Категорија: Psihoterapija

Rak i psiha

Rak i psiha

„Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem“     

Elinda Evans                                                                                                                                                                                       

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike.

Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči.

Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna a naročito grupna, jeste i zbog odustajanje od ideje kojoj su mnoge žene sklone a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupe podrške su jedan od  načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da razmeni iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je nophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

 

Izvor: Vladeta Jerotić, Neurotične pojave našeg vremena, Ars Libri, Beograd, 2004. 
Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi

Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi

Umetnost je najsuptilniji oblik ljudske prakse, čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula, ljudskog uma i duha. Uobičajena je podela umetnosti na 7 vrsta: arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, pozorište i film. Iako su sve one u velikoj meri zastupljene, muzika odudara od svih ljudskih delatnosti, kako zbog svoje sveprisutnosti, tako i zbog svoje drevnosti. Nijedna poznata ljudska kultura, ni danas niti bilo kad u do sada zabeleženoj istoriji, nije bila bez muzike. Stari narodi su muzici pridavali izuzetan značaj. Prema starim Kinezima, muzika, odražava harmoniju između neba i zemlje. Heleni su bili duboko uvereni da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno, dok se u Palestini i na području Mesopotamije, muzika smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti. O muzici starih naroda saznajemo sa reljefa na zidovima palata, grobnica i hramova. U ovo doba se javljaju prve teorije muzike, ali nije bilo notacije, pa su se melodije prenosile usmeno s kolena na koleno. Tek u hrišćanskom periodu muzika dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Ona zvucima izražava osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Dopire u našu svest pomoću čula sluha. Sam pojam muzike potiče iz Stare Grčke (mousike – grčka reč). Kako su u staro-grčkoj mitologiji muze bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca.

Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi kao što je lavež psa ili škripanje kočnica- u mnogima izazivaju neprijatna osećanja?Kako muzika nekom lako ide od ruke dok drugima ne ide? Odakle potiče kreativnost? Zašto nas neke pesme toliko pokreću, a druge nas i ne dotiču? A kakva je u svemu tome uloga percepcije? Razumevanje zbog čega volimo muziku i šta nas to u muzici privlači jeste prozor u suštinu ljudske prirode. Svako novo pitanje otvara vidike i um ka razumevanju složenosti muzike, sveta, iskustava i doživljaja. Kao što je filozof Pol Čerčland primetio, ljudi oduvek teže da spoznaju svet, kroz čitavu poznatu istoriju. Naša znatiželja je otkrila mnogo toga što je priroda skrivala od nas: dimenzije prostora i vremena, strukturu materije, mnoštvo oblika energije, poreklo svemira, prirodu samog života zahvaljujući otkriću DNK. Ipak jedna misterija nije otkrivena – to je misterija ljudskog mozga i njegovog stvaranja misli i osećanja, nada i želja, ljubavi i doživljaja lepote, plesa, likovne umetnosti, književnosti i muzike. Psihologija  je nauka koja ima odgovore na neka od tih pitanja – o muzici, percepciji, ličnosti, kreativnosti i o jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu.

MUZIKOTERAPIJA

Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj muzike na čoveka? Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20. veka u SAD-u. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga, odgovornih za razum i inteligenciju i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i čulnih doživljaja. Istraživači opisuju: “Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo mozga automatski je osvojen.” Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju  voljno da odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.

Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina, boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori. Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce kucati ubrzano.

Čak i stariji ljudi reaguju pozitivno kad slušaju muziku svoje mladosti, što je fenomen koji se može korisno upotrebiti u muzikoterapiji za stare ljude. Muzikoterapija ima široko polje primene zbog toga što podrazumeva korišćenje verbalnih i neverbalnih tehnika. Muzikoterapija koristi muziku (zvuk) u dijagnostičke, terapijske i profilaktičke svrhe. Primenjuje se u svim granama medicine i defektologije, kod dece i odraslih, od najranije dobi do starosti, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima. Može se primenjivati kod zdravih osoba u cilju podsticanja rasta i razvoja i u profilaktičke svrhe. Muzikoterapija je pridružena zdravstvena struka i predstavlja nezavisnu profesiju, a primenjuje je edukovani terapeut – muzikoterapeut.

Nakon postavljene indikacije, muzikoterapeut primenjuje neku od tehnika muzikotarepije koje su prihvaćene u svetu, uz prospektivno praćenje i evaluaciju dobijenih rezultata.

Postoje dve velike oblasti muzikoterapije:

receptivna muzikoterapija– u kojoj subjekat sluša odabrani muzički komad koji mu pomaže da postigne željeni psihološki efekat i

aktivna muzikoterapija – gde terapeut i pacijent komuniciraju glasom ili instrumentom i ostvaruju komunikaciju kada je verbalna komunikacija otežana ili potpuno onemogućena.

Muzika ima i manipulativnu moć i svakodnevno je slušamo bez naše volje. Zbog toga je malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla, ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca. Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog. Muzički sadržaj je najjači čulni stimulans za koji se zna. Ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže nego proizvod bilo koje druge aktivnosti.

MUZIKA I EMOCIJE

Dokazano je da muzika utiče na ljude, i pozitivno i negativno. Ovi uticaji mogu biti prolazni i dugotrajni. Muzika povezuje sve emocionalne, duhovne i fizičke elemente univerzuma. Ona može menjati raspoloženje osobe. Utvrđeno je i da izaziva fizičke reakcije kod mnogih ljudi istovremeno, takođe ima sposobnost da ojača ili oslabi emocije. Muzika je organizovan zvuk, ali ta organizacija mora da sadrži elemente neočekivanog – inače je emocionalno prazna i robotizovana.

Svako je nekad u životu iskusio jake telesne doživljaje slušajući muziku. Žmarci niz kičmu, naježenost, suze, ”treperenje” u stomaku ili smeh. To su samo neke od reakcija koje se javljaju kad nas muzika duboko dirne, ”uradi” ili ”razbije”. U slučaju muzike koja se najbolje uklapa u situaciju, pojedinac će verovatno imati najveću predispoziciju da na nju emocionalno reaguje.

Da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećanja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Za javljanje osećanja potrebno je da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takođe izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije?

Emocije izazvane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraćaju onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u buđenju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u tome, onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način, najčešće zbog ritma. Samo telo sadrži ritmove, u radu srca, hodu, disanju itd. Muzika takođe utiče na: brzinu disanja, električni otpor kože, zenice, krvni pritisak i puls.

Klasična muzika iz baroknog perioda opušta srce i puls, u ritmu muzike. Kad telo postane opušteno i budno, um se laše skoncentriše. Barokna muzika smanjuje krvni pritisak i poboljšava sposobnost učenja.

U savremenoj muzici možemo primetiti da se u nekim žanrovima, kao što je tehno, koristi samo ritam bez melodije i harmonije, dok melodija nema smisla bez ritma. Ritam najviše deluje na naš organizam. Reakcije na muziku lako se mogu primetiti u ljudskom telu. Srce u toku jednog minuta obavi između 60 i 90 otkucaja, dok se za vreme slušanja neke hevi metal pesme puls poveća čak i do tri puta. Međutim, ne menja se samo puls, već i radna sposobnost. Problem se povećava kada se taj ritam stalno ponavlja jer to može da ima hipnotički efekat i može da dovede do stanja sličnog histeriji. Isti  je problem i sa muzikom istog ili sličnog žanra, koja u kombinaciji blage i spore muzike, i u elementu sa depresivnim tekstom, utiče na osobe koje slušaju i time povećavaju mogućnost pojave nekih depresivnih stanja. To je isto jako opasno, iako muzika nije agresivnog karaktera. Najbolji primer je pojava novih  ”Emo ” pokreta, čiji su poklonici učestalo skloni samoubistvu.

Slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljene osobe upravo podseća na njen neuspeh, ponavlja osećaj bola i time ga urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje slušaoca sa iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u povodljivom umu slušalaca, takva “ljubav” postaje stvarni doživljaj, kao kod elektrostimulacije određenih centara u mozgu, i ojačava sa svakim novim slušanjem. S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, od gubitnika – pobednika.

Muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove. Međutim, nije verovatno da će slušanje bilo kakve muzike, samo po sebi, izazvati agresivnost, ali kod osoba koje već imaju predispoziciju za nasilje i koje su već usvojile poglede koje izražava dotična muzika, ona može biti podrška za određeno delovanje. Jedna studija percepcije slušaoca otkrila je da je tek nekoliko njih verovalo da je muzika stvarno uticala na njihovo ponašanje.

MUZIKA I LIČNOST

Muzički ukus govori o nama više nego što mi mislimo. U istraživanju  koje su 2003. godine sproveli Džejson Rentfrou i Samuel Gosling  korišćeni su testovi ličnosti koji nam daje, ne samo informacije o osobinama ličnosti već i mnogo više od toga. Korišćenjem testa autori ispituju brojne parametre i njihovu povezanost sa muzičkim ukusom, na primer koliko su saosećajni, iskreni, kritični, otvoreni za nova iskustva i savesni ljudi koji slušaju različite muzičke pravce. Tu nije reč samo o ispitivanju osobina ličnosti već i o tome kakve su naravi, sistema vrednosti, stavova, kao i emocija i motivacije ljudi koji slušaju određenu vrstu muzike.

Intervjuišući američke tinejdžere o tome koju muziku slušaju, sačinjena je lista od 16 muzičkih žanrova, a zatim su oni svrstani u četiri kategorije:

refleksivna/kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),

intenzivna/buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),

optimistična/konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i

energična/ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika)

Posle toga je proučavano kako su ove muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama ličnosti. Ispostavilo se da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i intenzivnu/buntovničku muziku, otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve grupe. Dok su oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku najmanje otvoreni za nova iskustva, ali su zato ekstrovertni i pokazuju visok stepen saradnje i savesnosti. Oni koji vole energičnu/ritmičnu muziku, su ekstrovertni i spremni na saradnju. U skladu sa tim, ljudi vole određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje ta muzika zadovoljava. Ekstroverti najviše vole muziku koja inicira socijalne interakcije, na primer dens muzika. Osobe koje su veoma otvorene za iskustva vole “teške i mračne” tipove muzike, recimo hevi-metal. Smireniju muziku radije slušaju osobe koje su rezervisane, tihe i oprezne. Tipičan introvert strogo kontroliše i pokušava da izbegne uzbuđenje, promene i većinu socijalnih aktivnosti, pa je laganija muzika njegov logičan izbor. Sa druge strane, one koji vole bučniju muziku, odlikuje druželjubivost, energičnost i optimizam, to su pričljive i aktivne osobe, koje vole velike skupove ljudi i uzbuđenja.

