvari koje nas u životu koče
5. jake frustracije rezultiraju pomešanim osećanjima koja dezorganizuju našu memoriju i ponašanje
6. u zavisnosti od toga kako tumačimo sopstvena osećanja koje frustracije izazivaju, one mogu da utiču na pozitivnu promenu kod nas, ili agresiju, detinjasto ponašanja, žaljenje ili prisilno ponašanje.

Frustracija je stvar percepcije – načina na koji opažate svet. Počnite drugačije da definišete svet oko sebe, i postaćete znatno manje frustrirani. Kako ne možemo uvek da izbegavamo stvari, događaje i ljude koji nas nerviraju, možemo da naučimo da drugačije definišemo sopstvenu okolinu i pomognemo sebi da se osećamo manje frustrirano, nezadovoljno i uznemireno.

Niska tolerancija na frustraciju:

Niska toleracija na frustraciju se javlja kada odbijemo da se ponašamo disciplinovano da bismo ostvarili određene ciljeve, kada mislimo da ne možemo da tolerišemo neizvesnost i kada idemo zaobilaznim putevima, odnosno linijom manjeg otpora. Javlja se kod ljudi koji imaju loše veštine slušanja, završavaju rečenice drugih ljudi, umesto da ih puste da ispričaju šta su želeli. Javlja se kod ljudi koji su ometeni i rasejani. Javlja se kada konstantno zahtevamo da dobijemo to što želimo, na što brži i što lakši način. Zaključak je da, iako je niska tolerancija na frustraciju razumljiv odgovor ljudi, ona često dovodi do loših rezultata.

Niska tolerancija na frustraciju često vodi izbegavanju suočavanja s problemima, agresivnom ponašanju, izlivu besa ili suza, nezadovoljstvu. Utiče negativno na naše psihičko i fizičko stanje.
Misaoni stil ljudi koji imaju nisku toleranciju na frustraciju je pun optuživanja i zahteva prema svetu, okolnostima koje ih okružuju i u kojima se nalaze.
Ne možemo promeniti svet da bi nam bilo lakše, ali svakako možemo promeniti sosptveno viđenje sveta i osećanja koja doživljavamo u interakciji sa okolinom.
Kada se misli osobe koja ima nisku toleranciju na frustraciju prevedu u rečenice, one zvuče otprilike ovako:
1. ja to ne mogu da podnesem
2. ja to ne mogu i neću da uradim
3. ja to neću da trpim
4. mrzim samu/samog sebe i ništa ne vredim
5. ništa više ne radim kako treba, osećam se kao da se nalazim u začaranom krugu.

Zapamtite: Nemoguće je rešiti se svih frustracija. Za tako nešto bi bilo potrebno odreći se svih htenja i želja! Ono što možemo i što bi za nas bilo poželjno da uradimo je da prihvatimo frustracije kao sastavni deo života.

Šta promoviše nisku toleranciju na frustraciju?

Neki od nas se rode sa smanjenim kapacitetom za tolerisanje frustracije. Dr. Albert Ellis kaže da imamo urođenu tendenciju da razvijemo netolerantnost na frustraciju. Prema Ellisu «Bukvalno sva bića imaju jaku biološku tendenciju za samoporažavanje usled tendencije za kratkotrajnim hedonizmom i nastojanjem da se ostvare trenutni i kratkoročni ciljevi».
Ako smo veoma nesposobni da tolerišemo napetost, osećaćemo se veoma frustrirano, jer je malo stvari na ovom svetu koje izgledaju savršeno. Mi aktiviramo biološku tendenciju za netolerisanje frustracije kada zahtevamo izvesnost u neizvesnom svetu. To nekada ide do mere potpune psihološke dezorganizacije.

Kako učimo da izbegavamo frustracije?

Nekako tokom života, neki od nas dođu na ideju da frustracije treba izbegavati i da treba težiti komforu. U stvaranju ovakvih ideja nam pomažu razni izvori: reklame, edukacioni sistem, roditelji, a posebno mi sami. Profesionalci u svetu reklama glorifikuju proizvode koji “umanjuju tenziju i frustracije” (npr. pilule za otklanjanje tenzije). Ovi reklameri impliciraju da ljudi ne bi trebalo da podnose diskomfor i da mogu pilulom otkloniti tenziju.
Ista ova propaganda nudi i pilule za lako i nepovratno gubljenje kilograma. Ljudi su uporni kupci tih proizvoda uprkos nejasnim “dokazima”  za delotvornost proizvoda i jasnim dokazima o njihovim štetnim i, ponekad, opasnim efektima.
Edukacioni sistem pomaže u razvoju netolerantnosti na frustracije. Često se ne suočavamo s obavezama na odgovoran način, već odugovlačimo, a profesori nam “gledaju kroz prste”
Roditelji, slabi na svoju decu i, iz “najboljih namera”, često tolerišu rečenice poput “ ne radi mi se sad to,  mrzi me, ostavi me na miru”. Oni, nažalost, ne razmišljaju da život deci neće opraštati odugovlačenja i ne slute da im svojim postupcima čine “medveđu uslugu”
Mi sami razvijamo sistem uverenja da je ići linijom manjeg otpora poželjan put. Zašto to radimo? Odgovor je jednostavan da jednostavniji ne može biti. Zato što je tako lakše i zato što nam je provlačenje kroz život mnogo puta “upalilo”.

Frustrirana očekivanja, perfekcionizam i uznemirenost

Kada nam se naruši komfor i kada se osećamo netolerantno na nastalu frustriranost, često zauzimamo perfekcionistički pogled na svet – nerealistično visoke standarde. Naravno, tako frustrirani, ne uspemo da ih ostvarimo. Ovi standardi se grade delimično kroz učenje, a delimično kroz nadu da će perfekcionizam kompenzovati sopstvenu nesavršenost i rezultovati otklanjanjem neprijatnosti. Ideja da ćemo perfekcionizmom kompenzovati sopstveni nesavršenost zvuči potpuno apsurdno. Kako jedno pogrešivo i nesavršeno ljudsko biće (što je, u biti, svaki čovek) ikada može da očekuje da će ostvariti nešto što je apsolutno izvan njegovog domašaja? Živimo u svetu u kom se događa previše stvari nad kojima nemamo nikakvu kontrolu, dnevne varijacije u našim sposobnostima i neočekivane promene u okruženju doprinose nepredvidivosti života.
Ova psihička parodija «izbegavanja diskomfora kroz savršenstvo» sadrži jednu važnu poruku – osoba se plaši da će sve izmaći kontroli ukoliko nema potpunu kontrolu nad svim. I zaista, svaka osoba koja se plaši intenzivnih emocionalnih stanja, poput frustracija ili samog straha, uznemirava samu sebe, paničeći i na samu pomisao o mogućnosti javljanja tih jakih negativnih emocija. Iz tog razloga se javlja sve veća potreba za potpunom kontrolom, koja stvara sve veću frustriranost i doprinosi mogućnosti gubljenja kontrole.

Procesi frustracije i uznemirenosti

Ljudi koji očekuju da imaju potpunu kontrolu nad sobom i svojom okolinom i koji se se plaše tenzije, će neizbežno biti frustrirani.
Sledeća lista definiše i opisuje proces frustriranosti i uznemirenosti:
1. uviđamo da ne možemo imati ono što smo poželeli onda kada smo poželeli i postajemo frustrirani, ili ne ostvarimo sopstvena očekivanja, ili se naše pretpostavke oko nečega ne poklope s relanošću
2. kažemo sami sebi da ne možemo da podnesemo tu situaciju, i ova vrsta samo-govora okida proces intolerancije na frustraciju
3. ponavljamo ovu istu rečenicu u svojim mislima i postajemo fiksirani za ideju da nikako ne bi trebalo da osećamo diskomfor
4. preokupiramo se mislima o tome kako je frustracija užasna i ograničavamo šanse da razmotrimo alternative.
5. reagujemo preterano: povlačenjem, agresijom, rigidnošću ili impulsivnošću
6. retko učimo iz iskustva, jer smo pod dejstvom jakih emocija koje ometaju proces učenja i kratkotrajnu memoriju. Dolazi do toga da u budućnosti ponavljamo ovaj obrazac mišljenja, osećanja i ponašanja.

Ovaj process se dešava brzo i automatski, tako da često nismo sasvim svesni sopstvenih tumačenja situacije povodom koje bivamo frustrirani. Na primer, osoba koja na prvu prepreku reaguje sa “ O,ne!” uglavnom trenutačno oseća priliv tenzije koja narasta u telu i koja se intenzivira. Čovek tada pokušava da pobegne od osećaja tenzije. Ovaj proces katapultira frustraciju i uznemirenost, konfuziju, mizeriju, osećaj gubitka kontrole i neadekvatnosti.

Proces frustracija-uznemirenost takođe može početi polako, kada poušavamo da utešimo sami sebe povodom neke uznemirenosti. Međutim, ukoliko imamo ideju da ne možemo podneti neprijatnosti, tešenje ne  samo da neće pomoći, već će dovesti do suprotnog efetka. Frustracija će rasti sve dok u jednom trenutku ne dođe do eksplozije, koju mnogi opisuju kao “pucanje filma”.

Najveći broj normalnih osoba periodično pati od niske tolerancije na frustraciju. Među njima ima i ljudi koji pate od ozbiljnih psiholoških problema povezanih s niskom tolerancijom na frustraciju. Ako pogledate stručne opise psihičkih poremećaja, videćete da je potreba za komforom i izvesnošću sastavni deo mnogih od njih. Iz tog razloga, a takođe iz normalne ljudske potrebe da živimo srećan život, ne bi bilo loše da se suprotstavimo filozofiji netolerasanja frustracije i “pomučimo” da izgradimo veštine lakšeg savladavanja iste.

Jezički stil osoba sa niskom tolerancijom na frustraciju:

Percepcija, misli i jezik su moćne direktivne funkcije. Kao što je neurofiziolog A.R.Lurija primetio « govor u celini ulazi u mentalne procese i moćno je sredstvo za regulaciju ljudskog ponašanja». Drugim rečima, osoba koja sama sebi kaže da nešto ne može da podnese, tako će se i osećati i na taj način sebe frustrirati. Postoje specifična (samo)izražavanja koja su povezana s niskom tolerancijom na frustraciju. Ta izražavanja ukjljučuju dopunske i izbegavajuće fraze (neću, ne mogu to da uradim) netačne generalizacije (osim mene, sve i svi donose nevolje) fraze povezane s distresom (osećam se preopterećeno, preplavljeno), fraze netolerancije (ne mogu da podnesem), imperative (stvari mora, treba i ima da funkcionišu onako kako ja želim), fraze globalnog vrednovanja sebe (mrzim samog/samu sebe, ništa ne vredim) i fraze bespomoćnosti (ništa ne radim kako treba, osećam se zarobljeno).
Definisanjem okolnosti u terminima zahteva, moraja, trebanja i nepodnošenja, frustrirana osoba postaje zarobljena u sopstvenoj “realnosti”. Na žalost, takav  jezički stil pospešuje nisku toleranciju na frustraciju i udaljava osobu od relanosti kakva zaista jeste.

