Категорија: Psihoterapija

Kako da savladate strah od javnog nastupa

Strah od javnog nastupa nije rezervisan samo za ljude kojima je javni nastup sastavni deo posla (kao što je slučaj kod glumaca, voditelja, sportista, nastavnika, političara itd.). I ljudi koji nisu javne ličnosti mogu imati strah od javnog nastupa u situacijama kada treba da nešto prezentuju, izvedu neku veštinu pred publikom, izraze svoje stavove ili osećanja pred osobom/ma koju/e doživaljaju kao autoritet i sl.

Osoba koja se plaši javnog nastupa suočava se sa preteranom tremom. Za razliku od normalne, umerene treme koja je motivišuća i pomaže pojedincu da bude pribran, obazriv i usmerene pažnje, u osnovi straha od javnog nastupa je parališuća trema. Reč je o preteranoj tremi koja remeti koncentraciju i preusmerava pažnju sa zadatka (onoga što treba da se izvede, kaže ili uradi pred publikom) na unutrašnje stanje pojedinca koji ima tremu. Znači umesto da se fokusira na izvođenje zadatka osoba je preokupirana negativnim mislima, intenzivnim negativnim osećanjima (straha i/ili stida), neprijatnim telesnim senzacijama (drhtanjem, crvenilom itd.) i maštanjem o mogućem nepovoljnom ishodu. Ljudi koji imaju izražen strah od javnog nastupa još pre nego što izađu pred publiku, počinju da maštaju i vizualizuju neuspeh, kako prave greške, kako su rekli nešto što nisu hteli ili nisu rekli ono što su hteli, zamišljaju kako gube dah, drhte, kako publika negativno reaguje na njihovo izlaganje itd. Kod nekih ljudi ova samozastrašujuća maštanja mogu ići tako daleko da zamišljaju kako će ih publika (ili neka njima važna osoba) prezreti, kritikovati i ismevati, što osoba smatra užasnim i nepodnošljivim iskustvom.

Strah od javnog nastupa može početi neposredno pred sam nastup ali i znatno pre toga (danima pre) kada osoba počne da zamišljanje šta bi mu/joj se sve negativno moglo dogoditi tokom nastupa. Ova vrsta straha kulminira (dostiže vrhunac) na samom početku nastupa i kod nekih ljudi ubrzo prestaje (jer se fokusiraju na ono što rade ili govore umesto na strah) dok kod nekih traje svo vreme nastupa. Ova vrsta problema se može javiti kod svih ljudi ali se ipak češće i intenzivnije javlja kod ljudi koji inače pate od socijalne anksioznosti i preterane stidljivosti (detaljnije o tome možete pročitati u tekstovima: Socijalna anksioznostStidStrategije koje koriste ljudi u prevladavanju stidaKako nastaje stid).

Sada ću navesti nekoliko praktičnih saveta kako da prevaziđete preterani strah od javnog nastupa. Svaki od ovih saveta podjednako je važan i koristan.

Odustanite od zahteva da uvek i po svaku cenu morate ostaviti dobar utisak i fascinirati publiku – Da li vam je zaista neophodno da fascinirate publiku iako to stvarno i istinski želite? Da li je to samo poželjno ili nužno? Dok god ste ubeđeni da morate da ostavite dobar utisak, privučete nečiju pažnju, nekog fascinirate ili pridobijete nečije divljenje, bićete preplašeni. Zašto? Pa zato što vi sasvim realistično procenjujete da se može desiti da u tome neuspete iz nekog razloga. Ili ne uspevate u tome baš uvek. Znači, ako s jedne strane mislite da morateostaviti dobar utisak i biti sjajni u izvedbi a s druge strane procenjujete da je moguće da u tome ne uspete iz nekog razloga, bićete anksiozni, preplašeni i imaćete preteranu tremu. Razlog za vaš stah leži u vašem apsolutističkom zahtevu da morate uspeti. Ako ne dobijete aplauz i divljenje za koje mislite da zaslužujete da li morate očajavati i sebe kinjiti? Naravno da ne. S toga, pretvorite vaš zahtev u želju, preferenciju: Želim da ostavim dobar utisak (želim da im se svidim, da budem dobar i sl.) ali to nije nužno (nije katastrofa, nije lični poraz). Pronađite bar pet argumenata koji govore u prilog tome da nije nužno (iako je poželjno) da ostavite dobar utisak i da se dopadnete auditorijumu. Razmislite o tome i stavite te argumente na papir.

Odustanite od prefekcionizma – prestanite da sebe terorišete zahtevima za savršenstvom. Niko nije savršen, pa ni Vi, a pogotovo ne uvek. Zato olabavite vaše kriterijume. Zašto baš vi morate biti savršeni a ne samo ljudsko biće kao i svi ostali smrtnici? Razmislite o tome? Ako ne znate odgovor na ovo pitanje pročitajte na ovom sajtu sledeće tekstove: Strategije koje ljudi koriste za prevladavanje stidaPerfekcionizamBezuslovno samoprihvatanje. Odreknite se perfekcionizma i ubedite sebe da je sasvim dovoljno da budete dovoljno dobri umesto savršeni. Svaka izvedba se vežba i zahteva puno ponavljanja pri čemu su greške i privremeni neuspesi neminovni. Ako nemate dovoljno iskustva u javnim izvođenjima, naučićete. Vežbajte i učite na svojim greškama, umesto da sebe omalovažavate i odustajte.

Procenite šta je najgore što može da vam se desi u toj situaciji – stvarno, zapitajte sebe šta je najgore što može da vam se desi? Da li će vam pasti luster na glavu ako niste dovoljno dobri? Da li ćete propasti u zemlju? Da li će vas publika gađati jajima? Da li će vas vređati i ismevati? Verovatno ne. Ali šta ako vas zaista ismevaju ili gađaju jajima? Šta će te onda? Ništa, podnećete to. Mada je šansa da vam se nešto tako desi zaista mala. Publika obično nije tako agresivna sem ako niste učinili nešto zaista provokativno ili arogantno ili ste vređali publiku. Ono što se obično desi u najgorem slučaju jeste da počnete da zamuckujete, da vam izlaganje nije interesantno ili nije onako prezentovano kako ste vi to mogli itd. Ali da li je to katastrofa? Da li se sa jednim ili nekoliko neuspeha završava vaša karijera? Da li će te ostati na ulici zbog toga? Da li će vaša porodica patiti zbog toga? Neće. Ako niste uspeli danas uspećete neki sledeći put, možda ne pred istom ali pred nekom drugom publikom ili osobom. Važno je da vežbate, učite na sopstvenim greškama, jednostavno učite na vašem iskustvu. Ali da bi ste u tome uspeli potrebno je da prestanete da se užasavate nad neuspesima, da ne budete previše samokritični, već da budete istrajni, učite i uvežbavate vaše komunikacione i govorničke veštine.

Nema razloga da sumnjate u svoju kometentnost samo na osnovu jednog ili nekoliko neuspeha – ako imate preteranu tremu tokom nastupa to ne znači da ste nekompetentni u oblasti kojom se bavite i koju prezentujete. Ali bez obzira koliko ste plašite, svako je dobro da prvo provežbate dobro ono što ćete prezentovati. Možete to raditi kući pred ogledalom, čitati, govoriti naglas ili izvoditi nešto. Možete napraviti kod kuće malu generalnu probu vašeg izlaganja. Dovedite nekoliko vaših prijatelja ili ukućana. Objasnite im da vežbate za javni nastup i da vam je potrebna publika.

Nemojte obezvređivati sebe ako doživite neuspeh – ako vam se desi da pogrešite ili vaša izvedba ne dostigne onaj kvalitet koji vi želite nemojte odmah pogrešno zaključivati da sa vama nešto nije uredu. To je pre svega preterana, nerealistična, nelogična i veoma štetna konstatacija. Ako ste nešto loše uradili ne znači da ste Vi loši kao osoba i ne znači da će se to tako dešavati uvek u budućnosti. Ako ste skloni da se samoobezvređujete upašćete u opasnu zamku koju ste sami kreirali. Možete postati depresivni i možete početi izbegavati svaki vrstu ličnog prezentovanja što može značajno osiromašiti vaš život. Nema razloga za to. Ako niste uspeli, ako ste se obrukali, to je svakako neprijatno iskustvo ali to ništa ne govori o vama kao osobi.

Fokusirajte se na ono što govorite ili radite a ne na to kako se osećate – ako se fokusirate tokom nastupa na ono što prezentujete vaša će pažnja biti usmerena na aktivnost što će vam doneti dvostruku dobit. Prvo, vaše izvođenje će biti uspešno i drugo nećete imati dovoljno kapaciteta da se bavite strahovima, telesnim senzacijama i negativnim predikcijama. Radna memorija kojom raspolažemo je ograničenog kapaciteta, i zbog toga ne možemo istovremno misliti o strahovima, o tome kako možemo napraviti greške i misliti o zadatku. Zato izaberite da mislite o zadatku.