Druga važna linija razlikovanja osoba koje vole laganiju od onih koje vole bržu i “težu” muziku jeste stepen otvorenosti za iskustva. Opšta tendencija je da su oni koji slušaju smireniju muziku u većem stepenu zatvoreni za nova iskustva, neretko imaju konvencionalan izgled, ponašanje, stavove, više vole poznato u odnosu na novo, i imaju umerenije emocionalne reakcije. Nasuprot njima, ljubitelji “težeg” zvuka su otvoreni za nova iskustva, karakteriše ih intelektualna radoznalost, potreba za promenom i nezavisnost mišljenja.

Muzički izbor i tip ličnosti u neposrednoj su vezi sa ponašanjem pojedinca. Muzički izbor se uglavnom stvara u adolescenciji. Adolescencija je životni period kada je izuzetno važna samostalnost, kritičko preispitivanje stavova odraslih, borba protiv autoriteta i buntovna orijentacija. Rok muziku sluša tip ličnosti koji voli različitosti, pokazuje otpor, dovodi u pitanje uobičajena mišljenja i ideje, pokazuje nezavisnost u mišljenju i sklon je formiranju originalnih stavova. Sa izlaskom iz adolescencije gasi se potreba za otporom prema autoritetima i nastupa adaptacija na preovlađujući sistem vrednosti.

Nalazi brojnih studija širom sveta svedoče o tome da je povezanost između sklopa ličnosti i izbora muzike čak fiziološki, tačnije neurološki uslovljena. Za to je zadužena specifična nervna struktura smeštena u centralnom delu moždanog stabla. Ova struktura zove se retikularni aktivacioni sistem (RAS) i njegova glavna funkcija je da održava mozak na optimalnom nivou budnosti. Smatra se da su RAS ekstroverta i introverta različiti. RAS ekstroverta je hiposenzitivan, nedovoljno osetljiv prilikom prijema stimulacije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je ekstrovertima potrebna dodatna, intenzivna stimulacija da bi RAS bio aktivan. Oni tako imaju potrebu za brzom i bučnom muzikom, jer bi u suprotnom doživeli efekte dosade i pospanosti. RAS introvertnih je hipersenzitivan, aktivira se i na veoma blage draži. Sa druge strane, intenzivnije draži za introverte mogu biti čak i bolne, pa oni biraju mirniju i laganiju muziku.

Osim što sklop ličnosti diktira našu putanju kroz svet muzike, isto tako je i naše životno putovanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

ZAKLJUČAK

Muzika značajno utiče na naše živote, jer ne postoji osoba koja može da prizna da ne voli muziku i da nema omiljenu pesmu ili omiljenog pevača. Mnogi ljudi žive i dišu kroz muziku, drugi zarađuju novac od nje, a nekima je ona jedini način da se opuste. Zato se kaže da je muzika najbolja terapija koja leči bolesti kao i poremećaje sa mozgom. Ono što osoba sluša oslikava njenu sliku u društvu, uveliko utiče na njenu ličnost i utiče na njeno raspoloženje, čini osobu hrabrijom, veselijom, a u pojedinim trenucima čak i tužnom i depresivnom. Ipak, to zavisi od načina na koji se muzika sluša i oseća.

Umetnici imaju sposobnost da žive u stalno otvorenom stanju interpretacije i reinterpretacije proizvoda svog rada. Za umetnika cilj muzičke kompozicije nije da prenese istinu doslovce, već da prenese neki aspekt univerzalne istine koji će, ako bude uspešan nastaviti da pokreće ljude i utiče na njih čak i kada se društvo i kultura promene. Moć umetnosti je to što nas povezuje jedne s drugima i sa velikim istinama o tome šta znači biti živ i šta znači biti čovek.

LITERATURA

Andreas Leman i dr. Psihologija za muzičare, Univerzitet umetnosti Beograd, Fakultet muzičke umetnosti, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Vladimir Nešić, Traganje za smislom u muzici, Filozofski fakultet u Nišu, DIGP ”Prosveta”, Niš, 2002.

Danijel DŽ. Levitin, Muzika i mozak, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Kako deca reaguju na razvod roditelja

Kako deca reaguju na razvod roditelja

Dečije psihološke reakcije na razvod braka roditelja variraju u zavisnosti od tri faktora:

  • kvaliteta njihovog odnosa sa svakim od njihovih roditelja pre razdvajanja,
  • intenziteta i trajanja roditeljskog sukoba, i
  • sposobnost roditelja da se fokusiraju na potrebe dece u toku njihovog razvoda a i kasnije.

Prva dečija rekacije je odbijanje da prihvate takvu situaciju. Odbijanje da prihvate razvod svojih roditelja je tipično za mlađu decu i to se obično ogleda u dečijim fantazijama koje iznose o pomirenju svojih roditelja. Nakon prihvatanja razvoda kao jedine moguće istine, deca počinju da se brinu. Mlađa deca se često plaše da se roditelji i od njih mogu „razvesti“ ili jednostavno izražavaju brigu da će biti napušteni od jednog ili oba roditelja. Ovakvu situaciju kod dece roditelji često mogu da pogoršaju okrivljujući drugog roditelja za razvod ispred deteta, ogovorajući drugog roditelja na račun njegovih roditeljskih sposobnosti na primer „evo, zaboravio da te preuzme iz škole“ ili kako „ne ume decu nigde da izvede“  i sl. Ako deca nemaju „dozvolu“ da imaju dobar odnos sa drugim roditeljem ili ako smatraju ili tumače situaciju da treba da se „pripaze“ jednog od svojih roditelja u toku razvoda i nakon razvoda, velika je pretpostavka da će deca imati osećanje podeljene lojalnosti izmedju roditelja i uzdrmano bazično poverenja a u krajnjoj liniji mogu postati udruženi sa jednim roditeljem protiv drugog.

Kao jedna od tipičnih reakcija dece na razvod jeste i preokupacija informacijama. Deca će želeti detalje o tome šta se dešava i o tome kako će to sve uticati na njih. Komunikacija od strane roditelja mora biti jednostavna i prilagođena detetu i njegovom načinu razmišljanja.

Bes i agresija prema vršnjacima, prema sestrama, braći i roditeljima takođe, može biti jedna od posledica razvoda. Neprijateljstvo dece prema roditeljima često se usmerava na roditelja koji se smatra krivim, obično je to roditelj koji insistirao na razvodu. Neprijateljstvo okrenuto prema sebi kod deteta može da izgleda i kao depresija kod dece. Depresija kod dece nakon razvoda je česta i može se manifestovati na različite načine: kao usporenost deteta,  sa prisutnošću poremećenog sna ili poremećenim načinom ishrane, samopovređivanjem (ovo je tipično za adolescente i sl. )

Kada su deca mala, ona mogu regresirati u ponašanju na neki niži razvojni stupanj, posebno u govoru koristeći bebeći govor ili, recimo,  mogu početi opet da mokre u krevet, ili na pod i sl. Karakteristično je i to da će se deca često ponašati na način koji roditelje primorava na interakciju, bilo negativnu bilo pozitivnu.

U pokušaju da prežive neprijateljsko raspoloženje medju razvedenim roditeljima ili onima koji su u procesu razvoda, deca često zauzimaju stranu jednog roditelja i to onog sa kojim su trenutno. Ovo može da se manifestuje odbijanjem da razgovoraju sa drugim roditeljem ( čak i preko telefona kao što je u većini slučajeva kod mlađe dece) ili odbijanjem da podele svoje vreme sa drugim roditeljem. Adolescenti se češće ponašaju na sličan način na koji roditelji postupaju jedan prema drugome.

Ukratko, očekujte da će deca testirati roditeljsku lojalnost, prisiljavaće roditelje na razne interakcije ne želeći razvod, izražavaće ljutnju povodom razvoda, odbijaće da idu sa drugim roditeljem i slično što govori da će pokušavati da iskoriste svoju moć deteta u datoj situaciji.

 

Autor: Mirjana Marković, psiholog

Da li ste znali da pojedina muzika uspešno uspavljuje. Pročitajte kako neke vrste muzike deluju na nesanicu…

Da li ste znali da pojedina muzika uspešno uspavljuje. Pročitajte kako neke vrste muzike deluju na nesanicu…

Osobe koje se uspavljuju uz pomoć muzike najčešće pre odlaska na spavanje slušaju dela jednog čuvenog kompozitora, rezultati su online istraživanja koje su sprovela dva britanska univerziteta.

U anketi je učestvovala 651 osoba, a sproveli su je naučnici sa Univerziteta Goldsmits u Londonu i Univerziteta Šefild.

Gotovo 62 odsto ispitanika odgovorilo je da pre spavanja sluša muziku koja im pomaže da lakše zaspe. Radilo se o 14 muzičkih žanrova i 545 muzičara.

Najpopularniji ‘uspavljivač’ bila je klasična muzika s 31,96 odsto zastupljenosti, potom rock muzika koju je slušalo 10,82 odsto ispitanika, pop-muzika kojom se uspavljivalo 7,47 odsto učesnika studije. Najnepopularnija muzikaa za uspavljivanje, s 3,35 posto zastupljenosti bio je heavy-metal.

Najzastupljeniji muzički umetnik po rezultatima ankete je klasičar Johan Sebastijan Bah, drugo mesto dijele Ed Širan i Volfgang Amadeus Mocart, na trećem je Brajan Eno, a četvrto mesto su podelili Koldplej i Frederik Šopen.

“U studiji je uz pojam muzike često upotrebljavan pojam ‘odvraćanja pažnje’. Ispitanici su muziku najčešće povezivali kao sredstvo za odvraćanje od negativnih misli”, zaključili su autori studije.

“Muzika je opcija mnogima kojima treba pomoć u borbi protiv nesanice, nije preskupa, a nema ni neke specifične nuspojave”, rezultati su studije britanskih naučnika.

Popularnost muzike u borbi protiv insomnije ne iznenađuje direktora nemačkog Centra za san i spavanje, Hansa-Guentere Visa, koji dodaje da muzika poput Mocartove ili Bahove smanjuje broj otkucaja srca i usporava disanje.

Reč je o muzici koja ima oko 60 do 80 taktova u minutu, a tome najčešće odgovaraju klasična muzika ili lagani jazz. Jednako opuštaju keltska muzika, indijanski instrumenti ili rock balade u instrumentalnoj verziji.

U pitanju je muzika slična meditaciji koja usporava aktivnost nervnog sistema, smanjuje anksioznost, snižava krvni pritisak i smanjuje lučenje hormona stresa – kortizola.

“Sve što pojedinca uspe da relaksira, pomaže mu i da mirno zaspi”, kaže Vis, dodajući da je jedna od takvih metoda muzika.

“Kada uživamo u najdražem obroku naš mozak oslobađa neurotransmiter dopamin koji je povezan s osećajem zadovoljstva i nagrađivanja. Isti neurotransmiter se oslobađa kad slušamo muziku koju volimo”, podsetio je Vis.

Šta su panični napadi, kako da ih prepoznate i kako da ih pobedite?

Šta su panični napadi, kako da ih prepoznate i kako da ih pobedite?

Panični napad

Doživljaj intenzivne uznemirenosti koja najviše liči na strah (ako pitate onog ko ove stvari proživljava), koja se tumači kao znak nadolazeće katastrofe, nečeg strašnog i krajnje nepoželjnog, doživljaj da bi se svakog časa mogla izgubiti kontrola nad sobom i snažna potreba da se pobegne sa lica mesta ili šćućuri u obliku fetusa pored „sigurne” osobe…

Ovaj doživljaj je najčešće praćen snažnim i ubrzanim otkucajima srca, trnjnjem ruku i stopala (kod nekoga grčenjem udova), preznojavanjem, doživljajem gušenja (nedostatka vazduha), mučninom, vrtoglavicom, konfuzijom i dezorijentisanošću… što za ovu uplašenu osobu predstavlja dokaz da se stvarno nešto loše sprema: padanje u nesvest, ludilo, infarkt…

Dijapazon zastrašujućih scenarija je, naravno, znatno širi i prilično zavisi od ranijih iskustava i nadasve kreativnosti osobe, ali ova tri su najčešća, jer telesni simptomi koje ljudi u trenucima panike preživljavaju njima najviše liče na ove stvari. Zato ljudi obično idu na lekarske pretrage kako bi otkrili od čega boluju, pa kada lekar utvrdi da nema fizioloških pokazatelja bolesti, upućuje ih kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta. Nekada to čini i hitna pomoć nakon jednog ili više poziva od strane lica koje je doživljavao napad panike.

Sve ovo je opis spektra pojava koje osoba doživljava kao “horor”, a koje predstavljaju uobičajene simptome napada panike (paničnih ataka, preplavljujuće anksioznosti – sve su to kovanice za istu stvar). Opisali smo, prema stručnoj literaturi, najčešće simptome, ali iskustvo govori u prilog tome da njih ima više i da su ponekad toliko neuobičajeni da su gotovo neprepoznatljivi, te je potrebno više vremena da se utvrdi da je u pitanju napad panike. Na primer, kombinovan sa nekim psihosomatskim tegobama od kojih osoba inače pati, napad panike može da se pojavi uz manifestaciju visokog krvnog pritiska ili, recimo, pojačanog nagona za mokrenjem ili defekacijom tako da osoba ima doživljaj da ne može da kontroliše svoje fiziološke potrebe te da će se unerediti.

Prividni doživljaj gubitka kontrole, zapravo strah od gubitka kontrole nad sobom ovde igra veoma važnu ulogu, pored toga što je doživljaj paničnog napada zaista (bez imalo preterivanja) veoma neprijatan doživljaj. Ipak, ne mora biti uvek ovoliko intenzivan kako smo na početku opisali, pa ga mnogi ljudi više puta dožive, a da nisu bili ni svesni da je to zapravo napad panike. Može se desiti jednom u životu, a može se dešavati i manje ili više učestalo, a u zavisnosti od te učestalosti se onda postavlja i dijagnoza panični poremećaj.

U zavisnosti od intenziteta, učestalosti i individualnih karaktiristika osobe, kao i eventualnih udruženih psihičkih tegoba, nekada se panični napadi mogu rešiti samostalno, nekada uz kraću ili dužu stručnu pomoć psihoterapeuta, a nekada su potrebni i medikamenti. U svakom slučaju, problem je rešiv, tačnije panični napadi se veoma uspešno leče i predstavljaju jednu od psiholoških tegoba o čijem mehanizmu se veoma mnogo zna, koji je dosta dobro pokriven savremenom literaturom (naročito u oblasti kognitivno-bihejvioralnih terapija), pa stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja njih smatraju lakšim zadatkom.

Strah od straha : Kako nastaje napad panike i šta se tu zapravo dešava?

Ukoliko bi samoinicijativno, dovoljno dugo disali plitko iz pluća, sa dužim udahom nego izdahom i zategnutih ruku pumpali dlanovima, kao da treba da izvadimo krv, doživeli bi smo sledeće simptome: vrtoglavicu, trnjenje dlanova i stopala, ubrzano lupanje srca… Vrlo slično, ali manje intenzivno kao i ono što se dešava na početku same panike (samo što ste sada vi to namerno izazvali). Međutim, ako bi ste ove neprijatne telesne simptome tumačili kao znak da će se nešto strašno dogoditi, da ćete izgubiti kontrolu ili da nešto jako ozbiljno nije u redu sa vašim telom i zdravljem, pokrenućete telesnu reakciju straha, odnosno reakciju simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, te pojačano lučenje adrenalina, lučenje rezervi šećera i masti u krvotok, ubrzano lupanje srca, napetost mišića… sve ono što je potrebno da organizmu da snagu da se bori sa ili beži od nadolazeće opasnosti.

To sve ima smisla kada realna opasnost postoji (zato nas je majka priroda obdarila ovakim moćima). Međutim. kada nema realne opasnosti, ove snažne telesne promene organizam najčešće tumači kao znak “katastrofe”.

U realnoj situaciji, osoba neke telesne promene ili znake manje uznemirenosti (što je posledica već aktiviranog organskog lanca za reakciju straha) tumači kao znak nadolazeće opasnosti, brže i pliće diše, što izaziva ili pojačava goreopisanu hiperventilaciju: višak kiseonika u organizmu što je praćeno vrtoglavicom i trnjenjem šaka i stopala, pa se dalje tumači kao „dokaz” da opasnost stvarno dolazi, te se reakcija straha lančano pojačava što za posledicu ima pojačavanje svih opisanih telesnih promena. I to je to: dešava se sve ono opisano na početku, kao posledica začaranog kruga: osluškivanje tela – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – anksioznost – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – panika.

Ove telesne promene zapravo spontano prolaze posle kraćeg vremenskog perioda (u proseku desetak minuta, sa kraćim i dužim izuzecima), jer nas je priroda kako simpatičkim, obdarila i parasimpatičkim delom nervnog sistema, čija je uloga upravo suprotna ovom prvom. Njegova uloga je da organizam umiruje i oporavlja nakon „bori se ili beži” reakcije. Dakle, organizam se sam umiruje (što bi rekao jedan kardiolog: „Organizam to odradi sam”). Međutim, osoba koja preživljava napad panike ovo ne zna (ponekad ni ne veruje), nego ima potrebu da se momentalno „spase”, te sprovodi niz reakcija kojima zapravo sebi odmaže u čitavom procesu. Koje su to odmažuće reakcije? Bežanje, batrganje, razmišljanje „Ovo ne sme da mi se dešava”, „Samo da opet ne dobijem napad”, što često samo održava problem ili ga pojačava. Zapravo, to je kao kada bi ste upali u živo blato, pa se onda batrgali, jer to je prva spontana reakcija organizma koji želi da se spase. Međutim, kada bi ste to radili, tonuli bi ste još brže, a to nije ono što želimo.

Napad panike na vas ima isti uticaj kao i horor film (jedino što film sami birate da gledate). Sve što može film da vam uradi je da vas zaplaši i to poprilično, i motiviše vas da se ponašate kao da ste u pravoj opasnosti – a zapravo niste. Čovek uplašen horor filmom spava sa upaljenim svetlom i trza se na svaki zvuk, lišavajući sebe kvalitetnog sna i odmornog funkcionisanja, izbegavajući zamišljenu opasnost. Veruje da ne sme da se prepusti snu i da mora spreman da dočeka opasnost. Slično čini i osoba sa problemom panike, predviđajući i strahujući od novog paničnog napada.

Šta činiti?

Posmatrano od nazad, važno je da se ne otimamo i ne bežimo, da prihvatimo svoju uznemirenost i sačekamo da prođe. Šta znači prihvatiti? Upravo to, ne otimati se. Shvatiti uznemirenost kao neprijatnost sa kojom se može funkcionisati i koja će svakako proći. Kao, na primer, kašalj. Kada kašljemo, mi konstatujemo da imamo kašalj. Obično nastavljamo da radimo ono što smo radili uprkos konstatnim nagonom za kašnjanjem – iskašljemo se i nastavljamo dalje. On nam je neprijatan, ali pošto ga ne možemo izbeći, već je tu, nastavljamo da funkcionišemo. Međutim, ako je kašalj suviše intenzivan, uzećemo nešto lekovito za umirivanje kašlja i primiriti se dok ne prođe – ako smo u mogućnosti. Ali nismo se otimali niti govorili sebi: „Ne smem imati kašalj, strašno je i nepodnošljivo imati kašalj.” Kada bi smo to govorili sebi povodom kašlja verovatno bi smo se uplašili i imali doživljaj gušenja.

Ili, uzmite recimo glavobolju. Kada je imate, ne lupate glavom o zid kako bi je se rešili jer će to samo pogoršati bol. Tako i anksioznost nije nešto želite, ali je ipak možete prihvatiti. Sa druge strane, kada bi neko uperio pištolj u vas, teško da tu možemo govoriti o prihvatljivosti. Tu ste u realnoj opasnosti, pa onda ima smisla izbegavati je činjenjem različitih pokušaja. Ako nas pak policajac zaustavi zbog saobraćajnog prekršaja, gubljenje živaca svakako neće biti od pomoći. Prihvatiti znači funkcionisati, uprkos neprijatnom osećanju, ne opirati mu se. Prihvatiti znači konstatovati šta se dešava i funkcionisati uprkos tome.