Niska tolerancija na frustraciju i self concept (viđenje sebe)

Ljudi s niskom tolerancijom na frustraciju postižu uspehe koji su manji od njihovih realnih sposobnosti i negativno iskrivljuju viđenje sebe samih. Ova iskrivljenja uključuju ideje tipa “ništa ne vredim, jer nisam uspeo da ovaj konkretan zadatak uradim kako treba”. Kombinacija samoporažavajućih ideja i izbegavanja neprijatnosti izaziva nekompetentno ponašanje kod tih osoba, pojačava negativan pogled na sopstvenu ličnost i dovodi do samoispunjujućeg proročanstva. Ljudi zarobljeni u tom obrascu se često osećaju kao da su zatrpani ometajućim stvarima. Kako bivaju zarobljeni u mreži iskrivljenih misli, ponašanja i osećanja, teško im polazi za rukom da se iz te mreže ispletu.

Niska tolerancija na frustraciju i problematične navike:

Sokrat je govorio “sve naše greške se rađaju iz konfuzije i neznanja”. Iako je prenaglasio ovaj problem, bio je na pravom tragu. Ukoliko naučimo da prepoznamo i razložimo uticaj jezika niske tolerancije na frustraciju i pogrešnih uverenja, manje vremena ćemo biti zbunjeni, a više vremena imati za uvežbavanje i razvijanje strategija za kvalitetniji život.
Međutim, dešava se da pokušaji otklanjanja niske tolerancije na frustraciju vode razvijanju loših navika, koje samo privremeno skrenu pažnju s problema intolerantnosti na frustraciju. Nepromišljanje sopstvene intolerantnosti i navika da što brže zadovoljimo želje, kako bi se otklonila tenzija, samo pojačavaju sklonost ka brzom rešavanju problema i postizanju kratkoročnog zadovoljstva. Navike koje podržavaju našu netolerantnost na diskomfor se rasplamsavaju brzo!

Postoji mnogo načina za odvikavanje od ovakvih obrazaca:
1. prvenstveno je bitno naučiti koji smisao imaju i na koji način funkcionišu ove navike. Ovaj korak smo upravo savladali
2. sada se suočite s činjenicama, i izbegnite izgovore
3. gledajte šta stoji iza navike, pogledajte u pravi problem – pravi problem je želja da sve u životu ide lako, lepo i brzo
4. život je sačinjen iz izazova, i kako se ne mogu svi rešiti odmah i na lak način, prihvatite to kao činjenicu!
5. napravite plan razumnih i ostvarivih ciljeva
6. iskoristite maštu da zamislite željeni cilj i korake koje treba da preduzmete da biste do cilja došli
7. loše navike zamenite nečim konstruktivnim
8. ne očekujte brze rezultate
9. potražite pomoć ako ste već pokušali dovoljno uporno, a niste postigli rezultate

Vi sami možete da se odviknete od neželjenih navika. Uprkos pesimističnim statistikama o visokom procentu neuspeha ljudi koji koji pokušavaju s odvikavanjima kroz terapiju i specijalne grupe, kao što su grupe podrške za regulaciju težine, odvikavanje od pušenja i slično, milioni ljudi uspevaju da se odviknu od neželjenih navika.
Oni koji nisu uspeli u odvikavanjima – ili nisu uspeli da izgrade adekvatne veštine nošenja s frustracijama ili su posustali u izvršavanju zadataka uprkos veštinama koje poseduju.

Stanley Schachter izveštava rezultate jednog istraživanja koje kaže da javno mnjenje predstavlja gojaznost, nikotinsku zavisnost i heroinsku zavisnost kao gotovo beznadežno teška stanja, dok to zapravo uopšte nije tačno. On je utvrdio da ljudi mogu i često uspevaju da se “očiste” od destruktivnih navika. Ali da bi u tome uspeli, moraju istrajno da rade na razbijanju loših navika i filozofije “linije manjeg otpora”.

 

Autor: Renata Senić

Zdrave i nezdrave emocije

Zdrave i nezdrave emocije

Ljudi obično dolaze na terapiju zato što se osećaju loše: nalaze se u stanju emocionalne patnje. Život svakog pojedinca, biilo da se radi o poslovnoj, društvenoj ili ljubavnoj sferi, ispunjen je brojnim stresnim događajima na koje reagujemo određenim emocijama.

Emocije kvalitetom i kvantitetom mogu biti prijatne, neprijatne, lepe, ružne, kratke, duge, jake, slabe, adekvatne, neadekvatne, zdrave, nezdrave i sl. Ako kažemo da je neka emocija zdrava ili nezdrava, odnosno samo – pomažuća ili samo – poražavajuća, mi ne ulazimo u sferu njihove autentičnosti, već funkcionalnosti, odlike da pomognu ili odmognu adaptaciji na konkretnu situaciju.

Kako su negativne životne situacije u životu neizbežne, od posebne je važnosti rasvetliti načine na koje ljudi mogu reagovati na njih. Osnovna pretpostavka je da negativne emocije mogu biti funkcionalne i disfunkcionalne za osobu, odnosno samo – pomažuće i samo – poražavajuće. Emocionalno reagovanje kojim čovek sebi pomaže u prevazilaženju posledica negativnih događaja predstavlja adaptabilno i funkcionalno reagovanje. Suprotno, emocionalne reakcije koje ljudima nanose štetu i poraz na planu preživljavanja i sreće, predstavljaju „iracionalne“ ili samo – poražavajuće izbore i reakcije. Osnovna pretpostavka REBT-a je da nezdrava emocija i disfunkcionalno ponašanje, nisu direktno posledica nepovoljnog događaja već proističe iz načina razmišljanja o tom događaju, odnosno iracionalnih uverenja. Promenom iracionalnih uverenja o nepovoljnom događaju značajno se menjaju samo – osujećujuće posledice (nezdrava osećanja) u odnosu na nepovoljni događaj. Pomoću ABC modela osoba može da stekne uvid kako ona sama, svesno ili nesvesno, bira da o nepovoljnim događajima u svom životu (A) misli (B) na način koji je vodi u emocionalni poremećaj (C), odnosno samo – osujećujuće emocije i ponašanja. Zdrava negativna osećanja slede iz racionalnih uverenja koja su fleksibilna, u skladu sa realnošću i korisna za nas, dok nezdrava negativna osećanja slede iz iracionalnih koja su rigidna, nerealistična i nekorisna. Pošto su racionalna i iracionalna uverenja kvalitativno različita, onda su i zdrava i nezdrava negativna osećanja kvalitativno različita.

Zdrava i nezdrava osećanja možemo razlikovati po sledećim kriterijumima:

Fenomenološki: Kada je ometeno postizanje ciljeva osobe, zdrava negativna osećanja čine je pobuđenom u vezi s tim, dok nezdrava negativna osećanja osoba doživljava kao psihičku patnju i bol.

Fiziološki: Zdrava negativna osećanja prati smanjena aktivnost autonomnog nervnog sistema, dok nezdrava negativna osećanja prate preterane reakcije autonomnog nervnog sistema (ubrzano lupanje srca, znojenje, osećaj malaksalosti, itd.)

Bihejvioralno: Zdrava negativna osećanja motivišu osobu da se ponaša funkcionalno što znači usmereno ka cilju i osoba nastoji da situaciju što pre promeni u svoju korist, a ako to ne može, da je prihvati onakvu kakva jeste, dok je nezdrava negativna osećanja motivišu da se ponaša na samoosujećujući način, koji ometa postizanje ovih ciljeva.

Kognitivno: Zdrava negativna osećanja povezana su sa razmišljanjem koje je fleksibilno i realistično, dok su nezdrava negativna osećanja povezana sa razmišljanjem koje je ekstremno i nerealistično.

Uloga osećanja kao socijalnog stimulusa: Kada osoba doživljava zdrava negativna osećanja ljudi su često spremniji da pruže empatiju i podršku, a kada osoba doživljava nezdrava negativna osećanja, ljudi češće izbegavaju ili su skloni da je kazne ili osuđuju.

U tabeli ispod prikazane su zdrave negativne emocije koje predstavljaju alternativu nezdravim, samo – poražavajućim emocijama.

Tipične teme Nezdrava negativna emocija Zdrava negativna emocija
Opasnost Anksioznost Obazrivost, zabrinutost
Gubitak / neuspeh Depresija Tuga
Prekršaj / neuspeh u pridržavanju ličnog moralnog načela; povredili ste nekoga Osećanje krivice Kajanje
Odstupanje od ličnog ideala u socijalnoj situaciji, socijalna neadekvatnost, otkrivanje neke lične tajne pred drugima Sramota Nelagoda
Neko vas je izneverio i vi smatrate da ne zaslužujete takav tretman, neko je bio nepravedan prema vama Povređenost Razočaranost
Neko je prekršio vaša pravila, neko vas frustrira, neko vas ne ceni dovoljno, neko vas omalovažava Bes Nezadovoljstvo, iziritiranost
Neko ugrožava vaš odnos sa drugom osobom Nezdrava ljubomora Zdrava ljubomora
Neko ima nešto što vi nemate, a vrednujete Nezdrava zavist Zdrava zavist

U zavisnosti od toga kako razmišljamo o događajima koje smo procenili kao negativne, možemo reagovati na zdrav i nezdrav način. Cilj REBT psihoterapije jeste da pomogne klijentima da nauče da reaguju zdravim negativnim emocijama na negativne događaje umesto nezdravim. Na primer mnogo je korisnije za osobu da bude tužna i razočarana posle razvoda nego depresivna i povređena.

Iako je u ovom tekstu akcenat na zdravim i nezdravim negativnim emocijama, vredi napomenuti da razlikujemo i zdrave i nezdrave pozitivne emocije. I ovde „zdravo“ sagledavamo po principu najmanje patnje i najvećeg zadovoljstva, samo što je kod negativnih, neprijatnih emocija akcenat na najmanjem bolu, a kod ovih pozitivnih na najvećem zadovoljstvu. Zdrava pozitivna osećanja slede iz racionalnih uverenja, dok nezdrava pozitivna osećanja slede iz iracionalnih uverenja. U zdrava pozitivna osećanja spadaju: zadovoljstvo, radost, oduševljenje i sl., koja se javljaju u prisustvu pozitivnih događaja koji ukazuju da su želje koje osoba ima ostvarene. U nezdrava pozitivna osećanja spadaju: sreća, ponos, moć, euforija, ushićenost sobom ili drugom osobom i sl., koja se javljaju u prisustvu pozitivnih događaja koji ukazuju da su zahtevi osobe ostvareni. Iako su sva pomenuta osećanja prijatna, ona koja su zdrava i pozitivna pomažu osobi da ostvari svoje dugoročne ciljeve, dok ona koja su nezdrava i pozitivna obično donose neposredno osećanje zadovoljstva, ali dugoročno gledano, vode lošim posledicama.