Tokom izlaganja ili izvođenja razmišljate samo o sledećem najbližem koraku koji treba da izvedete – svaki sledećei korak, svaka sledeća karika u lancu operacija koje izvodite je ono na šta treba da se fokusirate da bi ste imali kontrolu nad sobom i onim što radite. Nema potrebe da previše razmišljate unapred. Budite samo jedan korak ispred, umesto da idete daleko u budućnost u vašim mislima.

U savetovalištu Epsihijatar uspešno obučavamo ljude kako da prevaziđu strah od javnog nastupa. Ova vrsta tretmana uključuje klasične REBT tehnike otkrivanja i osporavanja iracionalnih uverenja kojima ljudi stvarju ovu vrstu straha, zamenu iracionalnih, racionalnim, samopomažućim uverenjima, učenje veština asertivne komunukacije, vežbanje vežbi protiv stida i primenu metoda vizualizacije.

GREŠKE U MIŠLJENJU

Odnose se na formulacije kojima ljudi opisuju sopstvenu stvarnost i smatraju se direktnim uzrokom emocionalnih poremećaja. Onemogućavaju adaptivno procesovanje informacija (ne podrazumevaju „pogrešnost“ u apsolutnom smislu) i obuhvataju anksiozne i depresivne misli. Razlika između izvornih iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju je ta što su iracionalna uverenja obrasci mišljenja, a greške u mišljenju su samo pojavni oblici tih uverenja, derivati. Npr. „Strašno je što me nisu uključili u ekipu – nikada to više neće učiniti“.
Milenko Vlajkov smatra da je vrlo značajno napraviti razliku između iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju. To predstvlja metaforom, odnosno medicinskim modelom, pa navodi da možemo zamisliti da je greška u mišljenju ekvivalentna telesnim simptomima jedne bolesti, a iracionalno uverenje odgovara žarištu te bolesti u organizmu.
Greške u mišljenju su sastavni deo života i često se koriste da bi se neka pojava istakla ili bolje opisala. Problemi nastaju kada iz greške u mišljenju proistekne emocionalna reakcija u odnosu na sadržaj na koji se greška u mišljenju odnosi.
Uobičajene kognitivne greške:
Skok na zaključak – ova greška se sastoji iz dva dela – prvi je opis uslova u kojima se o nečemu zaključuje, a drugi je pravljenje kognitivnih izraza, koji naizgled počivaju na tim uslovima. Fokusiranje je na jedan aspekt situacije u donošenju zaključka „čim me ujutro glava ovako boli, kakav li će mi tek biti dan“.
Proricanje sudbine (uverenje da tačno zna šta će se desiti, ignorišući ostale mogućnosti) „Pošto me preziru zbog ovog mog neuspeha neće mi dati bolje mesto do kraja života.“
Fokusiranje na negativno (preterano razmišljanje o negativnim dogadjajima) “Ne mogu da podnesem kada mi u životu podje naopako i ne vidim da mi se išta dobro dešava u životu“.
Diskvalifikovanje pozitivnog – kada nam neko kaže „To si odlično uradio“ a mi odgovorimo da nije baš savršeno i da ima lošeg , umesto da se zahvalimo. “Taj uspeh ne znači ništa drugo do trenutnu sreću“.
Minimalizacija/ preuveličavanje (preuveličavanje negativnih aspekata situacije ili smanjivanje pozitivnih): „To što sam u ovoj igri imao dobre pogodke je samo stvar sreće i uopšte nije bitno, a promašaji su najgora moguća i neoprostiva greška“.
Emocionalno rezonovanje se ispoljava kroz uverenje da je nešto istina, zato što osećaj govori da je to istina, osoba tvrdi da zna da je tako kako pretpostavlja. Ova greška u
12
mišljenju ispoljava se i kroz uverenje da su drugi ljudi odgovorni za našu patnju, kao i da smo mi odgovorni za patnju drugih. “Pošto sam to tako loše uradio, osećam se totalno promašeno: što dokazuje da ja jesam promašen čovek“.
Etiketiranje: “Pošto to nisam dobro uradio ja sam totalni gubitnik“.
Personalizovanje: “Pošto se ne ponašam kompetentno, a ovi ljudi se smeju, siguran sam da ismevaju mene“.
Fonizam: “ Kada nešto uradim dobro, a ljudi me ipak prihvataju i cene, ja sam pravi lažnjak i ubrzo će se otkriti koliko sam u stvari bedan“.
Perfekcionizam: “Uvidjam da sam to uradio samo prilično dobro ali sam ipak nekompetentna osoba“.
Personificiranje se sastoji u pripisivanju namere drugoj osobi za nešto što je učinila, kao da je to učinila samo zbog nas (ako nam neko kaže da nešto uradimo bolje sledeći put ili nešto još doradimo, a mi pomislimo da ta osoba želi da pokaže svoju moć ili želi da nas ponizi). U osnovi ove greške u mišljenju se nalazi iracionalno uverenje da drugi u odnosu prema nama moraju da budu perfektni.
Čitanje misli – uverenje da zna šta druga osoba misli, bez provere. “To je uradila samo da bi mi napakostila i da bi me uvredila“; “Znam da misli da sam nesposoban za posao“. Svim iskazima je zajedničko to da se drugoj osobi pripisuje razlog izvesnog ponašanja i iz toga proizilazi odgovarajuća emotivna reakcija prema toj osobi.
Vremenska generalizacija se odnosi na korišćenje izraza „uvek“ i „nikad“. “Uvek me prati maler“, „Nikad neću imati sreće“. U osnovi vremenskog uopštavanja je iracionalni obrazac mišljenja „Ne sme me pratiti maler“ i „Morao bih da imam više sreće“.
Prostorno generalizovanje – greška se iskazuje korišćenjem izraza „svi“, „sve“,“niko“,“ništa“

Teorijska osnova REBT-a

Teorijska osnova je zasnovana na pretpostavci da ljudska misao i emocija nisu dva odvojena ili različita procesa, već da se značajno preklapaju i da su, u izvesnom smislu, suštinski ista stvar – integralno su medjupovezane i nikada ne treba da budu posmatrane odvojeno jedna od druge.
Ukoliko jedna osoba doživi neki oset (npr. vidi loptu) ona ima takodje sklonost da uradi nešto u vezi sa tim, da ima neko osećanje u vezi sa tim (svidja joj se ili ne) i misli o tome (zna šta sve može da uradi sa tim).
Emocije ne postoje same po sebi, one su suštinski deo celovitog osetilno-pokretnog kompleksa. Ljudi ne samo da opažaju i misle, već osećaju i ponašaju se u skladu sa tim. Imaju urodjenu sposobnost da misle, da misle o svom mišljenju, o svojim osećanjima i svojim ponašanjima, i da misle o mišljenju povodom svog mišljenja o svojim osećanjima i svojim ponašanjima. Ljudska bića su samo-svesna, samo-menjajuća i samo-aktualizujuća. Npr. Možete misliti samo-poražavajuće: „Liftovi su veoma opasni i nikad ne smem da udjem ni u jedan lift!“ Zatim možete misliti:“Kako sam glup što mislim da su liftovi opasni.“ Možete misliti:“ Kako je dobro što razmišljam o svom mišljenju povodom svog mišljenja da su liftovi opasni i što razmatram promenu svog iracionalnog uverenja da su oni stvarno opasni.“ Mišljenje o mišljenju, baš kao i mišljenje povodom mišljenja o mišljenju, jedinstvene su ljudske sposobnosti, i obe se mogu upotrebiti neurotično i antineurotično. Ljudi imaju izbor.
REBT definiše emocije kao složeno ponašanje koje u sebe uključuje:
a) odredjeno introspektivno dato afektivno stanje, do kojeg se obično dolazi posredstvom interpretacije
b) ceo niz unutrašnjih fizioloških promena
c) različite oblike ponašanja
Ellisovo gledište o neodvojivosti emocije i kognicije polazi od pretpostavke da je emocionalizovanje, kao složeno ljudsko ponašanje, posledica procesa ocenjivanja vrednosti stimulusa (evaluiranja). Ocenjivanje se sastoji od komponente primećivanja vrednosti stimulusa i odgovaranja na opaženu vrednost, a ne samo od jednog ili drugog. Kada ocenjuju vrednost stimulusa ljudi ga istovremeno primećuju i reaguju na njega. “Evaluirati“ znači isto što i stvarati stav ili postajati pristrasan u odnosu na stimulus.
Emocija se stvara onda kada se nešto snažno vrednuje. Osoba emocionalizuje kada proceni, vrednuje da se nešto dešava što je za nju važno, značajno „dobro“ ili „loše“ i kada odgovara na neki, samo za nju, odbojan ili privlačan način. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, kriterijume, na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Emocija može na kratko da egzistira i bez misli (čujete lošu vest i osetite tugu, neko vas gurne i osetite ljutnju…) Ipak, iako na početku nemate nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za emociju ona nikada ne opstaje bez misaonog potkrepljenja. Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati, za zadržavanje emocije obično je neophodno obnavljanje evaluativnog mišljenja.
Evaluiranje, kao primećivanje stimulusa i reagovanje na značenje stimulusa koje nije zasnovano samo na trenutnom senzornom iskustvu već i na odrazima prethodnih iskustava, gotovo uvek sadrži filozofsku komponentu „Šta taj stimulus znači za mene?“ Odgovor više proističe iz refleksije i filozofije osobe nego iz samog senzornog iskustva. Jer ljudi nas mogu vredjati rečima, ogovarati, prekorevati, pokazivati da nas ne vole ali ni jedna reč, gest sam po sebi ne povredjuje sem ako mi sami ne smatramo da to čine, ako pustimo da boli. Jer, ukoliko nas ljudi fizički ne povrede, osujete u našoj nameri, uskrate hranu, krov nad glavom – čime mogu da nas povrede? Neka osoba i odnos sa njom nisu uzroci problema nego naša psihološka reakcija na njih. Iz svakog odnosa nešto naučimo o sebi jer, priznali to ili ne, upravo nas kod drugih iritiraju i plaše one osobine i oblici ponašanja koje i sami posedujemo. Trajanje nekog dogadjaja uslovljeno je trajanjem naših misli i emocija (biti to što jeste – prepustiti im se i propustiti). Priznati im se postojanje i prihvatiti. Kao u molitvi: „Neka imam odlučnosti da promenim ono što mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu da promenim i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“ Jer, ponekad, spolja izazvani dogadjaji neizbežno izazivaju odredjene smetnje i neprijatnosti, bez obzira koliko ih filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je primetio: “Svakog ko tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da 36 sati provede na snežnoj mećavi, bez odeće i hrane.“

RACIONALNO EMOCIONALNA BIHEJVIORALNA TERAPIJA ( REBT)

Tvorac racionalno emotivno bihejvioralne terapije je Albert Ellis Njujorški klinički psiholog. Ellis ističe uticaje koje su na njega imali slični pogledi u hrišćanskoj, budističkoj i taoističkoj filozofiji. Radovi Kanta, Spinoze i Šopenhauera inspirisali su ga da u psihoterapiji obrati pažnju na moći i ograničenja koja misao ima u ljudskom funkcionisanju. Rad Karen Hornaj, posebno koncept „tiranije TREBA“ doprineo je sagledavanju uloge apsolutnih evaluativnih misli u razvoju i održavanju psiholoških poremećaja. Adlerov koncept osećanja inferiornosti, uticao je da definiše anksioznost oko sopstvene vrednosti kao posledicu niske procene sebe u odnosu na druge ljude.
Neki od osnovnih principa REBT-a nisu novi. Albert Ellis ih je usvojio i adaptirao od mnogih mislilaca, posebno od grčkih i rimskih filosofa kao što su Marko Aurelije, Zenon, Epikur, Epiktet kao i od nekoliko antičkih azijskih filozofa – Konfučija, Guatam Bude i Lao Cea. Takodje je uneo i učenja modernih filozofa Imanuela Kanta, Džona Djuija i Bertranda Rasela.
REBT se može svrstati u pravac multi modalnih i integrativnih terapija. Prema Ellisu od samog početka je bila usmerena ka kognitivnoj, emotivnoj i bihejvioralnoj promeni emocionalnog poremećaja i prema tome je bila oduvek multi modalna terapija. Ellis ističe da principi koji su ugradjeni u REBT nisu novi i jedinstveni.
REBT takodje ne počiva na sveobuhvatnoj teoriji ličnosti, već na teoriji emocionalnog ponašanja i promena ponašanja. Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT-a najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja kao osnovnih oblika ljudskog izražavanja i funkcionisanja.
REBT je strukturisan terapijski postupak i jedno od osnovnih obeležja REBT-a je osposobljavanje klijenta za samostalno prevazilaženje sopstvenih blokada.
Najveći deo terapijske promene se dešava u svakodnevnom životu, a ne tokom terapijskih seansi. Klijenti tokom terapije uče kako da reše emocionalne i praktične probleme i snabdevaju se tehnikama i sredstvima za rešavanje sopstvenih problema. Bitno je da naučeno, i znanje i veštine primenjuju u svakodnevnom životu. Seanse služe, pre svega, stvaranju osnove za terapijsku promenu kod klijenta, ali je za samu promenu odgovoran klijent.
REBT oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili medicinski model psihoterapije. Ellis je čak smatrao da termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin psihoterapija.

Razum ili srce?

Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili
nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto?

Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili
osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši
roditelji i roditelji naših roditelja… Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju
vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život
je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje
prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom …).
Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled.

Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da
su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo?
Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas
biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od
toga šta mislimo o njima.

Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za
naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim
promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da
menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva
najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je
intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost
ove tvrdnje.
Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos
prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama… Ako dozvolimo mislima i
emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći
do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih
emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju… o tome je mnogo puta bilo govora i
pretpostavljam da dosta znamo.
Razum ili srce?

Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi
Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu.
Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde,
smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji
razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.

Prednosti online psihoterapije

Opšta naučna, profesionalna i etička pravila i principi koji važe za psihoterapiju u kancelariji, važe i za online psihoterapiju. Ukoliko ste sprečeni da dođete na individualnu seansu to možete online da radite gde god da se nalazite.

Lancet studija je pokazala da online kognitivno bihevioralna terapija (KBT) pruža duplo više šanse za oporavak.

Klijenti mogu dobiti adekvatnu stručnu psihološku pomoć, na veoma jednostavan i lak način, putem online psihoterapije. Prednost ove vrste usluge na prvom mestu je udobnost i privatnost, dostupnost, zatim ušteda vremena i novca. Više nije nepohodno da ljudi kojima je potrebna adekvatna profesionalna psihološka pomoć budu ograničeni mogućnostima koje im se pružaju u regiji u kojoj žive.  Online psihoterapija pruža mogućnost povezivanja klijenata sa kvalifikovanim psihoterapeutima u bilo kojem delu sveta.

Putem psihoterapije online ljudi su otvoreniji da razgovaraju o ličnim problemima o kojima im je inace neprijatno da pričaju sa psihoterapeutom licem u lice. Većina ljudi će osetiti olakšanje što nije u direktnom kontaktu sa psihoterapeutom, dok neki ljudi preferiraju tradicionalni metod psihoterapije, licem u lice.

Online savetovanje je efektnije u lečenju depresije od terapije licem u lice

Efekti online psihoterapije pokazali su se uspešniji od terapije licem u lice

Sprovedena studija Univerziteta u Cirihu podelila je 62 pacijenta u dve grupe i pokazalo se da je u prvoj grupi depresija smanjena kod 53% pacijenata kod kojih je primenjena online terapija u odnosu na 50% onih koji su koristili tretman licem u lice. Posle tri meseca studija je završena. 57% online pacijenata nije pokazalo nikakve znake depresije dok je kod konvencionalne metode efekat bio u iznosu od 42%.

— Journal of Affective Disorders, 2013

Pet stotina pacijenata prijavljenih za uživo – video savetovanje ili za savetovanje licem u lice pokazalo je isti rezultat oporavka

Kanadska studija pokazala je da online psihoterapija daje iste rezultate ali i da manje košta

Pacijenti iz Ontarija koji su bili uključeni u online ili tradicionalno savetovanje pokazali su statistički isti klinički rezultat i nivo zadovoljstva pacijenta. Jedina razlika je bila u iznosu troškova savetovanja gde je online savetovanje koštalo znatno manje.

— American Psychiatric Association, 2007

Kognitivno bihevioralna terapija bazirana na online terapiji pomaže u rešavanju post traumatskog stresnog sindroma i poremećaja sa efektima koji traju dugo posle završetka terapije

Online terapija je efektan našin tretiranja PTSP poremećaja (sindroma) kod velike grupe ljudi

Pilot studija upoređivala je efekte online KBT terapije i KBT terapije licem u lice na ljudima koji su patili od post traumatskog stresnog sindroma posle napada 11. septembra. Posle 8 nedelja oni koji su koristili online metod pokazali su veliki napredak. Šest meseci od prvog susreta nastavili su pokazivati veliki napredak nasuprot onima koji su koristili tradicionalni metod.

