Blog

Teme iz oblasti zdravlja, psihijatrije, psihoterapije i života

Panični napad i simptomi panike

Panični napad je izuzetno neprijatan doživljaj koji se definiše kao: “kraći period intenzivnog straha ili neprijatnosti tokom kojeg se simptomi jako brzo razvijaju, dostižući svoj maksimum za najkasnije 10 minuta”.Napadi panike se razlikuju po vrsti i izraženosti simptoma. Neće svi ljudi doživeti sve simptome i neće ih doživeti u jednakoj jačini. Međutim, koliko god bili izraženi simptomi, napad panike za one koji ga dožive predstavlja vrlo neugodno i zastrašujuće iskustvo.

Telesni simptomi koji obeležavaju stanje panike su znaci uzbuđenosti autonomnog(vegetativnog) nervnog sistema i prema DSM-IV potrebno je da bude najmanje 4 od sledećih 13 znakova više puta u roku od mesec dana:

1. Gubljenje daha ili senzacije gušenja;

2. Vrtoglavica, osećaj nesigurnosti ili nesvestice;

3. Podrhtavanje ili drhtavica;

4. Palpitacije ili ubrzani rad srca (tahikardija), pritisak u predelu srca;

5. Preznojavanje;

6. Gušenje;

7. Mučnina ili abdominalne tegobe;

8. Depersonalizacija ili derealizacija;

9. Utrnuće ili žmarci (parestezije);

10. Talasi (vreli) ili jeza;

11. Bol u grudima ili tegobe;

12. Strah od smrti;

13. Strah da će poludeti ili uraditi nešto izvan kontrole.

Poslednja dva dijagnostička kriterijuma se odnose na ideje vitalne ugroženosti i to je tzv.kognitivni sadržaj panike. Dominira misao da će osoba poludeti (izgubiti kontrolu, uraditi nešto nerazumno) ili da će se onesvestiti, umreti, jer nema nikog bliskog da pritekne u pomoć. Kognitivni sadržaj panike se odnosi i ideje i doživljaj depersonalizacije i derealizacije.

Tok paničnog napada

Tok paničnog napada ide u fazama:kognitivna faza (nešto strašno će se dogoditi, pogrešno i inhibovano zaključivanje)– fiziološka faza (aktivira se autonomni nervni sistem, lupanje srca, vrtoglavica, noge klecaju, tle se talasa, znojenje, abdominalne senzacije) –afektivna faza (strah, psihološki blok, rastrojstvo, konfuzija). Na osnovu svega toga osoba zaključuje da je opet u opasnosti, da će umreti ili poludeti, sve počinje ispočetka i tako nastaje začarani krug. Napade panike prate i specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost (nemogućnost dužeg zadržavanja na jednom mestu, stalno u pokretu), “apel ponašanje” (traženje lekarske i hitne pomoći), ponašanje privlačenja i izolacije (povlači se i izoluje od svakodnevnih zbivanja i privija uz osobe koje pružaju osećaj sigurnosti i zaštite), i ponašanje u kome se ispoljava potreba da se dokaže prisustvo teške bolesti ili potreba za umiranjem.

Vrste paničnih napada

Prema definiciji panika bi bila “paroksizmalna provala vrlo intenzivnog straha ili užasa praćena brojnih telesnim simptomima i idejom vitalne ugroženosti”. Paroksizmalnost podrazumeva da su napadi iznenadni, pri čemu se razlikuju tri podvrste napada koji se medjusobno razlikuju po tome šta je napad izazvalo.

Neočekivani panični napad: kod ove vrste paničnog napada izgleda kao da se panika javlja iznenada, ničim izazvana, bez razloga i bez uzročnosti. Spontani napad nastaje nepredvidljivo, bez povezanosti sa nekim posebnim događajem ili doživljajem.

Situaciono izazvani panični napad: ovu vrstu napada izaziva izloženost ili mogućnost izloženosti nečemu čega se osoba plaši. Zahteva specifičan sklop okolnosti, često identičan i ponavljajući (npr. na javnom mestu, u gužvi, na koncertu, itd.).

Situaciono predisponirani panični napad: ova vrsta napada panike je slična prethodnoj, sem što

neke situacije ne izazivaju uvek paniku.

Panični poremećaj

Panični poremećaj spada u grupu anksioznih poremećaja. Učestali napadi panike dovode do rizika javljanja poremećaja panike, koji predstavlja mnogo ozbiljniji, strukturaniji i dugotrajniji psihički problem, čije lečenje traje duže i koji se tretira teže nego sami panični napadi. Panični poremećaj se karakteriše iznenadnom pojavom spontanih i neočekivanih paničnih napada, intenzivne anksioznosti ili straha koji je praćen somatskim znacima. Napad najčešće traje 20-30 minuta, a vrh se postiže za 10 minuta. Mogući su i noćni napadi. Stanje panike može da se shvati kao treći stepen gradacije – anksioznost, strah, panika. Panični poremećaj je uzrokovan kombinacijom naslednih faktora, biohemijskim disbalansom u mozgu i stresom.

DSM IV kriterijumi za poremećaj panike:

(ili više) od sledećih simptoma:

obnovljeni neočekivani napadi panike,
bar jedan od napada je u trajanju od bar jednog meseca (ili duže) praćen jednim (ili više) od sledećih simptoma:
konstantnom brigom oko javljanja sledećeg napada panike,
brigom oko implikacija ili posledica napada (kao što su gubitak kontrole, srčani napad, strah od ludila itd),
značajna promena u ponašanju koja se dovodi u vezu sa napadima panike,
panični napadi nisu proizvod fizioloških efekata supstanci kao što su lekovi ili droge, niti posledica lošeg fizičkog zdravlja, kao što je uvećanje štitaste žlezde ili neki drugi problem sa telesnim zdravljem,
panični napadi nisu sastavni deo drugih mentalnih poremećaja kao što je socijalna fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, separacione anksioznosti.
Prema ICD-10 za dijagnozu paničnog poremećaja potrebna su najmanje 3 napada u roku od 3 nedelje, a teži oblici treba da imaju 4 napada za 4 nedelje, ili da je to vreme frustriran brigom u vezi sa posledicama napada (ideje da će poludeti ili promeniti ponašanje). Važno je ne poistovećivati panični poremećaj i panični napad. Panični poremećaj karakterišu panični napadi, ali panični napadi mogu da se jave nezavisno od paničnog poremećaja (npr. kod socijalne fobije, agorafobije, posttraumatskog stresnog poremećaja). Panični poremećaj takođe može da bude sa ili bez agorafobije, ali je uvek sa paničnim napadom.

Napadi panike i panični poremećaj iz perspektive REBT-a

Napad panike predstavlja zastrašujući doživljaj intenzivnog straha i nastupajuće katastrofe i praćen je brojnim somatskim i psihičkim simptomima. Osoba može doživeti dva ili tri napada panike da joj se sledeći ne desi narednih nekoliko godina, ili čak nikad više. Međutim, zbog iznenadne pojave ovakvih somatskih simptoma i straha da bi mogli da imaju ozbiljan, pa čak i smrtni ishod, osobe sa napadima panike najčešće traže ispitivanje i pomoć od lekara opšte medicine i specijalista somatske medicine. Za razliku od ostalih anksioznih poremećaja panični poremećaj se karakteriše izraženim i uobičajenim nizom fizioloških simptoma kao što su ubrzano lupanje srca, skraćenje daha prilikom disanja, vrtoglavica, bol u grudima. Na psihološkom planu ovakvi fiziološki simptomi se tumače kao znaci mogućeg srčanog udara ili iznenadne smrti, gubljenja sposobnosti odnosno gubljenja razuma (obično ljudi misle da će poludeti) ili gubitka kontrole (nesposobnosti da se pobegne iz date situacije). Opasnost može dolaziti spolja (fobični objekti i situacije) i ona može da izbegava, ali opasnost koja dolazi iznutra (“umreću”, “poludeću”) teško može da se kontroliše, a to je najčešći psihodinamski mehanizam kod panike. Ovakav način razmišljanja dovodi o osećanja straha i anksioznosti koji povećavaju aktivaciju navedenih fizioloških simptoma.

Kognitivni modeli paničnog poremećaja centriraju ulogu tzv. “straha od straha”, odnosno anticipatorne anksioznosti, dakle osoba koja je iskusila panični napad strahuje od budućih napada. Po kognitivnim teorijama straha, anksioznosti i panike, razvoj straha ne uslovljava određena situacija ili događaji sami po sebi, nego je u pitanju pogrešna interpretacija tih događaja (npr: ubrzan rad srca je znak pretećeg infarkta, a ne uobičajenog povremenog preskakanja srca).

Određeni faktori poput iznenadnog gubitka bitnih osoba ili visokostresni događaji (prijemni za fakultet, gubitak posla, promena zemlje…), kontinuirana svakodnevna izloženost stresnim uslovima života, traumatska iskustva, velike životne i razvojne promene mogu doprineti nastanku paničnih napada. Ovi događaji mogu dovesti do osećanja anksioznosti i neprijatnih telesnih simptoma ali ne dovode nužno i do napada panike. Neočekivani panični napadi, za koji postoji utisak da se javljaju spontano, su obično prouzrokovani strahom od izvesnih telesnih senzacija koje se pogrešno interpretiraju. Tokom vremena, osobe sa neočekivanim paničnim napadima obično razviju strah od paničnog napada i onda pogrešno interpretiraju znake anksioznosti povodom paničnog napada kao početak novog paničnog napada. Ovakav vid napada može se razumeti kao pozitivna povratna sprega između katastrofizirajućih misli i senzacija koje prate osećanje anksioznosti, kao što su skraćenje daha ili ubrzani rad srca. Dakle, pojavu telesnih simptoma prate misli kao što su „O ne, ponovo ću imati panični napad“ što opet uzrokuje još brže lupanje srca što dalje vodi do sledeće misli npr.„Gore mi je, sad će sigurno da se desi novi panični napad“, što vodi do povećanja senzacija povezanih sa anksioznošću i sve tako dok se ne dostigne „vrh“ paničnog napada.

Panični poremećaj iz ugla REBT-a

Po teoriji REBT-a, ono što je direktan uzrok paničnih napada jesu iracionalne misli koje se osobi jave onog momenta kada iskusi ove neprijatne reakcije. Najčešće iracionalne misli koje se javljaju su: “Umreću!”, “Poludeću”, “Ne mogu ovo da podnesem”, “Nešto strašno će se desiti”, “Ovo što mi se događa je užasno”,… i slično. Način na koji osoba interpretira gore pomenute telesne simptome koje doživi jeste ono što uzrokuje stanje panike. Osoba opaža svoje telesne simptome i zaključuje da se nešto opasno događa. Tada dolazi do kognitivnih grešaka u zaključivanju. Najčešće kognitivne greške koje se javljaju kod osoba sa paničnim napadima i dijagnozom paničnog poremećaja su:preterivanje (to je užasno, nepodnošljivo),katastofiziranje (predviđanje najgoreg mogućeg ishoda, “umreću”, “poludeću”), preterano generalizovanje (jedno ili par negativnih iskustva se prevodi u zakon koji upravlja životom osobe), ignorisanje pozitivnog (zanemarivanje sopstvenih kapaciteta za nošenje sa neprijatnim situacijama u prošlosti, ignorisanje pozitivnih iskustava, preterano negativan stav prema budućnosti). Kada se osobi jave katastrofične misli poput “umreću”, “poludeću” i slično, one pojačavaju osećanje straha i dalje produbljuju paniku a samim tim i ove telesne reakcije. Na taj način se stvara začarani krug, jer osoba svojim iracionalnim mislima pojačava strah koji opet pojačava telesne reakcije koje potom opet aktiviraju katastofične misli (a kako je ponovo osetila telesne senzacije, osoba zaključuje da je time samo potvrdila svoje misli). U stanju pretnje i straha, naš organizam luči adrenalin koji ima funkciju da zaštiti naše telo od pretpostavljene pretnje. Što osoba misli iracionalnije i duže na takav način, to više strahuje i u većoj meri luči adrenalin, a kako se panični napad završava uglavnom posle nekoliko minuta u kojima se osoba bori sa svojim telesnim senzacijama i mislima da će se nešto loše dogoditi uz istovremeno pojačano lučenje adrenalina, po završetku napada osoba se najčešće oseća potpuno iscrpljeno.

Po teoriji REBT-a iracionalne misli igraju ključnu ulogu u stvaranju panike. Nakon prvog doživljenog napada osoba postaje više nego ranije fokusirana na telesne promene, te na svaku opaženu promenu u telesnom funkcionisanju ona reaguje iracionalnim mislima koje je uvode u stanje panike.

Terapijske intervencije

Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti daljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja.Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i pridavanjem značenja istima, mi im sami pripisujemo su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj, naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi. Događaj sam po sebi, nema moć da utiče na nas. Panični napad kao specifična forma anksioznih poremećaja, po teoriji REBT-a, predstavlja formu ponavljajućih anksioznosti koje sami stvaramo uvodeći sebe u začarani krug.

Terapijske intervencije u okviru REBT-a se fokusiranju na otkrivanje iracionalnih misli, njihovo osporavanje i promenu ponašanja kojima osoba stvara i održava panične napade i panični poremećaj. Klijent se uči da obrati pažnju na sopstveno mišljenje, na ono što sebi govori kada oseti strepnju ili sluti da se bliži napad panike, i da prepozna među tim mislima iracionalne misli koje pojavačaju telesne senzacije i izazivaju osećanje panike. Zajedno sa terapeutom klijent uči da prepozna i osvesti svoje anksiozne misli i prepozna obrazac po kojem ga ove misli čine anksioznim. Nakon toga, radi se na osporavanju iracionalnih misli, odnosno kognitivna restrukturacija.

Jedan od prvih zadataka terapeuta je učenje klijenta o ABC modelu ili produženom ABCDE modelu. Tretman uključuje sastavljanje liste problema i postavljanje ciljeva. Aktivirajući događaj utiče na stvaranje misli i stavova koje konstruišu naše emocije i ponašanja povodom tog događaja. Dakle, kako sami konstruišemo emocije tako možemo sami i da ih dekonstuišemo. Prvo treba zameniti iracionalne misli racionalnim, a onda raditi na njihovom učvršćivanju putem vežbanja, kako bi se ove racionalne misli ustalile i postale automatizovane upravo kao što su nekada iracionalne bile. Vežbanje učvršćivanja racionalnih misli se obavljanja kroz određena ponašanja, se te klijentima zadaju domaći zadaci ili se sa njima na seansi prolazi kroz različita ponašanja.

Svake godine jedna od deset osoba širom sveta doživi napad panike, dok jedan od 75 ljudi oboli od paničnog poremećaja. Istraživanja su pokazala da je racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija postiže najbolje rezultate u tretmanu sa ovom problematikom. REBT putem menjanja načina razmišljanja i ponašanja smanjuje ili eliminiše nezdrave emocije i disfunkcionalna ponašanja, kao i kognitivne distorzije. Efektivni tretman paničnog poremećaja sadrži: edukaciju klijenta o prirodi paničnih napada i paničnog poremećaja, tehnike disanja i vežbe relaksacije, kognitivnu restrukturaciju, izlaganje unutrašnjim fizičkim simptomima straha, izlaganje izbegavanim situacijama.

Prednosti REBT-a u odnosu na ostale terapije su što je moguće prenošenje osnovnog koncepta REBT-a i rešavanje akutnih problema pacijenta već u prvih nekoliko seansi. Uvežbavanje terapijskih veština i usvajanje REBT filozofije može potrajati nešto duže, ali kad pacijent dostigne taj nivo u terapiji on postaje „sam svoj terapeut“, odnosno ovladao je veštinama kojima može sam sebi da pomogne i nakon što prestane aktivno da odlazi na psihoterapijske seanse, što dovodi do smanjenja sklonosti za ponovnu pojavu patološkog straha i dužem trajanju terapijskih efekata.

Pratite nas i lajkujte
6k
Comments for this post are closed.

Koliko traje tretman anksioznih poremećaja?

Često pitanje koje nam postavljaju klijenti i pre samog početka psihološkog tretmana nekog od anksioznih poremećaja jeste …

Uverenja – iracionalna i racionalna uverenja kao uzrok emotivnih problema

Uverenja Elis je otkrio da se ljudi uznemiravaju (ljute, plaše, tuguju, zavide itd.) ne zbog događaja u kojima učestvuju …

Frustracije i niska frustraciona tolerancija

Fustracija je duboki hronični osećaj ili stanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje narasta iz nerešenih problema. Frustracija …