Категорија: Psihoterapija

Depresija

Svi se povremeno osećamo tužno, nesrećno, kao da nam je dosta svega. Ovakva osežanja obično ne traju duže od jedne do dve nedelje i ne ometaju nas previše u obavljanju svakodnevnih obaveza. Ponekad postoji nekakav razlog, ponekad ne. Obično možemo sa njim da se izborim, ponekad samostalno, ponekad uz pomoć prijatelja. U depresiji, međutim:

  • Loša osećanja spontano ne prolaze posle nekoliko dana – traju nedeljama i mesecima
  • Toliko su intenzivna da utiču na vaš život

Kako depresija izgleda?

Većina ljudi sa depresijom neće imati sve navedene simptome, ali će većina imati pet ili šest.

Depresivna osoba se

  • Oseća depresivno većinu vremena (iako su moguća poboljšanja raspoloženja u večernjim časovima)
  • Gubi interesovanja i ne uživa u stvarima koje joj inače pričinjavaju zadovoljstvo
  • Teško donosi odluke
  • Ne može da izađe na kraj sa problemima sa kojima se inače uspešno nosi
  • Oseća se uznemireno i nemirno
  • Oseća se iscrpljeno
  • Gubi apetit (premda je kod nekih osoba prisutno suprotno – dobijanje na težini i povišen apetit)
  • Ima poteškoća da zaspi i obično se budi ranije
  • Gubi interesovanje za seks
  • Ima niže samopouzdanje
  • Oseća se beskorisno, neadekvatno, beznadežno
  • Izbegava druge ljude
  • Iritabilna je
  • Oseća se loše u određeno vreme svakodnevno, najčešće ujutru
  • Razmišlja o samoubistvu

Moguće je da depresivna osoba ne shvati odmah da je depresivna, posebno ako su se simptomi depresije pojavljivali postepeno. Osoba se bori i neretko sebe optužuje da je lenja ili da nema dovoljno volje. Povremeno je potreban prijatelj ili partner da pomogne osobi da uvidi svoj problem.

Povremeno, depresivna osoba može da oseća bolove, glavobolje ili da pati od nesanice. Ovakvi fizički simptomi mogu biti među prvim simptomima depresije.

 

Zašto se to dešava?

Kao i u uobičajenim, svakodnevnim situacijama kada iskusimo promenu raspoloženja, uzrok može biti očigledan, a ponekad ga ne možemo jednostavno prepoznati. To može biti razočarenje, frustracija, ili gubitak nekoga ili nečega što nam je važno. Obično postoji više razloga istovremeno i oni se razlikuju od osobe do osobe.

  • Životni događaji – prirodno je da se osećamo depresivno nakon stresnog događaja – tugovanje zbog gubitka bliske osobe, gubitak posla, razvod.
  • Okolnosti – ako ste sami, ako nemate prijatelje, ako ste pod stresom, ako ste zabrinuti, ako ste fizički iscrpljeni, pod većim ste rizikom za depresiju.
  • Somatske bolesti – neke somatske bolesti mogu da utiču na moždane funkcije i na taj način uzrokuju depresiju; takođe, kao faktori rizika za depresiju izdvajaju se bolesti u čije simptome spada hroničan bol, kao i bolesti sa dugim tokom. U nekim slučajevima, depresija može biti posledica hormonalnih poremećaja, kao u slučaju hipotireoze.
  • Ličnost – neki ljudi su podložniji depresiji od drugih, bilo zbog specifičnih životnih događaja, uticaja genetike ili i jednog i drugog.
  • Alkoholizam – osobe koje su alkoholičari su u većem riziku da postanu depresivni, a statistike pokazuju da češće izvršavaju samoubistvo
  • Pol – čini se da su žene podložnije depresiji od muškaraca. Ovo može biti i posledica kulturalnih stereotipa, budući da se u našoj kulturi podrazumeva da muškarci manje pažnje poklanjaju svojim osećanjima i češće sa njima izlaze na kraj agresivnošću ili konzumiranjem alkohola. Žene su, takođe, izloženije stresu, osobito one koje moraju i da biraju i da odgajaju decu.
  • Geni – depresija može biti porodična bolest. Ukoliko imate jednog roditelja koji je patio od teške depresije, imate osam puta veći rizik da i sami postanete depresivni.

 

Zar nije depresija samo jedna vrsta slabosti?

Ljudi često doživljavaju depresivne osobe kao slabe, kao da su „digle ruke“, dok osobe sa depresijom ne doživljavaju svoje stanje kao stvar izbora. Činjenica je da u nekim oblicima depresija ponajviše liči na bolest. Može se dogoditi i snažnim, rešenim ljudima da postanu depresivni. Vinston Čerčil je depresiju nazivao svojim „crnim psom“.

 

Kada bi trebalo potražiti pomoć?

  • Onda kada se osećate gore nego obično, a vaše raspoloženje se spontano ne popravlja
  • Kada vaše raspoloženje utiče na posao, interesovanja i osećanja prema porodici i prijateljima
  • Ukoliko počinjete da verujete da život nije vredan življenja ili da bi vašoj okolini bilo lakše bez vas

U nekim slučajevima, razgovor sa bliskom osobom može biti sasvim dovoljan da se osećate bolje. Ukoliko to ne pomogne, možete se obratiti vašem lekaru opšte prakse ili psihoterapeutu/ psihologu.

 

Samopomoć

  • Ne držite osećanja za sebe – podelite sa vašom okolinom kako se osećate, ako je potrebno i više puta
  • Uradite nešto – pokušajte da se bavite fizičkim aktivnostima, ponekad je dovoljno uvesti u dnevnu rutinu redovne šetnje. Ovo će vam pomoći da se osećate bolje i da regulišete san. Iako možda ne možete da radite, dobro je da budete aktivni.
  • Dobro se hranite – depresija može da utiče na apetit. Loša ishrana, takođe, može da utiče na manjak vitamina u telu, što može da pogoršava raspoloženje. Posebno je korisno konzumirati sveže voće i povrće.
  • Izbegavajte alkohol i psihoaktivne supstance – iako vam alkohol i marihuana mogu doneti krakotrajno olakšanje, brojne naučne studije pokazuju da dugotrajno konzumiranje ovih supstanci pogoršava depresiju
  • Spavajte – ukoliko imate problema da zaspite, potrudite se da o tome ne razmišljate previše. Opustite se uz muziku ili film dok ne ležite u krevetu. Vaše telo će tako dobiti šansu da se odmori, a ako ste okupirani drugim stvarima, bićete manje anksiozni i samim tim ćete povećati vaše šanse da zaspite
  • Pokušajte da otklonite uzrok – ukoliko mislite da znate šta se krije iza vašeg lošeg raspoloženja, može da vam pomogne da ga zapišete i napravite strategije koje bi mogle da doprinesu njegovom rešavanju. Izaberite one opcije koje vam se čine najboljim i pokušajte da ih sprovedete.
  • Podsetite se da su i mnogi drugi ljudi patili od depresije; podsetite se da kod većine ljudi i bez posebnog tretmana depresija posle sama od sebe prođe nakon 4 – 6 meseci; gledajte na depresiju kao na priliku da unesete promene u vaš život i da iz tog iskustva izađete snažniji nego pre.

 

Kakve vrste pomoći su dostupne?

Postoje brojni priručnici za samopomoć. Međutim, dva najčešća načina za borbu sa depresijom su psihoterapija i terapija lekovima. Postoje brojne vrste psihoterapije koje uspešno tretiraju depresiju – kognitivno-bihejvioralna, psihoanalitička, konstruktivistička, itd. Psihoterapijski tretmani su obično bezbedni, ali podrazumevaju razgovor i promišljanje događaja koji mogu biti bolni i to može doprineti da se u početku osećate lošije nego pre. Sa druge strane, psihoterapija je proces koji može doneti velike koristi – pored toga što otklanja simptome depresije, ona može korenito promeniti vaš način gledanja na svet. Veoma je važno da imate poverenja u svog terapeuta i da se pre počinjanja tretmana uverite da vaš terapeut ima neophodno obrazovanje za taj posao.

U nekim slučajevima (osobito kada je intenzitet depresivnih simptoma visok i kada depresija duže traje), vaš lekar opšte prakse može preporučiti lečenje lekovima iz grupe antidepresiva. Ovi lekovi ne služe za umirivanje, iako mogu uticati na to da budete manje napeti  i nervozni. Oni vam mogu pomoći da se osećate bolje i da se bolje nosite sa vašim osećanjima i problemima koji su doprineli lošem raspoloženju. Iako i dalje postoji debata oko efikasnosti antidepresiva, istraživanja dosledno pokazuju da su oni najefikasniji u slučajevima teških depresija. Treba imati na umu da njihovo dejstvo počinje nakon dve do tri nedelje redovnog uzimanja, kao i to da antidepresivi, kao svi drugi lekovi, imaju određena neželjena dejstva.

 

Šta je prava terapija izbora za mene?

U slučajevima blage ili umerene depresije, najverovatnije je da medikamentna terapija nije potrebna, budući da je psihoterapija efikasna u tretmanu depresije. Međutim, ukoliko depresija dugo traje ili vam značajno otežava funkcionisanje, antidepresivi mogu biti od koristi u kombinaciji sa psihoterapijom.

Novija istraživanja pokazuju da su antidepresivi i psihoterapija jednako efikasni u prevazilaženju problema sa kojima se suočavate, iako nije neobično da psihijatri smatraju da su lekovi efikasniji. Postoje osobe kojima je prihvatljivija psihoterapija i osobe koje radije biraju da piju lekove. Lična preferenca je bitna stavka u izboru adekvatnog načina lečenja

 

Kako pomoći nekom ko je depresivan?

  • Slušajte! Ovo može delovati lako, ali u praksi često nije tako. Možda ćete morati da čujete istu stvar po nekoliko puta. Obično je najbolje ne nuditi savete osim ako nisu eksplicitno traženi, čak ni u situacijama kada vam je rešenje očigledno. Ukoliko je do depresije doveo nekakav problem, vi možda možete biti od pomoći u traženju rešenja.
  • Pomaže i samo provođenje vremena sa nekim ko je depresivan. Ohrabrite osobu da priča, pomozite joj da održavaju uobičajenu rutinu.
  • Nekome ko je depresivan može biti teško da poveruje da će mu biti bolje. Možete ih ohbrabiti na ovakav način, ali to činite strpljivo i pažljivo.
  • Obratite pažnju da se osoba pravilno hrani.
  • Pobrinite se da ne konzumira alkohol ili marihuanu.
  • Ako primećujete da se stanje pogoršava, da osoba govori o tome da ne želi da živi, osobito ako nagoveštava da bi mogla da povredi sebe, nemojte ih shvatiti olako. Pobrinite se da o tome pričaju i sa svojim lekarom ili terapeutom.
  • Ohrabrite ih da potraže pomoć. Nemojte ih obeshrabrivati ili odgovarati od uzimanja lekova ili viđanja sa psihoterapeutom ili savetnikom.

Tehnike za razrešenje napada panike

Kako je cela REBT filozofija o poreklu anksizonosti i panike bazirana na istoj ideji, a to je da mi anksioznost i paniku stvaramo i hranimo svojim iracionalnim i samoporažavajućim mišljenjem, videćemo da se tehnike za oslobađanje od napada panike vrlo slične tehnikama za oslobađanje od bilo koje vrste anksioznosti!

Po istom principu, prvenstveno valja napraviti razliku između neprijatnog i nepodnošljivog. Anksioznost nije kraj sveta, i niko neće umreti od nje! Jeste neprijatna i ponekad je bolna, ali nije nepodnošljiva, osim ako je vi sami ne definišete kao takvu. Dakle, ako želite još jedan ponovljen obrazac anksioznosti koja može da dovede do paničnog napada, definišite je kao nepodnošljivu. U suprotnom, probajte da je okarakterišete onako kako valja, a to je kao neprijatnu.To je najbolje činiti baš u onim situacijama kada osetite da anksioznost počne da se javlja. Tada, umesto da sebi ponavljate dobro poznat tekst, da je to nešto užasno što vi ne možete da podnesete, probajte da sebi kažete da je to neprijatno, loše, ali da nikakva stvarna opasnost ne vreba i da neće doći do smaka sveta.

Drugo, upustite se u situacije koje vam inače okidaju osećaj anksioznosti. Kada dopustite sebi da se suočite sa takvim situacijama, iako ponavljate sebi da neće doći do kraja sveta i da se ništa katastrofalno neće desiti, nemojte očekivati da će odmah sva anksioznost nestati. Setite se da vašu anksioznost stvaraju vaše misli i hiljadama puta ponovljene rečenice o tome kako je to nepodnošljivo. Dakle, nije dovoljno da samo shvatite da usled anksioznosti nećete umreti i da to jednom sebi ponovite. Da bi došlo do oslobađanja od ove neprijatne emocije, valjalo bi da uporno sebi ponavljate da, iako je to neprijatno i bolno iskustvo, vi možete da ga podnesete i nema potrebe da katastrofizirate. Ako vam se i desi da se anksioznost javi u jačem stepenu na počecima ove vežbe, prihvatite to kao normalnu stvar. Retki uspevaju iz prvog puta. Kako kažu «ponavljanje je majka nauke»

Treće, kada se izlažete neprijatnim situacijama u kojima vam se inače javlja anksioznost, gledajte da sebi ne postavljate previsoke ili preniske zahteve. To znači da ne ulazite odmah u situacije za koje verujete da će okinuti anksioznost koja će vas preplaviti i, takođe, da ne dajete sebi prelake zadatke. Postupno učenje je najbolje učenje. Kako vi sada trenirate sticanje jedne nove veštine, bolje je savladavati je korak po korak, nego preplaviti sebe negativnim osećanjima, što može negativno da utiče na vas i vašu motivaciju po pitanju promene.

Četvrto, kada se upuštate u situacije koje osmišljavate kao veoma neprijatne, probajte da to radite u prisustvo osobe od poverenja. Terapeut REBT orijentacije neretko izlazi sa klijentom u javnost i biva mu podrška u takvim situacijama. Međutim, i dobar prijatelj ili roditelj mogu da budu vaša «baza sigurnosti» i da vam pomognu u prvim koracima osamostaljivanja u upuštanju u situacije koje ocenjujete kao neprijatne. Ako se uplašite da ćete «upasti» u napad panike, setite se i ponavljajte sebi da to neprijatno iskustvo traje vrlo kratko (iako vama deluje da je beskrajno dugo). Zato primenite isti princip i recite sebi «ako počnem da paničim, šta je tu je, počeo sam da paničim, to je prilično neprijatno, ali nije nepodnošljivo»!

Jedna korisna tehnika za nošenje sa anksioznošću i svim deravatima anksioznosti je vođenje dnevnika. Kvalitet anksioznih misli je takav da se:

one se javljaju niotkuda, nisu koncizno promišljenje, niti su logične
nerazumne su, i čim ih jednom osvestite, bićete u stanju da ih preispitate putem zdrave logike i činjenica
iako su ove misli nerazumne i netačne one, najverovatnije, izgledaju kao verodostojne i realistične u trenutku kada se pojave i vi ih spremno prihvatate
te misli nisu od koristi za Vas i ometaju Vašu sposobnost kontrole sopstvenog ponašanja. Iz toga razloga sledi da što ih više prihvatate, sve više sebe činite anksioznima.
Setite se situacije u kojoj ste bili anksiozni, zamislite sliku poslednjeg takvog događaja, ako je potrebno poslužite se slikama iz spoljašnjeg sveta, pustite film situacije koja Vas inače čini anksioznim, i probajte da oživite anksioznost.
Pošto ste do sada naučili kako da prepoznate anksiozne misli, zapisujte ih u situaciji kada anksioznost nastupi. Terapeut bi, u početku ove vežbe, bio od pomoći jer bi Vas uputio u najbolje načine «hvatanja» ovih misli i najbolje strategije prevazilaženja. Međutim, možete probati i sami. Jedan od zadataka bi bio da u toku nedelju dana sebe činite anksioznim na prethodno opisan način u određenim vremenskim intervalima. Na primer: svakog dana od pet do sedam časova, ili u određenim intervalima od po deset minuta, ili da jednostavno počnete brojati sopstvene anksiozne misli kada se pojave ili da, pak, obraćate pažnju samo na specifične tipove anksioznih misli. Brojanje anksioznih misli je jedna veoma korisna tehnika nošenja sa anksioznošću, jer sam čin brojanja omogućava da se distanciramo od misli, daje nam osećaj da vladamo sosptvenim mislima i pomaže nam da prepoznamo automatski kvalitet, umesto da prihvatamo te misli kao odraz spoljašnje realnosti. Obraćanje pažnje na kvalitet anksioznih misli nam omogućava da shvatimo šta mi to sami mislimo da je najgore što može da se desi, na koji mi to način sami sebe činimo anksioznima.
Najčešće kategorije anksioznih misli su vrlo široke kategorije, koje se mogu opisati na sledeći način:

a) preterivanje – žena je ubeđena da će je muž napustiti, da je postala prestara i neprivlačna, dobila je bore i poneku sedu, i svakoga dana je poredila sebe sa mlađim pripadnicama istog pola. Nije bila u stanju da prepozna nijedan od sopstvenih kvaliteta, a postala je dovoljno uznemirena da uvidi da neki i dalje postoje. Potcenjivala je muževljevu ljubav i lojalnost, i nije joj čak ni na pamet palo da i on, ništa manje nego ona, stari.

b) Katastrofiziranje – kada anksiozna osoba predviđa opasnost ili teškoće, ona teži da predviđa totalnu katastrofu kao verovatan ishod. Anksiozni pacijent koji treba da se podvrgne jednostavnoj hirurškoj intervenciji, plaši se da će prilikom iste umreti ili ostati obogaljen zauvek

c) Preterano generalizovanje – jedno negativno iskustvo, kao na primer odbijanje da osoba bude unapređena na poslu, dovodi do prevođenja ove činjenice u zakon koji upravlja celokupnim životom osobe («nikada ništa u životu neću postići»)

d) Ignorisanje pozitivnog – anksiozna osoba zanemaruje znakove sopstvene sposobnosti uspešnog nošenja sa neprijatnim situacijama u prošlosti, zaboravlja sva pozitivna iskustva i očekuje ogromne probleme i nepodnošljivu patnju u budućnosti. Na primer: anksiozni student će ignorisati dobre ocene na prethodnim ispitima, takođe će zaboraviti da se suočava samo sa jednom od mnogo prethodnih ispita i, ako ne bude uspešan na baš tom jednom ispitu, smatraće da je došlo do sloma u građenju njegove buduće karijere, da je glup i nesposoban.

U dnevniku koji ste počeli da vodite, poželjno bi bilo zapisati strategije za testiranje sopstvenih anksioznih misli i uverenja oko toga šta će se u budućnosti desiti. Na primer – mladić koji se plaši odbijanja, planira da pita devojku da izađu na sastanak, ne da bi zaista dobio njen pristanak, već kako bi proverio svoju sposobnost da je uopšte pita da se vide. Na ovom mestu bi valjalo da zapiše svoje preterane misli i sve načine na koje misli da bi mogla da ga odbije i sopstvene emocije povodom odbijanja.
Diskusija rezultata prethodno zamišljene situacije – mladić iz prethodnog primera koji se suočio sa anksioznostima povodom mogućeg odbijanja, najverovatnije oseća znatno manju anksioznost jer je, razmišljajući i zapisujući potencijane ishode, obraćajuću pažnju na verovatnoću baš tih ishoda, verovatno došao i do serije potencijalnih drugačijih ishoda, kao i do ideje da, i ako bude odbijen, to (i) neće biti najstrašnija situacija koju bi on u životu mogao da zamisli.
Igranje uloga. Terapeut, posebno početnicima, ovde može da bude od velike pomoći. Međutim i bliske osobe mogu da vam pomognu da zamislite situaciju oko koje sebe činite anksioznim i, poput glumaca,(primedba) odigrate do kojih bi ishoda moglo doći. Osoba sa kojom se nalazite u ovakvoj situaciju bi «glumila» anksioznog Vas, Vi biste trebalo da se suprotstavljate sopstvenim iracionalnostima i anksioznim mislima. Ova tehnika Vam pomaže da pogledate sebe «sa druge strane ograde» i, na veoma plastičan i konkretan način, shvatite iracionalnost sopstvenih misli. Ako se tehnika sprovodi na pravi način, kod klijenata ne samo da dolazi do rasplašivanja povodom mogućih ishoda, već i, često, do potpunog oslobađanja, smeha i porasta samopouzdanja.

KBT i REBT psihoterapija

Kognitivno-bihejvioralna terapija (skraćeno CBT, eng. Cognitive Behavioral Therapy) je oblik psihoterapije koji naglašava važnost uloge mišljenja (kognicije) u onome šta osećamo i kako se ponašamo. Naša osećanja i ponašanja su pod direktnim uticajem našeg mišljenja. Ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, možemo identifikovati razmišljanja koja uzrokuju naša osećanja i ponašanja i naučiti kako da ih zamenimo razmišljanjima koja vode reakcijama koje želimo.

Glavne karakteristike KBT terapija
KBT je zasnovana na kognitivnom modelu emocionalnih reakcija – kognitivno-bihejvioralna terapija je zasnovana na naučnoj činjenici da naše misli uzrokuju naša osećanja i ponašanja, a ne spoljašnje stvari same po sebi, kao što su ljudi, situacije ili događaji. To znači da mi možemo promeniti način na koji mislimo sa ciljem da se osećamo i delujemo bolje iako se situacija povodom koje smo reagovali nije promenila.

KBT je kratkotrajna terapija sa dugoročnim efektima – kognitivno-bihejvioralna terapija spada među “najbrže” terapije po postizanju željenih psihoterapijskih rezultata. Prosečan broj susreta koje klijent ima sa psihoterapeutom (bez obzira na vrstu problema) je oko 16. Drugi oblici psihoterapije, kao što je na primer psihoanaliza, mogu trajati godinama.

Dobar terapijski odnos je neophodan za efektivnu psihoterapiju, ali nije dovoljan za terapijsku promenu – neke psihoterapijske škole pretpostavljaju da je glavni razlog zbog kojeg je ljudima bolje postojanje pozitivnog odnosa između psihoterapeuta i klijenta. Kognitivno-bihejvioralni terapeuti veruju u važnost dobrog, pouzdanog i saradničkog odnosa, ali smatraju da to nije dovoljno. KBT terapeuti veruju da se klijenti menjaju kada nauče da misle i ponašaju se drugačije.

KBT podrazumeva zajednički rad psihoterapeuta i klijenta – kognitivno-bihejvioralni terapeut teži da nauči šta klijent želi od svog života (njegove ciljeve) i da mu zatim pomogne da postigne te ciljeve. Terapeutova uloga je da sluša, razume, podučava i ohrabruje, dok je klijentova uloga da govori, uči i koristi ono što je naučio u svom svakodnevnom životu.

KBT je strukturisana i direktivna terapija – kognitivno-bihejvioralni terapeuti imaju specifičan program rada za svaki susret sa klijentom. Specifične tehnike / koncepti se uče tokom svakog susreta. KBT je fokusirana na pomaganje klijentu u postizanju ciljeva koje je klijent sam postavio. U tom smislu KBT je direktivna. Ipak, KBT terapeuti ne govore svojim klijentima šta da rade – oni radije uče klijente kako da rade.

KBT je bazirana na edukativnom modelu – KBT je zasnovana na naučno podržanoj pretpostavci da je većina emocionalnih i ponašajnih reakcija naučena tokom života. Zbog toga je cilj psihoterapije da pomogne klijentu da se oduči od svojih neželjenih reakcija i da nauči nove načine reagovanja, kako bi se osećao bolje i ostvario željene ciljeve.

U KBT terapiji klijentima se zadaju domaći zadaci – uloga domaćih zadataka u KBT-u je da se klijenti aktivno uključe u rad na sopstvenim problemima, da ono što su naučili na psihoterapiji, testiraju i primene u svakodnevnom životu, da uvežbavaju nove načine razmišljanja i ponašanja koji će ih dovesti do željenog terapijskog cilja.

Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT)
REBT je jedna vrsta kognitivno-bihejvioralne terapije, čiji je osnivač američki psiholog Dr Albert Ellis. REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promene svoje disfunkcionalne emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu svesni i promene svoja uverenja i stavove kojima stvaraju neželjena psihička stanja (kao što su panika, depresija, stid, krivica, bes itd). Proces promene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu sami sebi čak i kada prestanu da dolaze na psihoterapiju. U procesu učenja klijenata kako da upravljaju svojim mislima, emocijama i ponašanjima, REBT terapeuti koriste brojne psihoterapijske tehnike, uključujući razumevanje životne filozofije svojih klijenata, empatiju i strategije rešavanja problema.

U osnovi REBT-a leži šest osnovnih principa
Osećamo ono šta mislimo, odnosno mišljenje najviše određuje ljudske emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Na primer: ljudi koji su socijalno anksiozni nisu uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrediti ili biti zli prema njima, te da oni ne mogu podneti takvo njihovo ponašanje.

Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su preterivanje, crno-belo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, preterane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

Menjanje našeg razmišljanja promeniće naša osećanja i ponašanja. Pošto nas misli uznemiravaju, neophodno je raditi na promeni naših uverenja o sebi, drugima i svetu. Na primer: umesto da sebi govori da će ga razgovor sa osobama suprotnog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista toliko užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.

Iracionalna uverenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uverenja. Međutim, iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uverenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sami sebe uznemiravamo na različite načine povodom raznih situacija koje ocenjujemo kao loše i preteće.

Iako iskustvo iz prošlosti može biti značajno za učenje iracionalnih uverenja, REBT smatra važnim uočavanje načina na koje mi sada uznemiravamo sebe svojim uverenjima. REBT uči klijente kako da otkriju uverenja o sebi, drugima i svetu koja su naučili u prošlosti i procene da li su ona tačna i korisna u sadašnjosti.

Uverenja se mogu menjati. Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uverenja, menjanje uverenja je nekada teško i zahteva upornost, zbog čega je REBT vrlo aktivna i direktivna psihoterapija.

Psiholog, psihijatar, psihoterapeut

Sigurno ste u novinama, na televiziji, filmovima kao i u svakodnevnom životu čuli za psihologe, psihijatre, psihoterapeute. Ali u čemu je razlika između ovih zanimanja i čime se ti ljudi zapravo bave? Većina ljudi nije informisana šta ti pojmovi stvarno znače i na koju vrstu stručnjaka se odnose.

Često se u medijima, naročito u holivudskim filmovima pridaje gotovo misteriozni značaj ovim zanimanjima, psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti često su predstavljeni kao ljudi sa nekakvim natprirodnim moćima, koji su u stanju da čitaju misli i da upravljaju životima drugih ljudi itd. Ovakav uticaj medija stvara brojne zablude, dezinformacije i osnov za brojne predrasude prema ovim zanimanjima. Zato ćemo u ovom tekstu pokušati da na najjednostavniji način objasnimo čime se bave ovi profesionalci i u čemu su osnovne razlike između navedenih pojmova.

Najčešća predrasuda među ljudima u našoj zemlji je da su pojmovi psiholog, psihijatar i psihoterapeut zapravo sinonimi, odnosno da se radi o jednoj te istoj vrsti zanimanja koja ima tri različita naziva. To ustvari nije tačno. Zato ćemo prvo objasniti u čemu je razlika između psihologa i psihijatara.

Psiholozi i psihijatri imaju sasvim različito obrazovanje, psiholozi su stručnjaci koji su završili studije psihologije dok su psihijatri stručnjaci koji su završili studije medicine i nakon toga specijalizaciju iz psihijatrije. Dakle, psihijatri su lekari a psiholozi nisu.

Šta rade psihijatri?
Psihijatri su lekari koji rade u medicinskim ustanovama (ili privatnim specijalističkim lekarskim ordinacijama), oni prepisuju lekove, uspostavljaju medicinske dijagnoze, zaduženi su za lečenje duševnih bolesnika i pacijenata koji pate od različitih vrsta psihičkih tegoba. Psihijatrijski pristup lečenju se bazira na medicinskom modelu, pacijent prvo dolazi sa odgovarajućim uputom u određenu ustanovu, psihijatar obavlja intervju sa pacijentom sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za uspostavljanje dijagnoze (određivanje vrste poremećaja) na osnovu kojih dalje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije (lekove), donosi odluke o vrsti lečenja (kućno lečenje, lečenje u dnevnoj bolnici, zadržavanje na odeljenju itd).

Šta rade psiholozi?
Za razliku od toga, psiholozi nisu lekari, njihov pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. Mnogi psiholozi zaposleni su i rade u medicinskim ustanovama u okviru stručnih timova (zajedno sa psihijatrima, pedijatrima, lekarima opšte prakse, socijalnim radnicima itd) ali i drugim nemedicinskim ustanovama u kojima mogu pružati psihološku pomoć osobama koje imaju neke psihičke smetnje (kao što su škole, preduzeća, državna i privatna psihološka savetovališta, obdaništa itd). U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika.

Ko su psihoterapeuti?
Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri, a u nekim evropskim zemljama i stručnjaci iz drugih oblasti humanističkih nauka (npr: pedagozi, andragozi, defektolozi itd) koji su pored svog osnovnog obrazovanja završili neku od specijalističkih edukacija za neku vrstu psihoterapije. Tako da nisu svi psiholozi i psihijatri ujedno i psihoterapeuti, to su samo oni koji su završili određene edukacije. U našoj zemlji ne postoji posebno i zvanično zanimanje (delatnost) psihoterapeut, za razliku od zanimanja psiholog i psihijatar. Psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana (specifične veštine, neki će reći zanata) čiji je osnovni cilj pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju neke psihičke smetnje, koji prolaze kroz neku vrstu životne krize, imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji ili samo žele da unaprede svoje mentalno zdravlje, pospeše lični rast i razvoj, saznaju nešto više o sebi i poboljšaju kvalitet svog života.

Dakle, ni psiholozi ni psihijatri pa ni psihoterapeuti nisu nikakvi čarobnjaci koji imaju neke natprirodne moći, oni ne proriču sudbinu i ne čitaju misli drugim ljudima već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, razumeju, reše i kontrolišu svoje psihičke smetnje i unaprede svoje psihološko funkcionisanje.

Samopomoć kod napada panike

Prvo i prvo, morate shvatiti da vam se ništa loše od napada panike neće dogoditi. Neka vam to bude stalno u podsvesti i kad god osetite strah ili paniku, podsetite se da niko nikad nije umro od napada panike, niti mu se bilo šta loše desilo. Upamtite to!

Koliko god strašan i težak napad panike bio, budite sigurni da napad panike ne oštećuje vaše telo. Mnogi ljudi misle da kad im srce lupa brzo i jako tokom napada panike, da će to na neki način naškoditi srcu. Budite sigurni da nije tako. Isto je sa svim ostalim simptomima, dakle simptomi napada panike ne oštećuju vaše telo.

Vi verovatno mislite da je potrebno da uspostavite određenu vrstu “kontrole” nad napadom panike, npr. kad vas zadesi panika, da pokušate da “držite stvari pod kontrolom”. Upravo tu leži caka! Nije potrebno da držite stvari pod kontrolom, niti je potrebno da se “borite” protiv napada panike. Ne možete pobediti tu bitku, sve što se više borite, sve je gore.

Kako se otarasiti napada panike? Lako. Međutim, prvo morate izmeniti neke svoje misaone obrasce koje ste ukorenili u svoju podsvest i neka svoja pogrešna uverenja o panici i napadima panike.

Kada vas zadesi napad panike, vi zapravo nemate jedan strah, već imate dva zasebna straha.

Vaša panika nadolazi u talasima, i sa svakim talasom panike dva straha su umešana. Nazovimo ih:

Prvi strah
Drugi strah

Iako vi verovatno nemate kontrolu nad prvim strahom, možete naučiti kako da iskontrolišete ovaj drugi strah, jer je upravo ovaj drugi strah taj koji čini da ovaj prvi strah postoji. Drugi strah održava vaše napade panike u životu, drugi strah vas konstantno čini anksioznim i plašljivim. Znate već – strah se strahom hrani.

Svaka osoba u svom životu s vremena na vreme doživljava ovaj prvi strah. Prvi strah, kako smo ga nazvali, dolazi refleksno, skoro automatski, i povezan je sa nekom stvarnom opašnošću koja nam preti. Možemo reći da je taj strah “normalan”, mi ga prihvatamo, razumemo ga. Odreagujemo kako treba i strah prolazi.

Međutim, kada osoba koja je inače anksiozna iskusi taj strah, ta osoba ne reaguje kao ostali ljudi, već je reakcija takve osobe mnogo jačeg intenziteta, baš zato što je njen nervni sistem vremenom postao osetljiviji na spoljašnje stimuluse.

Na ovaj prvi strah anksiozna osoba uvek po pravilu dodaje “primesu” drugog straha, iako to ni ne primećuje, i za anksioznu osobu ova dva straha su zapravo jedan strah.

Kad se ovakvoj osobi dogodi prvi strah, ona automatski pomisli:

“O ne, ne ponovo!”

Anksiozna osoba je dovoljno samo da pomisli da će biti “zarobljena” u nekom zatvorenom prostoru i prvi strah će je obuzeti. Odmah zatim, osoba na ovaj prvi strah dodaje drugi strah na taj način što pomisli sledeće:

“O ne, evo ga ponovo! Samo ne opet da mi se to dogodi! Ne mogu da izdržim više ovo! Sigurno ću napraviti budalu od sebe ispred ljudi, zato je bolje da pobegnem negde gde sam siguran. Daj da brzo izađem i odem odavde. Brzo! Brzo! Brzo!”

Sa svakim ovim “Brzo!”, osoba dodaje sve jače i jače primese drugog straha, panika postaje sve jača i jača. Osoba je sada 100% sigurna da ako nešto ubrzo ne preduzme, da će joj se nešto sigurno desiti, da će pasti, da će napraviti budalu od sebe, da će poludeti i neće znati šta radi, ili da će biti odvedena negde….

Da li prepoznajete sami sebe u ovome? Da li vidite kako sami sebi kreirate paniku i strah? Nemojte nikad zaboraviti – strah se strahom hrani!

Idemo dalje… Osoba je sada u punom naletu panike, i uverena je da više ne može da razmišlja jasno i racionalno i da ne može da se ponaša smireno. Zato želi da što pre “izbegne” opasnost, da ode negde na mirno mesto i slično. Ova osoba ne razume da je ona sama stvorila ovu paniku pomoću svih onih misli tipa “Šta ako….?” ili “Brzo da pobegnem odavde….” i slično.

Ova osoba treba da razume da je potrebno samo da se prepusti onom prvu strahu koji je zadesi. Znam da zvuči lakše nego što jeste, ali zaista, verujte mi, treba samo da razumete da vi sami sebi dodajete primese drugog straha na prvi strah, i na taj način dolazi do napada panike.

Dakle, da do napada panike ne bi došlo, potrebno je da kada vas zadesi prvi strah (koji se dešava svim ljudima), date sve od sebe da ne reagujete burno, da ne pomišljate “Šta ako…?”, da ne pomišljate “O ne, evo ga opet napad panike!”, da vas fizički simptomi ne zanimaju (jer su svi oni bezopasni)… Drugim rečima dajte sve od sebe da ne dodajete drugi strah na prvi strah jer zbog toga i dolazi do napada panike!

Verovatno sada mislite “ok, pokušaću to sledeći put kad me zadesi panika”. Molim vas, nemojte da pokušate, već uradite to! Dakle, ovo nije igra pokušaja, ovo nije igra borbe, ovde se samo radi o promeni misaonih obrazaca koji se nalaze urezani duboko u vašoj podsvesti! Verujte mi, kada jednom uspete da “prebrodite
” taj prvi strah, da mu se prepustite, da ne dodajete primese drugog straha, videćete da će taj prvi strah sam od sebe polako ali sigurno nestajati….

Nema lepšeg osećaja nego kada se uverite da do paničnog napada nije došlo baš zato što ste shvatili kako stvari funkcionišu, i da ste vi zaslužni da do napada panike nije došlo!

Ok, za kraj evo još nekoliko saveta kojima se možete rukovoditi kada vas zadesi panika. Bilo bi veoma korisno kada bi ste redovno sami sebe podsećali sledećih izjava:

“Znam šta je to, ne može mi naškoditi. Nestaće. Nema potrebe da paničim, ali ako budem, najgore što mi se može dogoditi je da dobijem panični napad. Nije važno ako dobijem panični napad, jer to mi se već i ranije događalo, bilo je veoma neugodno, ali nije me ubilo, ništa mi se loše nije desilo”

Ovakav misaoni proces je ključ za zaustavljanje razvoja paničnog napada i paničnog poremećaja uopšte. Savladajte ga! To može potrajati, ali nastavite vežbati, isplatiće se!

Takođe, možete pokušati zamenjivati izjave koje vam izazivaju strah, na primer, umesto da kažete: “Tako sam prestravljen, da ću izjuriti iz prodavnice”, recite “Preplašen sam, ali ću danas zaista uživati u kupovini”.

Vaši napadi panike će se smanjiti. Shvatićete da su panika i anksioznost samo osećaji i ništa vise!

Panični napadi

Panični napad je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagode koji se najčešće opisuje kao osećaj da će se nešto strašno dogoditi – imamo osećaj da ćemo umreti, izgubi kontrolu nad sobom, srušiti se ili poludeti.

Napadi ne traju obično duže od pola sata ali u roku od nekoliko minuta dostižu vrhunac. Međutim, subjektivni osećaj je da oni traju čitavu večnost. Nekada nam je teško da zamislimo da će se napad ikada završiti. Ne čudi onda što očekujemo smrtni ishod usled iscrpljenosti tako jakom i dugotrajnom panikom.

Tokom napada doživljavamo: nedostatak vazduha ili otežano disanje,ubrzan rad srca i/ili preskakanje srca”, vrtoglavicu, omaglicu, nesvesticu, „gumene noge”,trnjenje, žmarke, gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama, gušenje, preznojavanje, podrhtavanje, vrućinu, hladnoću, mučninu, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili, osećaj da ne možemo da mislimo/govorimo normalno, strah da ćemo umreti/pasti/izgubiti kontrolu nad sobom/poludeti/ponašati se nenormalno…

Ljudi najčešće imaju samo neke od navedenih simptoma, i to ne moraju nužno biti svaki put isti.

Kada se napad dogodi najčešće pokušavamo da pobegnemo iz situacije, s mesta na kom se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Često pobegnemo kući i osećamo se bolje čim tamo stignemo. To nam kasnije stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto. Ili, tražimo od svojih ukućana i prijatelja da nas čuvaju (ako nam se dogodi da „zaista” padnemo, poludimo ili doživimo srčani napad), da budu stalno s nama ili da nas prate kad nekud idemo.

Iako više od 90% ljudi ne ume sebi da objasni zašto je do napada došlo, napadi panike se retko dešavaju sasvim iz čista mira. Detaljna analiza gotovo uvek pokaže da se prvi napad panike dogodio u vreme nekog povećanog stresa, kada smo bili fizički iscrpljeni, bolesni, u stalnim svađama na poslu ili kod kuće, kada smo osetili da više ne možemo da podnesemo pritiske i napore. Neretko se prvi napad dešava nekoliko dana ili nedelja posle porođaja, u periodu tugovanja nakon gubitka voljene osobe, posle razvoda, u stanju mamurluka, u periodu odvikavanja od alkohola ili droge i sl. Kada se osećamo zadovoljno, sigurno, opušteno i kada nismo izloženi velikom stresu, panični napadi su retka pojava. Geštaltističkim jezikom rečeno, panični napadi nastaju onda kada za neki novi pokret koji je pred nama nemamo dovoljno podrške u aktuelnim mehanizmima, a još uvek nismo izgradili nov mehanizam. Kao da se nalazimo pred provalijom koju treba preskočiti gde samo pogled na provaliju provocira strah. Nemamo snage da preskočimo na nov nivo nit imamo ideju kako da premostimo jaz. Tokom psihoterapije osoba jača svoj Ego i svoje sisteme podrške za taj „preskok”.

Da bi došlo do paničnog napada potrebno je da se poklope naša sklonost ka paničnom reagovanju i splet okolnosti. To znači, bez odgovarajuće sklonosti (koje mogu biti i nasleđene i naučene), određene okolnosti neće imati snagu da izazovu panični napad.

Posle prvog napada panike većina ljudi ode kod lekara na pregled. Taj pregled obično podrazumeva EKG, posle kog lekar zaključuje da nam je srce zdravo, ponekad doda „to vam je na nervnoj bazi” (šta god to značilo). Lekari obično ne daju objašnjenje šta to znači, možda ni sami ne znaju ili ne znaju kako da objasne, a poneki nas sramežljivo upute psihologu. Kada prihvatimo psihološko objašnjenje odnosno ideju da nije u pitanju bolesno srce već strah to jest napad panike, tada obično nastupi strah od budućeg napada ili „strah od straha”, uz redovnu zaokupljensot idejom da se napad ponovo dogodi.

Da bi se postavila dijagnoza paničnog poremećaja mora se isključiti postojanje nekog telesnog oboljenja. Naravno, ako takvo oboljenje postoji, prednost se daje njegovom lečenju. Najčešća telesna oboljenja koja mogu dovesti do simptoma straha i napada panike su: bolesti štitne žlezde, aritmije srca, neki oblici epilepsije, bolesti pluća i disajnih puteva, oboljenje centra za ravnotežu, hipoglikemija…

Panični napadi počinju obično u trećoj deceniji života (mada to nije obavezno tako), što je i razumljivo jer je to period života kada se od osobe očekuje mnogo, kada ona od same sebe očekuje mnogo, u smislu profesionalne i porodične afirmacije, a nekada joj nedostaje kapaciteta ili podrške da sva ta očekivanja zadovolji. Napadi su češći kod žena, što takođe može biti uzrokovano zahtevima koji stoje pred ženom u savremenom društvu (obaveze prema porodici, potreba za profesionalnom afirmacijom, kao i povremeni poremećaji ravnoteže između određenih hormona).

Zašto je važno panične napade shvatiti ozbiljno?

Zato što kad panični napadi postanu panični poremećaj onda nema sfere života na koju ne deluju negativno, naročito ako se udruže s još nekim psihičkim tegobama.

Osobe koje doživljavaju učestale napade panike sebe vide kao slabe ili nesposobne, podriva im se samopouzdanje, sklonije su da sve više budu zavisne od svoje okoline, naročito od partnera. Od njih se očekuje da problem „reše” kao i svaki drugi, često se misli kako preteruju, preuveličavaju problem i sl. Preokupiranost problemom dovodi do toga da komunikacija sa prijateljima postaje jednosmerna, osoba kao da nema više drugih tema za razgovor i stalno traži podršku i razumevanje. Nekada zbog stida, straha i nesigurnosti dolazi do povlačenja iz socijanih kontakata koji su do tad postojali. Radna sposobnost je takođe umanjena (naročito kada postoji i agorafobija), jer osoba ima teškoće da sama odlazi na posao, na poslu može doživljavati napade ili strepeti od njih. U strahiu je da neće moći da održi koncentraciju, da će izgubiti posao a da drugi neće moći da pronađe.

Najzad, osoba koja pati od napada panike oseća se izolovano i usamljeno i nema s kim da podeli svoju brigu i problem. Ta izolacija ima za posledicu verovanje da samo oni pate od ovog problema, pa im po pravilu bude lakše ako čuju da nisu „jedini na svetu”. U tim situacijama od velike pomoći može biti priključivanje psihoterapijskoj grupi.

Neki podaci ukazuju na to da je skoro svaka četvrta osoba tokom života imala napad panike a da to nije ni znala. Ako je to bio jedan izolovan napad, to se zaboravi. Pa i nekoliko izolovanih napada. Međutim, postoje ljudi koji ćute i trpe uprkos čestim napadima i intenzivnom „strahu od straha” koji im remeti život. Njihov život je izmenjen toliko da ne mogu više da obavljaju svakodnevne aktivnosti i obaveze. Tada se već može govoriti o paničnom poremećaju.

Panični napadi imaju ono što se medicinskim jezikom zove „pozitivna prognoza”. To znači da se kod velike većine ljudi može postići stanje u kojem su simptomi iščezli ili su izraženi u minimalnoj meri, tako da osobi ne ometaju normalno funkcionisanje u svakodnevnom životu. Naravno, važno je naglasiti da “instant” lečenje psiholoških tegoba, pa i paničnih napada, postoji samo u lošim filmovima i u pričama hvalisavih terapeuta. Strpljenje, upotnost i spremnost osobe da se menja su ključni činioci uspešnog izlečenja. Svaki simptom ima svoju funkciju u odbrani našeg bića. Dok ne izgradimo neki novi, bolji i efikasniji način da premostimo prazninu sa početka priče, oni su tu da nas čuvaju od leta u provaliju. A za to izgrađvanje svakako je potrebno vreme. Ono što dodatno usporava lečenje je i otpor prema lečenju koji se ispoljava na razna načine.

Bez obzira koliko je loše doživljavati napade panike to stanje je poznato i može, paradoksalno, pružati osećaj sigurnoti jer je to stanje na koje je osoba navikla. Može postojati strah od slobode koja bi nastupila kada osoba ne bi imala napade. Takođe, klijenti često imaju nerealna očekivanja od lečenja kojima zamah daju mediji promovisanjem ideje jednostavnih i brzih rešenja.

Lečenje ima bolju prognozu ukoliko klijent prihvati aktivnu ulogu u lečenju što znači – da izdvoji vreme, da bude strpljiv, da shvati terapiju ozbiljno, da uloži trud, da neguje motivaciju da će uspeti, da ne podlegne iskušenju da „digne ruke” od svega, da bude spreman da preispita svoje dotadašnje načine razmišljanja, ponašanja i reagovanja (što često uopše nije prijatno).

Psihoanaliza

Po definiciji psihoanaliza ima dvojako značenje. Ona je specifičan istraživački pristup koji se bavi psihičkim procesima i ujedno i poseban metod lečenja pre svega neurotičnih poremećaja.

Tvorac psihoanalize je  S.Frojd se sa primenom hipnoze u lečenju neuroza upoznao u Francuskoj, da bi je u svom daljem radu napustio, jer je utvrdio da se metodom slobodnih asocijacija lakše i “kvalitetnije” postiže ponovno osvešćivanje zaboravljenih traumatskih dogadjaja (koji su obično seksualne prirode). Na osnovu ovih zapažanja, Frojd je zaključio da su nesvesni procesi od bitnog značaja za psihički život čoveka.

Svesna, nesvesna i predsvesna psiha

Po Frojdovom konceptu, psiha je složen sistem koji se sastoji iz svesnog, predsvesnog i nesvesnog dela. Svesni deo psihe podrazumeva sadržaje koji su u aktuelnom trenutku prisutni u svesti , u predsvesnom delu se nalaze sadržaji koji se mogu privesti u svest, dok su u nesvesnom delu sadržaji koji su ranije potisnuti iz svesnog u nesvesni deo i tako “zaboravljeni” ili sadržaji koji nikada nisu bili prisutni u svesti (i oni se samo delimično mogu privesti u svesni deo hipnozom ili metodom slobodnih asocijacija). Treba imati na umu da nesvesna psiha značajno utiče na celokupnu aktivnost čoveka.

Psihoterapija

Psihoterapija je opšti pojam za proces promene koji se odvija kroz dijalog edukovanog terapeuta i klijenta. To je način da saznate više o vašim mislima i osećanjima, kao i da razumete uzroke i sačinite strategije prevazilaženja aktuelnih problema.

Da li je psihoterapija za mene?

Pokazano je da psihoterapija može biti koristan metod u lečenju većine problema mentalnog zdravlja, uključujući:

Različite anksiozne poremećaje, poput fobija, generalizovanog anksioznog poremećaja, paničnih napada ili opsesivno – kompulzivnog poremećaja.
Poremećaje raspoloženja poput depresije ili bipolarnog poremećaja.
Bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija, itd.)
Poremećaje ishrane
Poremećaje ličnosti, poput graničnog poremećaja ličnosti
Shizofrenije i drugih psihotičnih poremećaja
Psihoterapiju mogu da odaberu i osobe kojima nije dijagnostikovan psihijatrijski poremećaj. Psihoterapija je način ličnog rasta i koristi od psihoterapije može imati svako. Ona ima svoje mesto i u rešavanju partnerskih ili porodičnih problema, može biti odličan način prevladavanja stresova kojima smo svakodnevno izloženi, pomoću psihoterapije možemo lakše prihvatiti i izaći na kraj sa velikim gubicima, ali i hroničnim, fizičkim zdravstvenim problemima poput dijabetesa.

Da li je psihoterapija dovoljna za prevazilaženje mojih problema?

U nekim slučajevima, psihoterapije je sasvim dovoljna za prevazilaženje psihičkih tegoba i može biti jednako efikasna kao i medikamentna terapija. U zavisnosti od vaše konkretne situacije, psihoterapija može biti korišćena i u sadejstvu sa psihofarmacima.

Za razliku od lekova čije uzimanje podrazumeva i neke neželjene efekte, psihoterapija je način lečenja koji sa sobom nosi veoma malo rizika. To ne znači, međutim, da je psihoterapija lagan i bezbolan proces. Naprotiv, to je način da se istraže i razumeju veoma bolna i teška iskustva. Od vas se u psihoterapiji može očekivati da se suočite sa teških osećanjima, sa pretnjom, krivicom i sl.

Koje vrste psihoterapije postoje?

Postoji više delotvornih vrsta psihoterapije. Odabir određene vrste psihoterapije zavisi od vaših ličnih afiniteta, ali i od dostupnosti različitih psihoterapijskih škola u vašoj okolini. Takođe, statistike pokazuju da su neke psihoterapijske škole prikladnije za određene probleme mentalnog zdravlja.

Neke od zastupljenijih terapijskih škola su:

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je vrsta psihoterapije koja vam pomaže da prepoznate negativna, iracionalna uverenja i zamenite ih pozitivnim, što najčešće dovodi do redukcije simptoma. KBT je danas najzastupljenija vrsta psihoterapije. Najščešće se radi o strukturisanoj vrsti terapije usmerenoj ka specifičnom cilju i sa unapred definisanim brojem terapijskih seansi.
Interpersonalna terapija se fokusira na trenutne odnose s drugim ljudima sa ciljem da se poboljšaju interpersonalne veštine.
Dijalektički – bihejvioralna terapija je specifičan tip kognitivne bihejvioralne terapije koja obuhvata edukativne module o prepoznavanju i upravljanju emocijama, kao i učenje metoda relaksacije; ova vrsta terapije razvijena je posebno za terapiju graničnog poremećaja ličnosti.
Konstruktivistička terapija nastoji da probleme sagledava kroz tačku gledišta klijentovog sistema značenja i da kroz terapijski odnos stvori nove načine sagledavanja sveta.
Narativna terapija je vid psihoterapije utemeljen na principima socijalnog konstrukcionizma i fokusira se na lične narative, „priče“ o sebi i drugima koje oblikuju klijentov pogled na svet; narativna terapija pripada porodici konstruktivističkih psihoterapija.
Porodična terapija pomaže pojedincu da razume porodične odnose i nudi tehnike pomoću kojih se oni mogu unaprediti.
Psihoanaliza predstavlja najstariji i najpoznatiji psihoterapijski modalitet u kom terapeut nastoji da pomogne klijentu da stekne uvid u kompleksne, nesvesne psihičke mehanizme koji su odgovorni za klijentove simptome.
Art terapija je način da se problemi izraze na kreativan način, kroz crtanje, slikanje, vajanje, poeziju, prozu ili neki drugi način umetničkog izraza.
Plej terapija koristi različite tehnike da kroz igru podstakne decu da izraze svoje emocije i osećanja, onda kada to nisu u mogućnosti da urade rečima.
Kako izgleda psihoterapija?

U većini psihoterapijskih škola, terapeut i klijent sede okrenuti jedan prema drugom, iako će neki terapeuti omogućiti klijentu i da legne, ukoliko je to za klijenta udobnije i prijatnije. Premda je nekim ljudima teško da govore o svojim osećanjima, jedan od zadataka terapeuta jeste da to podstakne stvarajući za to bezbedno okruženje.

Poverljivost podataka u psihoterapiji
Razgovori sa psihoterapeutom su poverljivi budući da poverljivost predstavlja osnovu za građenje kvalitetnog terapijskog odnosa. Međutim, u izuzetnim okolnostima, terapeut je u obavezi da prekrši odnos poverljivosti. Recimo,

Ukoliko klijent zapreti da će se povrediti ili da će počiniti samoubistvo
Ukoliko klijent preti da će oštetiti ili oduzeti život nekoj drugoj osobi
U slučaju zlostavljanja dece
Koliko dugo traje psihoterapija?

Trajanje psihoterapije zavisi od više faktora. Neke terapijske škole, poput kognitivno – bihejvioralne, imaju unapred predviđen broj terapijskih seansi. Druge vrste psihoterapije to ne predviđaju. Takođe, svaka osoba je jedinstvena – neko će brže, a neko sporije da reši probleme zbog kojih je došao na terapiju, a neko će odlučiti da na terapiji ostane i nakon što probleme prevaziđe. Neki od faktora koji igraju ulogu u trajanju terapije su:

Vrsta problema zbog koje osoba dolazi na terapiju
Trajanje simptoma ili njihov intenzitet
Stres sa kojim se osoba suočava
Podrška od prijatelja i porodice
Brzina napredovanja u terapiji
Problemi u svakodnevnom funkcionisanju zbog tegoba koje su osobu dovele na terapiju
Da li je psihoterapija uvek efikasna?

Psihoterapija nije delotvorna za svakoga. Međutim, kako biste se pobrinuli da dobijete najviše iz vaše terapije, možete preduzeti neke korake:

Pobrinite se da se osećate prijatno sa svojim terapeutom. Ukoliko niste u mogućnosti da izgradite odnos poverenja, možete razmotriti i mogućnost da pronađete drugog.
Terapiji pristupite kao partnerstvu. Terapeut ima alate, ali vi imate znanje.
Budite otvoreni i iskreni. Čitav ishod psihoterapije zavisi od vaše spremnosti da delite svoja osećanja, misli i iskustvo, iako to ponekad može biti teško.
Ukoliko osećate da vam ponestaje motivacije, možete tražiti češće seanse ili pak dogovoriti sa terapeutom pauzu u tretmanu.
Nemojte očekivati instant rezultate. Rad na ovoj vrsti problema zahteva posvećenost.
Ukoliko niste zadovoljni sa tokom terapije, pričajte otvoreno o tome sa vašim terapeutom i razmotrite da unesete nekakve novine i promenite pristup kako biste pronašli efikasniji način rada.

Niska tolerancija na frustraciju

Fustracija je duboki hronični osećaj ili stanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje narasta iz nerešenih problema. Frustracija …

Apsolutistički zahtevi (moram, moraš, mora) kao glavni uzrok emocionalnih problema

U svakodnevnom govoru ljudi ne ulaze dublje u analizu značenja pojedinih reči i pojmova, što može stvarati zabune u komunikaciji …

Šta je globalno vrednovanje sebe i drugih i koliko je to pogrešno?

Globalno vrednovanje predstavlja sklonost da vrednujemo sebe ili druge osobe kao celinu, samo na osnovu jedne (ili nekoliko) …