SENZITIVNA SUMANUTOST ODNOSA

SENZITIVNA SUMANUTOST ODNOSA

Za razliku od revandikacionih i strasnih sumanutosti gde je baza paranoični karakter, kod senzitivne sumanutosti je premorbidna struktura ličnosti nešto drugačija. To je senzitivna premorbidna ličnost:

– bojažljiva (timidna)

– anksiozna

– osetljiva (senzitivna)

– skrupulozna

– kolebljiva

– sposobna za jaku inhibiciju svojih pulzija

– doboko nezadovoljna

– inferiorna

– okleva pred odlukama

– sklona raspravljanju o savesti

– preosetljiva na reagovanje okoline

Na ovakvom terenu, neuspeh u životu, razočarenje ili neki konflikt može da deklanšira psihozu. Kap koja prelije čašu nekada je samo uvreda u diskusiji.

U psihozi bolesnik sebe doživljava uhvaćenim u zamku. Svi koji ga okružuju prete mu i predstavljaju opasnost po njegovu egzistenciju. Ovde se radi o koncentričnoj sumanutosti odnosa, jer se bolesnik nalazi u centru događaja koji okružuje  i preti bolesniku. Sve što se kaže ili događa može da se odnosi na bolesnika i ima neko značenje, najčešće ugrožavajuće i preteće po bolesnika.

Sledeća karakteristika ove sumanutosti je da se ona odvija u strepnji i konfliktnoj tenziji, i reakcije tih bolesnika su najčešće anksiozno-depresivne i hipostenične (shodno njihovoj paranoidnoj strukturi), a ne agresivne. Ovoj psihozi nozografski pripadaju mnogi bolesnici koji se u praksi dijagnostifikuju kao “paranoidno-depresivni sindrom”.

INTERPRETATIVNA SUMANUTOST

INTERPRETATIVNA SUMANUTOST

Ova psihoza je vrsta “razumnog ludila” (raniji naziv: intelektualna monomanija), s’ obzirom da pacijent ima potrebu da i u psihozi sve objasni, sve dešifruje u skladu sa osnovnim sistemom značenja. Po sadržaju ova sumanutost je skoro uvek persekucija, a ponekad i megalomanija. Razni ljudi bolesnika “prate na ulici, snimaju, prisluškuju, proganjaju”. Zbog toga se ponekad razvija ideja da je on neko važan (megalomanija).

Mehanizam sumanutosti je interpretativan. Interpretacija je misaono izvođenje jedne realne pojave u pogrešan koncept, ili izvođenje zaključaka o jednoj ispravnoj percepciji sa pogrešnog stanovišta. Greška se sastoji u tome što se daje pogrešan smisao onome što se realno, ispravno vidi, čuje, opaža. Radi se o sumanutoj spoznaji bolesnika.

Postoje dve vrste interpretacija: egzogene i endogene.

  1. a) Egzogene interpretacije se zasnivaju na podacima dobijenim preko čula. Predmet interpretacije su pojave i predmeti spoljnog sveta. Nekada su interpretacije naizgled razumljive, jer se slažu sa uobičajenim simbolima populacije (npr. cvet u reveru znači izjavu ljubavi). Međutim, simboli su često i potpuno nerazumljivi (npr. beli kačket na komšiji označava kraj sveta u mesecu julu). Celu svoju aktivnost bolesnici posvećuju dešifrovanju hijeroglifa, tj. onime što su im zapravo želeli reći ljudi koji im upućuju poruku putem novina, televizije itd. Bolesnici, dakle, obraćaju naročitu pažnju na aluzije, intonacije, metafore, mimiku. Kažu:”meni je dovoljno da pročitam jednu reč, pa da shvatim ceo smisao”.
  2. b) Endogene interpretacije se odnose na telesne senzacije, sopstvene misli, slike sećanja, snove. Sa takvim interpretacijama i trenutnim intuicijama bolesnici sumanuto transformišu svet. Kao posledica endogenih interpretacija može se govoriti o posebnoj podvrsti ovih sumanutosti nazvanoj somatski tip (hipohondrijaza). Radi se o verovanju da je pacijent zaražen raznim infekcijama, da su mu insekti pod kožom (dismorfofobija), da širi oko sebe smrad iz usta ili sa kože, ili iz vagine, da mu veliki delovi tela, npr. creva, uopšte ne funkcionišu itd. U pitanju je sličnost, tačnije kvalitativni skok u odnosu na fobije (strah od teškog oboljenja – kancerofobija, sidofobija – prerasta jednog trenutka u sumanuto verovanje). Kod tzv. somatskog tipa sumanutosti neretko se javlja zloupotreba uzimanja tableta. Suicidalni rizik nije zanemarljiv.

Postoje razlike u konstrukciji interpretativnih sumanutosti u odnosu na revandikacione i strasne. Ovde sumanutost nije lančana, već je mrežasta, tj. masa simptoma formira jedan više difuzan, mozaičan sistem koji difuzno prožima ličnost.  Interpretativna sumanutost nije toliko sistematizovana (paranoična) kao revandikaciona ili strasna. Međutim, nekada se i ova sumanutost, u početku loše sistematizovana, vremenom sistematizuje u koherentnu konstrukciju.

U razvijenoj fazi bolesti pacijenti interpretiraju sve informacije. Nekada u težnji da dešifruju jednu reč stvaraju čitav roman. Na kraju se obično formira samo jedna tema koja se ne menja i ne obogaćuje novim dodavanjima.

Ova psihoza ima tendenciju da, ako se ne ugasi, postane blaga. Često se u praksi zamenjuje sa paranoidnom SCH.

HRONIČNA HALUCINATORNA SUMANUTOST

HRONIČNA HALUCINATORNA SUMANUTOST

Osnovna karakteristika ovih psihoza je prisustvo psihosenzorijelnih fenomena – halucinacija. Mehanizam nastanka ove sumanutosti je halucinatoran (najčešće su u pitanju akustičke halucinacije). Ovaj tip halucinacija je više na nivou svesti nego na nivou percepcije. Kod delirantnih psihoza halucinacija je “čist” perceptivni poremećaj, ali ovde halucinacija ima više psihički, psihosenzorijelni, nego čulni, senzorijelni karakter. Bolesnik često nije siguran da li čuje glasove ili su to njegove glasne misli. Javljaju se i drugi slični fenomeni: eho misli, prenos misli, krađa i pogađanje misli, telepatija, ideje uticaja.

Početak je često akutan: glasovi, prenos misli, eho misli. Glasovi su češće neprijatni, nekada banalni. Bolesnik se oseća prozren, postupci su mu komentarisani, oseća stran miris, ukus, električnu struju u glavi ili genitalijama; postaje medijum, primalac ili odašiljač radio signala isl. Najneprijatniji doživljaji takvih bolesnika su cenestopatije (uništavanje nekog organa), stanja obuzetosti đavolom isl. Bolesnik se oseća pasivan prema tim uticajima, nemoćan da im se odupre.

Halucinatroni mehanizam je jezgro na kome se stvaraju sumanute ideje proganjanja. Pacijent se progoni i veruje da je objekat na kome se vrše razni uticaji. Perceptivni poremećaji se doživljavaju ili kao agresija, ili kao efekat magijskih procedura upravljenih protiv tela, misli i volje pacijenta. Halucinacije su inkorporirane u ideo-afektivni blok, i deo su bolesnikovog imaginarnog pseudorealiteta. To je tzv. sindrom spoljnih uticaja. Bolesnik doživljava da više nije gospodar svog ponašanja.

Ponekad je moguća evolucija ovog oboljenja u smislu disocijacije Ja i shizofrenog ishoda, no, češći je fazičan tok sa potpunim remisijama ili hronicitet sa “bifokalnom orijentacijom”, tj. istovremeno očuvanost intelektualnog kapaciteta i otvorenost prema realnom svetu u kontrastu sa halucinacijama i sumanutim idejama.

PARAFRENIJA  (FANTASTIČNA SUMANUTOST)

PARAFRENIJA (FANTASTIČNA SUMANUTOST)

Kod ove sumanutosti se ispoljava fantastično bogatstvo sumanutih produkcija, koje su u kontrastu sa dobrom adaptacijom na realitet.

Početak ove sumanutosti je različit: nekada počinje podmuklo, a nekada brzo i naglo.

 

Bitne karakteristike ove sumanutosti su:

1) paralogično mišljenje (dok je interpretativna sumanutost

“razumno ludilo”, dok su hronične halucinatorne sumanutosti

lokalizovane glasovima, kod parafrenije – po Krepelinu odn.

fantastičnih sumanutosti – po francuskim autorima, magijsko

mišljenje je neobuzdano. Sumanute izmišljotine se razvijaju

van svih kategorija razumnosti. Prostor i vreme su potčinjeni

tim fantazmagorijama).

 

2) megalomanija (i pored prisutnih ideja proganjanja i uticaja,

nadmoćne su ipak megalomanske ideje)

 

3) primarnost fabulacije nad halucinacijama (iako brojne,

halucinacije su iza fabulacija i podležu imaginativnoj

produkciji i bujnoj ideaciji. Mehanizam nastanka ove

sumanutosti je imaginativan – fabulativan, mitomanski – pa

ovi bolesnici svoje infantilno i fantastično mišljenje

doživljavaju kao realno)

 

4) odsustvo sistematizacije (struktura sumanutosti je

paranoidna – nesistematizovana, za razliku od paranoičnih

psihoza koje su sistematizovane i halucinatorne sumanutosti,

koja je delimično sistematizovana)

 

 

5) odsustvo deficitarne evolucije (nisu prisutni znaci

propadanja ličnosti – intelektualne deterioracije. Intelektualni

kapaciteti, pamćenje, radna aktivnost, socijalno ponašanje –

ostaju intaktni. Takođe nema ni afektivnog oštećenja)

 

6) paradoksalni integritet psihičke strukture (postoji

uporedno doživljavanje jednog fantastičnog sveta i jednog

realnog sveta u kome je bolesnik dobro socijalno adaptiran, tj.

koegzistencija jednog fantastičnog sumanutog sistema i

objektivne realnosti u kojoj bolesnik stvarno živi)

Najupadljivija karakteristika parafrenije je da jedno pored drugoga stoje sa jedne strane masivna sumanuta simptomatologija, a sa druge strane intaktna ukupna ličnost bez značajnih poremećaja odnosa sa okolinom. Međutim, taj fenomen treba bitno razlikovati od tzv. intaktne spoljne ličnosti SCH bolesnika, jer kod SCH sa blažim tokom postoji kao bitan činilac shizofreni poremećaj Ega, tj. celokupni Ego je oboleo, dok je parafreni bolesnik u srži svoje sveukupne ličnosti zdrav, a periferija ličnosti je bolesna (ta činjenica ipak opravdava uvršćivanje ovog oboljenja u psihoze). Za razliku od shizofrenog, parafreni bolesnik može da se vrati jezgru svoje zdrave ličnosti i da na taj način postigne uglavnom stabilni i dobru barijeru prema masivnim sumanutim sadržajima na periferiji ličnosti.

