Deset najefikasnijih savremenih strategija manipulacije ljudima
Kako bi uspešno manipulisali ljudima i uspostavili svoju moć, „kvazigospodari sveta“ razvili su delotvorne strategije manipulacije, posebno manipulacije koja dopire do ljudi kroz medije. Strategije su tako dobro razrađene da se čak i zemlje s najboljim sistemima obrazovanja teško odupiru moći manipulacije i vrlo često podležu teroru „kvazigospodara sveta“.
Mnoge stvari, svima dostupne kroz medije i svakodnevne vesti, vrlo se malo razumeju i objašnjavaju. Prema tome, posao medija vrlo često nije u funkciji obaveštavanja, nego u funkciji dezinformisanja pa se vrlo često, gotovo svakodnevno, događa da se pažnja javnosti skreće s važnih pitanja i promena o kojima odlučuju političke i ekonomske elite plasiranjem beznačajnih informacija.
Novinari koji imaju pristup vladinim i korporacijskim izvorima moraju ih održati na svojoj strani tako što ne izveštavaju ništa negativno o njima ili njihovim organizacijama. U zamenu za ovaj oblik odanosti povremeno im pružaju dobre priče, poverljive podatke i pristup posebnim intervjuima. Neslužbene informacije ili otkrivanje poverljivih podataka zbog toga ostavljaju utisak istraživačkog novinarstva, no u stvarnosti su često strateški potezi kojima upravljaju ljudi na položajima moći.
Prema tome, deset najefikasnijih savremenih strategija manipulacije, koje preko medija koriste „kvazigospodari sveta“ zapravo su svakodnevno dostupne i lako prepoznatljive.
Strategija odvraćanja pažnje.
Strategija odvraćanja pažnje primarni je element društvene kontrole pa se gotovo svakodnevno negde na svetu javnosti skreće pažnja s važnih pitanja i promjena na beznačajne informacije. Ovaj je oblik manipulacije od suštinskog značaja za sprečavanje javnog interesa o osnovnim znanjima o nauci, ekonomiji, psihologiji, neurobiologiji i kibernetici. Može se gotovo reći da danas svet funkcioniše na principu odvraćanja pažnje, to jest udaljavanja javnosti od pravih društvenih problema prema onim nevažnim. Dakle, ljudi su neprekidno pod određenim pritiskom kako bi bili toliko zauzeti da nemaju vremena za razmišljanje.
Strategija „stvori problem, a zatim ponudi rešenja“.
Ova strategija se takođe naziva i „problem-reakcija-rešenje“. Stvaranjem problema dovodi se do situacije koja izaziva reakcije, što predstavlja osnovni princip ovog modela. Na primer, dopušta se jačanje nasilja ili terorističkih napada kako bi se od javnosti dobilo dopuštenje za stvaranje zakonskih rešenja koja idu na šetu ljudskih prava i sloboda. Takođe, stvaranjem ekonomske krize stvara se temelj za smanjenje socijalnih prava i smanjenje javnih usluga, a sve kako bi se održali interesi „kvazigospodara sveta“.
Strategija postepenih promjena.
Prihvatanje neprihvatljivog moguće je samo postepenim uvođenjem promena, „kap po kap“ kroz duži niz godina. Na primjer, tokom 1980-ih i 1990-ih godina stvoren je radikalno novi društveno-ekonomski sistem (neoliberalizam). Minimiziranjem države, privatizacijom, stvaranjem nesigurnosti, fleksibilnosti, masovne nezaposlenosti, smanjenjem plata i gubljenjem slobode na život dostojan čovjeka nastale su promene koje bi dovele do revolucije da su nastale istovremeno.
Strategija odlaganja.
Drugi je način prihvatanja nepopularnih odluka taj da ih se predstavi kao „bolne i neophodne“, kako bi se steklo javno prihvaćanje za buduću primenu. Lakše je prihvatiti buduće nego trenutno žrtvovanje jer promena ne nastaje odmah, a u javnosti (masi) uvek postoji tendencija očekivanja da će „sve sutra biti bolje“, stoga postoji mogućnost izbegavanja potencijalnog žrtvovanja. Na ovaj se način daje javnosti više vremena za privikavanje na ideju o promeni.
Izlazak pred javnost korišćenjem dečje sugestije.
Većina oglašavanja široj javnosti koristi govor, argumente, ljude te posebno dečju intonaciju. Često se koriste dečja naivnost, čistoća i nevinost, kao da je gledalac malo dete ili osoba s poteškoćama u razvoju. Može se primetiti da se, što se više pokušava manipulisati javnošću, više koristi ton deteta i dete uopšte.
Korišćenje emocija.
Korištenje emocija predstavlja klasičnu tehniku izazivanja prekida racionalne analize, a na kraju i osećaja pojedinca.
Držanje javnosti u neznanju i osrednjosti.
Nekvalitetno obrazovanje posebno doprinosi javnosti nesposobnoj za razumevanje tehnologije i metoda koje se koriste za nadzor i upravljanje.
Podsticanje javnosti da bude zadovoljna osrednjošću.
U javnosti postoji verovanje da je u modi biti glup, vulgaran i neobrazovan, što posebno dolazi do izražaja na Balkanu, gde je danas zadovoljavajuće biti osrednji i ne pokušavati izići iz tog stanja.
Jačanje samokritike.
Omogućuje se pojedinačna krivica zbog neuspeha vlastite inteligencije, sposobnosti ili napora. Dakle, umesto pobune protiv ekonomskog sistema, pojedinac će kriviti sebe, što na kraju stvara depresiju kod ljudi, a jedna od posledica je i sprečavanje vlastitog delovanja.
Poznavanje pojedinaca bolje no što oni sami sebe poznaju.
Poslednjih pedeset godina, ubrzani napredak nauke stvorio je sve veći jaz između znanja javnosti i onih kojima vlada dominantna elita. Zahvaljujući biologiji, neurobiologiji i primenjenoj psihologiji, „sistem“ je postigao sofisticirano razumevanje ljudskih bića, s fizičkog i psihičkog gledišta.
Sistem danas bolje poznaje običnog čoveka nego što on sam sebe zna, što znači da, u većini slučajeva, sistem ima veću kontrolu i moć nad pojedincima, nego nad sobom.
E. Nadžaković i B. Hromić, Manipulacija: ključ pobjede „kvazigospodara svijeta“