— American Journal of Psychiatry, November 2007

Panični napad i simptomi panike

Panični napad je izuzetno neprijatan doživljaj koji se definiše kao: “kraći period intenzivnog straha ili neprijatnosti tokom kojeg se simptomi jako brzo razvijaju, dostižući svoj maksimum za najkasnije 10 minuta”.Napadi panike se razlikuju po vrsti i izraženosti simptoma. Neće svi ljudi doživeti sve simptome i neće ih doživeti u jednakoj jačini. Međutim, koliko god bili izraženi simptomi, napad panike za one koji ga dožive predstavlja vrlo neugodno i zastrašujuće iskustvo.

Telesni simptomi koji obeležavaju stanje panike su znaci uzbuđenosti autonomnog(vegetativnog) nervnog sistema i prema DSM-IV potrebno je da bude najmanje 4 od sledećih 13 znakova više puta u roku od mesec dana:

1. Gubljenje daha ili senzacije gušenja;

2. Vrtoglavica, osećaj nesigurnosti ili nesvestice;

3. Podrhtavanje ili drhtavica;

4. Palpitacije ili ubrzani rad srca (tahikardija), pritisak u predelu srca;

5. Preznojavanje;

6. Gušenje;

7. Mučnina ili abdominalne tegobe;

8. Depersonalizacija ili derealizacija;

9. Utrnuće ili žmarci (parestezije);

10. Talasi (vreli) ili jeza;

11. Bol u grudima ili tegobe;

12. Strah od smrti;

13. Strah da će poludeti ili uraditi nešto izvan kontrole.

Poslednja dva dijagnostička kriterijuma se odnose na ideje vitalne ugroženosti i to je tzv.kognitivni sadržaj panike. Dominira misao da će osoba poludeti (izgubiti kontrolu, uraditi nešto nerazumno) ili da će se onesvestiti, umreti, jer nema nikog bliskog da pritekne u pomoć. Kognitivni sadržaj panike se odnosi i ideje i doživljaj depersonalizacije i derealizacije.

Tok paničnog napada

Tok paničnog napada ide u fazama:kognitivna faza (nešto strašno će se dogoditi, pogrešno i inhibovano zaključivanje)– fiziološka faza (aktivira se autonomni nervni sistem, lupanje srca, vrtoglavica, noge klecaju, tle se talasa, znojenje, abdominalne senzacije) –afektivna faza (strah, psihološki blok, rastrojstvo, konfuzija). Na osnovu svega toga osoba zaključuje da je opet u opasnosti, da će umreti ili poludeti, sve počinje ispočetka i tako nastaje začarani krug. Napade panike prate i specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost (nemogućnost dužeg zadržavanja na jednom mestu, stalno u pokretu), “apel ponašanje” (traženje lekarske i hitne pomoći), ponašanje privlačenja i izolacije (povlači se i izoluje od svakodnevnih zbivanja i privija uz osobe koje pružaju osećaj sigurnosti i zaštite), i ponašanje u kome se ispoljava potreba da se dokaže prisustvo teške bolesti ili potreba za umiranjem.

Vrste paničnih napada

Prema definiciji panika bi bila “paroksizmalna provala vrlo intenzivnog straha ili užasa praćena brojnih telesnim simptomima i idejom vitalne ugroženosti”. Paroksizmalnost podrazumeva da su napadi iznenadni, pri čemu se razlikuju tri podvrste napada koji se medjusobno razlikuju po tome šta je napad izazvalo.

Neočekivani panični napad: kod ove vrste paničnog napada izgleda kao da se panika javlja iznenada, ničim izazvana, bez razloga i bez uzročnosti. Spontani napad nastaje nepredvidljivo, bez povezanosti sa nekim posebnim događajem ili doživljajem.

Situaciono izazvani panični napad: ovu vrstu napada izaziva izloženost ili mogućnost izloženosti nečemu čega se osoba plaši. Zahteva specifičan sklop okolnosti, često identičan i ponavljajući (npr. na javnom mestu, u gužvi, na koncertu, itd.).

Situaciono predisponirani panični napad: ova vrsta napada panike je slična prethodnoj, sem što

neke situacije ne izazivaju uvek paniku.

Panični poremećaj

Panični poremećaj spada u grupu anksioznih poremećaja. Učestali napadi panike dovode do rizika javljanja poremećaja panike, koji predstavlja mnogo ozbiljniji, strukturaniji i dugotrajniji psihički problem, čije lečenje traje duže i koji se tretira teže nego sami panični napadi. Panični poremećaj se karakteriše iznenadnom pojavom spontanih i neočekivanih paničnih napada, intenzivne anksioznosti ili straha koji je praćen somatskim znacima. Napad najčešće traje 20-30 minuta, a vrh se postiže za 10 minuta. Mogući su i noćni napadi. Stanje panike može da se shvati kao treći stepen gradacije – anksioznost, strah, panika. Panični poremećaj je uzrokovan kombinacijom naslednih faktora, biohemijskim disbalansom u mozgu i stresom.

DSM IV kriterijumi za poremećaj panike:

(ili više) od sledećih simptoma:

obnovljeni neočekivani napadi panike,
bar jedan od napada je u trajanju od bar jednog meseca (ili duže) praćen jednim (ili više) od sledećih simptoma:
konstantnom brigom oko javljanja sledećeg napada panike,
brigom oko implikacija ili posledica napada (kao što su gubitak kontrole, srčani napad, strah od ludila itd),
značajna promena u ponašanju koja se dovodi u vezu sa napadima panike,
panični napadi nisu proizvod fizioloških efekata supstanci kao što su lekovi ili droge, niti posledica lošeg fizičkog zdravlja, kao što je uvećanje štitaste žlezde ili neki drugi problem sa telesnim zdravljem,
panični napadi nisu sastavni deo drugih mentalnih poremećaja kao što je socijalna fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, separacione anksioznosti.
Prema ICD-10 za dijagnozu paničnog poremećaja potrebna su najmanje 3 napada u roku od 3 nedelje, a teži oblici treba da imaju 4 napada za 4 nedelje, ili da je to vreme frustriran brigom u vezi sa posledicama napada (ideje da će poludeti ili promeniti ponašanje). Važno je ne poistovećivati panični poremećaj i panični napad. Panični poremećaj karakterišu panični napadi, ali panični napadi mogu da se jave nezavisno od paničnog poremećaja (npr. kod socijalne fobije, agorafobije, posttraumatskog stresnog poremećaja). Panični poremećaj takođe može da bude sa ili bez agorafobije, ali je uvek sa paničnim napadom.

Napadi panike i panični poremećaj iz perspektive REBT-a

Napad panike predstavlja zastrašujući doživljaj intenzivnog straha i nastupajuće katastrofe i praćen je brojnim somatskim i psihičkim simptomima. Osoba može doživeti dva ili tri napada panike da joj se sledeći ne desi narednih nekoliko godina, ili čak nikad više. Međutim, zbog iznenadne pojave ovakvih somatskih simptoma i straha da bi mogli da imaju ozbiljan, pa čak i smrtni ishod, osobe sa napadima panike najčešće traže ispitivanje i pomoć od lekara opšte medicine i specijalista somatske medicine. Za razliku od ostalih anksioznih poremećaja panični poremećaj se karakteriše izraženim i uobičajenim nizom fizioloških simptoma kao što su ubrzano lupanje srca, skraćenje daha prilikom disanja, vrtoglavica, bol u grudima. Na psihološkom planu ovakvi fiziološki simptomi se tumače kao znaci mogućeg srčanog udara ili iznenadne smrti, gubljenja sposobnosti odnosno gubljenja razuma (obično ljudi misle da će poludeti) ili gubitka kontrole (nesposobnosti da se pobegne iz date situacije). Opasnost može dolaziti spolja (fobični objekti i situacije) i ona može da izbegava, ali opasnost koja dolazi iznutra (“umreću”, “poludeću”) teško može da se kontroliše, a to je najčešći psihodinamski mehanizam kod panike. Ovakav način razmišljanja dovodi o osećanja straha i anksioznosti koji povećavaju aktivaciju navedenih fizioloških simptoma.

Kognitivni modeli paničnog poremećaja centriraju ulogu tzv. “straha od straha”, odnosno anticipatorne anksioznosti, dakle osoba koja je iskusila panični napad strahuje od budućih napada. Po kognitivnim teorijama straha, anksioznosti i panike, razvoj straha ne uslovljava određena situacija ili događaji sami po sebi, nego je u pitanju pogrešna interpretacija tih događaja (npr: ubrzan rad srca je znak pretećeg infarkta, a ne uobičajenog povremenog preskakanja srca).

