Bolesti zavisnosti često se ne prepoznaju na vreme i dugo održavaju i pored evidentnih posledica. Jasni upozoravajući simptomi zloupotrebe ili za- visnosti obično se godinama minimiziraju, pa pacijent i porodica kasno dođu na lečenje. Pod faktorima održavanja bolesti zavisnosti podrazumevaju se stavovi i postupci zavisnika, njegovog porodičnog i socijalnog okruženja kao i društva u celini kojima se negiraju, minimiziraju, opravdavaju ili tolerišu upotreba i zlou- potreba supstanci kao i nastale posledice. Pored bioloških (naslednih) faktora, kao i prisustva supstance, faktori održavanja značajno doprinose da se bolesti zavisnosti šire. Ovi procesi, iako poznati, nisu dovoljno proučeni i na njih se nedovoljno deluje. U osnovi održavanja alkoholizma, između ostalog, leži nedo- voljno znanje o alkoholizmu kao bolesti, stavovi, predrasude, navike, zablude. To su ustvari kulturološki utemeljeni obrasci o upotrebi alkohola svuda i na sva- kom mestu koji snažno utiču na razvoj alkoholizma.
Održavanje bolesti zavisnosti možemo da posmatramo sa aspekta individue (zavisnika), sistema (porodica, radna sredina, škola itd) i društva u celini. Individua (zavisnik) je faktor održavanja bolesti zavisnosti. U svim fazama razvoja bolesti zavisnosti osoba koja koristi supstance najčešće ima nekritičan odnos prema njihovoj upotrebi. Pri prvom kontaktu sa supstancom, mali broj osoba razmišlja o predvidljivoj progresiji zavisnosti: eksperiment, povremena zloupotreba, redovna upotreba, zavisnost. Kada posledice postanu evidentne, dolazi do aktiviranja tipičnih mehanizama odbrane (minimiziranje, racionalizacija, projekcija) i manipulacija koje zavisnik koristi da opravda, obezbedi i produži upotrebu supstance. Menjaju se i karakterne osobine zavisnika. Karakteristike ličnosti zavisnika (agresivnost i grubost, nespremnost za saradnju itd) mogu nekada biti nepremostiva prepreka za tretman, pa se zavisnost beskonačno održava.
Porodični sistem predstavlja jedan od faktora održavanja bolesti zavisnosti. Porodično negiranje, minimiziranje, tolerisanje ili opravdavanje zloupotrebe supstance i pratećeg ponašanja redovna su pojava u ranim fazama bolesti zavisnosti. Tome doprinose i opšte prihvaćen stav i slika o bolesti zavisnosti tj. zavisniku kao osobi koja je upadljivo poremećena, kao i stepen problema u vezi sa upotrebom supstance koji porodica može da toleriše. Porodična tolerancija zavisnosti je u stvari projekcija opšte društvene tolerancije na svoj subsistem – porodicu. Stavovi društva su istovremeno i stavovi porodice. U kasnijim fazama, kada su posledice evidentne a porodica trpi, objašnjenje daljeg održavanja bolesti treba tražiti u drugim razlozima. Kulturološka obeležja sredine i ovde imaju važnu ulogu. Mnoge porodice još uvek zavisnost svoga člana doživljavaju kao sramotu i neuspeh, a lečenje kao negativno obeležje. To proizlazi iz shvatanja da zavisnost nije bolest već mana i porok, nešto nedolično i amoralno. Sa te tačke gledišta, zavisnika ne treba lečiti već kritikovati. U ovoj fazi izgubi se mnogo vremena, a do lečenja ne dolazi. Porodica iscrpljuje svoje mogućnosti, pojedini članovi gube volju da pomognu zavisniku, reorganizuju se bez njega, ostavljaju ga ili odlaze. Mnogi članovi porodice i sami oboljevaju, počinju da piju ili uzimaju drogu. Porodični sistem se iscrpljuje, raspada i postaje nemoćan da pomogne zavisniku koji sve više propada. Ovo je, nažalost, put mnogih porodica. Jedinstveno sagledavanje zavisnosti kao bolesti i zajedničke aktivnosti cele porodice neophodni su u skraćivanju puta od prvih simptoma do lečenja. Specifične preventivno-edukativne aktivnosti usmerene na porodicu tome bi značajno doprinele.
Sistem radne sredine. Radna sredina svojim tolerantnim stavom i neadekvatnim merama takođe doprinosi održavanju bolesti. Tome doprinose i nizak nivo znanja o bolestima zavisnosti i mogućnostima za prevenciju, lečenje i rehabilitaciju, zajednička i lična nezainteresovanost za ovu problematiku, nedostatak stručnih službi i dr. Nedovoljne i blage sankcije ili njihovo odsustvo ohrabruju zavisnike da nastave sa zloupotrebom supstanci, što se posebno zapaža kod alkoholičara. U radnim organizacijama se često prikriva pijenje i posledice, štite alkoholičari i održava dalje pijenje. Stvaraju se rigidne alkoholičarske podgrupe na svim nivoima – od radnika do rukovodilaca. U takvim sredinama preventivne i edukativne aktivnosti se doživljavaju kao nešto strano i neprijatno. Tome doprinosi nedostatak ili slaba primena zakonske regulative u odnosu na pijenje na radnom mestu. Sa aspekta sprečavanja alkoholizma u opštoj populaciji od izuzetnog značaja je uticaj na faktore održavanja alkoholizma u radnoj sredini. Bolje uključivanje radne sredine u prevenciju, lečenje i rehabilitaciju zavisnika imalo bi izuzetan društveni značaj. Edukacija rukovodilaca, stručnih službi i radnika u radnoj sredini trajan je zadatak u sveobuhvatnim aktivnostima na suzbijanju bolesti zavisnosti.
Širi društveni sistem kao faktor održavanja bolesti zavisnosti. Tolerisanje prekomernog pijenja i drugih bolesti zavisnosti, kao i neodgovarajuće mere prevencije ili lečenja, predstavljaju trajnu podlogu za razvoj i širenje bolesti zavisnosti. Kulturološka obeležja sredine i vekovni tradicionalni stavovi i zablude o alkoholizmu takođe tome doprinose. Načelno, celokupno društvo je protiv bolesti zavisnosti, ali konkretno nema adekvatnih i trajnih preventivno-edukativnih aktivnosti, trajne podrške i brige za unapređenje i širenje svih onih aktivnosti koje bi dugoročno mogle da utiču na smanjenje prevalencije i incidencije bolesti zavisnosti. Prepuštanje brige o zavisnosti pojedinim usko stručnim društvenim sektorima smanjuje aktivnost, odgovornost i mogućnost drugih društvenih struktura da doprinesu sprečavanju daljeg širenja bolesti zavisnosti.
Promena odnosa celokupnog društva prema bolestima zavisnosti i merama za njihovo sprečavanje povratno bi uticala na ostale subsisteme označene kao fak- tori održavanja bolesti zavisnosti (individua, porodica, radna sredina i dr) u cilju prekidanja lanca beskonačnog održavanja. Sa praktičnog aspekta, korisnije je poboljšati edukaciju tj. nivo znanja o bolestima zavisnosti kod svih kategorija stanovništva, nego osposobljavati stručnjake da „traže“ zavisnike u opštoj populaciji. Naši učenici, studenti, roditelji, nastavnici kao i neki stručnjaci nemaju zadovoljavajući nivo znanja o bolestima zavisnosti, njihovoj prevenciji, lečenju i rehabilitaciji. Podizanje nivoa znanja prvi je i trajan zadatak u nizu aktivnosti koje će dovesti kako do smanjenja bolesti zavisnosti u opštoj populaciji, tako i do ublažavanja njegovih posledica.