 

Po svojim psihopatološkim i evolutivnim karakteristikama (javlja se u 4. i 5. deceniji života) parafrenija se bitno razlikuje od paranoičnih sumanutosti sa jedne strane, i paranoidne SCH sa druge strane. Ovo oboljenje najviše odgovara Krepelinovij formi – parafrenija fantastika.

 

 

Po DSM IV: – Erotomanski

– Grandiozni

Ljubomorni    –

Persekutorni   – najčešći

– Somatski

– Mešani

– Neodređeni tip

 

Dijagnoza se postavlja na osnovu prisustva sumanutosti najmanje 1 mesec (po DSM IV).

 

F22 – sumanutosti traju najmanje 3 meseca, ako traju kraće Dg je F23

 

F24 – indukovano sumanuto duševno oboljenje (folie a deux, ili insania dualis)

 

 

POSEBNI OBLICI: 

1) Kapgras sindrom (verovanje da su sam pacijent ili poznata osoba

zamenjeni dvojnikom. Spoljni izgled je nebitan. Bez deterioracije.

Češće kod žena)

 

2) Fregolijev sindrom (persekutor menja identitet kao glumac)

 

3) Kotarov sindrom  (uverenje da je sve izgubljeno, imovina, snaga,

organi.

 

4) Hentoskopija  (uverenje o postojanju dvojnika)

 

5) Likantropija (uverenje da je vukodlak)

 

 

FOLIE A DEUX:

 

1) U normalnim uslovima psihotični simptomi nisu kontagiozni za zdrave

i mentalno poremećene ljude

2) Kontagioznost se javlja u iznimnim slučajevima:

  1. a) ako je bolesnik dominantan partner
  2. b) ako obe osobe žive duže vreme izolovano od ostalog sveta
  3. c) ako su sumanute ideje bliske mogućem razvoju događaja u

njhovoj okolini

3) Indukovana psihoza se češće javlja kod žena nego kod muškaraca

4) Češće se javlja kod bliskih srodnika, nego kod osoba koje nisu u

rodbinskim odnosima

5) Ako se indukovana osoba izdvoji iz patogene sredine, brzo dolazi do

njenog oporavka

6) U nekim situacijama induktor može delovati i na više osoba

 

 

Indukovana psihoza je poseban oblik paranoidne psihoze, specifičan po tome što indukovana osoba prihvata sumanute ideje induktora koji je, u stvari, pravi duševni bolesnik.

Po pravilu, sumanutost se ne prenosi od bolesnika na ljude koji ga okružuju. Međutim, u retkim slučajevima dolazi i do toga: kada postoji izražena emocionalna povezanost bolesnika sa drugom osobom, kada su one duže vreme izolovane i upućene jedna na drugu, i kada je induktor dominantan, a druga osoba pasivna i sugestibilna ličnost, ili kada oni, na koje se odnose bolesnikove sumanute ideje, izgledaju i okolini čudni, bolesni, ili na drugi način devijantni.

 

Kada se ove osobe razdvoje, indukovana osoba se relativno brzo vraća u normalno stanje. Zato se u slučaju indukovanih paranoidnih psihoza treba sprovesti odvajanje indukovane osobe od induktora. Obično se nakon nekoliko dana psihoza kod indukovane osobe povlači.

 

 

 

3 bitna uslova za pojavu indukovane (asocirane) psihoze:

1) čvrsta afektivna veza između induktora i indukovanog

2) kohabitacija partnera odn. participanata

3) naglašena sugestibilnost i podređenost indukovanog

 

 

KLINIČKE FORME:

 

1) Folie imposee – nametnuto ludilo– ovde je jedan partner aktivniji, inteligentniji, i prvi počne ispoljavati sumanute ideje, koje postepeno nameće pasivnom partneru. Drugi ne mora biti u pravom smislu reči psihotičan, i on se obično vraća u normalno stanje nakon odvajanja od induktora. Sugestibilnost pasivnog partnera igra značajnu ulogu, zajedno sa faktorom zajedničkog življenja, koji uključuje i afektvnu dimenziju. Činilac predispozicije, po Kecmanoviću, ima manjeg značaja. Ovi je najčešći oblik. Induktor je obično aktivniji, inteligentniji partner, koji prvi razvija sumanutost

 

2) Folie simultanee – istovremeno, simultano ludilo – ovde je faktor prenošenja u drugom planu. Sumanute ideje se simultano pojavljuju. Ovome doprinosi niz činilaca među kojima su najznačajniji: predispozicija, produžena kohabitacija i, najvažnije, ista precipitirajuća trauma kod oba učesnika. Izgleda da se patološke manifestacije povlače nakon razdvajanja partnera.

 

3) Folie communiquee – preneseno ludilo – u ovom slučaju pasivni partner počinje da ispoljava psihotične sadržaje tek nakon dugotrajnih pokušaja da odoli moćnom uticaju aktivnog psihotičnog induktora. Karakteristično je da kod ovog oblika indukovanog ludila pasivni partner relativno brzo počne da ispoljava vlastitu psihozu, koja ne prestaje nakon razdvajanja induktora i indukovanog.

 

 

4) Folie a trois (i više) – porodično ludilo, sekte isl.

 

U osnovi indukovanog sumanutog poremećaja:

– genetska predispozicija

– identifikacija sa dominantnim partnerom

– upućenost jednog partnera na drugog zbog opasnosti

od spoljnog ugrožavajućeg sveta

Retko se obraćaju za pomoć.

Obavezni heteropodaci.

 

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA:

 

1) SCH (karakteristična je ideo-afektivna disocijacija, poremećaj asocijacija, evolucija u pravcu autizma i demencije- emocionalne, voljne, intelektualne. Kod paranoidne SCH poremećaj mišljenja je u tesnoj vezi sa poremećajem afekta, koji je izvorni primarni poremećaj koji utiče na formiranje sumanutih ideja. Ovde se ličnost obolelog u toku regresije i autizma kompletno menja i otuđuje, a sistem realnosti se progresivno i ireparabilno narušava. Diferencijalno dijagnostički u odnosu na paranoidnu SCH: u premorbidnom tipu ličnosti najčešće nema bitnih razlika. Bolest se kod paranoidnih stanja obično ispoljava kasnije. U kliničkoj slici nema drugih simptoma koji bi ukazivali na SCH, i ne razvija se, za SCH karakteristično, propadanje ličnosti. Mada je porodično i/ili socijalno funkcionisanje teško poremećeno, radna sposobnost može ostati dugo i dobro očuvana)

 

2) MOPS toksi-infektivne geneze (tranzitorne- prolazne sumanute ideje susrećemo u oniroidnim stanjima toksične i infektivne prirode, kod tzv. simptomatskih, delirantnih psihoza. Ove ideje se pojavljuju relativno naglo i imaju kratku evoluciju od nekoliko dana ili nedelja, ređe od nekoliko meseci. Ideje su polimorfne, fragmentirane, ređe sistematizovane, i po pravilu se povoljno saniraju. Prisutne su i halucinacije koje imaju čisto senzorički karakter, pa se fenomenološki razlikuju od halucinacija kod sumanutih psihoza. Kod akutnih toksi-infektivnih psihoza razne etiologije- amentna, konfuzno-delirantna stanja, delirijum tremens, sumanuti sadržaji uglavnom izrastaju na temelju poremećene percepcije, posebno vizuelnih i akustičkih halucinacija.U ovim oniričnim stanjima sumanute ideje progresivno opadaju i gube se, jer bolesnik vremenom gubi sećanje na doživljene događaje i sopstvene misli u tom stanju- lakunarna amnezija. Međutim, neretko ova stanja ostavljaju sekvele, neke prolazne a neke trajne. Rezidualne postonirične sumanutosti nekada nadžive sanaciju ostalih poremećaja i razvijaju se u pravu sekundarnu postoniričku sumanutost ljubomore, proganjanja, autoakuzacije idr. Sumanute ideje se nekada mogu javiti i kod nekih autointoksikacija: uremije, hepatičke insuficijencije, akutne anemije. Mogu se sresti i kod izvesnih toksikomana u toku meskalinske opijenosti, opijenosti hašišom, opijumom, ili drugim psihodisleptičkim drogama)

 

3) MOPS vaskularne geneze (tranzitorne sumanute ideje mogu se javiti i u vezi sa cirkulatornom cerebralnom ishemijom, ili drugim cirkulatornim poremećajima kao što su krvarenje, encefalomalacija- razmekšanje idr. stanja u vezi sa arteriosklerozom moždanih krvnih sudova. Noćne agitacije kod senilnih idr. cerebralnih bolesti takođe bivaju ponekad praćena tranzitornim sumantim idejama)

 

4) INTENZIVNI EMOCIONALNI STRES  (pod uticajem određenih bio-psihičkih dinamskih procesa dolazi do više ili manje kompletne disolucije svesti, što može rezultirati tranzitornim sumanutim idejama. Ovo susrećemo kod izvesnih intenzivnih emocionalnih šokova ili snažnih afekata koji narušavaju svest. To se viđa u napadima anksioznosti, epileptičnim sumračnim krizama, fobičnim stanjima panike, konverzivnim i disocijativnim poremećajima)

 

5) PROGRESIVNA PARALIZA (u kliničkoj slici, u okviru vodećeg psihopatološkog sindroma demencije, javljaju se po sadržaju dve različite vrste sumanutih ideja: ekspanzivne i depresivne. Ekspanzivne, megalomanske sumanute ideje vezane su za basnoslovno bogatstvo, moći, veličinu isl. Najčešće su apsurdne i mobilne. Praćene su euforijom i psihičkom ekscitacijom, koje kliničara asociraju na manični sindrom. Sumanute ideje su bliske precenjenim idejama i produkcijama maničnih bolesnika, koje nekada imaju izgled sumanutosti koja kratko traje i posle koje se brzo smiruju, kao da se ništa nije desilo. Depresivne sumanutosti su najčešće hipohondričnog tipa, ređe zahvataju moralnu i ekonomsku sferu, i ponekad evoluiraju, kao i u depresiji, odn. melanholiji, ka negaciji izvesnih telesnih funkcija i organa u smislu nihilističkih ideja Kotarovog sindroma. U slučaju progresivne paralize smatra se prihvatljivom Krepelinova koncepcija o sumanutim idejama kao posledici oslabljene inteligencije i poremećaja logičkog mišljenja, zbog oslabljene moći rasuđivanja. Ovde zaista dominira stečena slabost intelektualnih funkcija. Objašnjenje za bipolne mogućnosti pojave sumanutih ideja, od ekspanzivnih do depresivnih, može se tražiti u vezi sa pikničkom odn. ciklotimnom somatopsihičkom konstitucijom bolesnika. Interesantno je i zapažanje o regresiji sumanutih ideja kod bolesnika od progresivne paralize pod uticajem terapije – Vujić – ta regresija ima jednu fazu gde sumanute ideje imaju polurealan karakter. Sumanuti “bogataš” osiromaši prvo u snu. Sumanuti “general” od aktivnog postaje general u penziji. Sumanutost ne nestaje odmah, već ublaženo, postepeno).

