REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija je najviše proučavana psihoterapija u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem. Ova terapija je pokazala efikasnost i u tretmanu osnovnog anksioznog poremećaja ali i u tretmanu komorbidnih (najčešće depresije i drugih anksioznih) poremećaja. Ostali psihoterapijski modaliteti, kao što su psihoanalitički orijentisane terapije, relaksacija (bez izlaganja fobičnim situacijama), upravljanje stresom, hipnoza i sl, nisu dovoljno proučavani u rigoroznim kliničkim studijama pa se ne može sa sigurnošću diskutovati o njihovoj efikasnosti u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem.

KBT i REBT psihoterapija

Kognitivno-bihejvioralni tretman je psihoterapijski pravac koji je prvenstveno orijentisan ka umanjenju simptoma anksioznosti. Cilj tretmana je da se pacijenti edukuju kako da identifikuju, procene, kontrolišu i modifikuju svoja iracionalna uverenja i disfunkcionalna ponašanja. Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija uobičajeno počinje sa jednom ili više psihoedukativnih seansi.

Ciljevi ovih seansi su da pacijent nauči da pravilno identifikuje simptome anksioznosti i agorafobije i da dobije adekvatna objašnjenja koja su vezana za njihovu pojavu. Pri tome se naročita pažnja poklanja učenju A-B-C modela etiologije mentalnih poremećaja, odnosno, kako u određenim situacijama pogrešna uverenja mogu usloviti pojavu straha i njegovih simptoma. U daljem toku kognitivno-bihejvioralne terapije pacijenata sa anksioznim poremećajma sledi kognitivna restrukturacija. Ona se odnosi na korekciju pogrešnih (iracionalnih) uverenja koja imaju pacijenti. Kognitivna restrukturacija se fokusira na promenu precenjenog doživljaja opasnosti i dekatastrofizaciju doživljaja koji se odnosi na ideju o nemogućnosti podnošenja simptoma.

Tehnike KBT i REBT psihoterapije

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji postoji široki spektar tehnika koje se koriste za modifikaciju iracionalnih razmišljanja i disfunkcionalnih ponašanja. Pokazalo se da samo verbalno objašnjavanje nije dovoljno efikasno za promenu iracionalnih uverenja i disfunkcionalnih ponašanja. Zbog toga se od početka terapije praktikuju bihejvioralni eksperimenti, odnosno izlaganje. Zadatak pacijenata je da se samostalno, hijerarhijski postepeno, svakodnevno izlažu fobogenim situacijama, počev od situacija koje izazivaju najmanji strah da bi se došlo do situacija koje izazivaju najveći strah. Pod fobogenim situacijama se podrazumevaju spoljašnje situacije, kao i telesne senzacije koje se javljaju.

Sličan terapijski princip se primenjuje u promeni disfunkcionalnih ponašanja koja se odnose na izbegavanje fobičnih situacija. Suština fobičnog izbegavanja je težnja pacijenta da ne doživi simptome u situacijama u kojima ih je ranije doživljavao ili u situacijama u kojima pretpostavlja da bi ih mogao doživeti, a sve zbog iracionalnog uverenja da su opasni ili nepodnošljivi. Na početku se sa pacijentom napravi hijerarhijska lista situacija koje se izbegavaju, polazeći od situacija koje se “lakše podnose” ka situacijama koje se “ne podnose”, odnosno koje se uvek izbegavaju. Ova lista treba da sadrži sve situacije koje se izbegavaju, kao i situacije u kojima pacijent zahteva prisustvo osobe u koju ima poverenje. U praksi se za pravljenje ovakve liste koriste standardizovani upitnici. U njima je naveden čitav spektar karakterističnih fobogenih situacija u koji pacijenti upisuju stepen straha (rangiran od 0 do 10), pretpostavljajući da se nalaze sami u toj situaciji.