Posmatrano od napred, idemo na to da prekinemo lančanu reakciju na njenom početku. Ne tumačimo telesne promene kao znake katastrofe, bolesti i tome slično, već im pripisujemo stvarno značenje. Govorimo sebi da je to uznemirenost, samo neprijatno (zaista neprijatno) osećanje i da će proći. Uvek prođe. Jer za svakog ko kaže da je umro od straha, vi slobodno možete konstatovati da je njemu bilo vrlo neprijatno (činjenica), ali da itekako nije umro (realnost – sadašnjost). Dakle:

Konstatujte i prihvatite realnost, a jedina realnost je da ste anksiozni. Dakle, vi ste anksiozni (uplašeni), ali niste u realnoj opasnosti. Ne poričite svoju anksioznost i ne zabranjujte sebi to osećanje jer će to samo pogoršati stvari. Kako vam anksioznost može nauditi? Dakle, radi se samo o neprijatnom osećanju, ali ne i o realnoj opasnosti.
Ne bežite. Ostanite u toj situaciji i sačekajte da oluja prođe. Ne morate da bežite da bi ste se smirili, smirićete se svakako. Sačekajte malo. Intenzivna anksioznost vas trenutno ometa u mišljenju, koncentraciji i planiranju akcije. Zato ostanite sa tim osećanjem u situaciji u kojoj se nalazite i odložite odluku o bežanju. Imajte u vidu da vam se dešava samo anksioznost, da je ona neprijatna i ništa više od toga. Unutrašnji govor, ono što mislite u toj situaciji je ključno da se stvari ne pogoršavaju. Ukoliko ste u nekoj pasivnoj poziciji (na primer, sedite u autobusu), sve što treba da radite je da ostanete da sedite, obratite pažnju na unutrašnji govor i disanje, i nastavite put. Ukoliko ste u aktivnoj poziciji (recimo, vozite auto ili držte predavanje), kada konstatujete talas anksioznosti i sve isto činite kao i onaj u pasivnoj poziciji, samo uz to polako nastavite da radite ono što ste radili. Fokusirajte se na sadašnjost, na ono što se dešava u realnosti, a ne na katastrofične scenarije koje mozak smišlja. Svaka pomisao i slika koja se zasniva na „Šta ako…“ pitanju se dešava treutno samo u vašoj glavi, a ne u realnosti, i svakako vam ne pomaže da se smirite već da se još više uznemirite. Zato se vratite u realnost, tako što ćete razgovarati sa ljudima, postavljati im pitanja, čitati naglas saobraćajne znake, konstatovati šta se oko vas dešava…
I nije zgoreg još jednom ponoviti: unutrašnji govor i tumačenje telesnih promena valja da bude zasnovano na realnosti i pravim uzrocima. Misli koje idu u pravcu „Umreću, poludeću, ne sme da mi se dešava… Nepodnošljivo je“ valja zameniti sa nekim relanijim „Neprijatno je, ali će proći”… Kada biste u to verovali, svakako bi vam bilo lakše, a da bi ste u to verovali treba prethodno da probate. Takođe, tehnike disanja su veoma bitne za brže i efikasnije smirivanje organizma i stanja uma.
Šta ako se me neko vidi za vreme paničnog napada?
To je sasvim moguće. I, zaista, šta onda? Ljudi uglavnom odgovaraju: „Pa, izblamiraću se..“ „Misliće da sam lud(a)“, „Smejaće mi se…“, „Videće da imam slabost, a to je nedopustivo”. A ja i dalje pitam: “OK, pa šta?”.

Da se ne lažemo, niko nije ravnodužan prema jednoj takvoj mogućnosti, niti se očekuje da bude, ali koliko su zaista strašne posledice toga da vas drugi vide za vreme napada panike? Možete li zaista u dugoročnom smislu izgubiti bilo šta?

Ljudi kada vide čoveka u paničnom napadu, vide da mu nije dobro, uplaše se i sami, pozivaju pomoć ili priskaču u pomoć. Ili samo konstatuju da je čoveku loše, ukoliko napad nije intenzivan i dramatičan. A onda, strahom da bi vas neko mogao videti (ili da bi vas gomila ljudi mogla videti) samo pogoršavate problem, održavate ga i ojačavate. Ovo zapravo predstavlja problem koji je potrebno posebno rešiti i koji je veoma važno da se rešava pored same panike.

Kada znamo da je to samo doživljaj, da jeste veoma neprijatan, ali realno bezopasan i da će proći, onda se strah od novog napada značajno smanjuje. Postoji nelagodnost, ali ne i strah. A sa takvim osećanjem lakše prekidamo talas nadolazeće anksioznosti i sprečavamo da se panični napad dogodi u svom punom sjaju, jer telesne simptome koje osetimo kada se uznemirimo takođe tumačimo realnije. Čitav proces se onda svodi na to da se suočimo sa tom nelagodnošću i sačekamo da prođe. Pri tome nam veoma pomažu relaksacione tehnike disanja. Njih mnogi prenebregnu, jer zapravo u njih ne veruju. No ako, kao što smo gore videli, namernim plitkim disanjem možemo da izazovemo hiperventilaciju, zašto onda ne bi smo mogli namerno da izvedemo upravo obrnut proces? I to je fiziološka činjenica. Adekvatne tehnike disanja sigurnije će vas dovesti do smiraja telesnih reakcija nego sedativi (na koje različiti ljudi različito reaguju). Lakše je popiti lek, ali disanje vam, između ostalog, nudi i doživljaj realne kontrole, odnosno saznanje da vi upravljate svojim telom (a to je ono što je nekom sklonom panici i potrebno).

Upravo u slučajevima kada se panični napadi dešavaju kao niotkuda, bez jasnog spoljašnjeg okidača, ljudi se pitanju zašto je to uopšte i počelo da im se dešava, to jest kako je do onog prvog napada panike došlo. Pre prvog (nekada) i jedinog napada panike koji nije situaciono povezan, prethodilo je neko traumatično iskustvo ili intenzivan stres (na primer, saznanje o ozbiljnoj bolesti, smrt bliske osobe i slično) ili hroničan akumuliran stres (dug proces lečenja, niz nepovoljnih događaja na radnom mestu…), hroničan umor i iscrpljenost, pa je organizam „uznemirljiviji“.

Šta ne treba raditi?

Nemojte disati duboko! Duboko disanje, na način koji je uobičajen u našoj kulturi, je zapravo samo intenzivnija varijanta plitkog udisaja vazduha u pluća (sa sve podizanjem ramena), koju obično ne prati dovoljno dug izdah, tako da ovom varijantom disanja samo pojačavate hiperventilaciju.

Ono što je zapravo duboko disanje (na koje aludira inostrana literatura) je takozvano “disanje stomakom”, kada u procesu udisaja i izdisaja uvlačite i otpuštate stomak, a ne pomerate grudi i ramena. Dakle, ne radi se o pomeranju grudi i ramena gore-dole, već dišete tako da pokrećete stomak unutra – napolje.

Svakako, postoje i druge tehnike disanja koje su veoma korisne, a zasnivaju se na tome da imate ujednačen ritam disanja uz duži izdah nego udah (udah na nos – zadržavanje vazduha – duži izdah na usta) jer je to upravo suprotno onome što dovodi do hiperventilacije. Upravo zbog hiperventilacije u većini američkih filmova onaj koji doživljava paniku duva u papirnu kesu – da se reši viška kiseonika iz organizma (što vodi do cilja: smirivanja).

Autor: Dr Stanislava Popov

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Sve češće možete čuti od nekoga da vam kaže da je depresivan-na. Među laicima, depresija označava privremeno razdoblje sniženog nivoa raspoloženja nakon loše provedenog dana ili jednostavno neraspoloženje. Prema medicinskom rečniku, depresija je ozbiljna bolest koja uzrokuje smetnje pamćenja i ostalih kognitivnih funkcija, sniženo raspoloženje, telesne promene i promene ponašanja. Utiče na vaše osećaje, način razmišljanja i ponašanja, seksualni život i spavanje. Mnogim ljudima, uključujući one koji su bolovali od depresije, te prijatelje i članove porodice obolelog, su poznate dalekosežne posledice depresije. Depresija je jedan od najčešćih medicinskih problema u svetu. U nekom trenutku života, jedna od četiri osobe osetiće barem jednu epizodu depresije.
Depresija je poremećaj raspoloženja  koji karakteriše skup raznih vrsta simptoma:
  • kognitivnih (negativne misli i očekivanja, ponekad i suicidalne misli, pad koncentracije, neodlučnost, mozganje, samokritičnost, beznadnost),
  • ponašajnih (manjak aktivnosti, povlačenje),
  • telesnih (gubitak apetita, ili preterani apetit, nesanica),
  • afektivnih (osećaji: žalost, osećanje krivice, anksioznost) i
  • motivacijskih (gubitak interesa, tromost, sve je napor, odgađanje)

koji svi skupa mogu sniziti raspoloženje, ugrožavajući funkcioniranje pojedinca.

Simptomi depresije, radi praktične ilustracije mogu se svesti na sledeće:

1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;

2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;

3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;

4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;

5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;

6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;

7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);

8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;

9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);

10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.

Opisane simptome koristi  takozvana MKB-10 klasifikacija bolesti, koja predstavlja službenu klasifikaciju u našoj zemlji.

Depresija nije dakle, kao što se često misli, obično sniženje raspoloženja, već čitav niz simptoma koji loše utiču na način razmišljanja osobe o okolini, ali i o samoj sebi.Kad su ljudi depresivni, oni su na rubu suza, žalosni. Progoni ih osećaj krivice, jer veruju da su na neki način razočarali druge ljude. Oni mogu postati i razdražljiviji no inače, anksiozniji, napetiji. Kad je depresija na vrhuncu, mogu izgubiti sposobnost emocionalnog reagovanja, pa im se čini da su im umrtvljeni i dobri i loši osećaji, usled čega ne mogu uživati u normalnim aktivnostima, ili biti za njih zainteresovani. Energija im je smanjena, i sve im je teško i naporno, pa su stoga skloni odustajanju od stvari s kojima bi se inače normalno bavili.Događa se da provode sate zgrbljeni na stolici, ili ležeći na krevetu.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

Psihoterapija

Terapija razgovorom će pomoći da otkrijete uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodite.