 

6) POREMEĆAJI RASPOLOŽENJA 

Sumanute ideje ovog tipa mogu se javiti i u sklopu poremećaja raspoloženja. Prisustvo simptoma manije ili depresije (perzistentno, duboko neraspoloženje, sumanute ideje kongruentne sa raspoloženjem, hipotenacitet i hipervigilnost pažnje, znaci neurovegetativnih poremećaja – autonomne i hormičke funkcije u padu) isključuju dijagnozu ovih paranoidnih stanja.

7) SIMULACIJA I UMIŠLJENI POREMEĆAJI (dolaze u obzir kao diferencijalno-dijagnostičko razmišljanje, što je značajno u sudskoj psihijatriji)

 

8) ZLOUPOTREBA PAS (neophodan je detaljan fizikalni i neurološki

pregled, laboratorijske analize, EEG, neuropsihološko testiranje i CT)

 

9) PARANOIDNI POREMEĆAJ LIČNOSTI (preosetljivi, uvredljivi, sumnjičavi, rigidni, egocentrični; češće su prisutne precenjene nego sumanute ideje; genetska povezanost)

 

Ova paranoidna stanja treba razlikovati i od patološke ljubomore hroničnih alkoholičara (Kaličanin) ili alkoholne paranoje, kao i od akutne paranoidne reakcije koja isčezava za nedelju dana.

 

Mentalni status kod bolesnika od sumanutih psihoza:

– psihičko funkcionisanje uredno

– snažan ideo-afektivni blok

– ličnost je očuvana

 

Psihološka eksploracija: – skala za procenu ličnosti (MMPI)

– projektivne tehnike (Roršahov test) pokazuju

zaokupljenost ovih pacijenata paranoidnim i

grandioznim sadržajima, te pitanjima

inferiornosti, manjkavosti i anksioznosti.

– diskrapanca između verbalne i praktične

inteligencije

TOK I PROGNOZA:

-Bez značajnih izmena ličnosti, ali ima tendenciju ka hronifikaciji (30-

50% bolesnika).

-Hronični oblici počinju u ranim 50-im godinama života, akutni obično u

  1. deceniji.

-Češće je naglo izbijanje simptoma

-Oko 50% se potpuno oporavi

-Kod oko 20% dolazi do redukcije simptoma

-Oko 30% ima trajna sumanuta uverenja

-Dobri prognostički znaci:  akutan i raniji početak

precipitirajući faktori

ženski pol

premorbidno dobra socijalna adaptacija

persekutorni tip

-Izraženi oblici ove bolesti koji zahtevaju hospitalizacije su relativno

retki. Blaži oblici su znatno češći.

 

LEČENJE:

– hospitalizacija

– razdvajanje od osoba koje su u središtu sumanutih doživljaja

– prisilan prijem

 

Psihoterapija nije indikovana (jer je protiv volje pacijenta), ne pokazuje tako uočljive rezultate, jer razbijanje sumanutog sistema nije jednostavno.

 

Metode: Ni jedna od dinamskih, primeniti suportativnu tehniku. Ne primenjivati nikakve interpretacije, tehnike koje pojačavaju uvid.

 

Farmakoterapija:  Neuroleptici – najčešće flufenazin (kod nelečenih – D2

antagonisti – flufenazin i haloperidol).

Kod hipohondrijskih tegoba – pimozid

 

Započeti sa 2mg/dan haloperidola, ili 2,5-5 mg/dan flufenazina.

Efikasne doze su 10-20 mg/dan haloperidola, odn. 10-30 mg/dan flufenazina.

 

Ako nema odgovora posle 6 nedelja promeniti antipsihotik (nekada i do 6 meseci).

 

Uvesti litijum ili antiepileptik

 

Oprezno, jer ovi bolesnici na neželjene efekte lekova reaguju sumanutim idejama

 

Psihoterapija (šta činiti, a šta ne činiti):

 

  1. a) ne pokušavati razuveriti bolesnika (sumanutost se može još jače učvrstiti ako bolesnik oseti da je mora braniti)

 

  1. b) ne praviti se da je sumanutost stvarna, jer lekar mora predstavljati realnost bolesniku (saslušati, pokušati razumeti šta bolesniku sumanutost znači)

 

  1. c) pokazati saosećanje na činenicu da sumanutost deluje ometajuće po bolesnika, i ponuditi pomoć da ugodnije živi uz sumanutost

 

  1. d) treba shvatiti da sumanutost predstavlja način suočavanja sa duboko ukorenjenim osećajima srama i nesposobnosti bolesnika

 

  1. e) treba biti otvoren i iskren sa bolesnikom, objasniti mu razlog zašto se daje lek i moguće neželjene efekte leka

 

  1. f) ispitati koji pojedini stresori ili iskustva pokreću prvu pojavu sumanutosti

 

Upozorenja:  a) ne pitati direktno o sumanutim idejama, već o

pacijentovim brigama i problemima

  1. b) strah i anksioznost su podloga i stimulator hostilnosti
  2. c) empatija iz distancu
PARANOIČKE PSIHOZE – STRASNE (PASIONIRANE) SUMANUTOSTI

PARANOIČKE PSIHOZE – STRASNE (PASIONIRANE) SUMANUTOSTI

Karakteriše ih, pored paranoičnog karaktera, i postojanje tzv. patološke strasti, koja ima sledeće karakteristike:

 

  1. a) strast je rigidna i sistematizovana, povezana sa poremećenim

idejama u ideo-afektivni blok, nedostupan korekciji

  1. b) udružuje se sa nizom drugih poremećaja: depersonalizacija,

impulsivnost, čulne obmane (iluzije ili halucinacije)

  1. c) razvija se na podlozi paranoičnog karaktera (karakterne crte

paranoidnog poremećaja ličnosti)

  1. d) događaji i ličnosti za koje je vezana patološka strast su često

nestvarne, pa je sumanutost očigledna. Kada su ličnosti, a

naročito događaji stvarni – tada je interpretacija tih događaja

pogrešna, izmišljena, nestvarna, bolesna.

Postoje dva tipa strasne sumanutosti:

1) SUMANUTOST LJUBOMORE (PATOLOŠKA LJUBOMORA) poznata i kao Otelo-sindrom ili bračna paranoja. Sumanutost ljubomore je sumanutost neverstva i rivalstva. U njoj ima više ljubavi prema samom sebi nego prema objektu. Znatno je češća kod muškaraca, verovatno i zbog toga što oni, etno-kulturološki, znatno češće suprugu doživljavaju kao “svoj posed”. Bolest počinje veoma naglo (jer je intuitivnog mehanizma nastanka). U prvoj fazi (faza sumnje)traže se dokazi ljubavi i sumnja se na neverstvo. Ubrzo, pacijent se oseća tragično ismejan i ostavljen. Iznenada “sve mu je postalo jasno” jer su mu se “otvorile oči”. Supruga je neverna i sve se čini da se dokaže neverstvo. Iz prethodnog perioda sumnje bolesna oštroumnost pacijenta sistematizuje sumanutost u zbirku “dokaza”, pseudokonstrukcija, lažnih sećanja, sumanutih interpretacija vezano za ponašanje supruge i okoline, a neretko dolazi i do pojave perceptivnih iluzija. Falsifikuju se podaci iz daleke prošlosti, npr. još iz vremena venčanja, i pronalaze “migovi” koji ukazuju na početna neverstva. Insistira se na dokazima neverstva, mada priznaje da je nikada nije “uhvatio na delu”. Ali, sve govori da ga ona vara. Povremeno doterivanje ili menjanje garderobe (da bi osvojila ljubavnika), ili nedoterivanje (da bi zavarala tragove) – sve je u službi sumanute ideje. Karakteristično je traženje dokaza po telu žene ili po intimnom rublju. Obične modrice se tumače kao tragovi poljubaca izmišljenog ljubavnika, miriše se intimno rublje da bi se našli tragovi polnog akta. Pacijent često prati suprugu, i podmeće joj razne stupice da bi se “uhvatila na delu”. Insistira se na priznanju, najpre molbama i zaklinjanjem u decu, a potom i pretnjama i fizičkim maltretiranjem. Česte su i apsurdnosti u interpretacijama (ponekad su dovoljna samo 3 minuta za koja se ona izgubila na trenutak na pijaci pa da sve uradi sa ljubavnikom).

Prva karika u lancu je bolesna i ona glasi: moja žena mene vara! Ostale se ponekad i logično nadovezuju na ovu početnu. Kod alkoholičara te se sumanute ideje često pothranjuju košmarima i oniroidnim stanjima. Kod njih je naročito naglašen “inkubacioni period” (sumnje, pretpostavke, uznemirenost). Za alkoholnu, tj. simptomatsku patološku ljubomoru je karakteristična afektivna erotičnost i seksualni poremećaji (najčešće impotencija ili polineuropatija kao posledica dugotrajnog uzimanja alkohola).

Ponekad sumanutost nastaje na realnoj partnerskoj prevari (ljubavnom izletu), ali je dalja elaboracija maksimalno patološka. U vezi sa ovim postoji i etiološka teza da svaka sumanutost uvek “počne na nekom malom zrncu istine”, a u vezi sa sadržajem, odnosno temom sumanutosti.

Premorbidna ličnost se karakteriše nepoverljivošću i sklonošću ka pogrešnom rasuđivanju, ponositošću i psihorigiditetom.To su obično energične ličnosti, sklone inspekciji i introspekciji. Njihovo ponašanje je agresivno i osvetničko. Objekat ljubomore je po pravilu podvrgnut moralnom i fizičkom maltretiranju (a u 50% slučajeva radi se i o kažnjavanju), ponekad čak i do uništenja (moguća je ideja altruističkog ubistva). Agresija se ponekad i retroflektira, pa rezultuje suicidom (obično ako supruga napusti bolesnika). Ponekad se napada izmišljeni ljubavnik, a ponekad supruga ili čak sopstvena deca, za koju se tvrdi da su nastala iz ženine prevare.

Mehanizam nastanka ove sumanutosti je intuitivan, a bolesne interpretacije su sekundarne, ali prisutne. Ponekad se sumanuta ideja udružuje sa idejom da pacijent nije samo odbačen, već ga žele i likvidirati (naročito prisutne ideje trovanja), pa se tada pacijent odlučuje za uzvraćanje udarca i postaje opasan. Izjave supruge ili “rivala” o osećanju egzistencijalne ugroženosti su presudne za procenu opasnosti bolesnika za okolinu i neophodnost sprovođenja prisilne hospitalizacije. Bolest se razrešava po razdvajanju partnera.

2) EROTOMANSKA SUMANUTOST (EROTOMANIJA) – naziva se i Kleramboov sindrom. Predstavlja sumanuto verovanje bolesnika da je voljen od strane neke osobe, uglavnom iz višeg socijalnog staleža (sumanuta ideja je “biti voljen”). Psihoza je evolutivna i prolazi kroz 3 faze:

 

faza nade (karakterišu je ambiciozni nastupi i postupci)

 

faza srdžbe (karakterišu je izmišljena optuživanja objekta

                                   ljubavi)

 

faza osvete (karakterišu je razni zahtevi, proganjanje i mržnja

objekta ljubavi)

Osnovne karakteristike koje su bazični postulati ove psihoze su:

-oholost

-čežnja

-nada

-mržnja

Pokretač celog mehanizma obično nije ljubav nego mržnja.

Bolest počinje naglo “kao sev munje” (intuitivni mehanizam nastanka). Objekat ljubavi je po pravilu višeg socijalnog statusa od subjekta – pacijenta (često su to poznate ličnosti iz javnog života). Objekat ljubavi se deklariše da voli pacijenta na pacijentu samo znan načun – određenim pogledima, znakovima, izjavama preko štampe ili ponašanjem na televiziji (bolesne interpretacije). Održava se indirektna konverzacija sa objektom, pacijent “shvata” da je objekat nesrećan bez njega i da “radi na tome”  da se približi njemu, tj. pacijentu. Ako je objekat oženjen ili udat pacijent “zaključuje” da je to brak u raspadanju, ili je objekat bio prinuđen da sklopi taj brak. To je faza nade.

U fazi srdžbe pacijent počinje da prati objekat, da mu dosađuje pismima ili telefonom, da ga optužuje za određene postupke. I tada povremeno pogrešno interpretira ponašanje objekta te se sumanutost erotomanije nastavlja da razvija u, tako reći, fatalan sistem.

U fazi osvete sistem narasta do agresije prema objektu, do provale strasti, fizičkog napada i čak samoubistva. Iza ovih strasti stoji motiv sistema koji nije ljubav već mržnja. Iza svesne formule: on me voli i ja ga volim, stoji nesvesna: ja ga ne volim, ja ga mrzim.

Mehanizam nastanka je i ovde intuitivan, mada su prisutne i bolesne interpretacije, ali sekundarne po značenju. Indirektne konverzacije sa objektom ljubavi su često halucinatorne, a mogu se svrstati i u širi sistem sumanutih uticaja.

Oboljevaju gotovo isključivo žene, često skromnog izgleda, niskog obrazovnog i socio-ekonomskog statusa, koje žive povučeno, sa oskudnim emotivnim i seksualnim kontaktima.

Početak je akutan, tok hroničan i rekurentan. Izuzetno su rezistentni na terapiju, a češće završe u zatvoru nego u bolnici.

Karakeristična je grandiozna, megalomanska, ekspanzivna sumanutost, ideje veličine (što se može videti i kod luesa).

PARANOIČKE PSIHOZE – REVANDIKACIONE SUMANUTOSTI

(Revandikacija – traženje natrag, povraćaj izgubljenih prava)

Bolesnici iz grupe revandikacionih sumanutosti imaju sledeće karakteristike:

  1. a) egzaltaciju, zanos, oduševljenje, bujnost reči, preosetljivost
  2. b) sumanute ideje u koje nepokolebljivo veruju, koje su ekspanzivne po sadržaju i razvijaju se u ideje veličine (megalomanske s.i.), nepriznatog prava, visokog porekla …
  1. c) sektorski razvoj u smislu da sumanutost stvara parcijalni sistem koji se kao klin zabija u realitet
  1. d) snažan ideo-afektivni blok

Radi se o pacijentima razdražljivog temperamenta, teškog, nepoverljivog i sumnjičavog karaktera. Skloni su mržnji i osvetoljubivosti. Upravljani su od neelastičnog Nad-Ja, tvrdoglavi su i bez kompromisa. Na osnovu takve dispozicije razvija se psihoza, najčešće podmuklo, ponekad akutno, povodom nekog šoka ili konflikta.

Prema sadržaju sumanutosti razlikuju se 4 tipa ovog oboljenja:

1) PROCESNI KVERULENTI  (kverulent – svadljivac) Ovi bolesnici smatraju da su se npr. svedoci krivo zakleli, da su veštaci pristrasni, sudije potplaćene, zakoni nepravilni i izmenjeni itd. Pošto poneki kverulent to ne samo da misli već i usmeno i pismeno izjavljuje – kažnjavaju ga zbog uvrede i tek tada postaje konačno ubeđen da protiv njega postoji zavera, jer neki ljudi žele da ga unište ili ućutkaju, da “istina” ne izađe na videlo. Ova borba za “pravo”, vođena kroz sve moguće instance, može da postane toliko gospodareća (“precenjena”), da kverulant izgubi svaku razumnu meru. Uprkos svim ljudskim obzirima on je slep i gluv, i pre će žrtvovati celo svoje imanje za vođenje procesa, nego što će odustati od tvrdoglavih, upornih potraživanja svojih prava. Bolesnik razbija sve stvarne protivdokaze, izvrće činjenice u svoju korist, tumači zakone jednostrano u svoju korist, nema razumevanja za prava drugih, pobija sudije i veštake zbog navodne pometenosti i predrasuda, okreće se i protiv vlastitih branilaca, koje često menja, i gomila žalbu na žalbu tako da njegova akta postaju sve obimnija. Obično dolazi u ordinaciju sa torbom punom papira, žalbi, rešenja, “dokaza” da je u pravu. Kverulanti su obeleženi hipertimnim karakterom. Oni su energični, borbeni, samosvesni, uobraženi, naduveni, tvrdoglavi i nepodnošljivi, neduhoviti, fanatični, često egoistični i bezosećajni ljudi, koji ništa ne poklanjaju i ništa ne zaboravljaju – ali su na drugoj strani preosetljivi i ranjivi. Blojler smatra da psihoza ovog tipa počinje zbog neke stvarne nepravde, ali je preduslov određena premorbidna ličnost, tj. paranoični karakter.

Žene kverulenti su vrlo retke.

2) SUMANUTI PRONALAZAČI  – karakteristika ovih bolesnika je da sumanuto veruju da su epohalni pronalazači. Čuvaju tajnu svojih eksperimenata i otkrića, i često doživljavaju da su im oni ukradeni ili nepriznati, pa tada pokreću tužbe zbog oduzimanja svojih prava. Preduzimaju “ofanzivne i defanzivne mere” u borbi za svoju revandikaciju, koja tada apsorbuje svu njihovu aktivnost. Traže ekskluzivno vlasništvo nad pronalascima koji su često apsurdni. Ponekad donose u nehigijenskoj flaši neku obojenu tečnost kao “lek protiv raka”. Ponekad je neki “viši glas” ili proviđenje uticalo na njihov pronalazak, a ponekad je pronalazak rezultat dugogodišnjeg laičkog informisanja o naučnim saznanjima iz dotične oblasti i posledica brojnih “eksperimenata i matematičkih dokaza”…

3) FANATIČNI IDEALISTI –  klinički se najčešće manifestuju kao verski i politički fanatici. Uvereni su da su vođe verskih pokreta i socijalnih reformi (“reformističke sumanutosti”). To su bolesnici koji sanjaju o novom političkom sistemu, svetskom miru isl. Pišu pamflete, organizuju kampanje u novinama, drže govore na ulici, dešava se i da organizuju atentate. Superego im je vrlo neelastičan, tvrdoglavi su i beskompromisni. Karakteriše ih agresivna volja, borbenost i želja za sukobljavanjem. Svi su sumanuti u smislu postojanja jednog imaginarnog ego ideala, pa se smatra da je takvo njihovo ponašanje u stvari nadkompenzacija za kompleks inferiornosti. Oni strepe zbog frustracija i tu strepnju natkompenzuju željom za svemoći. Tako se stvara klackalica: persekucija (proganjanje) – megalomanija (ideje veličine). Ponekad se okolini ove sumanutosti čine prihvatljivim, pa se snagom indukcije stvara sumanutost u dvoje ili kolektivna sumanutost (npr. neke bizarne verske ili reformističke sekte).

4) SUMANUTI MEGALOMANI  –  osnovni psihopatološki sadržaj su sumanute ideje veličine. Radi se o osobama koje veruju da poseduju specijalne vrednosti i da imaju “posebnu moć” i “natprirodne sposobnosti”, kao i enormno znanje i neprepoznati talenat. Istovremeno veruju da su po poreklu, a i svakodnevnom životu, u vezi sa mnogim poznatim i značajnim ličnostima iz javnog života, a pokazuju i poremećaje identiteta (u smislu verovanja da su “neko i nešto u društvu”, da su pripadnici tajnih organizacija, npr. CIA, mosad, KGB, a sa tim u vezi neretko se nalaze i na čelu nekih verskih sekti).

Bipolarni poremećaj raspoloženja – manija i depresija

Bipolarni poremećaj raspoloženja – manija i depresija

Raniji nazivi ovog poremećaja: poremećaji afektiviteta, afektivne psihoze, manično-depresivne psihoze isl.

Dok većina ljudi povremeno doživljava epizode tuge, u zavisnosti od njihove ličnosti i stila života, klinička depresija je mnogo teža i trajnija od ovih prolaznih epizoda. Bolesnici se razlikuju po specifičnim manifestovanim simptomima. Kod nekih bolesnika simptomi su pretežno neurovegetativnog tipa, sa poricanjem osećanja tuge. Ostali se mogu u početku žaliti na egzistencijalni strah i kasnije priznati postojanje drugih simptoma. Bolesnik često može i minimizirati simptome ili ih vezivati za specifičan događaj u životu. U nekim slučajevima članovi porodice mogu prvi da primete simptome, dok ih sam bolesnik poriče. Društvena i profesionalna disfunkcija i depresivni simptomi ne moraju se uvek poklapati. Individualne varijacije zahtevaju od kliničara da izvrši sveobuhvatnu procenu svakog bolesnika sa potencijalnim afektivnim poremećajem. Visoka učestalost depresije, ozbiljan morbiditet u vidu samoubistva, kao i potencijalna korist od lečenja samo podvlače ovu potrebu.

Osnovni simptom – iz grupe psihičkih funkcija dominantno je oštećenje emocija, naročito raspoloženja, u smislu hipertimije (patološki povišenog afektivnog reagovanja), tj. misli se na bolesnu tugu – depresiju, ili bolesnu veselost – euforiju. Izraz patološki se koristi zato što ne postoji razumljiv razlog za manično, odnosno depresivno raspoloženje.

Raspoloženje predstavlja trajni emocionalni ton koji se javlja na normalnom kontinuumu od tužnog do sretnog.

Kod poremećaja raspoloženja na nivou psihoza, mehanizam otuđenja od realiteta je na bazi poremećenog raspoloženja, koje tako snažno utiče na kognitivne funkcije da dovodi do “gubitka testa realnosti” (pod uticajem bolesnog raspoloženja pogrešno se tumači realnost).

Većina autora se, vezano za klasifikaciju ovih oboljenja, slaže da se može govoriti o bipolarnom afektivnom poremećaju, o maničnoj epizodi odn. unipolarnoj maniji, i o izolovanim različitim modalitetima depresivnog ispoljavanja.

OPŠTE KARAKTERISTIKE BIPOLARNOG POREMEĆAJA RASPOLOŽENJA SU:

1) Dominira oštećenje emocija, iz koga su proistekla oštećenja ostalih psihičkih funkcija (pažnje, mišljenja, nagona, volje)

2) Periodičnost javljanja i smenjivanja faza depresije i manije. Manične epizode obično počinju naglo, traju između 2 nedelje i 4-5 meseci (srednje trajanje oko 5-10 nedelja). Depresije imaju tendenciju da traju duže (srednja dužina oko 19 nedelja), iako retko duže od jedne godine, osim kod starih osoba. Epizode obe vrste često slede stresne životne događaje. Učestalost epizoda i obrazac remisija i pogoršanja su vrlo varijabilni, iako remisije pokazuju tendenciju skraćivanja tokom vremena, a faze depresije postaju duže i češće nakon srednjeg doba. Ipak treba naglasiti da 1/3 teških depresija nema recidiva, a 20-30% bolesnika nema kompletnu remisiju.

3) Oboljenje je endogeno. Hereditarni faktor je vrlo naglašen.

4) Ne dovodi do intelektualnog propadanja u vidu demencije.

 

KLINIČKA SLIKA:

 

  1. A) MANIA (manična faza bipolarnog poremećaja raspoloženja)

 

Manični sindrom karakteriše poremećaj nekoliko psihičkih funkcija:

1) Emocije – postoji povišeno raspoloženje (hipertimija) u smislu bezrazložne veselosti i razdraganosti (euforije). Ona se izražava kroz spremnost za pesmu, smeh, šalu, opscene viceve. Manični bolesnik ima brze i nagle pokrete, sjajne oči, živu mimiku koja odaje veselo raspoloženje. Kod žena ponekad postoji napadno šminkanje. Upadljiva je psihoaktivnost i ubrzan psihomotilitet. To su osobe koje su stalno u pokretu, uvek spremne za akciju, šalu, razgovor. Raspoloženje se ponekad menja od euforije, nerealnog optimizma, i radosti ka oduševljenju i egzaltaciji sve do stepena ekstaze, a može da pokaže i transformaciju ka ljutnji i besu. Do tada ugodni za atmosferu na odeljenju, ovi pacijenti postaju veoma neugodni, neprijatni i “dosadni” zbog povremene srdžbe, disforije, stalne uznemirenosti, neprestanog pokreta i govora. Gubitak inhibicije i unutrašnje kontrole neretko dovodi pacijenta do promiskuiteta, zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci, a oslabljena kontrola se ogleda i u preferiranju potencijalno opasnih radnji, poput brze i neoprezne vožnje. Ako mu se neko suprotstavi tada je sarkastičan, hostilan, optužuje, sve do stepena fizičke agresije.

Na bazi poremećenih emocija poremećene su i ostale funkcije.

2) Mišljenje – poremećeno je po formi i sadržaju. Misaoni tok je veoma ubrzan, javljaju se bujice ideja, ideje im beže (fuga idearum). Govor je neprekidan i ubrzan (logorea), reči prosto ne stignu da prate misli. Bolesnik brzo prelazi sa ideje na ideju, i često u govoru ne završava misao. Ovaj “beg ideja” ili nepovezano mišljenje (“salata od reči“) se razlikuje od shizofrenog gubitka asocijacija po tome što beg ideja kod manije izgleda brži, ima se utisak da postoji izvestan pritisak nagomilanih misli, i ipak se može slediti povezanost misli i lanac asocijacija (pseudoinkoherencija mišljenja). Merenje govora maničnih bolesnika pokazuje da je impresija ubrzanog govora kod njih više posledica utiska o bolesnikovoj pokretljivosti i manirovanosti, nego broja izgovorenih reči u jedinici vremena. Asocijacije po zvučnosti dosta su česte (ponekad govore u stihovima, često rimuju). Mada nije pravilo, mišljenje može biti poremećeno i po sadržaju (blage ekspanzivne sumanute ideje, uglavnom vezane za samu ličnost – ideje povećane snage, privlačnosti, svemoći, veličine). Kada se pojave sumanute ideje, takva manija se obeležava kao manija sa psihotičnim simptomima.

3) Pažnjapojačana vigilnost uz oslabljen tenacitet pažnje. Manični bolesnik je u stanju da brzo prenosi pažnju sa informacije na informaciju, da takoreći istovremeno razgovara sa više osoba (“dobacuje”), pri čemu nije u stanju da po potrebi svoju pažnju zadrži na zadatku dovoljno dugo. Sposobnost pasivne pažnje je veoma živa, pa bolesnici pojačano zapažaju i registruju skoro sve pojave iz svoje okoline.

4) Nagoni – sve vitalne funkcije su pojačane i ubrzane: pojačan je nagon za ishranom, ali bolesnik zbog preterane pokretljivosti obično gubi na težini; seksualni nagon je takođe pojačan, a ponekad su bolesnici neprijatni i neukusni u svojoj seksualnoj agresivnosti.

5) Volja – oštećena je utoliko što su bolesnici prepuni planova i akcija, ali usled nesposobnosti zadržavanja pažnje nijednu od započetih aktivnosti ne dovršavaju do kraja.

6,7,8) Opažanje, pamćenje i inteligencija – izuzetno su retki poremećaji opažanja u smislu iluzija i halucinacija. Pamćenje i inteligencija nisu oštećeni. Ponekad mogu nastati perceptivni poremećaji u smislu doživljavanja boja kao posebno živih (obično i lepih), preokupiranost finim detaljima na površinama ili u sastavu materijala i subjektivne hiperakuzije.

9) Svest – nije poremećena, osim u izuzetno teškim formama manije, tzv. delirantnoj maniji, kada usled nedovoljne ishrane, nespavanja i psihomotorne uznemirenosti nastupa povremeno i delirantno stanje. U delirantnoj maniji bolesnici su znatno više ekscitirani, često su agresivni, razbacuju predmete oko sebe, psuju, galame, a moguće su i pojave iluzija i halucinacija, kao i sumanutih ideja proganjanja. Ova teška forma manije zahteva intenzivni hospitalni tretman.

10) Kritičnost – ili odnos prema drugim licima, je znatno redukovana (preterana familijarnost, ne vođenje računa o potrebama drugih ljudi). Često se mnogima zamere, naročito u fazi prelaska raspoloženja iz euforije u ekscitaciju i disforiju (smanjena sposobnost emocionalne kontrole).

11) Uvid – ili uviđavnost u sopstveno stanje je veoma snižena. Bolesnici smatraju, naročito u početku bolesti, da nisu bolesni jer se “dobro osećaju”. Ne prihvataju uvek hospitalizaciju. Bolesnici gotovo po pravilu vole svoju maničnu fazu, a teško doživljavaju svoju depresivnu fazu i tada često sami traže pomoć.

12) San – spavanje je poremećeno u smislu pojave nesanice. Bolesnici mogu da ne spavaju danima, ili spavaju samo 2-3 sata. Njihova psihomotorna aktivnost u toku noći je gotovo jednaka aktivnosti u toku dana.

13) Vegetativni sistem – postoji vegetativna hiperaktivnost: rezistentnost na hladnoću, relativna mišićna nezamorljivost, blago povećanje mišićne snage, pojačano znojenje, povišena sekrecija. Česta je hipeaktivnost kardiovaskularnog sistema (ubrzan puls, blago povišen TA).

14) Rukopis – je karakterističan. Misli su često prekinute, piše se na bilo kakvom papiru, ispuštaju se slova. Rukopis je dopunjen raznim crtežima, šarama, pisanjem sa strane (marginalni rukopis).

Manični atak se pojavljuje realativno brzo, i već posle nedelju dana nakon javljanja prvih znakova bolesti razvija se klinička slika punog maničnog sindroma. U oko 50% slučajeva na maničnu fazu se neposredno nastavlja depresivna faza.

Druge forme manije:

  1.     a) Hipomanija ima simptome manije, ali u znatno blažoj formi i kraćem trajanju od oko 4 dana. Ona se ponekad karakteriše samo povišenim optimizmom, intenzivnijim socijalnim aktivnostima, osećanjem dobre kondicije i fizičke i mentalne efikasnosti (završi i mnogo korisnih poslova), te naglo naraslim poverenjem u sopstvene snage i sposobnosti, usled čega se stvaraju nerealni planovi i preuzimaju nerealni poslovi. Može se pojaviti i pojačana sklonost ka uzimanju alkohola, povećana seksualna aktivnost, impulsivno sklapanje braka i upadanje u razne druge neželjene afere (preterana familijarnost, blaži stepen rasipanja novca).
  2. b) Manija sa psihotičnim znacima se posebno šifrira, i to kada su jasno prisutne sumanute ideje (obično ideje veličine) i halucinacije, ili kada je prisutno potpuno nekontrolisano motorno ponašanje, odnosno nerazumljiv govor (salata od reči).
  3. c) Akinetička manija (bez povišene aktivnosti) i neproduktivna manija (bez verbalne hiperproduktivnosti)
  4. d) Delirantna manija

LEČENJE MANIČNOG SINDROMA:

Leči se kombinacijom sedativnih neuroleptika, u prvim nedeljama veće doze parenteralno, da bi se doze vremenom smanjivale i potpuno isključile. Tada ostaje samo litijum u punoj terapeutskoj koncentraciji (koncentracija u krvi od 1,0 – 1,5 meq). Nakon smirivanja maničnog ataka smanjuje se i doza litijuma na dozu održavanja (litemija od 0,6 – 1,0 meq, što se postiže sa oko 900 mg litijuma per os pro die). Kod izuzetno uznemirenih bolesnika daju se veće doze sedativnih neuroleptika (do 600 mg dnevno) na 6 sati. Može se pokušati i sa aplikacijom snažnih neuroleptika (haloperidol, flufenazin). Veliki broj autora savetuje davanje haloperidola odmah, bez drugih antipsihotika (počinje se sa 5 mg, doza se povećava do željenog rezultata u smirivanju bolesnika).

 

  1. B) DEPRESIJA (depresivna faza bipolarnog poremećaja raspoloženja)

 

Depresivni sindrom karakterišu sledeći poremećaji:

1) Emocije – diminantan znak bolesti je postojanje depresivnog raspoloženja, tj. bezrazložne tuge, žalosti. Izgled bolesnika je karakterističan: bolno zamišljeno lice, potištenost izražena u borama (znak omege na čelu, spušteni uglovi usana, Veragutov nabor- dupli nabor na gornjem kapku), sklonost plaču, pognuto držanje. Pokreti postaju usporeni, beživotni, tromi (benigni stupor; za razliku od shizofrenog postoji prenos emocija i empatskog doživljavanja tuge). Lemanov trijas karakterističnih znakova: nesposobnost za radost, nesposobnost za doživljavanje ljubavi i nesposobnost za odlučivanje – neodlučnost. Bolesnik je brižan, nesrećan, potonuo, bez interesovanja za okolinu i zadovoljstva po bilo kom osnovu (anhedonija). Anksioznost je čest simptom, kao i razdražljivost i agitacija (nemirni pokreti).

2) Mišljenje – oštećeno je i po formi i po sadržaju. Misaoni tok je maksimalno usporen, sve do stepena zaustavljanja (opisuje se razlika u odnosu na shizofreni blok misli, koji podseća na branu koja naglo zaustavlja rečni tok, dok se kod depresije mišljenje postepeno zaustavlja, poput ulivanja reke u more). Odgovori su spori, sa produženim “reakcionim vremenom”, govor je tih, ponekad jedva čujan, sa dugim pauzama između reči i povremenim uzdasima. Plačni govor ili poseban “tembr” glasa (“tembr”- emocionalna obojenost glasa) karakterističan je kod onih bolesnika koji lako ne zaplaču (obično muškarci). Produbljivanjem depresije, bolesnik ne može više ni da zaplače, depresija postaje “suva”, što je znak ozboljne depresivne krize (po pitanju plača ponekad se depresije dele na vlažne i suve). U misaonom sadržaju prisutne su razne sumanute ideje depresivnog tipa (ideje samooptuživanja-autoakuzacije, grešnosti i bezvrednosti života). Bolesnici analiziraju svoju prošlost, falsifikuju u sećanju podatke o tome i izvlače zaključke o grešnosti. To je tzv. Bekov trijas: negativna interpretacija iskustva, negativna interpretacija Ja (selfa) i negativna očekivanja (pesimističan pogled na budućnost). Pesimistične misli se mogu podeliti na misli koje se odnose na sadašnjost, prošlost i budućnost. Negativno mišljenje bolesnika o sebi samom ukazuje na sniženje samopoštovanja, i to je ključni znak depresivne bolesti (tzv. kognitivna trijada: bezvrednost, beznadežnost i bespomoćnost). Bolesnik sebe smatra neadekvatnim, naročito u onim crtama u kojima je njegova karakterna struktura bila najvulnerabilnija, pa se pri tom javlja osećanje smanjenog samopouzdanja i stida. Stid prati stvarne ili imaginarne neuspehe zbog neispunjenja Ego-ideala. Depresivni bolesnik pokazuje tendenciju da hipertrofiše  stepen i posledice ovog svog nedostatka i neadekvatnosti. On nalazi potvrdu za svoje nisko samopoštovanje ne samo u sadašnjim situacijama nego, kako depresija progredira, i u beznačajnim događajima iz svoje prošlosti. Ovim mehanizmom se osećanje stida produbljuje u osećanje krivice; samopoštovanje postaje samoosuda, dok preterivanje dovodi do sumanutog iskrivljavanja. Tako se javljaju depresivne sumanute ideje, kao i osećanje krivice. Klinička slika teške depresije sa psihotičnim znacima obično ima depresivne sumanute ideje, koje mogu da se razvrstaju na one koje su saglasne sa bolesnim raspoloženjem, i one koje po svom sadržaju nisu saglasne sa osnovnim raspoloženjem (nekongruetne).

3) Pažnja – naročito su evidentne teškoće u koncentraciji za teme koje ne okupiraju pacijenta. S druge strane, prisutan je povišen tenacitet, jer je pažnja bolesnika usmerena ka samome sebi, pa je vigilnost značajno redukovana.

4) Pamćenje – postoji oštećenje po tipu tzv. kvalitativnog poremećaja pamćenja u smislu postojanja naknadno izvrnutog sećanja. Pod uticajem snažne tuge, bolesnik se seća događaja iz prošlosti u izvrnutom svetlu. Za mnoge događaje i neuspehe, lične i porodične, bolesnik sam sebe optužuje (negativna interpretacija). Nekada se bolesnici žale na gubitak sećanja kao znak opšteg propadanja – to je tzv. depresivna pseudodemencija.

5) Opažanje – poremećaji opažanja često postoje kod teških depresija. Ponekad ideje grešnosti i samoprebacivanja mogu da prerastu u perceptivne obmane, najčešće slušne iluzije, pa i halucinacije, pri čemu bolesnik “čuje” da i drugi o njemu govore kao o grešnom čoveku isl.

6) Nagonisniženi su gotovo svi nagoni. Sniženje nagona za življenjem je izraženo u vidu tendencije ka suicidu (15% bolesnika od teške depresije izvrši suicid, a 50-70% svih suicida se odnosi na depresije). Snižen je nagon za ishranom, što je praćeno gubitkom telesne mase (gubitak najmanje 5% ili više od telesne težine tokom poslednjeg meseca). Smanjuje se i seksualna želja. I povišen apetit (baš kao i prekomerno spavanje) je depresivni ekvivalent (kompenzatorni sindrom – uživanje u hrani zbog nedostatka drugih zadovoljstava). Neki autori ove simptome nazivaju biološkim (somatskim) znacima depresije (gubitak libida, gubitak apetita sa gubitkom telesne težine, insomnia, anhedonia, dnevne varijacije raspoloženja, oštećenje koncentracije, psihomotorna usporenost ili agitacija).  Poremećaji spavanja mogu biti: teško uspavljivanje, buđenje u toku noći i rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre uobičajenog). Po psihoanalitičkom tumačenju san je simbol smrti, a depresivni bolesnik se u suštini boji smrti, i zato ne spava čak ni onda kada su suicidalne ideje manifestne. Ima mišljenja da je i prekomerno spavanje ponekad znak maskirane depresije i poseban mehanizam odbrane liočnosti. Diferencijalno dijagnostička analiza nesanice: otežano uspavljivanje i buđenje u toku noći upućuju na anksioznost, dok rano jutarnje buđenje opredeljuje u pravcu depresije.

7) Volja – kod depresivnog sindroma postoje oštećenja volje u smislu hipobulije ili abulije (sniženja do gašenja voljne delatnosti). Depresivni bolesnik je bez energije i nesposoban da završi brojne obaveze koje ima i koje je do tada lako i brzo obavljao. Radi sa teretom i poslove ostavlja nezavršene, što pacijenti pogrešno tumače nekim fizičkim oboljenjem. Ponašanje je karakteristično- zavisnost od drugih, socijalno povlačenje, psihomotorna usporenost, ponekad agitacija. Sniženi su svi vitalni dinamizmi, prisutan je osećaj beznadežnosti, a zavisnost od drugih osoba usled slabljenja voljne delatnosti pojačava utisak kod pacijenta da je na teretu ljudima oko sebe, što dovodi do narastanja osećaja krivice. Moguća je i pojava depresivnog stupora, odsustva svake inicijative, odsustvo želje i potrebe za uzimanjem hrane i za verbalnom komunikacijom. Za depresiju je karakteristična psihomotorna retardacija, usporenost motornih kretnji (ali je moguća i agitacija). Takvu depresiju nazivamo inhibovanom depresijom (ako predominira agitacija tada se naziva agitirana depresija). Prisutan je uočljiv gubitak energije i zamor gotovo svakog dana, bolesnik se žali da nema volje ni energije ni za obavljane najelementarnijih poslova. Po ceo dan sedi ili leži, zapostavlja spoljni izgled, spontano često ne progovara ni reč.

8 i 9) Svest i inteligencija – svest nije oštećena, orijentacija je očuvana. Inteligencija i fond znanja nisu oštećeni (depresivna psihoza ne vodi u demenciju).

10) Kritičnost – bolesnici su veoma kritični u odnosu na okolinu, čak i potencirano (strog Superego), što može imati negativne reperkusije.

11) Uvid (uviđavnost) u bolest – postoji dobar uvid bolesnika u svoje stanje i saznanje da je bolestan. Vremenom hronični bolesnici prepoznaju ulazak u “minus fazu” i, budući da je obično mučno doživljavaju, sami blagovremeno traže pomoć.

12) Vegetativna simptomatologija – uobičajene su žalbe depresivnih bolesnika na brojne telesne simptome (bolovi u leđima, gastrointestinalne tegobe– naročito kod maskirane depresije).

Vegetativna simptomatologija je ponekad takođe izražena:

usporen puls (ako ne dominira osećanje

straha)

oslabljena sekrecija pljuvačke i suza

usporen motilitet organa za varenje sa

gotovo obaveznom opstipacijom

vaskularni poremećaji u vidu cijanoza i

                                                hladnoće ekstremiteta

gubitak menstruacije ili poremećaj

                                                menstruacionog ciklusa