Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Pri tome je teško, ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.
Epidemiologija
Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%), dok je sekundarna znatno češća. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola, a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije.
Etiologija
Etiologija hipohondrije nije poznata, ali postoji više etioloških modela.
Psihodinamički model
Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Za Melani Klajn, hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja, u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela.
Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije), a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu).
Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći) . Takodje ima mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe).
Sociodinamički model
Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji, pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti.
Kognitivni model
Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju, selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije, kao i da im se pridaje veći značaj.
Bihejvioralni model
Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i prisili proveravanja u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.
Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja.
Klinička slika
Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici, negovanje smrtno obolele bliske osobe, razvod ili neuspeh u karijeri. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti.
Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo, paze da vode zdrav način života, trude se da steknu savršenu kondiciju…Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.
Preterana preokupiranost telom, njegovim funkcionisanjem, simptomima, zdravljem i bolešću, ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti, kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna, to osoba više brine. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja, a reakcije na razuveravanje su različite (ljutnja, ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji, uredno je sredjuju i donose na preglede. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče, koristeći stručnu literaturu. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja.
Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje, a često traže posebnu pažnju od drugih.
Dijagnoza
MKB10:
- Uporno verovanje da je prisutno neko telesno oboljenje koje se nalazi iza postojećih simptoma, bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji
- Uporno odbijanje saveta ili razuveravanja lekara da telesno oboljenje nije prisutno
Diferencijalna dijagnoza
- Organsko oboljenje – ovde treba imati na umu da ne postoji organsko oboljenje koje imitira hipohondriju, kao i dijagnoza hipohondrije nije kompatibilna sa postojanjem telesnog oboljenja.
- Psihotični poremećaji – ključno je razlikovanje hipohondrične sumanutosti od hipohondrične sumnje, koja je fluidna i podložna izvesnoj korekciji (sumnja odražava neizvesnost, a verovanje je ubedjenje u stanje izvesnosti) i sve dok postoji sumnja ne postoji čvrsto ubedjenje. Hipohondrična sumanutost se karakteriše čvrstim, nepokolebljivim ubedjenjem u postojanje bolesti, koje je obično prebojeno i drugim elementima psihoze (pacijent veruje da je oboleo od raka jer ga truju kancerogenim materijama), uz prisutan bizaran karakter (sch, poremećaj sumanutosti, psihotična depresija).
- Depresija – hipohondrija može predstavljati deo kliničke slike depresije ili biti nezavisna od depresivnih epizoda i perzistirati i mimo njih.
- Panični poremećaj – za vreme napada panike liče na hipohondrične pacijente: zovu HP, osećaju vitalnu ugroženost, misle da će im srce stati, da će se ugušiti, da će im se krv izliti u mozak. Nakon napada panike ovakvo ponašanje prestaje.
- Opsesivno-kompulzivni poremećaj – mogu ličiti, jer kod oba poremećaja postoji rekurentnost, ali se ok misli doživljavaju kao ego distone i nametnute
- Dismorfofobija – u MKB 10 ne postoji kao posebna dijagnostička kategorija, već se dijagnostikuje u okviru hipohondrije; dominira preokupiranost telesnim izgledom ili zamišljenim telesnim defektom
- Somatizacioni poremećaj – za njega je tipičan veliki broj telesnih simptoma , dok je u hipohondriji najčešće reč o jednoj ili tek nekoliko takvih tegoba. Somatizacioni poremećaj počinje pre 30-te godine.
- Poremećaj ličnosti – hipohondrija se često javlja u sklopu narcističkog ili anankastičnog poremećaja ličnosti.
- Prolazna hipohondrična stanja – ako su prolazne prirode, dijagnoza hipohondrije se ne postavlja
- Simulacija je relativno retka
Tok i prognoza
Tok je hroničan, uz velike oscilacije u intenzitetu tegoba kod oko dve trećine pacijenata. Hipohondrija se često smatrala neizlečivom, što je posledica predrasuda. Danas se smatra da je uspeh moguć kod polovine pacijenata.
Lečenje
Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra toleranciju, strpljenje, fleksibilnost, prepoznavanje pacijentovih potreba, korišćenje raznih veština i idnamičko prilagodjavanje pacijentu. U lečenju, koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima.
Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i terapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika.
Koristi se i terapijsko razuveravanje.
Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom.
Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i, BD).
