Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili
nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto?

Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili
osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši
roditelji i roditelji naših roditelja… Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju
vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život
je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje
prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom …).
Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled.

Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da
su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo?
Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas
biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od
toga šta mislimo o njima.

Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za
naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim
promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da
menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva
najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je
intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost
ove tvrdnje.
Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos
prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama… Ako dozvolimo mislima i
emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći
do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih
emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju… o tome je mnogo puta bilo govora i
pretpostavljam da dosta znamo.
Razum ili srce?

Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi
Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu.
Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde,
smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji
razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.