Ljubomora

Ljubomora je vrsta straha, ili bolje rečeno složena, afektivna reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekt biti izgubljen, u potpunosti ili nekom stepenu. Ljubomora je složena reakcija gde primarna emocija strah u percepciji događaja s percepcijom sopstvene reakcije na njega poprima dimenziju složenog odgovara na povređivanje. Reč ljubomora je etimološki blisko povezana sa ljubavlju, u psihološkom smislu ta veza nije tako čvrsta. Psihoanalitičari (Fenihel) otkrivaju da su najljubomorniji oni “koji ne mogu voleti ali koji moraju osećati da su voljeni.” Podeljena su mišljenja da li je ljubomora urođena pa predstavlja prirodnu reakciju u nekim uslovima ili je određena kulturom. Neka istraživanja urođeničkih plemena, kod kojih postoji potpuno slobodan promiskuitet, pokazuju da i među članovima plemena postoji ljubomora, mada je skrivena, verovatno pod pritiskom kulturnog modela i društvene uloge.

Struktura ljubomore

Nema ljubomore bez ljubavi. Priroda ljubavi je takva da drugi uvek može, iz nekog razloga, sada ili u budućnosti, prestati da voli i da uzvraća ljubav. Dakle, prvo ljubav, a zatim i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Sumnja u neverstvo opravdana ili ne, nosi emocionalni odnos kako prema voljenoj osobi tako i prema suparniku.

Ljubav i ljubomora

Ljubav je ekskluzivno i starije osećanje, a ljubomora je strah od gubitka te ekskluzivnosti, strah da bi se neko drugi voleo više. Od rođenja, pa kroz odrastanje spoznajemo ljubav. Dete prvo mora shvatiti da ga roditelji vole, da bi se moglo potom uplašiti da mu je neko može uzeti. U dečjoj ljubomori su sadržani elementi separacionog straha, zavisti i mržnje. U ontogenetskom razvoju najraniji začeci ljubomore nalaze se u odnosu prema braći ili sestrama, a posebno prema tek rođenom malom “suparniku” u borbi za ljubav majke. Ova ljubomora je nesvesna i često dovodi do razvoja osećanja krivice.

Ljubomora kod dece je maskirana i nediferencirana. Najčešće su to agresivni postupci, koji mogu preći u surovu destruktivnost, simboličke aktivnosti, emocionalnu regresiju, zaostajanje u razvoju neke funkcije (govor), ili razvijanje nekog poremećaja (tikovi, mucanje, enureza, enkopreza itd.) Transakciona funkcija detetovog poremećaja ima za cilj da preusmeri roditeljsku pažnju s rivala na “bolesno” dete. Na ovaj način se razvija obrazac iznuđivanja potvrda tuđe ljubavi kroz bolest i poremećaj.

Gde postoji ljubomora?

Problem ljubomore se sreće u svim grupama i zajednicama upravo zbog stalne potrebe za osvajanjem pažnje i podrške autoriteta, i korenuje negde iz egzistencijalnih potreba čoveka i opstanka. Kad postoji nesigurnost u odnosu na ostvareni odnos, prag za ljubomoru je jako s nižen, i obrnuto. Osoba koja oseća ljubomoru je u strahu, a kao reakcija na taj strah u ponašanju se ispoljavaju ljutnja, bes, tuga, mržnja kao metaemocije.

Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: ljutnja-napad, mržnja-uništenje, tuga-povlačenje, strahougađanje. Sklop ljutnja-napad je vid rešavanja situacije u životinjskom svetu, među decom i u tradicionalnim društvima. Cilj je zastrašiti,oterati ili poniziti rivala. Mržnja – uništenje je vid gde se ispoljava destruktivno ponašanje koje ima za cilj uništenje voljenog bića ili bića rivala. Istraživanja pokazuju da je čak oko jedne trećine svih ubistva motivisano osećanjem ljubomore i češće je ubijanje partnera nego rivala. Sklop tuga-povlačenje je reakcija tuge koja je jasan signal partneru da u datoj situaciji treba da preispita svoje ponašanje. Sklop ljutnja-napad izaziva strah, a tugapovlačenje je usmeren na izazivanje krivice.

Kod preteranog ispoljavanja ovog načina ljubomore osoba može razraditi čitave strategije samouništenja čija je transakciona funkcija poruke: “Ako me još voliš, zaustavi me”, a koje mogu kulminirati pokušanim ili stvarnim samoubistvom. Sklop strahugađanje je vid čija je suština da osoba motivisana strahom od gubitka čini sve da bi ugodila i zadovoljila voljenu osobu. Njeno ugađanje je poruka partneru koja pokazuje kako je osoba dobra i odgovarajuća za partnera i šta bi on sve izgubio.

Ljubav + strah zbog gubitka = Ljubomora adekvatna: – reaktivna (“dobar” način) neurotska, konstruktivna, neadekvatna: – reaktivna (“loš” način) psihopatska psihotična destruktivna zavist + strah zbog sobstvne ugroženosti = pseudoljubomora

Vrste ljubomore

U odnosu na povod i način izvođenja : Adekvatna, neadekvatna U onosu na realni okvir zbivanja: reaktivna, fantazmatska

U odnosu na posledice ishoda: konstruktivna, destruktivna

U odnosu na karakterološke i psihopatološke karakteristike ličnosti: karakterna, neurotska, psihopatska, psihotična.

Pseudoljubomora, ne uzrokuje je strah zbog gubitka, već zavist i strah zbog sopstvene ugroženosti.

Pseudoljubomora

To je takođe osećanje straha od gubitka ili separacije, ali subjekt nije pokrenut ljubavlju nego zavišću, posesivnošću ili interesom. Najčešće se radi o zavisnosti i patološkoj simbiozi, te tu strah od “gubitka voljene osobe”, je u stvari strah za samoga sebe. Ljubomora je afektivna reakcija, urođena ili ne koja daje mračni kolorit ljudskom životu, i koja ga negde u tome dodiruje sa animalnim svetom, jer je podstrekivać daljeg usložnjavanja i buđenja emocionalnog spektra, daljih akcija i ponašanja sa posledičnom problematikom. Treba naglasiti da postoje i neke realistične situacije u kojima strah i ljubomora mogu da budu opravdani i u kojima anksioznost deluje kao signal opasnosti. Ove emocije su patološke samo kada su postojane i ometaju značajno životne aktivnosti. Dosadašnje izlaganje upućuje na jedan od zaključaka da je mentalno zdravlje povezano sa sposobnošću za osećanjem i istraživanjem svih emocionalnih dimenzija: introspecije, orijentacije, reprodukcije, zaštite, odbijanja, ispitivanja i apstrakcije kada ih situacija izazove.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA