Ko sam ja? Ja nisam svoje telo. Telo se menja, stari, prolazi — ali Ja ostajem isti. Nisam ni svoja čula, jer čula opažaju svet, ali Ja sam onaj koji svedoči opažanja. Nisam ni svoj um. Misli dolaze i odlaze, osećanja se menjaju — ali Ja ostajem. Nisam ni svoja sećanja, jer sećanja su slike prošlosti, a Ja sam prisustvo sada. Nisam ni svoje ime, ni lična priča, ni uloge koje igram u svetu. Nisam ni želje, ni strahovi, jer i one nastaju i nestaju, a Ja sam tu i kad ih nema. Ja sam ono što prethodi svemu — Tišina iz koje sve izranja. Svest koja svedoči telo, um, svet — a nije nijedno od toga. Ja sam postojanje samo. Ja sam čisto Biće. Ja sam.

Ako sebe ne možeš da dozoveš u sećanje, ko je onda onaj tihi posmatrač koji svedoči sopstveni zaborav?

Oni koji govore mnogo, znaju malo; oni koji ćute, čuju beskonačno.

Ako istinu tražiš izvan sebe, ona će ti stalno izmicali; kada prestaneš da je juriš, sama će ti se otkriti.

Ljubav ne broji godine, niti meri razliku Ljubav ne poznaje vreme, ne pokorava se zakonima brojeva, niti se povinuje okvirima koje svet nameće. Ona ne bira po godinama, ne traži saglasnost razuma – jednostavno se dogodi, kao što zora ne pita noć da li može da svane. Samo iluzija vremena je razlika u godinama, u svetu koji voli da meri ono što je nemerljivo. Ljubav nije zbir godina, već dubina pogleda, toplina dodira, istina izgovorena u tišini. Duše se ne susreću po kalendaru, već po prepoznavanju, po nekom tajanstvenom zovu koji nema objašnjenje, ali ima smisao. Jer prava ljubav ne prolazi – ona se ne troši i ne gubi snagu. Ona ne stari, već sazreva, ne umire, već se menja, ostajući zauvek mlada u onima koji je smeju živeti bez straha od sveta.

Kroz reči pretočene u tekstove, blogove i objave na društvenim mrežama, nenametljivo i postepeno uzdižem kolektivnu svest ljudi u Srbiji. Svaka misao brižljivo je oblikovana, svaka rečenica otvara vrata dubljem značenju – ne samo kroz očiglednu poruku, već i kroz suptilnu, gotovo neprimetnu strukturu jezika. U tom procesu koristim niz pažljivo odabranih psiholoških metoda, koje nevidljivo prožimaju svaku reč i usmeravaju je ka suptilnom, ali dalekosežnom preobražaju uma. Sve to činim uz najdublje poštovanje etike i ličnog integriteta: verujem da istinska promena izvire isključivo iz svetlosti, dok senka ostaje tek kratki trag na putu koji ostavljamo za sobom. Na taj način, svaka napisana reč postaje ne samo poziv na buđenje, već i tiha potvrda da se razumevanje i sloboda nalaze tamo gde se stapaju spoznaja i plemenitost.

Postoji jedan trenutak u vremenu – ali on nije sada. Niti je u prošlosti. On lebdi negde između daha i tišine, između trenutka kada se sve zaustavi i trenutka kada više nema povratka. Nekada si ga čuo, zar ne? Ono neizgovoreno pitanje, ono treperenje u stomaku, onaj kratak trenutak u noći kada si bio siguran da nešto nedostaje. Ali nisi znao šta. Ili nisi želeo da znaš. Jer značenje nije uvek udobno. Pogled u ogledalo nije uvek prijatan. Ali ono je tu. I čeka. U svakom koraku koji nisi napravio. U svakoj reči koju nisi izgovorio. U svakoj tišini koja nije bila spokoj, već težak veo preko uma. Ne možeš ga zaustaviti. Jer tišina nije prazna. Ona nosi senke. Odjeke. One iste korake koje si jednom trebao napraviti. One iste snove koje si ostavio da blede pod slojevima straha i navike. Ali strah nije stvaran. Strah je poput senke – postoji samo dok ga ne osvetliš. Ponekad se čovek nađe pred ogledalom koje ne prikazuje lice, već izbor. Pitanje nije da li vidiš. Pitanje je da li se usuđuješ da pogledaš. Ako zatvoriš oči, možda će sve ostati isto. Možda će se tvoj svet i dalje vrteti, možda ćeš nastaviti

Ljubav i seksualnost su poput daha – kada su prirodni i nesputani, donose život, ali kada su ograničeni strahom i stidom, postaju tiha patnja nesvesnog.

Zdrav seksualni život nije pitanje učestalosti, već dubine doživljaja – kada telo i um koračaju zajedno, užitak postaje prirodan izraz unutrašnje harmonije.

Seksualni problemi nisu prepreke, već putokazi ka razumevanju sebe – svaka blokada krije neizgovorenu priču, svaki strah čeka da bude osvetljen spoznajom.

Tamo gde postoji iskrena komunikacija, seksualnost cveta; tamo gde vlada tišina straha, želja se povlači u senku nesigurnosti.

Eksperimentisanje u seksualnosti nije potraga za nepoznatim, već otkrivanje dubljih slojeva sopstvenih osećanja, tela i povezanosti sa drugima.

Seksualna disfunkcija nije nedostatak sposobnosti, već odraz nesklada između tela, uma i emocija. Kada se razum ponovo sjedini sa sobom, telo ga sledi.

Seksualnost nije samo čin, već energetski tok koji seže dublje od kože i dalje od vremena, otkrivajući nas onakvima kakvi zaista jesmo.

Prava bliskost ne počinje u telu, već u umu – kada misao pronađe utočište u drugome, telo ga samo prati.

Nije seksualni čin ono što ispunjava čoveka, već dubina povezanosti koja iz njega proizilazi. Bez svesti, seks postaje mehanizam; sa svešću, on postaje transcendencija.

Seksualna disfunkcija nije odsustvo sposobnosti, već odsustvo povezanosti – sa sobom, sa partnerom, sa vlastitom suštinom.

Kada svest zavlada seksualnošću, ona postaje čin stvaranja, duboka povezanost, a ne puka potreba tela. Kada svest izostane, seksualnost se svodi na prazninu kojoj je svrha nejasna.

Seksualna disfunkcija nije samo telesni poremećaj, već zrcalo unutrašnjih konflikata, nesvesnih strahova i potisnutih emocija koje traže glas.

Najveća misterija ljubavi nije u njenoj snazi da spoji dvoje ljudi, već u njenoj sposobnosti da nas spoji sa samima sobom.

Ako želiš da spoznaš ljubav, zaboravi na posedovanje. Ljubav se ne oslanja na kontrolu, već na poverenje u život.

Voleći drugog, mi zapravo učimo da razumemo sebe. Ljubav je ogledalo u kojem se naša duša ogleda u svojoj punoj istini.

U ljubavi se ne gubimo, već prevazilazimo sopstvene granice. Prava ljubav ne poništava ‘ja’, već proširuje ‘mi’.

Ljubav je najviši oblik mudrosti, jer onaj ko voli, spoznaje istinu postojanja – da ništa što istinski pripada duši ne može biti izgubljeno.