Paranoidni poremećaj ličnosti

Paranoidni poremećaj ličnosti

Epidemiologija

Prevalenca paranoidnog poremećaja ličnosti je procenjena na oko 0,5 do 1% u opštoj populaciji i na oko 10 do 20% među psihijatrijskim pacijentima. Ovaj poremećaj se češće dijagnostikuje kod muškaraca.

Etiologija

Ovaj poremećaj ličnosti pokazuje porodičnu povezanost sa deluzionim poremećajima i shizofrenijom, i uključuje se u takozvani shizofreni spektar. Deficit kortikalne dopaminergičke aktivnosti može biti povezan sa lošom konceptualnom organizacijom koja je možda odgovorna za sumnjičavost i poremećene/iskrivljene interpretacije.

Nepoverljivost i nedostatak pouzdanja mogu odražavati deficite koji se pojavljuju u ranim stadijumima razvoja i rezultuju niskim bazičnim samopouzdanjem. Manjak nege, zaštite i afektivnog suporta u detinjstvu verovatno mogu da facilitiraju razvoj paranoidnih crta.

Tok

Paranoidne crte mogu biti prisutne u detinjstvu i ranoj adolescenciji u formi preosetljivosti, socijalne anksioznosti, loših veza sa vršnjacima i ekscentričnosti. Ove karakteristike ponekad izazivaju ismevanje od strane druge dece, što zauzvrat može pojačati paranoidne stavove.

U stresnim situacijama, osobe sa paranoidnim poremećajem ličnosti mogu da odgovore kratkim psihotičnim epizodama. Tokom ovih epizoda mogu da pokažu sumanute ideje ili poremećaje percepcije. Neki paranoidni poremećaji ličnosti predstavljaju premorbidno stanje sumanutog perzistentnog poremećaja ili čak shizofrenije.

Osobe sa ovim poremećajem ličnosti su pod povećanim rizikom za agorafobiju, opsesivno-kompulzivni poremećaj i zloupotrebu ili zavisnost od supstanci. Ovaj poremećaj ličnosti se često kodijagnostikuje sa shizoidnim, shizotipalnim, narcističkim i izbegavajućim poremećajima ličnosti.

Diferencijalna dijagnoza

Paranoidni poremećaj ličnosti treba odvojiti od sumnjičavog stava prilikom ispitivanja imigranata, etničkih grupa ili političkih grupa. Članovi ovih grupa mogu pokazivati defanzivno i nepoverljivo ponašanje zbog nedovoljnog poznavanja jezika ili zakona društva, ili kao odgovor na uočeno zanemarivanje ili odbacivanje. Njihovo ponašanje može dovesti do daljeg odbacivanja od strane većine.

Paranoidni poremećaj ličnosti se lako razlikuje od deluzionog poremećaja, paranoidne shizofrenije i depresije sa psihotičnim simptomima. Svi ovi poremećaji se karakterišu periodima perzistentnih psihotičnih simptoma. Paranoidni poremećaj ličnosti koji postoji pre pojave ovih sindroma treba označiti kao ‘premorbidni’.

Osobe sa shizotipalnim poremećajem ličnosti su sumnjičave, imaju paranoidne ideje i održavaju distancu prema drugima. Međutim, oni takođe doživljavaju perceptivne distorzije i magijsko mišljenje, i obično su čudni i ekscentrični. Shizoidni poremećaj ličnosti se karakteriše ravnodušnošću, indiferentnošću, hladnoćom i ekscentričnošću, ali ove osobe obično nisu naglašeno sumnjičave i nemaju paranoidnu ideaciju. Osobe sa izbegavajućim poremećajem ličnosti su preosetljive i nemaju poverenja u druge. Međutim, njihova nepoverljivost je posledica osećaja neadekvatnosti i straha da ne budu posramljeni, a ne straha od loših namera drugih. Paranoidne crte su često prisutne kod narcističkih ličnosti koje se plaše da će njihova nesavršenost biti otkrivena. Diferencijalnu dijagnozu treba zasnovati na predominaciji postojanja potrebe za pohvalama, nasuprot  perzistentnoj sumnjičavosti i nepoverenju kod PPL.

Izvor: Oxford udžbenik psihijatrije