Категорија: Psihoterapija

Normalna seksualnost

Kompletan psihofiziološki ciklus seksualne aktivnosti može se podeliti u četiri faze:

  1. Seksualna (polna) želja je fantazija o sex aktivnosti ili želja da se ima seksualna aktivnost (libidozna energija).
  2. Seksualno uzbudjenje (u fazi tzv. predigre) je subjektivni osećaj seksualnog zadovoljstva praćen fiziološkim promenama (aktivacija PS). Fizička stimulacija genitalija ide preko sakralnog PS i može i nevoljno da se izazove preko spinalnih refleksa. Psihička modulacija seksualnog uzbudjenja ide preko hipotalamusa, limbičkog sistema i kore velikog  mozga.

Kod muškaraca se manifestuje erekcijom i sekrecijom Kuperovih žlezda. Kod žena dolazi do vazokongestije u donjoj karlici sa vaginalnom lubrikacijom i vlaženjem spoljnih genitalija, povećanjem napetosti pubokokcigealnih mišića, nabreknutosti bradavica dojki, uvećanja klitorisa i proširenja unnutrašnje dve trećine vagine uz karakterističnu napetost spoljašnje trećine vagine (orgazmička manžetna). Sve ove promene predstavljaju orgazmičku platformu.

Uzbudjenje zavisi od seksualnih fantazija (jačine erotske želje), vizuelnih stimulacija i fizičkih dodira.

Ova faza se može podeliti na: ranu i kasnu, ili preciznije na: razdraženje, uzbudjenje i plato ( u ovoj poslednjoj kod muškarca se pojavi kap sekreta u uretri).

Erekcija i lubrikacija su modifikovane dejstvom brojnih neurotransmiterskih sistema.

Holinergički nervi su odgovorni za erekciju i pelvičnu vazokongestiju kod žena, atropin (antiholinergik) blokira ove mehanizme. Beta dva adrenergički stimulansi i alfa adrenergički blokatori poboljšavaju erekciju i vaskularne mehanizme kod oba pola. Vazoaktivni intestinalni peptidi (VIP) su nadjeni u velikoj koncentraciji u muškom i ženskom erektilnom tkivu i mogu pojačati holinergičku transmisiju.

Kod muškaraca u fazi seksualnog uzbudjenja nakon 20-30 sekundi od početka stimulacije dolazi do erekcije penisa. Raste krvni pritisak u erektilnom tkivu, širi se uretralni meatus, testisi se lagano podižu, kožna temperatura raste, tahikardija 100-180/min, a dijastolni TA se povećava za 20-40mmHg.

Kod žene u ovoj fazi dolazi do povećanja dojki, bradavice se učvršćuju, velike i male usne se pune krvlju i sluzi, klitoris se izdužuje. Koža je nadražena i rumena i njena temperatura raste, kao i puls i TA. Ove fiziološke promene ne prate uvek subjektivni osećaj nadraženosti.

Faza uzbudjenja označena kao plato je prepoznatljiva po sledećim karaktersitikama: testisi muškaraca su uzdignuti i prepunjeni krvlju, pojavljuje se sekrecija Kuperovih žlezda na glansu, skrotum zadeblja i gubi sve kožne nabore. Kod žena klitoris postane veoma osetljiv i retrahuje se, labije se intenzivnije kolorišu, vlaženje vagine je intenzivnije. Razvija se orgazmička platforma praćena hiperventilacijom i porastom opšte mišićne tenzije,

  1. Orgazam  predstavlja vrhunac seksualnog uzbudjenja i zadovoljstva i karakteriše se ritmičnim kontrakcijama perinealne muskulature i sfinktera, kao i pelvičnih reproduktivnih organa (važna uloga S).

Kod muškaraca u ovoj fazi dolazi do neodgodivog izbacivanja semena (ejakulacije) koje je uzrokovano kontrakcijom prostate, semennih kesica i uretre (prosečno 3-4 kontrakcije).

Kod žena se radi o kontrakcijama zida spoljašnje trećine vagine koje nisu uvek subjektivno doživljene kao takve (prosečno 3-15 kontrakcija) praćene zatvaranjem rektalnog i uretralnog sfinktera. Kod oba pola je česta i generalizovana mišićna tenzija i kontrakcija a i karakterističan nevoljni pritisak u donjoj karlici.

Orgazam traje 3-25 sekundi i praćen je blagim pomućenjem svesti, kontrakcije se javljaju u ritmu od 0.8 sekundi pri čemu se arterijski TA povećava za 20-40mmHg, a puls poraste i do 160/min.

I klitorisni i vaginalni orgazam su znaci varijetetske normalnosti.

  1. Rezolucija (terminacija) je faza smirivanja nakon orgazma, osećaj opšte relaksacije, dobrog raspoloženja i mišićne relaksacije (brže nastaje kod muškaraca). Tokokm ove faze dolazi do smanjenja nabreklosti organa koji su učestvovali u orgazmu(dok unutrašnja vagina ostaje raširena nekoliko minuta), pri čemu je muškarac izvesno vreme refrakteran za sledeću erekciju i orgazam što kod žena najčešće nije slučaj.

Šta je bipolarni poremećaj i kako ga prepoznati

Bipolarni poremećaj, poznat i kao manično-depresivni poremećaj, predstavlja prisustvo promena raspoloženja kod osobe koje osciluju od potištenog depresivnog do povišenog maničnog raspoloženja.

Kada je osoba depresivna, ona se oseća tužno i beznadežno, gubi interes i ne uživa u većini aktivnosti. Kada se raspoloženje promeni u suprotnom smeru, osoba se oseća euforično i puno energije. Promene raspoloženja mogu se javiti nekoliko puta godišnje ili nekoliko puta na dan.

Iako je bipolarni poremećaj trajno stanje, osoba može održavati ravnotežu uz pomoć lekova i psihoterapije.

Simptomi

Bipolarni poremećaj se deli u nekoliko podtipova, od kojih svaki ima različite simptome:

Bipolarni poremećaj tip I – promene raspoloženja značajno utiču na posao, školovanje i odnose sa ljudima. Manične epizode mogu biti teške i opasne.

Bipolarni poremećaj tip II – ovaj tip je blaži od tipa I. Može se pojaviti povišeno raspoloženje, iritabilnost ili neke promene u funkcionisanju, ali osoba i dalje može da nastavi sa svakodnevnim aktivnostima. Umesto potpuno ispoljene manije, ove osobe imaju hipomaniju  koja je manje ozbiljna od manije. Kod ovog tipa periodi depresije traju duže od perioda manije.

Ciklotimija – ciklotimni poremećaj je blagi oblik bipolarnog poremećaja. Kod ciklotimije hipomanija i depresija mogu biti nagle, ali manija i depresija nisu toliko teške kao kod drugih tipova bipolarnog poremećaja.

Simptomi bipolarnog poremećaja variraju od osobe do osobe.

Manična faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi manične ili hipomanične faze bipolarnog poremećaja uključuju: euforiju, povišeno samopouzdanje, loše rasuđivanje, brz govor, agresivno ponašanje, uznemirenost i iritabilnost, povišenu fizičku aktivnost,  rizično ponašanje, trošenje novca i nerazumna finansijska ulaganja, povećanje seksualnog nagona, smanjenu potreba za snom, slabu koncentraciju, opasnu upotrebu droga i alkohola, česta odsustvovanja sa posla, rizičnu vožnju, gubitak osećaja za realnost, nedostatak uvida u bolest.

Depresivna faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi depresivne faze bipolarnog poremećaja uključuju: tugu, beznadežnost, suicidalne misli i ponašanje, anksioznost, krivicu, poremećaj spavanja, snižen ili povećan apetit, umor, gubitak uživanja u aktivnostima koje su smatrane prijatnim, problemi sa koncentracijom, iritabilnost, hronični bol bez uzroka, često odsustvovanje iz škole ili sa radnog mesta, loš u speh u školi i na poslu.

Drugi znaci i simptomi bipolarnog poremećaja

Znaci i simtomi bipolarnog poremećaja takođe mogu da uključuju:

Promene raspoloženja sa godišnjim dobima – kod nekih osoba se javlja manija u proleće ili u leto, a postaju depresivni u jesen ili u zimu. Za druge je ovaj ciklus obrnut.

„Rapid cycling“ bipolarni poremećaj – neke osobe sa bipolarnim poremećajem imaju brze promene raspoloženja što je određeno sa četiri ili više promena raspoloženja u okviru jedne godine. Ipak, kod nekih ljudi se promene dešavaju mnogo brže, ponekad i u nekoliko sati.

Psihoza – teške epizode depresije ili manije mogu da dovedu do psihoze, gubitka osećaja za realnost. Simptomi psihoze mogu da uključuju pogrešna ali čvrsta uverenja (sumanute ideje) i osobe mogu da čuju ili vide stvari koje ne postoje (halucinacije).

Simptomi kod dece i adolescenata

Umesto čiste depresije, manije ili hipomanije, kod dece i adolescenata sa bipolarnim poremećajem se javljaju nagli ispadi u ponašanju, brze promene raspoloženja, nepromišljeno ponašanje  i agresivnost. U nekim slučajevima, ove promene se javljaju u okviru nekoliko sati ili kraće. Na primer, dete može imati intenzivne periode glupiranja i nerazumnosti i duge nastupe  plača i ispade eskplozivnog besa u jednom danu.

Faktori koji mogu povećati rizik od pojave bipolarnog poremećaja

Ovi faktori mogu biti:

Blisko srodstvo kao što su roditelji ili braća i sestre sa bipolarnim porećaja

Stresni periodi u životu

Zloupotreba droge ili alkohola

Velike promene u životu kao što je smrt bliske osobe, razvod, promena posla

Prva polovina dvadesetih godina starosti

Poremećaji koji se javljaju udruženo sa bipolarnim poremećajem

Kod osoba koje imaju bipolarni poremećaj, može se javiti još neki poremećaj koji je dijagnostikovan pre ili posle bipolarnog poremećaja. Ove udružene poremećaje treba otkriti i lečiti jer oni mogu pogoršati postojeći bipolarni poremećaj. U udružene poremećaje spadaju:

Anksiozni poremećaji – najčešće se javljaju posttraumatski stresni poremećaj, socijalna fobija i generalizovani anksiozni poremećaj.

Hiperkinetički poremećaj (ADHD) – kod ovog poremećaja simptomi se preklapaju sa bipolarnim poremećajem.  Zato može biti teško razlikovati ova dva poremećaja, pa se nekada pogrešno dijagnostikuje jedan umesto drugog. U nekim slučajevima mogu biti prisutna oba poremećaja.

Zavisnost ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci – dosta osoba sa bipolarnim poremećajem imaju problema sa alkoholom, duvanom ili drogama. Deluje da konzumiranje alkohola i droge mogu olakšati simptome, ali oni u stvari izazivaju, produžavaju i pogoršavaju periode depresije ili manije.

Telesne tegobe – osobe sa bipolarnim poremećajem često imaju još neki zdrvastveni problem kao što je bolest srca, tireoidne žlezde ili gojaznost.

Ako se ne leči, bipolarni poremećaj može dovesti do ozbiljnih problema koje utiču na sve oblasti života. Oni uključuju: problemi sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, problemi sa zakonom, finansijski problemi, problemi u vezama, izolacija i usamljenost, loši rezulatati na poslu ili u školi, često odsustvovanje sa posla ili iz škole pa čak i samoubistvo.

Dijagnostički kriterijumi

Dijagnostički kriterijumi za bipolarni poremećaj zasnovani su na specifičnom tipu poremećaja.

Bipolarni poremećaj tip I – osoba je imala najmanje jednu maničnu ili mešovitu manično-depresivnu epizodu, a mogla je biti i jedna depresivna epizoda.

Bipolarni poremećaj tip II – osoba je imala najmanje jednu depresivnu epizodu i najmanje jednu hipomaničnu epizodu  ( isključuju se manična  i mešovita epizoda). U okviru ovog poremećaja, simptomi uzrokuju stres ili teškoće u nekoj oblasti života, kao što su posao ili emotivne veze.

Cilkotimni poremećaj – osoba je imala više hipomaničnih epizoda i perioda depresije, ali nikada potpunu maničnu epizodu, depresivnu epizodu ili mešovitu epizodu. Za dijagnozu ciklotimnog poremećaja simptomi treba da traju dve ili više godina (za decu i adolescente godinu dana). U toku tog vremena, simptomi nikada ne iščezavaju duže od dva meseca. Simptomi uzokuju značajne poteškoće u nekim oblastima života, kao što su emotivne veze ili posao

Lečenje bipolarnog poremećaja

Bipolarni poremećaj zahteva neprekidno lečenje, čak i u periodima kada se osećate bolje. Primarni tretman za ovaj poremećaj uključuje medikamente i individualno i porodično psihološko savetovanje (REBT psihoterapiju).

Lekove za lečenje bipolarnog poremećaja određuje psihijatar. Neophodno je uzimati redovno prepisanu terapiju i ne obustavljati je bez saveta lekara.

Psihoterapija 

Psihoterapija je drugi važan deo lečenja bipolarnog poremećaja. Fokus psihoterapije je identifikacija nezdravih, negativnih verovanja i ponašanja i zamena istih sa zdravim i pozitivnim. Može biti od pomoći da osoba otkrije šta uzrokuje promene raspoloženja. Takođe se osoba uči kako da se efikasno izbori sa stresom i da izađe na kraj sa uznemirujućim situacijama.

Savetovanje pomaže da osoba i njena porodica nauče o bipolarnom poremećaju (psihoedukacija). Ako zna šta se dešava, osoba može da potraži podršku i stručnu pomoć, a porodica može da prepozna prve znake promene raspoloženja.

Porodična terapija podrazumeva učešće svih članova porodice u psihoterapijskom tretmanu, a sa ciljem da se otkriju i smanje izvori stresa u okviru porodice. Može pomoći  porodici da nauče kako da poboljšaju odnose, reše probleme i razreše konflikte.

Prevencija

Ne postoji pouzdan način da se spreči bipolarni poremećaj. Svakako, početi sa lečenjem kada se pojave prvi znaci poremećaja može uticati da se spreči pogoršanje stanja kod bipolarnog ili nekog drugog poremećaja.

Samopomoć

Ako vam je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, postoje načini da sprečite da blaže epizode prerastu u potpuno razvijene epizode manije ili depresije:

Obratite pažnju na znake upozorenja – ako na vreme obratite pažnju na promene raspoloženja možete sprečiti da se simptomi pogoršaju. Možete zajedno sa svojim ukućanima otkriti obrazac vaših bipolarnih epizoda i šta ih izaziva. Pozovite svog lekara ako osetite da vam počinje depresivna ili manična epizoda. Uključite porodicu i prijatelje da prate rane znake.

Izbegavajte droge i alkohol – iako se možete u početku osećati bolje, korišćenje alkohola i droge može uticati da vam se simptomi povrate.

Uzimajte lekove tačno kako je navedeno – lekovi mogu imati neželjena dejstva i vi se možete osećati loše jer imate psihičko oboljenje koje zahteva doživotno lečenje. U toku perioda kada se osećate dobro možete biti u iskušenju da prekinete sa lečenjem, što može imati ozbiljne posledice zbog pogoršanja bolesti.

Kako REBT psihoterapija pomaže

REBT PSIHOTERAPIJA

Tvorac Racionalno-emotivno bihejvioralne psihoterapije jeste američki psiholog Albert Elis (1913-2007). Elis je bio doktor kliničke psihologije i svoju diplomu “zaradio” je na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku. Prvobitno je završio psihoanalitičku edukaciju, ali je samom psihoanalizom vrlo brzo postao nezadovoljan, pa je eksperimentisao sa raznim eklektičnim pristupima pre nego što je osmislio svoj. Svoj psihoterapijski pravac prvobitno je nazvao Racionalna terapija (RT) jer je želeo da naglasi značaj racija i kognicija. Međutim, vrlo brzo je taj naziv promenio u Racionalno-emotivna terapija (RET) kako bi izbegao kritike da je zaboravio važnost samih emocija. Ipak, naposletku zbog duboke uverenosti da su kognicije, emocije i ponašanja međusobno duboko isprepletani, terapija dobija svoj finalni naziv: Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT).

Srž REBT-a predstavlja ABC model ljudskog ponašanja

A – aktivirajući događaj (activating event)

B – sistem uverenja osobe (beliefs)

C – kognitivne, emotivne i bihejvioralne posledice (consequences)

Kako ovaj model funkcioniše?

U našem životu postoje određeni događaji koji su u vezi sa našim ciljevima i povodom kojih se javljaju naše emocije i ponašanja. Ti događaji jesu aktivirajući događaji (A) i oni utiču na pobuđivanje naših uverenja koja imamo o različitim situacijama i životu uopšte (B). Ta uverenja mogu biti racionalna ili iracionalna. Racionalna su ona uverenja koja su u skladu sa realnošću, koja su logična i koja nam koriste u životu. Sa druge strane, iracionalna uverenja su ona koja su nerealistična, nelogična i štete nam. U zavisnosti od toga da li se aktiviraju iracionalna ili racionalna uverenja zavise naše emocije, kognicije i ponašanja. Ako se aktiviraju racionalna uverenja emocije, kognicije i ponašanja biće zdravi odnosno funkcionalni, ako se pak aktiviraju iracionalna uverenja njihove posledice će biti nezdrave.

Najvažniji zaključak REBT-a jeste taj da ljude ne uznemiravaju događaji po sebi, nego uverenja koja o tim događajima imaju. To znači da će jedna ista osoba u istoj situaciji reagovati potpuno drugačije u zavisnosti od uverenja koja o toj situaciji poseduje. Zato je neophodno da ako želimo da promenimo svoje misli, emocije i ponašanja ne menjamo događaje povodom kojih se javljaju nego naša uverenja.

Evo jedne životne situacije koja bi dobro mogla opisati razliku iracionalnog i racionalnog razmišljanja. Zamislimo jednog čoveka po imenu Žarko koji je dobio otkaz na mestu na kom je voleo da radi. U zavisnosti od uverenja koja Žarko ima po pitanju tog događaja (otkaza) zavisiće i njegove emocije i ponašanja. Ako Žarko bude razmišljao na sledeći način: Ja nisam smeo da dobijem otkaz, to je užasno, ja to zaista ne mogu da podnesem i ti ljudi koji su me otpustli su zla đubrad ! – Žarko će se osećati besno, i verovatno će biti agresivan. Kao što možete zaključiti ovo razmišljanje je iracionalno i ono Žarku ne može da koristi, jer su besni ljudi obično disfunkcionalni, zablokirani i preplavljeni tim osećanjem, zbog čega i poduzimaju loše korake u datoj situaciji. Ukoliko bi, s druge strane, Žarko odabrao racionalni način razmišljanja: Ja bih jako voleo da nisam dobio otkaz, ali to ne znači da nisam smeo dobiti otkaz, štaviše dobio sam ga, i to je veoma loše ali ne i užasno, i ja to mogu da podnesem, i ti ljudi koji su mi dali otkaz nisu zli, nego su samo pogrešiva ljudska bića, koja imaju i svoje loše i svoje dobre strane – Žarko bi se osećao nezadovoljno, ali ne bi bio preplavljen i zablokiran, mogao bi da funkcionalno razmišlja o tome šta dalje poduzeti.

Po REBT teoriji negativna osećanja mogu biti zdrava i nezdrava. Zdrava negativna osećanja su posledica racionalnih uverenja, a nezdrava negativna osećanja su posledica iracionalnih uverenja.

Nezdrava negativna osećanja vode disfunkcionalnim ponašanjima, izazivaju neprijatne fizičke simptome (lupanje srca, znojenje, trešenje…), čovek koji ih doživljava ima subjektivno osećanje patnje, ima razmišljanja koja su ekstremna i nerealistična. Dakle, cilj je promenom iracionalnog uverenja u racionalno izazvati i promenu iz nezdravih emocija i ponašanja u zdrave emocije i ponašanja. Racionalno mišljenje štiti čoveka u svim sferama njegovog funkcionisanja.

REBT je dizajniran tako da, kaže Elis, pomaže ljudima da minimizuju svoje emocionalne poremećaje i samoosujećujuća ponašanja i da ih ohrabri da vode smisaoniji i srećniji život. Odnos terapeuta i klijenta u REBT terapiji je saradnički. REBT terapeut je autoritativan i podržavajući učitelj koji svoje klijente uči da sami sebi sebi postanu terapeuti. Terapijski stil je direktivan, ali ga karakteriše jedna velika fleksibilnost. U terapiji je vrlo česta i cenjena upotreba humora. U terapiji se koristi veliki broj kognitivnih, emotivnih, imaginativnih i bihejvioralnih intervencija. REBT je efikasan u širokom spektru ljudskih problema i mentalnih poremećaja.

Koje su uobičajene negativne emocije koje se javljaju nakon raskida

Raskid emotivne veze sa partnerom/-kom predstavlja jedan od nezaobilaznih stresnih životnih događaja. Kao i svaki stresni događaj i ovaj je praćen nizom negativih emocija – tugom, povređenošću, besom, strahom i ponekad krivicom. Mešavina i intenzitet ovih emocija stvaraju visok nivo neprijatnosti i bola te zbog toga neke osobe doživljavaju raskid kao nešto što je preplavljujuće i nepodnošljivo i izbegavaju da izađu iz disfunkcionalne veze ili se zadovoljavaju površnim emotivnim odnosima. Ipak, da bismo mogli da naučimo kako da gradimo kavalitetne emotivne odnose moramo biti spremni da se suočimo sa neprijatnošću koju donose negativne emocije nakod raskida, i prihvatimo svaku kao sastavni deo jednog procesa koji ima ograničeni „rok trajanja“.

Tuga

Tugovanje nakon raskida je proces koji se apsolutno mora dogoditi. To je prirodan proces koji na početku može izgledati dramatično i veoma intenzivno, pa nekima može ličiti da su upali u depresiju; postoji pad u raspoloženju, plačljivost i razdražljivost, gubitak interesovanja, otežano obavljanje svakodnevnih aktivnosti, nesanica, gubitak apetita. Ipak, ovaj period se završava nakon nekoliko nedelja i vremenom gubi na intenzitetu. Ukoliko period tugovanja izostane i ako se tuga negira, potiskuje, to može samo pogoršati situaciju jer će se svakako tuga i i neraspoloženje pojaviti u nekom trenutku (pa čak i nakon nekoliko meseci). Dakle, nemojte bežeti od emocije tuge ma koliko vam to izgledalo trenutno nepodonošljivo i neprijatno, imajte na umu da je prirodno da se tako osećate i da će proći vremenom. Ipak, postoje različiti faktori zašto ovaj period kod nekih ljudi traje duže a kod nekih kraće, npr. važno je koliko je veza bila duga i koliko su emocije bile dubinske, kakva je osoba po strukturi ličnosti (npr. osobe koje su zavisnog karaktera ne mogu da funkcionišu bez podrške bliskih ljudi, pa im često raskid sa partnerom izgleda kao da su potpuno izgubile stabilnost i sposobnost da bilo šta samostalno urade), kakve mehanizme prevladavanja osoba koristi (npr. da li upada u manično ponašanje negirajući tugu obavljajući sve životne aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo i čak preteruje u tome), kao i da li je osoba ranije u svom životu imala iskustvo raskida/ostavljanja od strane bliskih osoba. U ovom periodu važno je imati podršku bliskih ljudi, porodice i prijatelja, ali u suštini najvažnije je osloniti se na svoje resurse i nastojati da se postepeno vraćate u one aktivnosti koje se tiču vas samih i koje su bile manje/više zanemarene u vezi.

Povređenost

Ova emocija se takođe često javlja nakon raskida, posebno u situacijama kada raskid nije usledio kao obostrana želja oba partnera već kada jedan od partnera odluči da raskine. Razlozi za ostavljanje mogu biti više ili manje eksplicirani, najčešće se dešava da je postojao neki problem koji se dugo nije rešavao ili je njegovo rešavanje bilo bezuspešno pa jedan od partnera raskid vidi kao jedini mogući izlaz, neretko partner/-ka već imaju ili planiraju da stupe u vezu sa trećom osobom, ili su otkriveni u prevari. Kada se nešto ovako dogodi obično se ostavljani partner oseća iznevereno i ne može sebi da objasni zašto se osoba u koju je toliko emotivno uložio tako ponela. Osećanje povređenosti je produkt uverenja i očekivanja da partner/-ka apsulutno ne sme da donese takvu odluku jer mi nismo to zaslužili i zato što nam takvim ponašanjem može naneti bol. Ovakvo razmišljanje nije racionalno, partner/-ka apsolutno sme da vas ostavi bez obzira koliko ga/je volite, koliko ste mu/joj pažnje,vremena i emocija poklonili. Prema tome, prirodno je da budemo razočarani u bivšeg partnera/-ku i da nastavimo dalje, ali ne i da osećamo povređenost koja je intenzivnija od razočarenja i može nas blokirati da ulazimo u emotivne odnose sa drugim partnerima kako ponovo ne bismo bili povređeni.

Bes

Ova emocija ima sličnu osnovu kao osećanje povređenosti. Besni smo na partnera jer nije pravedno što nas je ostavio, i što je to učinio na ovaj ili onaj način i to baš u ovom trenutku, to ga čini lošim čovekom i sl. Bes obično implicira i želju za osvetom, nekada osveta ostane samo na nivou mašte a nekada se zaista i realizuje. Postoji i bes na sebe, obično smo besni na sebe jer nismo ranije primetili da su se partner/-ka „čudno“ ili „drugačije“ ponašali, i trebalo je da mi budemo ti koji će izaći iz veze, trebalo je da na vreme obezbedimo sebi rezervu i sl. Bes kao i osveta takođe nemaju smisla, naravno da ćete biti nezadovoljni što se sve tako odigralo ali ne morate biti besni (o razlici između besa i nezadovoljstva možete pročitati ovde). Bes vas čini samo još više besnim, to je negativno osećanje koje pre svega ima fiziološki loše posledice (npr. povišeni krvi pritisak), takođe svoj bes možete preneti na druge ljude, na potencijalne partnere (kad ste besni i/ili povređeni možete stvoriti generalizacije tipa „ svi muškarci/žene nevreni/-e“ i sl.). Prihvatite činjenicu da su postojali problemi koji se nisu rešavali i da je prosto moguće da partner/-ka poželi da izađe iz veze, razmslite koji su bili ključni momenti u kojima je trebalo da reagujete a niste, ali o tome razmišljate racionalno i sa težnjom da izvučete pouku a ne prekoravajući sebe.

Strah

Ovde se pre svega misli na strah od samoće. Osoba kojoj se dogodio raskid može očekivati da nikada više neće naći partnera/-ku, da i ako je nađe to neće biti isto, verujući da je moguće voleti samo jednom u životu. Ovakavo katastrofično razmišljanje može vas odvesti u stanje anksioznosti i očaja. Istina je da vi ne možete predvideti šta će se dogoditi, da ste trenutno pod uticajem negativnih emocija i da ste skloni da razmišljate katastrofično, da postoji toliko ljudi na ovoj planeti sa kojima možete imati toliko toga zajedničkog i da je stoga moguće biti zaljubljen više puta samo ako to sebi dozvolite (ne vodeći se pogrešnim mitom o „jednoj ljubavi za ceo život“). Sa druge strane, samoća može doneti mnogo toga korisnog-npr. ostaje vam puno vremena za druženje sa prijateljima, upoznavanje novih ljudi, uključenju u nove aktivnosti, širenju interesovanja što nekako niste baš uspevali da postignete dok ste bili u vezi.

Krivica

Ovo osećanje može postojati kod jednog od partnera kada razmišlja o tome da izađe iz veze koja je disfunkcionalna a to ne radi da ne bi „povredio/-la“ drugu osobu, može se javiti kada parter/-ka preuzme odgovornost da on/ona bude taj/ta koji će raskinuti pa se nakon raskida javi krivica jer vidi kako „ostavljena“ osoba pati ili osoba sebe krivi jer je možda mogla uraditi još nešto u vezi a ona se završila. U bilo kakvoj od navedenih situacija krivica predstavlja disfunkcionalno osećanje i samo vas uvodi u veće emotivne probleme. Ostajući u disfunkcionalnoj vezi samo zbog osećanja krivice, čini vas sve manje prisutnim i iskrenim prema partneru u tom odnosu. Katad će partner/-ka primetiti da „stvari“ ne funkcionišu baš najbolje. Prema tome, ako izađete iz disfunkcionalnog odnosa vi nikoga ne povređujete više nego da ostajete u njemu bez „davanja sebe“. I na kraju, moguće je da ste mogli neke stvari uraditi drugačije ali nakon raskida nema smisla razmišljati o tome. Pre nego što dođe do raskida potrebno je pričati o nekim problemima i načinima kako da se oni reše, ali nekada nema inicijative i truda sa druge strane tako da prosto i da ste hteli niste mogli ništa da uradite.

Raskid jeste jedan od jako neprijatnih događaja u životu baš usled mešivine svih ovih negativnih emocija koje se pojave manje/više momentalno. Ali, imajte na umu da ova lavina može da se svakako može da se preživi i prevlada i da ćete moći kroz određeni period ponovo da funkcionišete sasvim normalno.

Zašto iznova ulazimo u ugrožavajuće ljubavne odnose

Neke osobe imaju tendenciju da iznova i iznova ulaze u odnose koji su za njih na neki način ugrožavajući. Biraju partnere/-ke koji su emotivno nestabilni, distancirani, nedostupni, hladni, egoistični, čak i agresivni. Ovakav fenomen Frojd je nazivao “repeticionom kompulzijom pri čemu osoba pokušava da kroz partnerske odnose popravi one koji su postojali sa jednim od roditelja (suprotnog pola) a koji su na neki način bili ugrožavajući-obacivanje, ostavljanje, omalovažavanje, zanemarivanje ili zlostavljanje.

Dakle, osobe imaju tendenciju da biraju ili ostaju u odonosima za koje svesno znaju da ih ugrožavaju kako bi kroz ove odnose “popravili” stare koji su nastali u detinjstvu između njih i roditelja. U novim odnosima oni pokušavaju da uspeju ono što nisu sa svojim roditeljima-pridobiju ljubav osobe koja ih odbija. Na neki način smatraju da će moći da promene osobu sa kojom su i da će osetiti ljubav koju nisu dobili u primarnoj porodici. Ovo se naravno ne dešava- iako osoba uporno pokušava da se dokaže da je vredna pažnje i ljubavi njen narcistični partner to ne uviđa.

Postojanje ugrožavajućih odnosa u primarnoj porodici može dovesti do toga da se osoba na neki način navikne na takve interakcije i da ostvaruje slične odnose kasnije jer je to obrazac koji joj je poznat i prema tome lakše prihvatajući. Dodatno, osoba može imati uverenje da ne zaslužuje drugačiji “tretman” usled sniženog samopouzdanja koje je posledica kontinuiranognipodištavanja i zanemarivanja.

Kada je u primarnoj porodici postojalo iskustvo zanemarivanja, napuštanja, odbacivanja ili čak zlostavljanja pored toga što osoba može ponavljati ovakav obrazac u kasnijim odnosima sa partnerom ona može takođe uraditi sasvim suprotno-može bežati od bilo kakvog vezivanja plašeći se da se traumatični obrazac ne ponovi ili može težiti preteranom vezivanju i trženju ljubavi (često bivajući preterano posesivna i ljubomora) kako bi kompenzovala nedostatak ljubavi u detinjstvu. Ovakve traume mogu u interakciji sa strukturom ličnosti da dovedu do nastanka različitih poremećaja ličnosti i u sklopu njih različitih disfunkcionalnih ponašanja-preteranog konzumiranja psihoaktivnih supstanci, samopovređivanja ili agresije prema drugima.

Kako odustati od ugoržavajućih odnosa

Iako osoba iznova pravi istu grešku ona je često svesna da radi protiv sebe i da je to što radi ugrožavajuće po njeno psihofizičko zdravlje. Prvi korak ka menjanju ovoh obrasca ponašanja jeste svest o tome da osoba ima pravo i da može da ostavri odnose koji su adekvatni. Jako je bitan rad na građenju samopouzdanja i vraćanju sigurnosti u sebe i sopstvene sposobnosti-osoba treba da shvatiti da to što je drugi odbacuju ili su je odbacivali nije problem njene adekvatnosti već limitiranosti drugih da pruže bliskost. Takođe, potrebno je menjati pogrešna uverenja o tome kako odnos treba da izgleda i razviti veštine da se prihvate i uvaže sopstvene emocije i želje. Odustajanje od starih obrazaca ponašanja, čak i ako su oni ugrožavajući, je uvek težak proces ali ono što se dobije na kraju je vredno tog napora.

Kako se izboriti sa svakodnevnim stresom

Obično se mnogo govori o stresnim životnim događajima koji ostavljaju trenutne negativne  posledice po osobu i utiču na naglo pogoršanje njenog psihofizičkog  funkcionisanja–smrti ili teške bolesti bliskih osoba, gubitak posla ili imovine, raskid, razvod, i sl. Međutim, kada nam klijenti izveštavaju da imaju problema jer su „pod konstatnim pritiskom ili stresom“ oni opisuju uticaj svakodnevnih stresnih situacija na svoje psihofizičko stanje. Problemi na poslu–prekovremeni rad, prekratki rokovi, loši međuljudski odnosi, kašnjenje, problemi u porodici–loša komunikacija sa partnerom, briga oko dece, finansijski problemi–„žongliranje“ na dnevnom i mesečnom nivou kako bi se podmirile sve finansijske obaveze, nepredviđeni troškovi, pa čak i gužva u saobraćaju, redovno remete psihofizičku ravnotežu svakog od nas. Iako uticaj ovih situacija nije trenutno poguban po naše funkcionisanje, njihovo učestalo odigravanje može kod nekih osoba doprineti povišenoj anksioznosti, sniženom raspoloženju, hroničnom umoru, nesanici, glavoboljama,  mučninama, povišenom krvnom pritisku ili generalno padu imuniteta. U ovom tekstu biće reči o adekvatnim načinima prevazilaženja svakodnevnih stresnih situacija.

Promena u inetrpretaciji datih situacija

Iako vam neke situacije izgledaju negativne same po sebi i smatrate da ne možete da ih prevaziđete, varate se. Svaka situacija može da se prevaziđe samo je bitno da promenite način gledanja na istu. Prema tome pogrešno je govoriti da stresne situacije imaju direktan uticaj na naše negativno reagovanje na njih. Između situacije i naše emotivne i fiziološke reakcije postoji naša inetrpretacija koja se odvija u našoj glavi odn. postoji naše razmišljanje o datoj situaciji. Npr. umesto da budete besni na kolegu jer je uradio nešto što vama smeta, i umesto da u sebi govorite kako stalno to radi i kako je on „sebični kreten“ i da će se uvek tako ponašati, pokušajte da razmotrite mogućanost da on zapravo i ne zna šta i zbog čega vama nešto smeta i da nije u stanju da čita vaše misli. U trenutku kada ste dobro raspoloženi i smireni (nikako kada ste besni) otvoreno mu iznesite šta vam smeta povodom date situacije i u kom smeru biste želeli da se promeni njegovo ponašanje. Pokušajte da nađete zajednički dogovor oko datog problema. Naravno, nekada ovakav pristup ne urodi plodom ali tada je važno da prihvatimo da je potpuno legitimno da postoje osobe koje se ponašaju na način koji se nama ne sviđa i da je bes koji imamo povodom toga potpuno beskorisan. Bitno je da pomerimo fokus sa misli o tome kako je ta osoba „nemoguća“ na misli o svom poslu, stvarima koje vas opuštaju i sl.

Smanjite zahteve koje ste sebi postavili

Nekada preveliki zahtevi koji ste sebi postavili mogu biti izvor hroničnog stresa. Možete postaviti sebi zahtev da budete angažovani na dve ili tri funkcije u okviru radnog mesta, da odvozite decu u školu, na treninge, pomažete im oko domaćeg i sl. Ovde je važno odrediti prioritete, nekada može biti da obavljate samo jedan posao ali da svaku stavku želite da obavite savršeno i da vam to oduzima previše vremena. Iako se vama čini da je nemoguće odustati od bilo kog zadatka koji ste sebi postavili i da bi to imalo katastrofalne posledice po vas i druge, verovatno to nije baš tako. Smanjenjem zahtva moći ćete da obavljate stvari kvalitetnije i što je najvažnije bićete manje napeti što je na duže staze mnogo veći dobitak od trenutno procenjenih gubitaka.

Praktikujte relaksaciju na dnevnom nivou

Hroničan stras čini  organizam napetim i iscrpljanim iz dana u dan zato je neophodno da se on i relaksira na dnevnom nivou. Relaksacija može biti provođenje vremena u aktivnostima koje nam pružaju zadovoljstvo, hobii ili druženje s prijateljima ili porodicom. Pored toga, jako je važno praktikovati fizičke aktivnosti (šetnja ili trčanje, kardio treninzi) kao i jogu koja se pokazala kao veoma delotvorna jer vas iz stanja stalne fiziološke napetosti i uzbuđenosti uvodi u stanje opuštenosti upotrebom relaksacionog disanja. Često su ljudi skloni da nalaze izgovore kako nemaju vremena za relaksaciju i/ili fizičke aktivnosti ili da su previše umorni da bi bilo šta radili. Važno je da bez obzira kako se osećate (umorno, mrzovoljno) uradite nešto za sebe na dnevnom nivou makar u trajanju od pola sata, nemojte razmišljati o tome kako vam je teško da se pokrenete već se setite dobrog osećaja koji imate u toku ili nakon tih aktivnosti.

Svakodnevni stresni događaji su neizbežni, ali oni nisu previše negativni sami po sebi već ih mi procenjujemo kao takve. Prema tome, ono što je ključno jeste da promenite svoju interpretaciju stresnih situacija, suočite se sa problemima, ako je situacije previše zahtevna za vaše resurse promenite je i dozvolite svome umu i telu da se relaksira i odmori svakog dana.

Osećanje krivice

Osećanje krivice pretstavlja štetnu i nezdravu emociju. Često se javlja u sklopu nekih oblika depresije, kod osoba koje su sklone autoagresiji koja se ispoljava u vidu samooptuživanja. Povod za osećanje krivice može biti neki događaj čije značenje se odnosi na kršenje neke moralne norme (pravila) ili povredu osećanja najčešće neke bliske osobe. Osobe sklone osećanjima krivice sklone su da preuveličavaju sopstvenu odgovornost za počinjene prekršaje i minimalizuju odgovornost drugih učesnika u događaju. Takođe, osobe sklone osećanima krivice sklone su i da preuveličavaju mogućnost kazne ili odmazde koja bi mogla uslediti za njihovo ponašanje.

Zašto je osećanje krivice nezdravo osećanje?

Osećanje krivice je nazdravo osećanje jer osobu često može voditi u samokažnjavanje, depresivnost ili potpuno poricanje lične odgovornosti. Osećanje krivice je izraz autoagresivnog stava prema sebi. Osoba koja proizvodi osećanje krivice čvrsto veruje da nipošto nije smela da pogreši u datim okolnostima i da to što je pogrešila/o govori o tome da je ona/on loš čovek. U ovakvom verovanju nailazimo na dve iracionalne komponete u mišljenju. Prva je apsolutistički zahtev prema sebi o nepogrešivosti a druga, preterana generalizacija (ako sam loše postupio to znači da sam loš čovek).

Šta je zdrava alternativa osećanju krivice?

Zdrava alternativa osećanju krivice je osećanje kajanja. Osoba koja se kaje prihvata ličnu odgovornost za sopstvene postpuke ali ne precenjuje svoju odgovornost i negeneralizuje procenu svog ponašanja na procenu celokupne ličnosti. Osoba koja se kaje povodom nekog počinjenog prekršaja razmatra svoje postupke u kontekstu ostalih pratećih događaja i na taj način preraspodeljuje odgovornost na sebe i druge učesnike u negativnog događaju. Osoba uzima u obzir olakšavajuće faktore i neisčekuje nužno kaznu i odmazdu. Kajanje je zdrava emocija jer osobi omogućava da prevaziđe bol koji prati uviđanje sopstvene greške i ostavlja osobi mogućnost da na konstruktivan način promeni svoje ponašanje u budućnosti ili pokuša da nadokandi štetu.

Osećanje krivice i depresija

Intenzivna i hronična osećanja krivice možemo sresti kod nekih oblika depresije a potpuno odsustvo osećanja krivice i kajanja kod psihopatije. Ono što je najdestruktivnije u osećanju krivice jeste samokažnjavanje. Samokažnjavanje nije korisno jer ne motiviše osobu na promenu ponašanja već samo na izbegavanje ponašanja koje je označeno kao nemoralno ili pogrešno. Za razliku od toga, kajanje predstavlja zreliji, racionalniji i složeniji način odnošenja prema sopstvenim greškama i proceni lične odgovornosti, što otvara više prostora za konstruktivnu samokritiku i korigovanje sopstvenog ponašanja.

Važan aspekt u proceni lične odgovornosti je postojanje namere (da li je osoba počinilac imala nameru ili motiv) da se izvede neko ponašanje. Odsustvo namere umanjuje stepen lične odgovornisti za posledice nekog ponašanja i u tom slučaju odgovornost se preraspodeljuje i na druge učesnike u događaju. Drugi važan činilac jeste predvidljivost mogućih ishoda nekog ponašanja (da li je osoba uzela u obzir dok kakvih sve posledica može dovesti određeno ponašanje). Primer za to je pijani vozač koji je pregazio dete koje je pretrčavalo ulicu. Iako je dete pretrčavalo ulicu vozač je odgovoran jer je mogao da predvidi da alkohol umanjuje sposobnost da se brzo i precizno reaguje u opasnim i iznenadnim situacijama. Iako vozač nije imao nameru da nekoga povredi on/ona snosi ličnu odgovornost za nastalu nesreću.

Osobe koje su sklone intenzivnim i hroničnim osećanjima krivice ne uzimaju u obzir ove faktore pri proceni lične odgovornosti za počinjeni akt. Ove osobe krive i kažnjavaju sebe previđajući činjenice da nisu imale nameru da učine nešto loše kao i da nisu bile u stanju da predvide sve moguće ishode nekog svog ponašanja u datim okolnostima. Ove osobe zapravo potcenjuju značaj okolnosti i sebi pridaju značaj svemoćne (omnipotentne) osobe koja nema prava da greši. S obzriom da su ljudi nesavršena bića, skloni su greškama. Odustajanje od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti značajno može smanjiti osećaj krivice. Kada osoba prihvati da je smela da pogreši iako to nije želela, preboli nepovoljne posledice (umesto da se samokažnjava) biće u stanju da promeni svoje ponašanje u budućnosti i normalno nastavi dalje svoj život bez samooptuživanja.

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost

Hipohondrija zdravstvena anksioznost su dve vrste anksioznosti koje se retko javljaju izolovano već se obično javljaju u sklopu nekog od anksioznih poremećaja, pre svega generalizovanog anksioznog poremećaja ili paničnog poremećaja. I hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju anksioznost, strepnju, preteranu brigu.

U čemu je razlika između hipohondrije i zdravstvene anksionosti?

Osnovna razlika je u načinima na koji ljudi koji su preterano zabrinuti za svoje zdravlje izlaze na kraj sa ovom vrstom anksioznosti. Osobe sklone hipohondriji često pričaju drugima o bolesti i svojim tegobama, odlaze kod lekara, aktivno tragaju za informacijama o simptomima i tretmanu bolesti, sve to čine na dramatičan i upadljiv način u nadi da će redukovati anksioznost koju hronično osećaju.

S druge strane osobe koje pate od zdravstvene anksioznosti, takođe su preterano zabrinute za svoje zdravlje i pogrešno tumače telesne senazcije i simptome koje osećaju, međutim ove osobe ne žele da pričaju o bolesti i plaše se da idu kod lekara. Svaka pomisao na bolest ili odlazak kod lekara kod njih budi snažnu anksioznost koja ih motiviše na izbegavanje. Dok osobe sklone hipohondriji svojim stalnim odlascima kod lekara održavaju svoj preterani strah, osobe koje imaju zdravstvenu anksioznost ne odlazeći kod lekara rizikuju da zaista ugroze svoje zdravlje, jer ne idu kod lekara ni kada je to zaista potrebno.

Da li je zabrinutost za zdravlje normalna pojava ili spada u domen patološkog?

Većina ljudi je umereno i povremeno zabrinuta za svoje zdravlje. Takva vrsta zabrinutosti se smatra normalnom i korisnom. Normalna zabrinutost motiviše ljude da vode računa o svom zdravlju, da ne preteruju u određenim ponašanjima koja mogu biti štetna po zdravlje, da odu kod lekara na kontrolu ili pregled kada je to zaista potrebno. Takođe, normalna zabrinutost za sopstveno zdravlje, varira i pojačava se samo kada osoba ime neke zdravstvene tegobe.

Za razliku od normalne zabrinutosti hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju štetan, preteran i hroničan vid brige i anksioznosti. Osobe sklone ovom problemu stalno brinu o svom zdravlju, neprestano nadgedaju i osluškuju svoje telo. Hipohondrija podrazumeva stalnu opsednutost idejama o bolesti, smrti, zdravstvenim tegobama, bolestima koje lekari ne mogu da identifikuju i sl. Osobe sklone hipohondriji stalno brinu, aktivno tragaju za informacijama o raznim bolestima, aktivno i često odlaze kod lekara. Hipohondrija je vrsta opsesivnog iracionalnog straha.

Osobe sklone hipohondriji rado i često odlaze kod lekara jer kada im lekar kaže da je sa njima sve uredu, da nisu bolesni, oni se smire na kratko. Problem je u tome što strah i zabrinutost prestaje samo na kratko i onda ceo proces počinje ponovo: javljaju se telesni simptomi, zabrinutost, pojačavanje neprijatnim telesnih simptoma, pojačavanje strahovanja, traganje za medicinskim informacijama o bolestima, zamišljanje određenih bolesti ili fatalnog ishoda, panični strah i ponovni odlazak kod lekara.

Osobe koje imaju ovaj problem zaista imaju neprijatne telesne senzacije koje za njih predstavljaju povod, okidač da krenu da razmišljaju o bolestima i tragaju za informacijama. Problem je u tome što oni potpuno pogrešno interpretiraju te senzacije. Neprijatne senzacije koje ove osobe osluškuju i prate posledica su straha i drugih osećanja koje potiskuju i nisu znakovi nekog telesnog oboljenja kako to ove osobe čvrsto veruju. Osobe koje su sklone hipohondriji nesvesno veruju da im je lakše da misle da su bolesni nego da prihvate da imaju strahove i druge emocionalne probleme koje ne rešavaju.

Koja iracionalna uverenja su u osnovi hipohondrije?

Osobe sklone hipohondriji imaju čitav set iracionalnih uverenja kojima održavaju svoju zabrinutost oko zdravlja. Neka od tipičnih iracionalnih uverenja su: Ako nešto loše može da se desi ja moram stalno da brinem unapred kako bi sebe pripremioOvo što osećam u telu je siguran znak bolestiNe smem biti bolestanMoram uvek i svakom trenutku znati da sam zdrav i da je sve uredu samnomNeizvesnost je užasna i ja to ne mogu da podnesem itd.

Disfunkcionalna ponašanja koja održavaju hipohondriju i iracionalne strahove o bolestima

Pored iracionalnih uverenja kojima osobe stvaraju i odražavaju ovaj problem postoji i niz disfunkcionalnih ponašanja kojima osobe održavaju hipohondrijski strah. Neka od tipičnih štetnih, samoporažavajućih ponašanja su: stalni odlasci kod lekara, traganje za informacijama o bolestima na Internetu i pričanje drugim ljudima o bolesti i tegobama. Sva ova ponašanja predstavljaju neuspeli pokušaj osobe da prevlada neizvesnost i strepnju. Ova ponašanja donose samo privremeno olakšanje (kada upražnjava ova ponašanja osoba manje misli o bolesti, prazni se ili se smiruje kada dobije potvrdu od lekara da je sa njim/njom sve uredu), privremeno smanjuju anksioznost ali dugoročno gledano ova ponašanja odražavaju i učvršćuju iracionalne ideje i strahove.

Šta ne treba nikako raditi ako imate iracionalne strahove o bolestima?

Jedan od najštetnijih vidova ponašanja je pretraživanje Interneta i traganje za informacijam o bolestima i simptomima. Osobe koje imaju ovaj problem često su posetioci brojnih foruma na kojima se iznose informacije o raznim bolestima i načinima lečenja. Posetioci ovih foruma su uglavnom osobe koje su takođe sklone hipohondriji, koje nisu lekari i koje često iznose svoje nestručne i strahom obojene interpretacije. Posećujući ove forume osobe koje pate od hipohondrije tragaju za znanjem koje će umanjiti njihov osećaj neizvesnosti i strašljivog očekivanja , ali oni nisu svesni da tim ponašanjem zapravo oni postižu suprotno, održavaju i pojačavaju svoje strahove. Čitajući te tekstove oni dobijaju inspiraciju za svoje strahove i laičke, netačne interpretacije onogo što im se dešava. Prva stvar u terapiji ovog problema jeste dogovor sa klijentom o prestanku ove vrste ponašanja. Kada prestanu da tragaju za informacijama o bolesti, osobe se smire i manje brinu.

Većina lekara ume lako da prepozna osobe sklone ovom problemu. Osobe sklone hipohondriji vole da pričaju o bolestima (jer misle da se na taj način smiruju), puni su „znanja“, opisuju svoje tegobe do detalja, puni su interpretacija i sve to ima dramatičan ton. Ceo taj set ponašanja uzrokovan je strahom i težnjom da se odlaskom kod lekara i medicinskim ispitivanjem eliminiše. S druge strane postoji jedan broj lekara koji i sami imaju ovaj problem (hipohondriju) i oni su skloni da drugima prenesu ili indukuju strah, tako što na dramatičan način tumače neke izolovane medicinske nalaze, smelo i nekritično iznose svoje hipoteze pred pacijentom i ne kriju pred pacijentima svoju zabrinutost koja nije u potpunosti utemeljena u nalazima kojima raspolažu. Na ovaj način, oni zbog svojih hipohondrijskih sklonosti mogu nepotrebno zaplašiti pacijente.

Osobe koje su sklone hipohondriji ili zdravstvenoj anksioznosti su plašljive, anksiozne i sklone preteranoj brizi. Ove osobe ne brinu samo o bolesti već o mnogim drugim stvarima. Rad na rešavanju ovog problema podrazumeva ne samo otklanjanje sklonosti da se preterano brine o zdravlju već i generalno menjanje sklonosti da se brine povodom mogućih negativnih ishoda u životu. Pored akutne anksioznosti, javljanju ove vrste problema doprinosi i dosada, neispunjenost i nedostatak ciljeva i osećaja smisla života. Zbog toga tretman hipohondrije i zdravstvene anksioznosti pored rada na prevazilaženju anksioznosti i preterane brige podrazumeva i rad na izražavanju osećanja, osmišljavanju života, stvaranju ciljeva i planova za budućnost.

Ljubomora i posesivnost

Mnogi ne prave razliku između ljubomore i posesivnosti. Iako naizgled slična, reč je o sasvim različitim osećanjima. Ljubomora predstavlja zabrinutost (strah) osobe da može biti ostavljena zbog postojanja neke treće osobe. Jedna od osoba u vezi postaje ljubomorna tek onda kada uvidi da postoji realna opasnost da izgubi osobu sa kojom je u vezi. Za ljubomoru mora postojati neki povod u realnosti (neko ponašanje koje jedan od partnera inicira, na primer flertovanje). Svako od nas je ponekad ljubomoran. To može nekada biti opravdano (sa razlogom) a nekada neopravdano (biti isključivo odraz lične nesigurnosti). Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.

Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na. Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).

Šta je u osnovi posesivnosti?

U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).

Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.

Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.

Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?

Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.

Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.

Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.

Droga, bolesti zavisnosti i psihoaktivne supstance

Psihoaktivne supstance ostvaruju svoje efekte delujući na promenu ak- tivnosti neurotransmitera u CNS-u na nivou sinaptičke pukotine. Psihoaktivne supstance mogu menjati aktivnost najvažnijih neurotransmiterskih sistema: do- pamina (DA), serotonina (5-HT), noradrenalina (NA), acetilholina (ACh), gama aminobuterne kiseline (GABA), glutamata. Na taj način mogu menjati incen- tivno, započinjuće ponašanje (DA), repetitivno, ponavljajuće ponašanje (NA), modulacione efekte (5-HT), inhibitorne efekte (GABA), ekscitatorne efekte (glutamat).

Promena nivoa neurotransmitera u postsinaptičkoj pukotini je  važan  faktor koji determiniše uticaj droga na ponašanje i raspoloženje. Delujući na reuptake (ponovno preuzimanje neurotransmitera), psihoaktivne supstance mogu ispoljiti agonističko ili antagonističko delovanje.

Agonistički efekti pojačavaju transmisiju ili povećavaju produkciju neurotrans- mitera, pojačavaju oslobađanje neurotransmitera ili aktiviraju receptorska mesta koja normalno stimuliše specifičan neurotransmiter. Antagonistički efekti ometa- ju oslobađanje neurotransmitera, blokiraju receptorska mesta koja bi normalno okupirao neurotransmiter, ili izazivaju „curenje“ neurotransmitera iz sinaptičkih vezikula.

Alkohol ne deluje na specifične receptore u mozgu, već utiče na promenu pro- pustljivosti celokupne neuronske membrane. Alkohol potencira dejstvo GABA, povećavajući ulaz jona hlora u ćeliju i na taj način smanjuje neuronsku ekscita- bilnost. Takođe, putem NMDA receptora inhibira glutamat, glavni ekscitatorni neurotransmiter CNS-a.

Po unosu alkohola povećava se nivo dopamina (DA) koji utiče na nagrađujuća, prijatna iskustva, dok se hroničnim pijenjem njegova koncentracija smanjuje. Unos alkohola povezan je i sa povećanjem nivoa noradrenalina (NA). Nivo sero- tonina je niži kod alkoholičara ili mu se nivo snižava teškim opijanjem.

Nikotin iz duvana aktivira holinergičke receptore na koje deluje neurotransmit- er acetilholin (ACh), što dovodi do oslobađanja dopamina, noradrenalina i beta- endorfina. Ovi nikotinski receptori nađeni su u mnogim delovima CNS-a, posebno u moždanom stablu. Oslobađanje dopamina stimulisano nikotinom povezano je sa povećanom aktivnošću nucleus accumbens-a (32). Ovaj region, povezan sa prednjim mozgom i amigdaloidnim jedrima, rukovodi emocionalnim i motiva- cionim procesima.

Kofein u kafi i karbonizovanim pićima je metilksantin i pripada grupi psihostim- ulansa. Efekte ostvaruje direktno, povećavajući oslobađanje noradrenalina, i in- direktno, kao antagonista adenozinskih receptora (pošto je adenozin inhibitor noradrenergičkog sistema, ovo je stimulativna i aktivirajuća delatnost). Efek-   ti kofeina mogu se porediti sa efektima drugih psihostimulansa (amfetamin i kokain), s tim što je intenzitet efekata mnogo manji.

Marihuana je jedna od najčešće korišćenih droga. Najjači aktivni sastojak      je delta-9-tetrahidrokanabinol (Δ9-THC). Receptori su nađeni širom CNS-a (korteks, hipokampus i cerebelum), a posebno u nucleus accumbens-u. Kanabis utiče na nivo 5-HT i DA kao i na sintezu prostaglandina. Smatra se da je en- dogeni ligand za ove receptore anandamid (ANA).

Kokain izaziva efekte svojom sposobnošću da blokira reuptake dopamina, što dovodi do povećanja koncentracije dopamina u CNS-u, a naročito u nucleus accumbens-u. Na ovaj način se aktivira psihološki mehanizam nagrade, što predstavlja osnovu za nastanak jake psihičke zavisnosti. Kao efekti, javljaju se psihostimulacija, energizacija i popravljanje raspoloženja.

Amfetamini izazivaju psihoaktivne efekte blokirajući reuptake dopamina i no- radrenalina, čime povećavaju koncentraciju ova dva neurotransmitera u CNS-u. Javljaju se efekti psihostimulacije, energizacije i popravljanja raspoloženja. Stimulacija noradrenalinskih receptora pospešuje budnost i suprotstavlja se zamoru.

Halucinogeni: LSD, psilocibin, meskalin su psihoaktivne droge koje deluju kao agonisti 5-HT2 receptora i na taj način izazivaju povećanje nivoa serotonina u CNS-u. Smatra se da je povećanje koncentracije serotonina uzrok halucinogenih efekata ovih supstanci.

Sedativi i hipnotici kao što su barbiturati i benzodiazepini se brzo apsorbuju  iz digestivnog trakta. Lako difunduju kroz krvno-moždanu barijeru delujući   na više funkcije. Imaju specifična receptorska mesta (GABA receptori) za koja se vezuju. Povećavaju propusnost hloridnih jonskih kanala GABA receptora (BDZ1, BDZ2 podtip receptora), povećavaju elektronegativnost neurona, i na taj način inhibiraju aktivnost CNS-a. Njihovo dejstvo se pojačava kada se (što je čest slučaj) kombinuju sa alkoholom.

Opioidi se vezuju za pet različitih tipova receptora u CNS: mi, kapa, sigma, del- ta i epsilon. Opioidi (morfin, heroin, metadon, kodein, petidin) deluju kao ago- nisti specifičnih opioidnih receptora sa selektivnošću heroin i morfina za μ-klasu opioidnih receptora. Na nivou moždanog stabla, ove supstance izazivaju sman- jenu aktivnost noradrenergičkih neurona. Povećana aktivnost noradrenergičkih neurona je uzrok apstinencijalnog sindroma kod naglog prestanka uzimanja ovih supstanci. Nalokson i naltrekson su antagonisti koji blokiraju efekte opioida. Oni okupiraju opioidna receptorska mesta i na taj način efikasno neutrališu de- jstvo opioida. Naltrekson ima mnogo duže dejstvo od naloksona. Metadon je sintetički opioid koji se često koristi u lečenju heroinske adikcije jer njegovi efekti traju duže od efekata heroina, a apstinencijalni sindrom je blaži. Metadon se ponaša kao agonista opioidnih i antagonista nekih glutamatskih i acetilholin- skih receptora.

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …