Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Što se tiče samog mehanizma nastanka napada panike, mišljenja stručnjaka su veoma podeljena. S jedne strane su istraživači koji tvrde da je napad panike posledica određenih bioloških promena, a s druge su oni koji za napad „okrivljuju“ psihološke mehanizme. Kako je to slučaj i sa mnogim drugim pojavama u životu gde su stavovi jako polarizovani, ni jedni, ni drugi nisu sasvim u pravu i istina se verovatno nalazi „negde između“.

Dakle, svako je „donekle“ u pravu, a nama će za razumevanje napada panike koristiti da pokušamo da povežemo doprinose i jednih i drugih, ne tvrdeći, pošto to ni ne znamo, da je doprinos jednih veći. Uostalom, nepoznavanje svih detalja u mehanizmu nastanka napada panike nije onemogućilo da se u lečenje paničnog poremećaja uvedu uspešne tehnike koje su rezultat raznih teorija. Tako se i na ovom primeru pokazalo da u lečenju možemo biti uspešniji nego u razumevanju – odnosno uprkos tome što određene pojave ne razumemo dovoljno.

Biološke teorije paničnih napada

Prema biološkim istraživačima, napad panike nije moguć ako mu ne prethode određene promene u funkcionisanju mozga, naročito promene u kojima učestvuju „neuroprenosnici“. Međutim, tačna priroda tih promena nije utvrđena, kao što nije jasno koji su sve „neuroprenosnici“ angažovani prilikom napada panike. Ipak, jedan od glavnih argumenata bioloških istraživača je u tome što napade panike mogu da spreče lekovi koji deluju tako što utiču na pojedine „neuroprenosnike“ na određenim mestima u mozgu.

Biološke teorije često pridaju značaj poremećajima disanja koji se sreću za vreme napada panike. Jedan od njih je i hiperventilacija, koja označava disanje koje je ili previše brzo ili previše plitko i učestalo. To dovodi do napada panike (mada ne uvek), a hiperventilacija može da bude i posledica ili samo način ispoljavanja napada panike, a ne nužno i uzrok napada.

Posledice hiperventilacije su slične simptomima koji se viđaju za vreme napada panike, jer dolazi do vrtoglavice, omaglice, trnjenja po rukama i nogama, „lupanja“ i ubrzanog rada srca, slabosti u nogama, stezanja i bolovima u predelu grudi i doživljaja jakog straha. Ovi simptomi nastaju zbog smanjene količine ugljendioksida u krvi i o lečenju hiperventilacije biće reči u posebnom poglavlju.

Druge teorije napada panike

Postoji još jedna zanimljiva teorija koja dovodi u vezu disanje, strah od gušenja i napade panike. Prema toj teoriji, napadi panike nastaju kao posledica preosetljivosti urođenog mehanizma koji nas „opominje“ da preti opasnost od ugušenja. Kada se ovaj „alarm ugušenja“ uključi, obično se pojavljuje hiperventilacija – i to se događa naročito u situacijama za koje se pretpostavlja da u njima neće biti dovoljno kiseonika i da bi se zato osoba mogla ugušili. Tipičan primer takve situacije je mali zatvoren prostor kao što je lift.

Znači, do napada panike dolazi ili zato što se ovaj „alarm ugušenja“ uključi suviše rano i lako, ili zataji mehanizam da se on zaustavi kada osoba spozna da ne preti stvarna opasnost da se uguši. U prilog ovoj teoriji navode se sledeća zapažanja:

– Strah od ugušenja je jedan od najčešćih strahova kod ljudi uopšte.

– Doživljaj gušenja je čest simptom tokom napada panike, ali nije simptom normalnog straha.

– Panični poremećaj je ubedljivo najčešći oblik ispoljavanja patološkog straha kod obolelih od plućnih bolesti.

Psihološke teorije panike

Među psiholozima je najpopularnija teorija prema kojoj je pogrešno tumačenje telesnih simptoma preduslov za pojavu napada panike. Prema toj teoriji, pojava telesnih simptoma sama po sebi ne dovodi do napada panike ako se simptomi u trenutku njihovog nastanka pogrešno ne protumače kao znak da osobi u tom trenutku preti neka opasnost. Za razliku od nekih bioloških istraživača koji recimo tvrde da je hiperventilacija dovoljna da izazove napad panike, stav ove grupe istraživača je da hiperventilacija može to da učini samo ako se njeni simptomi protumače kao znak „telesne katastrofe“. Tipični primeri su: tumačenje „ovo je infarkt“ kod osobe kojoj je iznenada srca počelo da „lupa“ ili kuca jako brzo, „ugušiću se“ kod osobe koja je ostala bez vazduha, ili „srušiću se“ u slučaju vrtoglavice ili nesvestice.

Međutim, bilo koji simptom može da bude pogrešno protumačen, naročito ako je nastao naglo: tako, mnoge osobe koje za vreme napada panike imaju doživljaj „nestvarnog“ ili kao da su se „odvojile“ od svog tela, to redovno tumače kao znak gubitka kontrole ili ludila. Reč je u stvari, o začaranom krugu koji stalno pojačava strah i na kraju izaziva napad panike. Začarani krug otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači tako da kod osobe izazove jak strah ili pojača već postojeći strah, dovodeći do novih telesnih simptoma. Ti simptomi se opet pogrešno tumače kao znak da je osoba vitalno ugrožena, što dalje pojačava strah i zatvara još jedan začarani krug. Nekoliko takvih krugova je dovoljno da izazove napad panike.

Zašto dolazi do pogrešnog tumačenja simptoma?

Sklonost da se telesni simptomi pogrešno tumače kao znak „nadolazeće katastrofe“ može da bude posledica neprijatnih i traumatskih iskustava. Na primer, ako je nekome bliski član porodice iznenada umro „na rukama“, on se može unapred preterano plašiti simptoma kao što su stezanje u grudima i nedostatak vazduha.

Gotovo da je logično da u slučaju da doživi ove simptome, takva osoba njih automatski pripiše fatalnoj bolesti srca. U drugim slučajevima, nije neophodan „neposredni kontakt“ sa teškom bolešću ili smrću: dovoljno je da je osoba „čula“ kako je neka relativno mlada osoba iznenada umrla ili obolela od neizlečive bolesti, ili da je u porodici neko umro od takve bolesti.

Pogrešno tumačenje simptoma sreće se i kod onih osoba koje su same imale ozbiljne zdravstvene probleme, a naročito bolesti disajnih puteva. Ako se neko gušio zbog astme ili teškog oblika bronhitisa, to iskustvo pamti celog života i ono stvara posebnu osetljivost na nedostatak vazduha, koji se odmah tumači kao da predstoji gušenje. Zato ne čudi što se panični poremećaj, kao što sam već rekao, sreće relativno često kod ljudi koji boluju od astme. Mada pogrešno tumačenje simptoma nije dovoljno da objasni sve napade panike, na ovoj teoriji se temelji kognitivna terapija koja se pokazala korisnom u lečenju paničnog poremećaja.

Suština terapije panike

Suština ove terapije je u promeni načina na koji se tumače telesni simptomi, ali i u promeni obrazaca razmišljanja o strahu uopšte. Tehnike kognitivne terapije će biti detaljnije prikazane u poglavlju 8. Postoji još jedna zanimljiva teorija prema kojoj se panični poremećaj pojavljuje kao posledica već postojećeg, unapred izgrađenog verovanja da su strah, telesni simptomi ili napadi panike opasni, odnosno da imaju opasne posledice. Te posledice mogu biti na telesnom planu (fatalna bolest, smrt). psihološkom (gubitak kontrole) i/ili socijalnom (stid).

Pretpostavka je da napadi panike nastaju direktno kao posledica verovanja da sami simptomi dovode, recimo, do infarkta, gubitka svesti ili ludila. Moguće je da se ova verovanja bar kod nekih osoba mogu razumeti preko prve teorije, odnosno da su ta verovanja u vezi sa sklonošću da se telesni simptomi tumače pogrešno, kao znak da će doći do neke „katastrofe“.

Najbolji način da rešite problem napada panike je psihoterapija.

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević