Postoji nekoliko vrsta vezivanja. Prvo, vezivanje za naviku traženja čulnih zadovoljstava. Narkomani uzimaju drogu zato što žele da imaju prijatne osećaje, koje droga u njima izaziva, mada znaju da uzimanjem droge pojačavaju svoju naviku. Na isti način robujemo navici žudnje. Čim se jedna želja zadovolji, stvaramo drugu. Objekat je ovde sekundaran. Činjenica je da mi težimo da neprekidno održavamo stanje žudnje, zato što sama žudnja u nama izaziva prijatne osete koje želimo da produžimo. Žudnja postaje navika koje se ne možemo otarasiti, pravo ropstvo. I kao što narkoman postepeno razvija toleranciju prema drogi koju uzima i zahteva sve veće doze da bi postigao intoksikaciju, naša žudnja stalno se pojačava što više ţelimo da je zadovoljimo. Na taj način nikad nećemo iskoreniti žudnju. A sve dok postoji žudnja, ne možemo biti srećni.

Drugo veliko prijanjanje je za “Ja”, ego, za sliku koju imamo o sebi. Za svakog od nas “Ja” je najvažnija ličnost na svetu. Ponašamo se kao magnet okružen gvozdenim opiljcima: on će automatski urediti opiljke tako da su usmereni prema njemu, a mi ćemo instiktivno, bez razmišljanja pokušati da uredimio svet onako kako nam se dopada, želeći da privučemo prijatno i odbijemo neprijatno. Ali niko od nas nije sam na svetu. Jedno “Ja” će sigurno doći u sukob sa drugim. Model koji svako želi da napravi, poremećen je magnetskim poljem drugih. I mi sami postajemo predmet privlačenja ili odbijanja. Rezultat može biti samo nezadovoljstvo, patnja.

Mi ne ograničavamo sopstveno vezivanje samo na “Ja”. Proširujemo ga na “moje”, prema svemu što nam pripada. Svi razvijamo veliko vezivanje za ono što posedujemo, zato što nam je to pridruženo, podržava sliku o “Ja”. To prijanjanje ne bi stvaralo probleme kada bi ono za šta kažemo “moje” bilo večno, a “Ja” bi moglo večno da ga uživa. Ali, pre ili kasnije, “Ja” se odvaja od “moje”. Vreme razdvajanja sigurno dolazi. Kada dođe, patnja će biti utoliko veća ukoliko je veća vezanost za “moje”.

Prijanjanje se pruža još dalje – na naše poglede i verovanja. Nije važan njihov pravi sadržaj, kao ni da li su tačni ili pogršni, ako smo vezani za njih, sigurno će nas učiniti nesrećnim. Svi smo ubeđeni da su naši pogledi i tradicije najbolji i veoma se uznemirimo kad ih neko kritikuje. Ako pokušamo da objasnimo naše poglede, a drugi ih ne prihvataju, opet se uznemirimo. Ne shvatamo da svaki čovek ima sopstvena verovanja. Besmisleno je raspravljati o tome koji pogled je ispravan. Korisnije bi bilo ostaviti po strani sva predubeđenja i pokušati sagledati stvarnost. Ali naša vezanost za lične poglede ne dozvoljava nam da tako i uradimo i drži nas nesrećnim.

Napokon, postoji vezanost za religijske obrede i ceremonije. Mi težimo da naglasimo spoljni izraz religije više nego njenu suštinu. Čini nam se da niko, ko ne obavlja određene ceremonije, ne može biti zaista religiozan. Zaboravljamo da je formalan aspekt religije, bez njene suštine, isti kao prazna školjka. Pobožnost recitovanja molitvi ili vršenja ceremonija je bez vrednosti ako um ostaje pun ljutnje, strasti i loših namera. Da bi bili istinski religiozni, moramo razviti religiozan stav: čistotu srca, ljubav i saosećanje za sve. Naša vezanost za spoljne oblike religije dovodi do toga da pridajemo veći značaj slovu religije nego njenom duhu. Gubimo suštinu religije i zato ostajemo jadni.

Sve naše patnje, kakve god bile, vezane su za jedno od navedenih prijanjanja. Vezivanje i patnja uvek idu zajedno.