Određeni faktori poput iznenadnog gubitka bitnih osoba ili visokostresni događaji (prijemni za fakultet, gubitak posla, promena zemlje…), kontinuirana svakodnevna izloženost stresnim uslovima života, traumatska iskustva, velike životne i razvojne promene mogu doprineti nastanku paničnih napada. Ovi događaji mogu dovesti do osećanja anksioznosti i neprijatnih telesnih simptoma ali ne dovode nužno i do napada panike. Neočekivani panični napadi, za koji postoji utisak da se javljaju spontano, su obično prouzrokovani strahom od izvesnih telesnih senzacija koje se pogrešno interpretiraju. Tokom vremena, osobe sa neočekivanim paničnim napadima obično razviju strah od paničnog napada i onda pogrešno interpretiraju znake anksioznosti povodom paničnog napada kao početak novog paničnog napada. Ovakav vid napada može se razumeti kao pozitivna povratna sprega između katastrofizirajućih misli i senzacija koje prate osećanje anksioznosti, kao što su skraćenje daha ili ubrzani rad srca. Dakle, pojavu telesnih simptoma prate misli kao što su „O ne, ponovo ću imati panični napad“ što opet uzrokuje još brže lupanje srca što dalje vodi do sledeće misli npr.„Gore mi je, sad će sigurno da se desi novi panični napad“, što vodi do povećanja senzacija povezanih sa anksioznošću i sve tako dok se ne dostigne „vrh“ paničnog napada.

Panični poremećaj iz ugla REBT-a

Po teoriji REBT-a, ono što je direktan uzrok paničnih napada jesu iracionalne misli koje se osobi jave onog momenta kada iskusi ove neprijatne reakcije. Najčešće iracionalne misli koje se javljaju su: “Umreću!”, “Poludeću”, “Ne mogu ovo da podnesem”, “Nešto strašno će se desiti”, “Ovo što mi se događa je užasno”,… i slično. Način na koji osoba interpretira gore pomenute telesne simptome koje doživi jeste ono što uzrokuje stanje panike. Osoba opaža svoje telesne simptome i zaključuje da se nešto opasno događa. Tada dolazi do kognitivnih grešaka u zaključivanju. Najčešće kognitivne greške koje se javljaju kod osoba sa paničnim napadima i dijagnozom paničnog poremećaja su:preterivanje (to je užasno, nepodnošljivo),katastofiziranje (predviđanje najgoreg mogućeg ishoda, “umreću”, “poludeću”), preterano generalizovanje (jedno ili par negativnih iskustva se prevodi u zakon koji upravlja životom osobe), ignorisanje pozitivnog (zanemarivanje sopstvenih kapaciteta za nošenje sa neprijatnim situacijama u prošlosti, ignorisanje pozitivnih iskustava, preterano negativan stav prema budućnosti). Kada se osobi jave katastrofične misli poput “umreću”, “poludeću” i slično, one pojačavaju osećanje straha i dalje produbljuju paniku a samim tim i ove telesne reakcije. Na taj način se stvara začarani krug, jer osoba svojim iracionalnim mislima pojačava strah koji opet pojačava telesne reakcije koje potom opet aktiviraju katastofične misli (a kako je ponovo osetila telesne senzacije, osoba zaključuje da je time samo potvrdila svoje misli). U stanju pretnje i straha, naš organizam luči adrenalin koji ima funkciju da zaštiti naše telo od pretpostavljene pretnje. Što osoba misli iracionalnije i duže na takav način, to više strahuje i u većoj meri luči adrenalin, a kako se panični napad završava uglavnom posle nekoliko minuta u kojima se osoba bori sa svojim telesnim senzacijama i mislima da će se nešto loše dogoditi uz istovremeno pojačano lučenje adrenalina, po završetku napada osoba se najčešće oseća potpuno iscrpljeno.

Po teoriji REBT-a iracionalne misli igraju ključnu ulogu u stvaranju panike. Nakon prvog doživljenog napada osoba postaje više nego ranije fokusirana na telesne promene, te na svaku opaženu promenu u telesnom funkcionisanju ona reaguje iracionalnim mislima koje je uvode u stanje panike.

Terapijske intervencije

Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti daljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja.Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i pridavanjem značenja istima, mi im sami pripisujemo su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj, naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi. Događaj sam po sebi, nema moć da utiče na nas. Panični napad kao specifična forma anksioznih poremećaja, po teoriji REBT-a, predstavlja formu ponavljajućih anksioznosti koje sami stvaramo uvodeći sebe u začarani krug.

Terapijske intervencije u okviru REBT-a se fokusiranju na otkrivanje iracionalnih misli, njihovo osporavanje i promenu ponašanja kojima osoba stvara i održava panične napade i panični poremećaj. Klijent se uči da obrati pažnju na sopstveno mišljenje, na ono što sebi govori kada oseti strepnju ili sluti da se bliži napad panike, i da prepozna među tim mislima iracionalne misli koje pojavačaju telesne senzacije i izazivaju osećanje panike. Zajedno sa terapeutom klijent uči da prepozna i osvesti svoje anksiozne misli i prepozna obrazac po kojem ga ove misli čine anksioznim. Nakon toga, radi se na osporavanju iracionalnih misli, odnosno kognitivna restrukturacija.

Jedan od prvih zadataka terapeuta je učenje klijenta o ABC modelu ili produženom ABCDE modelu. Tretman uključuje sastavljanje liste problema i postavljanje ciljeva. Aktivirajući događaj utiče na stvaranje misli i stavova koje konstruišu naše emocije i ponašanja povodom tog događaja. Dakle, kako sami konstruišemo emocije tako možemo sami i da ih dekonstuišemo. Prvo treba zameniti iracionalne misli racionalnim, a onda raditi na njihovom učvršćivanju putem vežbanja, kako bi se ove racionalne misli ustalile i postale automatizovane upravo kao što su nekada iracionalne bile. Vežbanje učvršćivanja racionalnih misli se obavljanja kroz određena ponašanja, se te klijentima zadaju domaći zadaci ili se sa njima na seansi prolazi kroz različita ponašanja.

Svake godine jedna od deset osoba širom sveta doživi napad panike, dok jedan od 75 ljudi oboli od paničnog poremećaja. Istraživanja su pokazala da je racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija postiže najbolje rezultate u tretmanu sa ovom problematikom. REBT putem menjanja načina razmišljanja i ponašanja smanjuje ili eliminiše nezdrave emocije i disfunkcionalna ponašanja, kao i kognitivne distorzije. Efektivni tretman paničnog poremećaja sadrži: edukaciju klijenta o prirodi paničnih napada i paničnog poremećaja, tehnike disanja i vežbe relaksacije, kognitivnu restrukturaciju, izlaganje unutrašnjim fizičkim simptomima straha, izlaganje izbegavanim situacijama.

Prednosti REBT-a u odnosu na ostale terapije su što je moguće prenošenje osnovnog koncepta REBT-a i rešavanje akutnih problema pacijenta već u prvih nekoliko seansi. Uvežbavanje terapijskih veština i usvajanje REBT filozofije može potrajati nešto duže, ali kad pacijent dostigne taj nivo u terapiji on postaje „sam svoj terapeut“, odnosno ovladao je veštinama kojima može sam sebi da pomogne i nakon što prestane aktivno da odlazi na psihoterapijske seanse, što dovodi do smanjenja sklonosti za ponovnu pojavu patološkog straha i dužem trajanju terapijskih efekata.

Kako pobediti depresiju i tugu nakon raskida

Raskid sa voljenom osobom najčešće je praćen tugom, a način da se ovaj bol prevaziđe različit je kod različitih ljudi. Neki se upuste u razne aktivnosti koje su im bitne kako bi lakše prevazišli bolni raskid, dok drugi padaju u očaj, osećanje praznine, odaju se porocima kao što su alkohol ili pretarano menjanje partnera kako bi sebe uverili da su OK.

Šta je to što određuje način na koji ćemo doživeti raskid? Zašto neki iz raskida izlaze iako tužni i dalje sa čvrstim osloncem na zemlji dok ga drugi doživljavaju kao smak sveta i gubitak životnog smisla uvereni da sa gubikom ljubavi gube i razlog za životom. Odgovor na ovo pitanje možemo pronaći ukoliko se pozabavimo sadržajima koji su nam prezentovani tokom odrastanja, od bajki koje su nam čitali dok smo bili deca do svega onoga čemu smo izloženi putem masovnih medija.

Od malih nogu čitali su nam bajke o princezama i prinčevima koje se nešto kasnije javljaju u formi romantičnih komedija sa čuvenim happy endom. Masovni mediji nas obasipaju romantičnim temama i u glavama mladih ljudi grade formulu po kojoj je sreća u ljubavi jednaka sreći u životu. Sreća u ljubavi nužna je premisa srećnog života. Uvereni smo da moramo biti voljeni da bi bili srećni. Kao posledica ovog uverenja nailazimo na mlade koji se posle raskida osećaju prazno i promašeno. Nije retkost da čujemo rečenice tipa :” Kada me ostavio moj život više nije imao smisla. Pokušavala sam da izdržim ali sve je bilo bezuspešno. Njegovim odlaskom moj život više nije bio isti” ili “kada me ostavila poželeo sam da me nema” itd…Ovakve rečenice veoma su česte u ljubavnim pesmama koje su popularne i koje potkrepljuju ideju da život bez ljubavi nije ni vredan življenja. Dakle, uverenja koja imamo o samom raskidu, a ne raskid po sebi jeste ono što određuje naše emocije. Iz uverenja da se bez ljubavi ne može živeti proizilazi i stanje depresije kada smo suočeni sa raskidom.

Osobe sa ovakvim uverenjem najčešće ne okončavaju vezu u kojoj su dok ne nađu novog partnera sa kojim će započeti vezu i na taj način sebe spasiti od užasavajuće samoće. Vrlo često se javlja i zavisnost od partnera tj. ostajanje u odnosu koji je nezadovoljavajući jer je bolja i takva ljubav nego život bez ikakve ljubavi.

Veliki broj ljudi na pitanje da li je ljubav nužna za srećan život će jednoglasno odgovoriti sa DA bez svesti o tome da ih ovakvo verovanje vrlo često vodi u osećanje teške depresije kada se suoče sa raskidom. Naučeni da ne dovode u pitanje ovu ideju, sebe dovode u stanje utučenosti i očaja. Korene ovog uverenja vidimo i u mitovima. Iz čuvenog mita o androginu sledi da svako ima negde samo jednu svoju polovinu, srodnu dušu. Mit o trijumfalnoj ljubavi kaže da za svakoga postoji princ ili princeza koji ga čeka da u sreći i ljubavi prožive život. Mit o ljubavnoj opijenosti govori o tome da svako čeka na osobu zbog koje će da “izgubi glavu”. Ovakve ideje nalazimo i u romantičnim filmovima, pričama, pesmama…. Većina single ljudi nakon gledanja romantičnih komedija iz bioskopa izlaze sa osećanjem da su oni samo pola od osobe, očajni jer ne znaju gde je taj “savršeni” drugi. Oni koji su pak u vezama, kupili su kartu i za projekciju filma i za potvrdu da su dostigli taj ideal sreće jer imaju bolju polovinu pored sebe dok gledaju film.

Znamo odakle nam uverenja o ostvarenoj partnerskoj ljubavi kao karti za životnu sreću: od roditelja, iz filmova, bajki, priča itd. Iz uverenja da moramo biti voljeni i prihvaćeni od strane ljudi koji su nam bitni proizilazi i depresija kada se suočimo sa činjenicom da nas je partner ostavio i da nas više ne voli. Kako bismo poštedili sebe depresije posle raskida neopohodno je odustati od ideje da nam je ljubav neophodna.

Daleko od toga da tvrdimo da treba odustati od ljubavi, ona nam ulepšava život ali svakako nije jedini ključ sreće. Život je veoma složen i bogat sam po sebi i njegov smisao ne treba dovoditi u vezu samo sa romantičnim aspektom življenja.

Razmišljajući da vam je u životu ljubav aposlutno potrebna, nanosite sebi više štete nego koristi. Kada ste ubeđeni da vam je ljubav potrebna bićete skloni da brinete o tome koliko mnogo i koliko dugo će vas partner voleti. Ako procenite da mu je dovoljno stalo, brinućete se da li će ta ljubav trajati i sutra. Takvim razmišljanjem, vašim brigama u vezi ljubavi nema kraja!

Ako vam je ljubav uvek potrebna, uvek se morate ponašati kao neko ko se može voleti. Ko zaista može da udovolji tom zahtevu? Čak i kada posedujete osobine vredne ljubavi, nemoguće je pokazivati ih uvek. Ako se upustite u ovaj težak posao, toliko ćete truda uložiti u to da budete voljeni od strane partnere da vam neće preostati energije za druge stvari koje u životu volite. Uvereni da morate biti voljeni moguće je da ćete ispoljavati i ponašanja kojima podilazite partneru, radite sve što mislite da on/ona želi ili bi voleo i na taj način ćete polako da odustanete od sebe i onoga što vi želite. Jednom rečju u borbi da uvek budete voljeni odustaćete od sebe.

Preteran trud da dobijete ljubav i priznanje od osoba koje su vam bitne, njima može biti iritantan i na taj način možete im postati neizmerno dosadni i manje zanimljvi.

Preterana potreba za ljubavlju gotovo uvek prikriva osećanje sopstvene bezvrednosti. Osoba koja je uverena da joj je ljubav neophodna razmišlja na sledeći naćin „Bez ljubavi, ostajem običan bednik i nesposobnjaković, apsolutno sam nesposoban da sam sebe zaštitim i odbranim u ovom svetu i zato moram da obezbedim brigu, pažnju i ljubav drugih koji mi trebaju“. Ovakvo preterano traženje ljubavi prikriva osećanje bezvrednosti koje se nalazi u pozadini, a vi ne preduzimate ništa da bi prevazišli to osećanje. Što više budete imali uspeha u ostvarivanju cilja da morate biti neizmerno voljeni to ćete manje težiti da ga eliminišete i više utvrđivati sebe u uverenju da ne možete upravljati sami svojim životom. Postajaćete sve više bespomoćni, a sve više zavisni od partnera i od ideje da bez ljubavi ne vredite ništa. Ovakvo razmišljanje vrlo često dovodi i do ostajanja u vezi kojom niste zadovoljni.

Gore navedena obrazloženja govore da je veoma korisno odustati od težnje da pridobijete neprikosnovenu ljubav onih čiju ljubav želite. Mnogo je pametnije prihvatiti sebe, otkriti svoje želje i ciljeve. Opsesivna trka za sticanjem ljubavi u svojoj osnovi ima potrebu za dokazivanjem sopstvene vrednosti. Mislite da vredite onoliko koliko ljubavi dobijate od drugih. Osećanje lične bezvredosti međutim ne dozvoljava vam da ikada odustanete od ove trke. Non stop ste u igri samodokazivanja kroz količinu ljubavi koju dobijate od drugih i naravno nikada nije dovoljno!

Opsesivna potraga za ljubavlju koja proizilazi iz uverenja da nam je ona neophodna najčešće dovodi do nesigurnog i nametljivog ponašanja prema drugima, tako da često na taj način gubimo njihovu ljubav ili poštovanje i zapravo sabotiramo sami sebe.

Način da se izađe iz ovog začaranog kruga jeste samoprihvatanje! Važno je da prihvatite sebe zbog toga što jeste, a ne zbog onoga što drugi misle o vama ili zbog pažnje koju vam pružaju ili ne pružaju. Da biste ovo postigli važno je da se okupirate i zainteresujete za ljude, stvari i ideje izvan samog sebe.

Odustajanjem od svoje preterane potrebe za ljubavlju vi ne odustajete i od ljubavi. Želja za ljubavlju ostaje. Ljudi često pogrešno pretpostavljaju da ako nemaju preteranu potrebu za ljubavlju, ni ljubav koju osećaju nema vrednosti. To međutim nije istina. Vi možete uživati u bliskom odnosu sa partnerom bez uverenja da vam od toga zavisi život.

Kada se oslobodite zahteva za dobijanjem ljubavi, kvalitetnije ćete da volite. Jasnije ćete videti privlačne osobine drugih, prestaćete da ih mrzite ako vam odmah ne udovolje, uvidećete šta vam se zapravo sviđa u odnosu, slobodno ćete eksperimentisati sa ljubavlju jer ste shvatili da ako i izgubite voljnu osobu, nikada nećete izgubiti sebe!

Napuštanjem ideje da vam je ljubav neophodna, pružate sebi šansu da kroz raskid prođete sa tugom ali ne i depresijom. Raskid jeste bolan i tugovanje povodom činjenice da smo sami ili ostavljeni je prirodna stvar. Ipak koliko god bolan bio, on nije užasan i nepodnošljiv. Čim ga podnosite, znači da je podnošljiv! Ono što je sve vreme važno imati na umu kada se suočite sa raskidom jeste da vam ljubav nije neophodna, ona je svakako poželjna ali ne i neophodna. Ono što je neophodno za život su voda, vazduh i hrana, a ono što vam je potrebno da budete srećni stvar je vašeg izbora. Sreću je moguće naći u raznim stvarima i njeno svođenje samo na jednu stvar, na ljubavni odnos je ograničavanje sebe i siguran put u depresiju kada ostanemo bez istog.

Alkoholizam

Alkoholizam je dugotrajna i progradijentna bolest koja ima socijalno-medicinske posledice. Ovo je najčešća bolest zavisnosti i zahvata 2-3% celokupne populacije. Kako bismo ukazali na rasprostranjenost ovog poremećaja, navodimo kako se, prema statističkim podacima, rangira zastupljenost svih bolesti.

Redosled po učestalosti javljanja  svih bolesti:

1. kardiovaskularne bolesti

2. maligne bolesti

3. alkoholizam

Od tridesetih godina XX veka alkoholizam se smatra bolešću (simptomom ličnosti sa psihološkim problemima), a ranije je postojao samo moralizatorski pristup problemu. Pod «moralizatorskim pristupom» podrazumevamo društvene osude za neadekvatno ponašanje pojedinca u alkoholisanom stanju. Dakle, u relativno bliskoj prošlosti, ljudima nije padalao na pamet da je alkoholizam bolest i da bi čoveku koji pati od ove bolesti bilo potrebno pružiti podršku, razumevanje i lečenje.

Tridesetih godina XX veka osnovano je prvo «Udruženje alkoholičara» u SAD. To se odigralo na inicijativu dva zavisnika od alkohola koji su prestala da piju i počela da skupljaju oko sebe ljude koji imaju problem s pićem, a tog problema žele da se reše. Srećom,  imali  su mnogo uspeha u tome. Uspehom se smatra kada zavisnik od alkohola apstinira i ne uzima alkohol uopšte!

Od II Svetskog  rata stav prema zavisnicima od alkohola se menja, tako da alkoholizam postaje socijalno-medicinski problem. Zapravo, alkoholizam počinje da se smatra bolešću i da se tretira kao pojava koju valja lečiti. Uzima se u obzir i okruženje i ličnost zavisnika od alkohola.

Alkoholizam nije samo bolest pojedinca, već cele porodične grupe. U današnje vreme se ne vrši samo individualni tretman, već se smatra da je alkoholizam «bolest porodice». Porodična terapija je terapija izbora za zavisnike od alkohola, i veoma je korisno da svi članovi porodice budu uključeni u tretman. Od vitalnog je značaja da se promeni ceo porodični milje, odnosno sistem u kom zavisnik od alkohola obitava, jer je veoma česta pojava da članovi porodice (uglavnom nesvesno) podržavaju alkoholizam i otežavaju pozitivnu promenu kod zavisnika.

Upravo navedeno stanovište ljudi teško prihvataju, jer se do pedesetih godina prošlog veka porodica smatrala žrtvom zavisnika od alkohola. Zapravo, supruge zavisnika (s obzirom na to da su u bliskoj prošlosti uglavnom muškarci postajali alkoholičari) su bile te koje je okolina najviše žalila i na njih gledala kao na žrtve. Istini za volju, stanovište da je alkoholizam «bolest porodice» se u našoj sredini i dalje ne prihvata najbolje. Međutim, odbijanje odgovornosti može voditi samo još većim teškoćama. U najmanju ruku, član porodice koji ima problem s alkoholizmom, bi profitirao od podrške svojih najbližih.

Određenje hroničnog alkoholičara:

Hronični alkoholičar je osoba koja prekomerno konzumira alkholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje – gubitak kontrole, amneziju, delirijum tremens (posebno halucinatorno stanje koje dugogodišnji alkoholičari ponekada dožive) ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnos s drugim ljudima i socijalne i ekonomske probleme.

Jelinek  razlikuje pet tipova alkoholičara:

1. α – alkoholičari (zavisnik iz psihičkih razloga) – uzima više alkohola nego što je uobičajeno u njegovoj sredini, ali nikada ne gubi kontrolu, može da prestane kad god poželi

2. β – alkoholičar – prekomerno pije i ima niz telesnih oštećenja (jetra, periferni nervni sistem), ali nije ni fizički, niti psihički zavistan, i može prestati da konzumira alkohol snagom sopstvene odluke

3. γ – alkoholičar – fizička zavisnost od alkohola i teškoće pri samostalnom prekidanju adikcije. Međutim, u ovu grupu spadaju ljudi koji mogu da apstiniraju i ne uzimaju alkohol po nekoliko dana ili nedelja.

4. δ – alkoholičar – psihička i fizička zavisnost s nizom oganskih poremećaja – nemoguća samostalna apstinencija

5. ε – alkoholičar – dipsomanskog tipa – fizički i psihički zavistan, ali s epizodana nepijenja. Ovaj vid alkoholizma može biti jedan od oblika samoubistva. U ovu grupu spadaju ljudi koji često i lako gube kontrolu pod dejstvom alkohola.

6. z – alkoholičar, pije retko ali i na najmanje količine alkohola reaguje patološki, agresivno i ugrožava sve oko sebe.

Postoje tri grupe teorija koje, iz različitih perspektiva,  objašnjavaju uzroke alkoholizma:

1. biološke

2. psihološke

3. socijalne

Biološke teorije ukazuju na poremećaj metabolizma. Pretpostavka je da je alkoholičarima neophodno da uzimaju alkohol da bi funkcionisali. Smatra se da imaju izvesnu vrstu «fiziološke gladi» za alkoholom, nastale usled poremećaja rada metabolizma.

Psihološke teorije smatraju da postoje zajedničke osobine ličnosti hroničnih konzumenata alkohola. U te osobine ubrajamo:

– nisku toleranciju na frustracije

– nesposobnost da se podnese napetost

– narcizam (patološkog tipa)

– egzibicionizam (potreba za hvalisanjem koja, najverovatnije, izranja iz hroničnog osećanja postiđenosti i niže vrednosti)

Socijalne teorije smatraju da je uzrok alkoholizma vezan za socijalne promene poput siromaštva, naglog industrijskog  razvoja, migracija stanovništva, i sličnih većih socio-kulturnih stresora. Socijalne teorije, zapravo, smatraju da se rasterećenje nagomilanog nezadovoljstva socijalnog porekla  traži u alkoholu. Ekscesivnim pijenjem konzument uspeva da  uspostavlja kontakt s drugom osobom i umanji (bar  na kratko) stanje stresa.

Faze razvoja alkoholizma:

Alkoholizam ima svoj razvojni tok i potrebno je izvesno vreme da bi se došlo do hroničnog alkoholizma:

I faza  – primarni kontakt – do primarnog kontakta s alkoholom najčešće dolazi u srednjoj adolescenciji.

II faza  – eksperimentisanje – osobe se povremeno odaju piću, ali s granicom. Eksperimentišu i s alkoholom i sa svojim granicama. Često se ljudi zadovolje nakon izvesnog broja ovakvih eksperimenata i mnogi ne prelaze u sledeće faze.

III faza – integrisano pijenje – Alkohol je uklopljen u način života. Čovek se priključuje određenoj socijalnoj grupi, redovno odlazi u kafanu, ili različita mesta gde je konzumacija alkohola uobičajena pojava  kako bi pio s društvom.  Ipak, u ovoj fazi, osoba je i dalje sposobna da  normalno izvršava svoje obaveze. Neki se na ovome zadrže.

IV faza – ekscesno pijenje – Osobe često i mnogo piju: kad ustanu, za vreme radnog vremena, u kući. Ne biraju ni mesto, niti količinu pijenja. Ovde je zavisnost očigledna i nedvosmisleno narušava socijalne odnose, kvalitet života i normalno funkcionisanje.

V faza – maligni alkoholizam – Alkohol postaje čoveku način života. On gubi posao, svi ga preziru, gubi porodicu. Ne može da živi bez alkohola, i ceo svoj svet organizuje oko sopstvene adikcije.

Terapija:

Težište terapije alkoholizma je pokušati doći do trajne i potpune apstinencije. Glavno «oružje» za pobedu bolesti i glavna garancija za uspeh u lečenju  je volja osobe koja ima problem s alkoholom da se oslobodi svoje zavisnosti, njena saradnja s terapeutom i doslednost i disciplinovanost u održavanju postignutog uspeha. Zavisnost je sistemski proces, koji se odvija kroz sinhronizovane patološke interakcije bioloških i psihiloških karakteristika pojedinca i socijalnih elemenata u okruženju pojedinca, dakle ne samo u pojedincu. Iz tog razloga se danas smatra da je sistemska porodična terapija – terapija izbora za lečenje od alkoholizma. Terapijski programi odvikavanja uvek budu organizovani prema datom pojedincu, njegovim potrebama i uticaju na ostale članove porodice. Neizbežno se posmatra u kom intenzitetu je piće postalo problem i sastavni deo života i do koje mere primećena nefunkcionalnost utiče na buduću nefunkcionalnost porodice kao sistema. Individualni tretmani su, takođe, mogući, a ponekada i jedini mogući, budući da mnogi ljudi koji se hronično opijaju, nažalost izgube podršku bližnjih. U toj varijanti, psihosocijalnu podršku menja rad «jedan na jedan» s terapeutom, koji u razumevajućoj i podržavajućoj sredini pokušava da uvidi «šta zapravo alkohol znači klijentu» i «na koji način bi neka korisna alternativa mogla da ga zameni». U terapiji alkoholizma, kao i u terapiji bilo kog drugog problema, osnovno je razumeti čemu alkohol služi, koje negativne emocije «stišava» ili «maskira» ili koji elementi usled konzumacije alkohola imaju tendenciju eskalacije i proizvodnje euforije. Postupnim rasčlanjivanjem obrazaca utiremo put razumevanju svrhe pijenja i opijanja. Kada klijentu i terapeutu ta svrha postane jasna, prelazi se na sledeći, direktivniji i struktuiraniji korak. Taj korak podrazumeva zamenu cilja (alkoholisanog stanja) zdravijim i korisnijim, ali jednako poželjnim ciljem. Fokus je na odvikavanju, a za svako odvikavanje je potrebna vežba, upornost i rad. Često kažemo da je ponekada dovoljno da uvidimo volju za promenom, i da smo nakon toga već pola problema rešili. Put koji predstoji nakon iskazane želje i volje da se adikcija zameni konstruktivnijim životnim stilom, je put promene, na kom treba biti istrajan. Ta istrajnost je nešto što terapeut i klijent zajedničkim snagama postavljaju kao dogovor i cilj, i različitim tehnikama i terapijskim sredstvima rade na očuvanju rešenosti za odvikavanjem.

Svaka bolest počinje u glavi

SVE bolesti, od kardiovaskularnih do imunih, i njihovo započinjanje i tok, zavise od vrste osećanja. Negativne emocije nalaze put do organa tako što najpre izazivaju određene hemijske promene u mozgu i telu. Kod nekih izostaje kortikalna obrada podataka u mozgu, odnosno mesto gde se „ugrađuju“ i obrađuju emocije. Kada stresne doživljaje ne možemo da „razrešimo“ psihičkim aparatom, uznemirenost praznimo kroz organe.

– Hirurgiji, internoj medicini i svim medicinskim oblastima potrebna je kvalitetna psihijatrijska konsultacija. To, nažalost kod nas još ne postoji u praksi, već samo u udžbenicima u takozvanoj lijezion psihijatriji. Ovaj termin potiče iz francuskog jezika, jer je u Francuskoj ta vrsta psihijatrije veoma razvijena. Termin psihosomatska medicina u današnje vreme je pogrešan, jer svaka bolest, a ne samo neke, imaju odraz na mentalno funkcionisanje.

Zašto nam je svojstvena osobina da teško podnosimo svaku, pa i najmanju tegobu?

– Za naš narod i našu supkulturu posebno je karakteristično da veoma emotivno reagujemo u stanjima bolesti. Mi ne možemo u svom primarnom narcizmu da prihvatimo da je život ograničen. Zbog toga je u svakoj bolesti, pored lekara specijaliste potrebno da se „umeša“ i psihijatar.

GUŠENJE ZBOG VASPITANJA 

AKO je bronhitis psihosomatska bolest, kako se onda objašnjava to što se često javlja kod dece? – U odgajanju dece po pravilu u našoj supkulturi imamo suprotstavljene stavove mame i bake ili okoline. To izaziva konflikt u detetu, koga ono nije svesno, što se ispoljava spazmom bronhija. Moje mišljenje je da spazmolitici neće rešiti bolest, jer je ne izaziva kućna prašina.

Ako bi se uključili psihijatri u lečenju fizičkih bolesti, kako bi to izgledalo u praksi?

– Umesto da hirurg nakon operacije želuca, na primer, propiše operisanom anksiolitik, kao što sada radi u 90 odsto slučajeva, pacijent bi trebalo da se uputi psihijatru koji će mu nakon intervencije odrediti i tu terapiju. Hirurg se tu ne predstavlja kao nadripsihijatar, jednostavno potreba pacijenta za ovom vrstom terapije postoji, samo što bi nju trebalo da propisuje specijalista psihijatrije.

Kako se emocije prenose na organe?

– Naši neuroni u svom metabolizmu produkuju hemijske supstance, medijatore, kao što su serotonin, dopamin i drugi, a nivo i odnos medijatora produkuju našu misao, emocije, ideju da nešto shvatimo. Uticaj na tu ravnotežu imaju od volje nezavisni neuroni, koji predstavljaju autonomni nervni sistem. Najbolji primer je, recimo, kad vidimo neku neprijatnost mi pobledimo, a da nismo toga svesni. Takav mehanizam postoji i kod nastanka bolesti, recimo čira na želucu ili dvanaestopalačnom crevu. Jer, grizlicu na želucu ne pravi povećana koncentracija želudačne kiseline.

Najnovije medicinsko prihvaćeno shvatanje je da čir uzrokuje helikobakterija, što se ne uklapa u teoriju o kojoj govorite?

– Nerazumevanje uzroka nastanka čira na želucu dovodi do toga da se stalno menjaju naučni stavovi o lečenju u gastroenterologiji. Čir na želucu je tipična psihosomatska bolest, i lečenje je zapravo, psihijatrijsko. U svojoj dugogodišnjoj praksi mnoge čiraše sam izlečio bizmutom, koji je pacijentima psihogeno pomagao – oni su verovali da će se time izlečiti i na kraju su bili izlečeni.

Osim čira na želucu, koje su još psihosomatske bolesti najčešće?

– Astma i spastični bronhitis kod dece, angina pektoris, hipertenzija. Još pre dvadeset godina rukovodio sam projektom na velikom broju pacijenata ukazujući da je angina pektoris u stvari psihosomatsko ispoljavanje bez posledica i oštećenja. Vreme je pokazalo da sam u pravu, jer se utvrdilo da lekovi koji su se tada davali ne preveniraju bol u grudima. To je zato što je doživljaj bola psihogeno stanje, a da objektivno bola nema. Takav je slučaj sa glavoboljom.

NEUROTIČNI NAJLAKŠE OBOLE
Ko ima najveće šanse da tokom života oboli?
– Oni koji imaju neusklađeno mentalno funkcionisanje, pre će se uvesti u bolesno stanje. To su oni koji su neurotični, lako prasnu, imaju kratak fitilj, stalno su u sukobu sa okolinom, oni će neminovno u jednom trenutku da obole od psihosomatske bolesti, postaće čiraši, dobiće srčanu bolest ili astmu.

Kako čovek onda može snažno da oseća bol, a da ga u stvari ništa ne boli?

– Čovek je jedino biće koji može da ima doživljaj oduzetosti, a da ona ne postoji, ili slepila, a da nije slep. To je ta psihogena komponenta. Da čovek nije misaono biće ne bi ga glava ni bolela.

Je li migrena psihosomatska bolest?

– Ona se izučava i leči kao bolest, i postoje naučni stavovi da se ona nasleđuje. Istina je u stvari da se obrazac, odnosno reakcija glavoboljom na nerazrešene unutarpsihičke konflikte, nasleđuje, odnosno preuzima od roditelja. Na primer, ako ne možemo određenim mehanizmima odbrane sopstvenog ega da projektujemo neki konflikt, javlja se glavobolja. Isto je i sa grčevima u trbuhu. Reč je o psihosomatskom ispoljavanju, a ne o psihosomatskoj bolesti.

U čemu je razlika?

– Razlika je u tome što psihosomatska bolest ima supstrat, i može da se dijagnostikuje. Ali glavobolja ili epilepsija nisu bolest, već doživljaj bola. Zato je pogrešno da se glavobolja leči kao bolest.

Da li i karcinom ima psihogenu osnovu?

– Nije isključeno, moguće je da je prediktivni faktor za nastanak karcinoma psihogeni faktor.

Koji profili ličnosti su skloniji određenim bolestima?

– Oni koji su mirniji po prirodi, guraju sve pod tepih, ili su perfekcionisti, kojima je bitno da ne budu pogrešno shvaćeni, reaguju sistemom organa za varenje, dobiju učestale stolice, grčeve, mučninu, gađenje. A, agresivci, kolerični, uglavnom reaguju koronarnim bolom i bronhijalnim spazmom.

Kako možemo da izbegnemo nastanak psihosomatskih bolesti?

– Da uvežbavamo kvalitetne mehanizme odbrane. To znači da učimo da kontrolišemo, da odložimo, da potisnemo stresogenu reakciju. Potiskivanje nije uvek negativan mehanizam odbrane. Nekada se treba poslužiti i reaktivnom formacijom, odnosno da smo fini i smeškamo se, iako nas nervira onaj kome se smeškamo. To može da bude jedna vrsta razrešenja konflikta, bez potiskivanja. 

Prof. dr Milutin Nenadović, neuropsihijatar

Profesor Medicinskog fakulteta

Šta su i kako nove Tesla naočare ublažavaju simptome depresije?

Tokom evolucije, čovek se adaptirao na difuznu sunčevu svetlost, kao i na visokoenergetsku UV i visokoenergetsku vidljivu …

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …