Krivica kod dece indukovana od strane roditelja

Krivica kod dece indukovana od strane roditelja

Krivica se odnosi na osećaj deteta “da je loše”, koji se javlja kada roditelji “na sva zvona” objavljuju kakvu su patnju trpeli dok su ga odgajali. Na primer, majke koje stalno ponavljaju svom detetu priče o teškoćama koje su imale tokom trudnoće i porođaja (“Znaš, kada si se ti rodio/la, ja sam toliko krvarila da sam mogla da umrem”) dovode do toga da dete postaje opterećeno dubokom krivicom. Slično tome, roditelji-imigranti koji paradiraju” sa svojim kulturalno izmeštenim životima kao žrtvom za svog potomka (“Došli smo u ovu zemlju kako bi ti mogao/la da imaš bolji život”) izazivaju ogromnu krivicu kod deteta.

Espiritu beleži da je rečenica: “Uradili smo to zbog dece” uobičajeni refren među filipinskim imigrantima. Međutim, to bi se takode moglo primeniti i na mnoge druge grupe, uključujući i one iz Indije, Pakistana, Meksika, afričkih i centralnoameričkih zemalja.

Ovaj refren ima i još zlobnijeg blizanca: “Ostali smo u ovoj zemlji zbog vas”. Time se detetu prenosi poruka da roditelji svakodnevno pate i trpe tu situaciju samo zarad svoje dece. Takve roditeljske izjave mogu njihovom potomku natovariti mnogo krivice.

Deca, roditelji i krivica

Deca onih koji su preživeli Holokaust takođe su osetljiva na indukovanje krivice od strane roditelja. Pošto su pretrpeli ekstremnu patnju, ti roditelji često ne uspevaju da prepoznaju sumnje i strepnje svoje dece koje su karakteristične za njihov uzrast.

Detetu koje se iz dana u dan žali na svoju zabrinutost/anksioznost takvi roditelji najčešće odgovaraju rečima: “Ne znaš ti šta znači biti u nevolji!” ili: “Ti ovo nazivaš problemom? Ti nemaš pojma kroz šta sam ja prošao/la” itd. Dete koje je izloženo takvim grubim odgovorima oseća se loše zbog pominjanja svojih problema i počinje da ga proganja osećaj krivice.

Narcisoidni roditelji

Učestaliji od takvih dramatičnih indukovanja krivica jesu primeri gde roditelji obeshrabruju detetova autentična stremljenja i izazivaju kod njega osećaj krivice zbog njegove jedinstvenosti i razlikovanja od njih. Ističući takvu dinamiku, Frataroli izjavljuje da:

Visoko narcisistični roditelji koji indukuju ovu vrstu krivice što uništava dušu ne mogu tolerisati, a kamoli uvažavati, jedinstvenu individualnost svog deteta. Oni sistematski narušavaju sveti prostor igre između roditelja i deteta, poništavajući ili kažnjavajući bilo kakav spontani gest detetovog Pravog Selfa, izazivajući kod njega osećaj krivice i stida u vezi sa onim što je u njemu najživlje, kao da je svako autentično samoispoljavanje uvreda koja se kažnjava smrću ili odbacivanjem.

Izvor: Psihologija patnje, Salmon Ahtar