Ova psihoza je vrsta “razumnog ludila” (raniji naziv: intelektualna monomanija), s’ obzirom da pacijent ima potrebu da i u psihozi sve objasni, sve dešifruje u skladu sa osnovnim sistemom značenja. Po sadržaju ova sumanutost je skoro uvek persekucija, a ponekad i megalomanija. Razni ljudi bolesnika “prate na ulici, snimaju, prisluškuju, proganjaju”. Zbog toga se ponekad razvija ideja da je on neko važan (megalomanija).

Mehanizam sumanutosti je interpretativan. Interpretacija je misaono izvođenje jedne realne pojave u pogrešan koncept, ili izvođenje zaključaka o jednoj ispravnoj percepciji sa pogrešnog stanovišta. Greška se sastoji u tome što se daje pogrešan smisao onome što se realno, ispravno vidi, čuje, opaža. Radi se o sumanutoj spoznaji bolesnika.

Postoje dve vrste interpretacija: egzogene i endogene.

1. a) Egzogene interpretacije se zasnivaju na podacima dobijenim preko čula. Predmet interpretacije su pojave i predmeti spoljnog sveta. Nekada su interpretacije naizgled razumljive, jer se slažu sa uobičajenim simbolima populacije (npr. cvet u reveru znači izjavu ljubavi). Međutim, simboli su često i potpuno nerazumljivi (npr. beli kačket na komšiji označava kraj sveta u mesecu julu). Celu svoju aktivnost bolesnici posvećuju dešifrovanju hijeroglifa, tj. onime što su im zapravo želeli reći ljudi koji im upućuju poruku putem novina, televizije itd. Bolesnici, dakle, obraćaju naročitu pažnju na aluzije, intonacije, metafore, mimiku. Kažu:”meni je dovoljno da pročitam jednu reč, pa da shvatim ceo smisao”.
2. b) Endogene interpretacije se odnose na telesne senzacije, sopstvene misli, slike sećanja, snove. Sa takvim interpretacijama i trenutnim intuicijama bolesnici sumanuto transformišu svet. Kao posledica endogenih interpretacija može se govoriti o posebnoj podvrsti ovih sumanutosti nazvanoj somatski tip (hipohondrijaza). Radi se o verovanju da je pacijent zaražen raznim infekcijama, da su mu insekti pod kožom (dismorfofobija), da širi oko sebe smrad iz usta ili sa kože, ili iz vagine, da mu veliki delovi tela, npr. creva, uopšte ne funkcionišu itd. U pitanju je sličnost, tačnije kvalitativni skok u odnosu na fobije (strah od teškog oboljenja – kancerofobija, sidofobija – prerasta jednog trenutka u sumanuto verovanje). Kod tzv. somatskog tipa sumanutosti neretko se javlja zloupotreba uzimanja tableta. Suicidalni rizik nije zanemarljiv.

Postoje razlike u konstrukciji interpretativnih sumanutosti u odnosu na revandikacione i strasne. Ovde sumanutost nije lančana, već je mrežasta, tj. masa simptoma formira jedan više difuzan, mozaičan sistem koji difuzno prožima ličnost.  Interpretativna sumanutost nije toliko sistematizovana (paranoična) kao revandikaciona ili strasna. Međutim, nekada se i ova sumanutost, u početku loše sistematizovana, vremenom sistematizuje u koherentnu konstrukciju.

U razvijenoj fazi bolesti pacijenti interpretiraju sve informacije. Nekada u težnji da dešifruju jednu reč stvaraju čitav roman. Na kraju se obično formira samo jedna tema koja se ne menja i ne obogaćuje novim dodavanjima.

Ova psihoza ima tendenciju da, ako se ne ugasi, postane blaga. Često se u praksi zamenjuje sa paranoidnom SCH.