Ljubav i ljubomora

Da li je ljubav umeće? Ako jeste onda ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje, koje se iskusi sasvim slučajno, nešto što čoveka ‘obuzima’ ukoliko ima sreće? Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili poduhvata, koji kao ljubav, započinju tako velikim nadanjima i očekivanjima, a koji se ipak redovno izjalove. Kad bi to bio slučaj sa bilo kojom drugom aktivnošću, ljude bi zanimali razlozi tog neuspeha kao i to šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša – ili bi se prosto odrekli te aktivnosti. Budući da je to drugo nemoguće kada je reč o ljubavi, čini se da postoji samo jedan adekvatan način da se prebrodi neuspeh u ljubavi – istražiti razloge tog neuspeha i nastaviti sa proučavanjem smisla Ijubavi. Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da je ljubav umeće bar kao što je život umeće. (Erih From – Umeće ljubavi).

O ljubavi

Ljubav između muškarca i žene u savremenoj kulturi jedna je od najviših vrednosti i povezana je sa samom osnovom naše civilizacije. Prema raznovrsntm mistifikatornim predstavama o Ijubavi, ljubav je univerzalna kosmicka sila, fluid koji struji izmeñu dva bića, suština Ijudske prirode. Ljubav nije samo jedno od osećanja, ona je mnogo više od toga, ona ne postoji sama po sebi, za sebe, već postoji samo biće koje voli i biće koje je voljeno. Da je ovaj problem bio prisutan još od početka ljudske civilizacije govore mnogi mitovi sa ljubavnom tematikom. Jedan od njih je mit po kome su muškarac i žena u početku bili jedno   androgeno biće, pre nego što su ih bogovi kaznili i podelili na dva suprotna pola. Po legendi od tada ljudi stalno tragaju, tokom celog života za svojom drugom polovinom, sa kojom bi se sjedinili i ponovo bili celina. „Svako izražava ljubav u skladu sa svojom predstavom o tome kako ljubav treba da se izražava.” (Milivojević)

Ljubav – ljubomora?

Ljubomora je osećanje koje je nužno, pre svega morfoloski, a i zatim gnoseološki, povezano sa osećanjem ljubavi. Da bi neko mogao osetiti ljubomoru, on prvo mora voleti. Zbog toga je ljubomora jedno od prirodnih osećanja u odnosu ljubavi. Ona se pojavljuje u partnerskom emotivnom odnosu gotovo kao obavezna nuspojava ljubavi.

Ljubomora je vrsta straha koji osoba doživljava kada procenjuje da bi voljena osoba mogla zavoleti nekog trećeg. To je složena reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekat biti izgubljen.

Šta je potrebno za ljubomoru

Dakle, za ljubomoru je potrebno troje. U zavisnosti od specificne situacije i partnerskog odnosa, ove reakcije i osećanja mogu biti manje ili više (ne)adekvatne, i primerene situaciji i imati adaptibilnu, protektivnu funkciju, ili naprotiv, ukoliko su posledica partnerove nekritičnosti mogu biti potpuno kontraproduktivne. Svrha osećanja ljubomore je da pokrene subjekat na ona ponašanja kojima će zaštititi svoj odnos ljubavi. lako je ljubomora zasnovana na strahu, ona pokreće i neke druge reakcije kao što su : mržnja ili destrukcija, Ijutnja ili napad, tuga ili povlačenje, strah ili ugañanje.

Ljubomora je sasvim adekvatno i korisno osećanje kada se oseća u situacijama u kojima stvarno postoji mogućnost da objekt ljubavi zavoli nekog trećeg, ukoliko se izražava na socijalno prihvatljiv način i ukoliko doprinosi očuvanju veze. Meñutim, reakcije ljubomore mogu varirati od realno pretećih situacija po odnos ljubavi, kada se u blizini voljenog objekta zaista nalazi potencijalno „ugrožavajuća” osoba, preko imaginarnih opasnosti koje su zasnovane na bazičnom nepoverenju u partnera, iako nemaju nikakvu materijalnu potvrdu, zasnovane su na mašti, ali ipak se mogu tretirati kao jedna od mogućih alternativa, pa sve do patološke ljubomore, koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću i objektivnom stvarnošću. Podeljena su osećanja da li je ljubomora urođena pa predstavlja prirodnu reakciju ili je odreñena kulturom i društvom u kome čovek provodi svoj životni vek.

Struktura ličnosti

Struktura ličnosti ljubomornog partnera verovatno ima odlučujuću ulogu, ali po pravilu se ne sme zanemariti ni moguća uloga progonjenog partnera, koji svojim ponašanjem verovatno doprinosi uspostavljenim ambivalentnim odnosima. Projekcija je obično voñena strahom od gubitka voljenog objekta, ali i nesvesnim željama da se izbegne ambivalentni položaj i da se izabere drugi partner (taj deo je projektovan). Po bihejvioristima, naravno reč je o naučenoj vrsti ponašanja, koja se formiraju u detinjstvu, i kasnije prenose na figuru partnera koja dospeva na vrh hijerarhije u emotivnim relacijama u odraslom dobu, i koje se kroz kasnija iskustva u partnerskim vezama učvršćuje i postaju trajna struktura.

Ovakva ispoljavanja ljubomore kao emocije, mogu se javiti u cilju instrumentalizacije ponašanja partnera. To je slučaj kada jedan od partnera ograničava ili kontroliše kretanja, interesovanja i funkcionisanje druge osobe svojim manifestacijama učvršćuje i postaju trajna struktura. Ovakva ispoljavanja ljubomore kao emocije, mogu se javiti u cilju instrumentalizacije ponašanja partnera. To je slučaj kada jedan od partnera ograničava ili kontroliše kretanja, interesovanja i funkcionisanje druge osobe svojim manifestacijama Ijubomore u vidu pitanja ili proveravanja, kritike, nagoveštaja ili provokcija, ili na razne druge načine, ali obavezno u cilju kontrole i manipulacije partnera.

Patološka ljubomora

Patološka ljubomora   se   javlja   kao   posledica   dubljih   poremećaja   ličnosti   ili   čvrsto ukorenjenih, rano naučenih maladaptivnih kognitivnih uverenja. Postavlja se pitanje kako napraviti tu finu distinkciju izmeñu doze Ijubomore koja se može okarakterisati kao zdrava, normalna i čak poželjna i one koja se već može smatrati preteranom i ograničavajućom? Na ovo pitanje ne može se dati konkretan i precizan odgovor. Ipak ono što može biti neka vrsta pokazatelja prekomernog ispoljavanja ljubomore je da ona za partnera predstavlja smetnju, i izaziva nelagodnost.

Partner se oseća ugroženim, oseća da ga druga osoba kontoliše, sputava, da je pod stalnim pritiskom, ukratko – da je njegovo celokupno funkdonisanje pod značajnim uticajem straha od manifestacije Ijubomore drugog, ograničavajućeg, manipulišućeg partnerta. Patološka ljubomora se ipak relativno lako može uočiti u socijalno- društvenom funkcionisanju, a i izmeñu samih partnera, tako da ona u opstoj populaciji ne bi trebalo da predstavlja dijagnostičku poteškoću. Patološka ljubomora se sreće u okviru nekih psihičkih poremećaja (na primer kod paranoidnih sumanutih ideja, ili kod hroničnih alkoholičara).

Ljubomora kao dokaz ljubavi

Pošto preterana i neadekvatna ljubomora umesto da sačuva odnos ljubavi dovodi do njegovog uništenja, mnogi ljudi veruju da je ljubomora sama po sebi neko patološko osećanje. Zbog toga se trude da priguše i potisnu sopstveno osećanje Ijubomore, a partnerovu Ijubomoru doživljavaju kao znak duševne bolesti. Sasvim drugu krajnost predstavljaju osobe koje izjednačavaju Ijubav i Ijubomoru, tako da na osnovu prisustva ili odsustva Ijubomore zaključuju da ima ili nema ljubavi. Kad neko u svojoj predstavi o ljubavi poistovećuje pojmove ljubavi i Ijubomore, on zna da voli ako oseća Ijubomoru i obrnuto, ako je ne oseća onda to nije Ijubav. Polazno i naravno pogrešno uverenje ovakvih ljudi je da je ljubomora signal ljubavi, što je intenzivnija ljubomora – to je Ijubav jača. Naravno u skladu sa ovim uverenjem osoba izostanak osećanja Ijubomore tumači kao nepostojanje ili prestanak ljubavi, kod sebe ili kod partnera.

Zaključak

Kao mogući zaključak možemo navesti da je tačno je da se ljubomora javlja samo u odnosu ljubavi, ali ne postoji nikakva veza između intenziteta ljubavi i intenziteta Ijubomore. Čak i ako se tako nešto može tvrditi, onda sa većim intenzitetom Ijubomore se odnos ljubavi doživljava kao lošiji.

Ljubomora nije znak ljubavi, ona je znak straha od gubitka ljubavi. Može ukazivati na nesigurnost partnera u samog sebe ili u konkretnoj emotivnoj relaciji ili u odnos ljubavi uopšte. Lako se ova dva osećanja uglavnom javljaju paralelno, ne može se reći da se zbog toga moraju izjednačavati, ali se isto tako ne može ni tvrditi da jedno osećanje isključuje drugo. Potrebno je ipak naći neki adekvatan modus ispoljavanja oba ova osećanja koji će partneri doživljavati kao prijatan, adekvatan i funkcionalan, a ne kao opasan i ugrožavajući.

Izvor: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, prof. dr Marko Munjiza