REBT – racionalno emotivno bihejvioralna terapija će vas naučiti da preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će vam pomoći da rekonstruišete svoj psihički život, da se upoznate sa samim sobom, da se prihvatite i razvijete zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i  psihoanalitičku grupnu terapiju.

Tehnike opuštanja mogu vam pomoći da pobedite stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje uključite i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju. Promena stila života može biti od velike pomoći. Redukujte svoj posao u okvire radnog vremena i ostavite se poroka poput droge i alkohola.

 

Bojana Obradović, master psihologije

Bračna kriza i šta učiniti da brak postane bolji

Bračna kriza i šta učiniti da brak postane bolji

U ovom tekstu izneću nekoliko osnovnih principa koje čine brak srećnim. To su prinicipi koje su otkrili psiholozi istraživači ispitujući komunikaciju i ponašanje velikog broja srećnih i disfunkcionalnih brakova.

Pravljenje ljubavne mape

Emocionalno inteligentni parovi su oni koji su emocionalno bliski. Građenje i razvijanje emocionalne bliskosti podrazumeva pamćenje svih značajnih informacija o partneru. Informacija o tome šta je vašem partneru važno, koja su njegova interesovanja, želje, snovi, šta ga/je motiviše a šta plaši itd. Sve ove informacije ulaze u tzv. ljubavnu mapu. Bez ljubavne mape nemoguće je stvarno poznavati supružnika. Ako nekoga ne poznajemo, kako ga/je uistinu možemo voleti? Dakle, snaga je u znanju, međusobnom upoznavanju. Parovi koji imaju detaljne ljubavne mape, bolje se suočavaju sa problemima i konfliktima. Što više poznajete i razumete jedan drugog, vaš brak će biti stabilniji. Građenje ljubavne mape podrazumeva otvorenost, stalnu komunikaciju i vašu autentičnu želju da upoznate i razumete osobu sa kojom ste u braku. Jezgro dobrog braka je pre svega prijateljstvo.

Negovanje naklonosti i međusobnog divljenja

Najbolji način da se proveri da li bračni par još uvek poseduje sistem naklonosti i divljenja jeste da se vidi način na koji pričaju o prošlosti. U 94% slučajeva parovi koji se pozitivno osvrću na bračnu prošlost, imaće srećnu budućnost. Što predstavlja visok stepen predikcije. Kada su srećna sećanja razrušena – to je znak da je braku potrebna pomoć. Nisu važna samo pozitivna sećanja već i živost uspomena. Jednostavno podsećanje sebe i partnera na kvalitete može da spasi brak od razaranja (čak i ako ima teškoća). Naklonost i divljenje možete negovati kroz pohvale i komplimente. Pohvale i komplimenti čak i u vezi neke sitnice mogu značajno pozitivno da utiču na odnos. Nastojte da pohvalite vašeg partnera bar nekoliko puta nedeljno. Pokažite interesovanje za nešto što on/ona radi nezavisno od vas, pokažite da ste ponosni i da cenite to što vaš partner radi.

Okretanje jednog prema drugom umesto jednog od drugog

Kada par često ćaska o sitnim stvarima, gotovo da možemo biti sigurni da će ostati u srećnom braku. Šta se dešava u tim malim razgovorima koji povezuju partnere? Okreću se jedan prema drugom. Prvi korak je jednostavno postati svestan tih svetih trenutaka, što je ključ ne samo za nastavak braka već i za nastavak romanse. Za mnoge parove jednostavno shvatanje da svakodnevnu komunikaciju ne treba uzimati zdravo za gotovo dovodi do velikih promena u odnosu. Treba se kloniti takmičenja, odmeravanja i računanja šta je ko uradio za drugog. Treba se fokusirati samo na ono što može da pospeši brak, a ne na ono što je partner trebao da uradi a nije! Treba da se trudite da se okrenete prema partneru čak i kada vam je «težak» ili neprijateljski. Ne treba se nervirati ako se pozitivne promene ne pojave odmah preko noći. Partneru je potrebno vreme da uvidi prednosti toga što ste se okrenuli prema njemu.

Dozvolite da partner utiče na vas

Brak ne može da funkcioniše ako partneri ne poštuju i ne uvažavaju jedan drugog. posmatrano statistički, 81% je šanse da će brak propasti ukoliko muž ne deli moć sa ženom. Žene lakše prihvataju uticaj partnera što je verovatno uslovljeno polnim razlikama. Dozvoliti uticaj partnera na vas ne znači pristati na kontrolu i potčinjenost. Prihvatiti uticaj partnera ne znači ne ispoljiti prema njemu/njoj negativne emocije. Potiskivanje negativnih emocija u prisustvu partnera nije dobro ni za brak ni za zdravlje.

Rešite rešive probleme

Problemi se dele na rešive i nerešive. Uprkos nerešivim konfliktima, bračni parovi mogu živeti sa njima ukoliko razviju načine suočavanja, da ih ne bi prevladali, kada pronađu mesto problemu i čak se šale oko problema. Srećni parovi su u stanju da uvide da su problemi neizbežni deo odnosa. Brakovi su uspešni u meri u kojoj se suočavaju sa problemima. Probleme treba rešavati na vreme. Ignorisanje problema dovodi samo do njihovog produbljivanja. Rešenje bračnih problema počinje otvorenom komunikacijom.

Pronađite zajedničke aktivnosti u kojima ćete uživati

Jako je važno da pronađete neku zajedničku aktivnost u kojoj ćete oboje uživati. Ovde nije reč o obavezama, odgoju dece i sl. Reč je o nečemu što radite samo vi i vaš partner i što vam pričinjava zadovoljstvo. Pronađite takvu aktivnost i upražnjavajte je bar jednom nedeljno. Pored zajedničkih aktivnosti podjednako je važno da oboje pronađete i neke aktivnosti koje će te obavljati samostalno. Ovde je reč o aktivnostima koje se tiču isključivo vaših interesovanja koja ne moraju uključivati partnera. Preporučljivo je da napravite balans između zajedničkih i aktivnosti koje obavljate samostalno. Na taj način jačaćete vaše zajedništvo ali i ličnu autonomiju.

Negujte seksualni život

Seksualnost je veoma važna komponenta braka. Ne dozvolite da vaš seksualni život postane rutina i bračna obaveza. Seks treba da bude nešto u čemu uživate zajedno a nikako obaveza i nešto što morate da uradite. Rešavajte seksualne probleme ako se pojave. Uspostavite komunikaciju u seksu, recite šta želite, pitajte partnera šta on/ona želi, nemojte nikada prekidati međusobno istraživanje. Potrudite se da svremena na vreme unesete nešto novo u vaš seksulani život. Ako nemate inspiraciju, nabavite knjige, idite do seks šopa i isprobajte nešto novo.

Vladimir Mišić

Hipohondrija ili strah od bolesti: kako se leči?

Hipohondrija ili strah od bolesti: kako se leči?

Osoba s hipohondrijom je preokupirana strahom od nekog ozbiljnog oboljenja. Preokupiranost bolešću stalno postoji uprkos razuveravanja da bolest nije prisutna i odgovarajućim pregledima i ispitivanjima koja isključuju postojanje te bolesti. Reč hipohondrija potiče od grčke reči hipohondrijum i označava područje abdomena (stomaka) koje se nalazi u oblasti jetre, ispod desnog rebarnog luka. Većina hipohondara, odnosno ljudi koji su se žalili na bolest koje nema, i plaše se da će umreti od te «umišljene bolesti», pokazuju  da upravo iz tog područja idu bolovi i šire se. Sama srž razumevanja hipohondrije leži u pogrešnom tumačenju telesnih simptoma, preteranoj fokusiranosti na procese koji se normalno odigravaju u telu, i opsesivno fokusiranoj pažnji na sve telesne manifestacije, te fiksaniciji na one koje čovek odluči da definiše kao kobne po sopstveno zdravlje.

Svetska zdravstvena organizacija definiše hipohondriju kao samostalnu psihičku bolest u kojoj je osnovni simptom strah od bolesti.
Osoba koja najmanje pola godine oseća stalne telesne simptome bolesti, bez odgovarajućeg lekarskog nalaza, koja zbog tih simptoma stalno posećuje lekara i kod koje strah od bolesti preovladava u razmišljanju i svakodnevnici, se može nazvati hipohondrom.

Intenzitet i kvalitet hipohondrijskih misli varira od osobe do osobe.

Kod nekih osoba je strah od bolesti stalno prisutan, konstantno se osećaju isti somatski simptomi, traži se razlog za bolest, i veruje se da će ishod bolesti biti fatalan.
S druge strane, neki pojedinci su povodom svog zdravlja anksiozni u intervalima, na primer kada se neko u porodici razboli, nakon čitanja nekog članka u novinama, nakon nekog stresogenog događaja ili čak banalne neprijatnosti koja može poslužiti kao okidač za anksioznost.

Hipohondri se mogu značajno razlikovati i u ponašanju. Dok jedna grupa ovih anksioznih ljudi lekaru odlazi prečesto, drugi ga maksimalno izbegavaju. Dakle, jedni žele da preduprede i najmanju moguću telesnu smetnju ili bolest, dok su drugi toliko paralisani anksioznošću da do bolesti može doći, da pribegavaju izbegavajućem ponašanju.

Zajedničko svim hipohondrama je da su potrebne godine nabujale anksioznosti da bi se priznalo da je upravo ta anksioznost razlog njihovog stanja, i da se, zapravo, ne radi o nekoj smrtonosnoj i opasnoj fizičkoj bolesti. Naredna zajednička karatkeristika svih hipohondara je da su bolesti od kojih oni «boluju» uvek i po pravilu fatalne, teške i nepremostive. Na taj način oni opravdavaju veliku količini nagomilane anksioznosti koju su fokusirali na sopstveno zdravstveno stanje. Možda najznačajnija zajednička osobina osoba s hipohonrijazom je tvrdoglava ubeđenost da s njima nešto ozbiljno nije u redu i visok stepen sumnjičavosti u procene i nalaze lekara. Neretko će osobe ovog tipa obilaziti različite klinike i tražiti «drugo mišljenje». Čak i u situacijama kada se nalazi svih lekara potpuno slažu, mogu (što često i rade) da se pozovu na verovatnoću. Kako medicina nije naučna grana koja uvek sa stopostotnom sigurnošću može tvrditi da neka bolest nije u povoju ili da se neće razviti u zdravstveni problem, to «umišljenom bolesniku» može biti sasvim dovoljan razlog da ostane na stalnom oprezu i razvija anksioznost povodom svog zdravstvenog stanja.

Na osnovu navedenih zajedničkih karakteristika u ponašanju i mišljenju osoba koje pate od hipohondrije, nedvosmisleno možemo zaključiti da im nije lako, da pate od velikog stresa i da je potrebno mnogo strpljenja i rada da bi se takav pojedinac razuverio i umirio.

Najčešće bolesti od kojih hipohondrični ljudi strahuju su sida ili rak, mada strah može da se odnosi i na više bolesti odjednom ili čak da se fokus pomera sa jedne bolesti na drugu. Novi sipmtomi koje osoba na sebi otkriva kao i učenje o novim oboljenjima mogu prouzrokavti zamenu strahovanja od neke bolesti strahovanjem od neke druge.

Hipohondrija se obično prvi put javlja u ranoj mladosti, mada se može javiti i kasnije u nekim za osobu posebno stresnim periodima. Često se hipohondrija javlja kod ljudi onda kada se približe smrti svojih prevremeno umrlih roditelja, nakon smrti bliske osobe, prijatelja ili člana porodice ili kao reakcija na neki pročitani članak ili odgledanu televizijsku emisiju o nekoj bolesti. Svi ovi događaji mogu delovati kao uzroci poremećaja, ali su zapravo samo okidači za javljanje poremećaja za koji je osoba već ranije imala predispoziciju. Hipohondrija se javlja podjednako često kod oba pola. Najčešće se prvi put javlja u periodu adolescencije, ali se ekstremne forme javljaju, u proseku, kod žena u pedesetim, a muškaraca u četrdesetim godinama života.

Uzroci javljanja hipohondrijaze:

Uzroci  hipohondrijaze nisu do sada nedvosmisleno ustanovljeni. Nekolicina teorija pruža svoja viđenja uzroka i dinamike nastanka hipohondrije. Jedna od njih hipohondre vidi kao osobe koje ne mogu rešiti svoje životne probleme ili koje su doživele više stresogenih situacija, koje su bile «okidač» za lokalizovanje anksioznosti na relaciji zdravlje-bolest. Druga teorija govori da su to osobe koje imaju poteškoće u komunikaciji pa tako pokušavaju te teškoće rešiti kroz “bolest”.

Po jednoj od teorija, ljudi s hipohondrijom pate od preosetljivosti na sve telesne senzacije. Preterano obraćaju pažnju na senzacije poput otkucaja srca, stomačne senzacije, sušenje usta, moguće vrtoglavice uslovljenje naglim pokretima ili ustajanjem nakon dugog sedenja i slično. Tip sklon hipohondrijskim reakcijama će konstantno obraćati pažnju na ove senzacije i postaće alertan čim dođe i do najmanje promene. Ovako povećano interesovanje može zapravo povećati i intenzitet senzacije i sam doživljaj da ta senzacija ukazuje na neku bolest. Usled «nabujale» anksioznosti,  preokupacija simptomima takođe raste i još više pojačava intenzitet senzacija. Tako se osoba uvlači u začarani krug gde zabrinutost pojačava interesovanje za stanje organizma što dalje, preko pojačane senzitivnosti, pojačava početnu zabrinutost. Ovakva tendencija ka pojačavanju osetljivosti na telesne senzacije može biti privremena ili hronična.

Hipohondre možemo opisati kao ličnosti sa izraženom dozom telesnog narcizma, koje pokazuju brigu i visok stepen anksioznosti, nesvesno tražeći zadovoljenje svojih potreba. Iza hipohondrične svesne zabrinutosti za fizičko zdravlje može se zapravo skrivati nesvesna autodestrukcija i osećanje krivice.

Komorbiditet:

Hipohondrijaza se neretko javlja kao sastavni element drugih psihičkih problema, posebno  u okviru histerične neuroze odnosno  konverzija. Histerično konverzivni tipovi konvertuju/pretvaraju psihičke simtpome u telesne, tako da ponekad dolazi do preklapanja simptoma hipohondrije i konverzivne neuroze. Hipohondrijaza se može javiti i kao sastavni deo depresivne epizode, a često se javlja na početku shizofrenije kao i kod paranoje i prisilne neuroze.

Tok i lečenje:

Lečenje hipohondrijaze je uglavnom dugotrajno, kompleksno, često “teško“ i za osobu koja pokušava da se oslobodi simptoma i za terapeuta.  Seanse, plan tretmana i dizajn susreta, kao i set terapijskih tehnika, variraju u zavisnosti od intenziteta obuzetosti sopstvenim zdravljem i organizacije ličnosti s ovim problemom. Poverenje u stručno lice se stiče postepeno, a predstavlja jedan od osnovnih faktora dobre prognoze  saniranja ovog problema. Tek po izgrađenom poverenju između klijenta i terapeuta, možemo razmišljati o upotrebi različitih terapijskih tehnika, a postepeno i edukovati klijenta kako da sam sebi postane terapeut. Neke od osnovnih tehnika koje su urodile plodom kod ljudi koji pate od hopohondričnih smetnju su: učenje relaksaciji, modelovanje, refokusiranje pažnje na druge sadržaje, edukacije o procesima koji se svima, na dnevnoj bazi, odigravaju u telu, te vežbanje skretanja misli s prolaznih senzacija na posmatranje samog sebe kao kompleksnog bića u kom se svakodnevno odigrava bezbroj telesnih procesa i senzacija. Upornim ukazivanjem na ove nepobitne činjenice, u dobro uspostavljenom odnosu između klijenta i terapeuta, vremenom dolazi do malih, pa sve većih pomaka. U najvećem broju slučajeva doslednog sprovođenja terapije, anksioznost povodom zdravstvenog stanja biva svedena na minimum, ili sasvim nestaje. Koliko god neprijatna i obuzimajuća bila ta preterana briga na relaciji zdravlje-bolest, možemo je shvatiti  – ne kao poremećaj, već pre kao lokalizovanu anksioznost, koja se, baš kao i svi drugi tipovi anksioznosti, da rekonstruisati i prevazići.

Piše: Renata Senić

Šta je stres?

Šta je stres?

Stres je psihička i fiziološka reakcija osobe na stresor(e), stimuluse/draži različitog porekla. Obično ih delimo na unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnji stresori su naše misli, osećanja ili telesne senzacije (trnjenje ruku, lupanje srca, kratak dah, glavobolja…), a spoljašnji brojni i raznoliki (problemi na poslu, u partnerskom odnosu, egzistencijalni problemi, rokovi, konflikti, kvarovi, saobraćajna gužva…).

Kod definisanja stresa i stresora je ključni element    lični   doživljaj    da je stresor ugrožavajući. Ta lična perspektiva je od presudnog značaja, jer ne postoji socijalni konsenzus ni o kvalitetu ni o kvantitetu stresora. To znači da dve osobe istih godina, pola, obrazovanja i socijalnog statusa, koje su slično vaspitane, obavljaju sličan posao i imaju slične životne ciljeve, ne moraju nužno imati iste stresore, ali ni iste reakcije na konkretan stresor.

Stres se deli na:

1.     Distres. To je stres protiv koga se borimo. Ukoliko traje kratko dovodi do psihičke patnje, a dugotrajnim delovanjem ili kraćim, a velikim intenzitetom daje štetne posledice po fizičko i psihičko zdravlje (“osedeo je / propao preko noći“).

2.     Eustres. To je koristan stres koji nas motiviše i podstiče na ostvarivanje ciljeva.

Simptomi stresa:

– emocionalni

– bihejvioralni (u ponašanju)

– kognitivni (u mišljenju)

– fiziološki (telesne reakcije)

Emocionalni simptomi stresa su nezdrave negativne emocije, koje nose sa sobom psihičku patnju, motivišu na samoporažavajuće ponašanje, daju poremećaj u mišljenju i fiziološke simptome akutne stresne reakcije. Znači, emocija je ključni simptom stresa, jer bez nezdrave emocije nema ni ostalih simptoma stresne reakcije. Uvek se prvo kao reakcija na stresor javi nezdrava emocija, pa tek potom i svi ostali simptomi kao pratioci emocije. Najčešće se ovi emocionalni simptomi opisuju kao napetost, razdražljivost, osećaj bespomoćnosti, nesigurnost ili depresivnost.

Simptomi stresa koji se vide u ponašanju osobe su brojna samoporažavajuća ponašanja. Neka od njih su u funkciji smanjenja psihičke patnje koju sa sobom nosi nezdrava negativna emocija (preterana upotreba alkohola („pijem da zaboravim“), zloupotreba psihoaktivnih supstanci i lekova, preterano pušenje, prejedanje, preterano spavanje, odlaganje da se urade poslovi za koje je korisno da budu urađeni odmah), neka su ponašajna manifestacija psihičke patnje (nesanica, gubitak apetita), a veoma česta su samoporažavajuća ponašanja u socijalnoj sferi (iniciranje konflikata i agresija, verbalna ili fizička, pasivno ponašanje ili  socijalna izolacija).

Kognitivni simptomi stresa se manifestuju kao mentalne blokade (prazna glava), teškoće u donošenju odluka, impulsivno donošenje odluka (“dum-dum“, često kod depresivnosti, predstavlja pokušaj da se problem reši odmah, bez promišljanja o mogućim boljim rešenjima), slaba koncentracija, zaboravnost…

Fiziološki   simptomi    stresa      su zapravo telesna patnja. Često se prvo opaze, jasni su, ali se pogrešno tumače. Pripisuju se drugim oboljenjima ili pojavama (promena vremena, pao mi je šećer, nešto sam loše pojeo) ili minimiziraju. Najčešće se javljaju kao ukočenost mišića vrata, glavobolja, bol u leđima, pojačano znojenje, stezanje u grudima ili lupanje srca, poremećaj u radu creva (češće proliv nego zatvor), povišen krvni pritisak, stalni umor…

Simptomi stresa mogu varirati od dana do dana ili u toku samog dana. Nekada je osoba svesna samo jednog, a nekada je preplavljena brojnim fiziološkim simptomima i ima izražene simptome psihičke patnje. Obično su simptomi psihičke patnje nejasni i osoba ih pogrešno tumači (nervoza, loš dan, mnogo kafe).

Bolesti povezane sa stresom su predmet izučavanja psihosomatske medicine. Za neke od njih je dokazan mehanizam uticaja stresora na pokretanje i održavanje bolesti, za druge ne postoje čvrsti dokazi da su rezultat stresa.

Najčešće povezivane sa stresom su:

–          kardiovaskularne bolesti

–          astma

–          dijabetes

–          psorijaza

–          migrena i tenzione glavobolje

–          probavne smetnje

–          depresija

Distres (štetni stres) može biti:

1.      Akutni: traje nekoliko dana, povodi su različiti (konflikti, gubitak nekog dobra ili neuspeh u ostvarivanju nekog bitnog cilja, kratki rokovi za završetak nekog zadatka). Simptomi su vrlo intenzivni, pogotovo oni koji ukazuju na telesnu patnju. Retko daje posledice po zdravlje, ali nije isključeno.

2.      Hronični: traje dugo, mesecima ili godinama i zato se teško prepoznaje. Osoba ima utisak da je oduvek bilo tako, da se uvek tako osećala i da je to sastavni deo nje („Ja sam takva“). Povodi su najčešće vezani za velike zahteve na poslu, tešku bolest ili porodične probleme. Simptomi su niskog intenziteta, ali kako dugo traju mogu ozbiljno da naruše zdravlje i dovedu do neke od psihosomatskih bolesti.

Za uspešno postavljanje dijagnoze stresne reakcije treba slediti sledeća pravila:

  1. baviti se sobom
  2. analizirati svoje misli, osećanja i postupke
  3. utvrditi ZAŠTO tako mislite, osećate se i ponašate

Tek kada se pravilno dijagnostikuje stresna reakcija i stresor(i) može da se otpočne sa borbom protiv stresa.

STRATEGIJE BORBE PROTIV STRESA

Nije svaki stres štetan – svaki čovek je mera za sebe.

Problemi u životu su kako neizbežni tako i neophodni da bi osoba rasla i razvijala se u psihološkom smislu (po principu „Ono što te ne ubije, to te ojača“). Međutim,  kada je dejstvo stresora ugrožavajuće po fizičko i psihičko zdravlje osobe, neophodna je borba protiv stresa, jer se prethodni princip u tom slučaju menja u „Ono što te ne ubije, to te osakati“.

Strategije borbe protiv stresa:

  1. eliminacija stresora
  2. promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu
  3. ublažavanje reakcije na stres

Eliminacija stresora je najpoželjniji način borbe protiv stresa i treba je koristiti kada god je to moguće.

Nažalost, veoma mali broj stresora je moguće u potpunosti eliminisati.

Problem kod ovog načina borbe je što osoba u stresu ne vidi da uopšte i ima mogućnost da eliminiše stresor. Tada nastaju dve česte greške:

  1. Nije pod mojom kontrolom, a mislim da jeste – osoba uporno pokušava da reši problem koji je u tom trenutku nerešiv ili rešenje nije u njenim rukama. Umesto da se pomiri sa situacijom, što je u ovom slučaju zdrava reakcija,  osoba se i dalje psihički i fizički iscrpljuje da dođe do rešenja, a sve u cilju smanjenja početne patnje. Često se viđa kod depresivnosti koju prate impulsivni i nepromišljeni  pokušaji da se problem reši.
  2. Pod mojom je kontrolom, a mislim da nije – osoba ima izmenjenu percepciju situacije u kojoj se nalazi, a sve pod uplivom jakih blokirajućih emocija. Pošto je preplavljena simptomima stresa, ne vidi rešenje problema koji su u njenoj apsolutnoj kontroli  ili, ako ih i vidi, ne zna put kako da dođe do njih. Često se viđa kod velike brige i strepnje (anksioznost), osoba je blokirana, ne vidi način kako da razreši situaciju ili od mnoštva rešenja ne može da izabere pravo, pitajući se „Šta ako pogrešim?“

Promena perspektive i reakcije na stresor iz nezdrave u zdravu je najdelotvorniji i dugoročno najefikasniji način borbe protiv stresora. Kao što je još davno rekao Epiktet, „Ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već sopstvenim viđenjem tih događaja“. U ovoj rečenici je sadržana filozofija stoicizma na kojoj počiva i jedan od vodećih psihoterapijskih pravaca današnjice, racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT).  To znači da u jednoj istoj situaciji osoba neće uvek reagovati isto, kao što se i reakcije različitih osoba u toj situaciji neće nužno podudarati. Kada se stresor ne može eliminisati, tada preostaje korenita promena lične filozofije kao najmoćnije i dugoročno najisplativije oruđe.

Pošto ste kod sebe dijagnostikovali da ste pod stresom, prepoznali jedan ili više simptoma i odredili emociju koja je dominantna, zapitajte se POVODOM čega se najviše uznemiravate. Na taj način otkrivate svoju ličnu filozofiju. Više o teoriji REBT u nastanku i održavanju emocionalnih problema i nezdravim i zdravim emocijama možete videti u ranijim člancima.

Za   ublažavanje   reakcije   na   stres    koriste se brojne tehnike, ali ih treba shvatiti kao pomoćna sredstva. Ako napravimo paralelu sa bolešću, ublažavanje reakcije na stres je lečenje simptoma, a promena lične filozofije je lečenje uzroka bolesti.

Za ublažavanje reakcije na stres se koriste:

1. tehnike relaksacije

2. zdravi životni stil

3. socijalna podrška

4. bolja organizacija vremena (time management)

1. Tehnike relaksacije

Relaksacija mišića i pravilno, dijafragmalno disanje mogu u velikoj meri SMANJITI psihičku komponentu napetosti. Znaci, napetost koju osećamo u stresu ima i psihičku i fiziološku podlogu. Kada eliminišemo fiziološku komponentu napetosti mozak automatski to registruje i psihološka napetost se smanjuje. Znači, mozak kada registruje ukočene mišiće povišava i stepen psihičke napetosti i obratno. Zato se prijatnije osećamo posle masaže.

2. Zdrav životni stil

Zdrav životni stil podrazumeva izbalansiranu aktivnost u toku dana, zdravo spavanje i uravnoteženu ishranu (mali i česti obroci zdravih namirnica). Ukoliko  osoba obavlja pretežno fizičke poslove u toku radnog vremena, preporučuje se da odmor bude uz neku mentalnu aktivnost i obrnuto. To daje ravnotežu fizičke i mentalne aktivnosti u toku dana i direktno doprinosi zdravom spavanju.

Poznato je da se uz dobar san i vrlo stresan život može tolerisati. Zato se za zdravo spavanje preporučuje izbegavanje kofeinskih napitaka 4 sata pred odlazak u krevet, izbegavanje spavanja u toku dana, poštovanje rituala za uspavljivanje i odlazak u krevet uvek u približno isto vreme. Ukoliko se ne zaspi u roku od pola sata, treba ustati i raditi nešto dosadno. Ako se čak ni tada ne zaspi, zapamtite da neprospavana noć nije kraj sveta i da to ne treba da bude novi stresor za vas.

3. Socijalna podrška

Socijalna podrška podrazumeva pričanje o problemima, druženje, izbegavanje teških ljudi i smeh. Često se dešava da problem strašnije zvuči u glavi nego kada se izgovori naglas. Ponekad čak i tuđa perspektiva može da pomogne. Ne kaže se bez razloga da se i muka deli. Sve su to razlozi da se poneki problem podeli sa bliskim ljudima uz nastojanje da ih ne zatrpavamo svojom mukom i bežeći od teških ljudi i sami postanemo teški. Druženje sa porodicom, prijateljima i kućnim ljubimcima je lekovito. Bliskost i zagrljaj povećavaju naš osećaj sigurnosti i smanjuju osećaj bespomoćnosti. Sve to vuče korene iz ranog detinjstva.

Izbegavanje teških ljudi je jedna od najvažnijih stavki u ublažavanju reakcije na stres, jer se često dešava da druženje sa njima postaje novi stresor. Zauzimanje za sebe bez povređivanja drugih ljudi je zlatno pravilo zdrave komunikacije.

Smeh je lekovit. Crtani film, komedije, smešne knjige pomažu u borbi protiv stresa. Paradoksalno, ali čak i glumljenje smeha je lekovito kao što i glumljenje neke emocije omogućava da tu emociju osetimo.

4. Bolja organizacija vremena (time management)

 

Izvor: mojterapeut.net

Zašto varamo u vezi i braku?

Zašto varamo u vezi i braku?

U ovom tekstu govorićemo o prevarama u vezi i braku. Prevare su česta pojava u vezi i braku i čest su razlog za dolazak na psihoterapiju. Do sada smo imali veliki broj klijenata koji su dolazi kod nas zbog prevare. Praksa pokazuje da su i muškarci i žene podjednako skloni prevari. Obično na terapiju dolazi osoba koja je prevarena, ponekad dolaze i oba partnera ako žele da se pomire i rešavaju probleme u braku ili vezi. Ponekad partneri dolaze zajedno jer žele da rasčiste neke stvari, kažu jedno drugom ono što žele pre nego što odluče da se razvedu ili rastave. Obično partneri dolaze na terapiju jer žele da čuju sud i profesionalno mišljenje stručne i pre svega neutralne osobe.

Kako se oseća prevarena osoba?

Prevarena osoba se često oseća povređeno, besno, depresivno, očajno, ima psihosomatske tegobe, nesanicu i druge simptome stresa. Obično je prva reakcija na otkrivenu prevaru neverica i šok, zatim sledi faza ljutnje, i na kraju faza razočarenja koja se nekada završava razdvajanjem a ponekad pomirenjem.

Da li može doći do pomirenja nakon prevare?

Da li će do pomirenja uopšte doći zavisi od mnogo faktora kao na primer: motivacije da se sačuva veza ili brak, spremnost na iskrenu komunikaciju i rešavanje problema, spremnost na izvinjenje i pokajanje, spremnost na promenu itd.

Koje je značenje prevare u braku ili vezi?

Prevara predstavlja čin rušenja poverenja. Partner koji je varao izgubio je poverenje onog drugog partnera. Taj gubitak se teško nadoknađuje, jer poverenje se stiče postepeno a ruši veoma lako. Često je lakše oprostiti prevaru nego ponovo izgraditi narušeno poverenje. Problem sa tim je i činjenica da osobe koje su sklone prevarama u ljubavnim odnosima često su sklone i drugim oblicima laganja i neiskrenosti.

Ko je sklon prevari u vezi ili braku?

Postoje dve grupe osoba koje su sklone prevarama. Prvi tip su osobe koje imaju problem da se emocionalno vežu zbog straha od vezivanja (to su obično nezrele osobe) ili osobe koje nemaju kapacitet da se vežu (osobe koje imaju neki od poremećaja ličnosti, najčešće, granični, narcistički ili neki od oblika psihopatije). Osobe koje imaju strah od vezivanjanajčešće stupaju u površne emocionalne odnose, ne vezuju se i obično biraju sebi slične osobe. Za njih prevara predstavlja novu avanturu i na taj način takve osobe se samopotvrđuju, dokazuju sebi da su atraktivne, željene i to čini jedan vid kompenzacije za sopstveni osećaj ego anksioznosti (popularno osećaj manje vrednosti) i osećaj unutrašnje praznine. Osobe koje nemaju kapacitet da se vezuju stalno varaju svoje partnere jer takve osobe nisu ni sposobne za ljubav i dublji emotivni odnos. Takve osobe su najčešće sklone promiskuitetu, pa čak i rizičnim oblicima ponašanja.

Drugi tip osoba koje čine prevaru su tzv. “normalne osobe”. Najčešći uzrok prevare kod ove grupe ljudi je hronično nezadovoljstvo u vezi ili braku. Većina ljudi ne varaju jedni druge samo zato što su videli nekog mlađeg, atraktivnije, zanimljivijeg ili zabavnijeg, već zato što imaju problem u sopstvenoj vezi ili braku koji oni doživljavaju da ih guši, čini nezadovoljnim, frustriranim i usamljenim. Dakle, prevara najčešće se ne javlja kao posledica slučajne prilike koja se ukazala osobi, već obično osobe koje varaju same traže takve prilike.
Hronično nezadovoljstvo u vezi ili braku nastaje kao posledica nagomilanih, nerešenih i zamrznutih konflikata, odsustva komunikacije, hronične ljutnje i razočarenja, stalnih svađa i nesuglasica, seksualnih problema i sl.

Koji je najčeći razlog za prevaru u braku ili dugoj vezi?

Kada je osoba dugo u vezi ili braku a ne rešava probleme sa svojim partnerom ili partnerkom, dolazi do javljanja usamljenosti, frustracije, hroničnog nezadovoljsva pa čak i zahlađenja odnosa. Tako usamljena i nezadovoljna osoba traga za zadovoljstvom, pažnjom ili seksualnim užitkom negde drugde, izvan veze, izvan braka. To predstavlja najčešći motiv da osoba počne da pokazuje interesovanje za druge osobe, najčešće osobe iz svoje bliže okoline (najčešće na poslu, komšiluku i sl.) ili jednostvano aktivno traži drugu osobu preko Interneta ili ih upoznaje u noćnim izlascima.

Kako reaguju oni koji su prevareni kada to otkriju?

Mnogi bračni supružnici i osobe u dugoj vezi se iznenade i šokiraju kada saznaju da su prevareni, neshvatajući da je njihova veza ili brak već dugo u krizi, da postoji mnogo nerešenih problema i da nema međusobne konstruktivne komunikacije već duže vreme. Neke osobe su u braku dvadeset godina kada jedna strana slučajno sazna da je muž ili žena vara već deset godina. Neki su imali više avantura i veza u braku nego neki koji nisu u braku. Za neke prevara i povremene seksualne avanture predstavljaju vid bekstva od realnosti, bekstva od problema, seksualno zadovoljenje koje ne mogu da dobiju kod kuće, traganje za pažnjom ili divljenjem koje ne dobijaju kod kuće i sl.

Najčešći motivi za prevaru

Usamljenost u braku ili vezi često može biti motiv za traženje pažnje i avanture sa strane. Osobe koje mnogo rade i odsutne su fizički i mentalno veći deo vremena, osobe koje se previše bave decom a zanemaruju potrebe partnera, osobe koje nekvalitetno provode vreme sa partnerom često mogu doprineti osećanju usamljenosti, odbačenosti i nerazumevanja kod drugog partnera. Ako takvo stanje traje duže vreme i nema izgleda da se reši kroz komunikaciju i nalaženje kompromisa, osoba koja se oseća usamljeno može početi da se zanima za druge žene / muškarce.

Čest motiv prevare može biti hronično odsustvo seksualnih odnosa u vezi ili braku. Seksualnih odnosa nema jer jedan od partnera ima neki seksualni problem koji ne rešava. Drugi partner pokušava da pomogne ali saradnje nema sa druge strane.

Neke osobe ostaju u vezi ili braku iako nisu više emotivno naklonjeni svom partneru, nego ostaju iz straha od samoće, neke koristi, dece i sl. Osoba je formalno u vezi ali emotivno nije i čeka se prilika za prevaru, kao impuls da se iz veze izađe ili da se olakša monotonija života u braku sa osobom koju više ne voli.

Jedan od motiva za prevaru može biti osveta. Jedan od partnera je varao i bio je uhvaćen u tome ili samo osumnjičen i sada drugi partner želi da se osveti pa uzvraća istom merom. U ovom slučaju radi se o ispoljavanju ljutnje, revolta, kako bi se osoba osećala manje povređeno. Iako možda na prvi pogled izgleda da prevarena osoba vara da bi povratila narušenu ravnotežu takav vid osvete ne donosi trajnu satisfakciju onome ko se sveti, niti umanjuje osećaj povređenosti i bola.

Preterana ljubomora i posesivnost može dovesti do prevare. Osoba koja je posesivna kontroliše partnera i narušava njegovo pravo na slobodu. Takve osobe mogu biti i agresivne. To dovodi do nagomilavanja ljutnje i nezadovoljstva kod drugog partnera koje može rezultirati u prevari koja se doživljava kao osveta za kontrolisanje ili izlaz iz loše veze ili braka.

Kako da prepoznate da li vas partner vara?

Mnogi klijenti koriste sofisticiranu tehnologiju kako bi pronašli dokaze da ih partner vara. Danas su dostupne razne aplikacije za pametne telefone i kompjuterski programi koji mogu biti instalirani na telefonu ili kompjuteru i pratiti šta radite, pišete ili s kim pričate bez da osoba koja je špijunara to može da primeti. Moje mišljenje je da je mnogo lakše saznati da li vas partner vara tako što ćete biti prisutni i u kontaktu sa njim / njom, tako što ćete pokazati interesovanje za njega / nju i njegovo / njeno ponašanje prema vama.

Najčešći signali da vas partner vara su:

1. Česta odsutnost od kuće i / ili izbegavanje viđanja
2. Česti izlazci ili zadržavanje na poslu, učestali izgovori i “nepredviđene okolnosti” zbog kojih on / ona mora da ode iz kuće
3. Dugi telefonski razgovori sa osobama koje vi ne poznajete, često sms dopisivanje ili dopisivanje na skajpu, facebook-u i sl.
4. Smanjena učestalost seksualnih odnosa, odbijanje seksualnih odnosa ili pojava nekih novih oblika ponašanja u seksu koje vaš partner nije do sada praktikovao, polne infekcije i bolesti
5. Učestale svađe, ljutnja, mrzovoljnost bez nekih značajnijih povoda
6. Mentalna odsutnost, vi govorite a partner vas ne sluša, u mislima je odsustan a znate da to nije zbog posla ili nekog drugog problema
7. Emocionalno zahlađenje, smanjena komunikacija i manjak interesovanja za zajedničko provođenje vremena
8. Učestalije sređivanja, kupovanje nove garderobe, naročito ako osoba nije tome sklona i ako to nije činila često u prošlosti
9. Euforičnost i dobro raspoloženje koje vi ne povezujete sa nekim aktuelnim dešavanjima
10. Grandioznost, bahatost, povećano “samopouzdanje”, arogantnost
11. Laganje, misterioznost
Verovatno da simptoma ima još više, ali ovi su najčešći. Šta možete uraditi da biste sprečili da do prevare dođe:
1. Komunicirajte sa svojim partnerom iskreno i konstruktivno o svemu
2. Rešavajte probleme u vezi i braku umesto da ih ignorišete ili izbegavate
3. Negujte i unapređujte seksualni život
4. Budite aktivni organizator kvalitetnog načina provođenja vremena sa vašim partnerom
5. Nemojte previše kontrolisati partnera, nemojte gušiti njegovu / njenu slobodu

Da li možemo sprečiti partnera da nas ne prevari ili ostavi?

Na kraju ipak treba reći da je svako slobodna osoba koja ima pravo da slobodno donosi odluke. Ako je neko čvrsto odlučio da prevari svog partnera ništa i niko ga / je u tome ne može sprečiti. Ako je tako, zašto bi ga / je neko uopšte sprečavao? Na to možete gledati ovako: ako vas neko ostavi a vi ste dali sve od sebe, niste bili pasivni u vezi, trudili ste se da veza uspe, onda niste vi krivi, onda vas ta osoba nije ni volela. A ako vas neko ne voli, vi to prihvatite koliko god to bolno bilo za vas, jer ljubav druge osobe ne možemo ni isprositi, ni oročiti, ni kupiti već samo dobiti na poklon od srca. Dakle, ako ste prevareni, ne morate biti depresivni, očajni, besni i povređeni jer ako budete iskreni prema sebi bićete samo tužni i nezadovoljni. Nigde ne piše da vi morate biti samo sa određenom osobom u vezi ili braku i da vaša sudbina, mentalno zdravlje i sreća zavise baš i samo od te osobe. Vaša ljubav i vaše srce nije eksluzivno rezervisano samo za određenu osobu.

 

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com