Samopouzdanje i samovrednovanje. Samoprihvatanje i REBT psihoterapija

Samopouzdanje i samovrednovanje. Samoprihvatanje i REBT psihoterapija

“Zato što neko veruje u sebe, on ne pokušava da ubedi i druge. Zato što je neko ispunjen, on ne treba tuđe odobravanje. Kada prihvatiš sebe, ceo svet te prihvata”.

Lao Tzu

Bezuslovno samoprihvatanje i samopozdanje

Koncept bezuslovnog samoprihvatanja nije novina u filozofskoj misli. Albert Elis je bio inspirisan filozofijom egzistencijalizma i etičkog humanizma, a ideja o odvajanju ličnosti od postupaka, kao i odustajanje od globalne procene ljudske vrednosti, prisutno je veoma dugo i u različitim religijama. London (1997) poredi sličnosti i razlike između bezuslovnog samoprihvatanja i sledećih doktrina: U Tao filozofiji razvijenoj od strane Lao Tzu-a (551- 479 p.n.e.) govori se o tome da, kad čovek prestane da kontroliše, vrednuje, procenjuje i prosuđuje sopstveni self, može da dosegne stanje visoke inspiracije i kreativnosti. Interpretacija bezuslovnog prihvatanja sebe i drugih u Taoizmu je korak ka prosvetljenju. Viša sila koja je zastupljena u ovom učenju je oslobođena moralnih kategorija i dostupna je svakom čoveku, bez odbacivanja. U budističkoj tradiciji koja postoji i razvija se preko 1700 godina, govori se o „iskrivljenim“ kognicijama koje vode u emocionalni poremećaj:

 strah od sebe i poseda sopstvene ličnosti
 mišljenje koje seže do ekstrema
 težnja za apsolutističkim moralnim kodovima
 pogrešna percepcija sebe i realnosti

Sledbenici ove tradicije neće reći da teže bezuslovnom samoprihvatanju, ali će reći da teže zameni iluzije selfa koji se može vrednovati na neki ograničen, proizvoljan ili rigidan način. Ne može se zanemariti sličnost koncepta bezuslovnog samoprihvatanja ni sa hrišćanskom doktrinom opisanom u Novom zavetu gde se govori o oproštaju grehova i podvlačenju razlike između greha i grešnika. Ovde se osuđuje postupak, a ne čovek.

Psihoterapija i samopouzdanje

U radovima Alfreda Adlera, Elis je našao inspiraciju za više postulata koje je razvijao u teoriji i praksi REBT-a. Ugledao se na Adlerov aktivnodirektivni pristup u terapiji i upotrebu kognitivno-persuazivnih psihoterapijskih tehnika. Adlerov koncept osećanja inferiornosti uticao je na definisanje anksioznosti oko sopstvene vrednosti kao posledice niske procene sebe u odnosu na druge ljude. Adler kaže: “…Osećanje manje vrednosti, nesigurnosti i bespomoćnosti izaziva i utvrđuje postavljanje cilja u životu. Već u detinjstvu je primetna težnja deteta da se istakne i svrati pažnju roditelja na sebe… Kolika će biti jačina osećanja nesigurnosti i manje vrednosti zavisi uglavnom od shvatanja samog deteta… Ali, u celosti treba uvek uzeti u obzir osećanje deteta koje se neprestano koleba da se ipak najzad u nekoj formi konsoliduje i ispolji kao procena samoga sebe.

Procena sebe

Prema tome kako je ta procena ispala, biće udešeno i poravnanje i kompenzacija koju dete traži za svoje osećanje manje vrednosti, a prema tome biće i sam životni cilj postavljen“. Takođe, prema onome što je pisao, Adler je pravio razliku između globalnog vrednovanja i bezuslovnog prihvatanja: „Budimo skromni u prosuđivanju svojih bližnjih i iznad svega ne dozvolimo sebi da pravimo nikakve moralne sudove ni prema sebi ni prema drugim ljudskim bićima. Suština poremećaja je ispraznost merenja nečije vrednosti“. Savremeni sledbenici adlerijanske psihologije su ovu njegovu filozofsku misao razvili u sistem edukacije roditelja i savetovanja koju nazivaju „doktrinom ohrabrenja“. U ovoj doktrini jasno se prepoznaje filozofija bezuslovnog samoprihvatanja, jer se polaznici ohrabruju da upoznaju i sagledaju sebe odričući se sledećih premisa:

 Verovanja da se ne mogu promeniti;
 Verovanja da je osećaj krivice zbog prošlosti pomažući;
 Užasavanja kad naprave grešku;
 Mišljenja da moraju biti ono što drugi ljudi od njih žele;
 Okrivljavanje sebe, drugih, sveta oko sebe;
 Življenja u prošlosti;
 Mržnje prema sebi;
 Verovanja da njihova ljudska vrednost zavisi od postignuća;
 Brige oko svih mogućih katastrofa koje bi se mogle desiti u budućnosti;
 Verovanja da imaju samo negativne osobine i da su bezvredni;

Hrabrost samosagledavanja

Hrabrost samosagledavanja uključuje sledeće premise:

 Verovanje da je promena moguća iako je teška;

 Prepoznavanje da je krivica neproduktivni izgovor za nemenjanje.

REBT – samopouzdanje i samovrednovanje

U teoriji REBT-a, filozofija bezuslovnog prihvatanja sebe predstavlja specifičnost u odnosu na ostale kognitivno-bihejvioralne, ali i humanističke terapije. Suštinska kognitivna karakteristika ovog stava je filozofija neosuđivanja sebe, uz zadržavanje evaluativnog odnosa, bilo pozitivnog ili negativnog, prema svojim iskustvima, postupcima, mislima, osećanjima i osobinama. To znači da osoba sa stavom bezuslovnog samoprihvatanja u konkretnoj situaciji pozitivno ili negativno procenjuje svoja iskustva, postupke, misli i osećanja, ali da istovremeno odbija da globalno procenjuje sebe na osnovu tih pojedinačnih aspekata.

Kako se filozofija bezuslovnog samoprihvatanja sprovodi u delo u terapijskoj praksi? U praktičnom smislu, filozofija bezuslovnog samoprihvatanja podrazumeva pružanje pomoći klijentu da odustane od globalne samoprocene kada pogreši ili kada postoji mogućnost da pogreši. Kao kod svih emocionalnih poremećaja u REBT-u i ovde je postupak usmeren na promenu iracionalnih uverenja klijenta. Nakon osvešćivanja iracionalnih uverenja kojima klijent generiše i/ili održava svoja nezdrava (nekonstruktivna) emocionalna stanja i ponašanja, važno je da im se klijent na različite načine suprotstavi, sve dok ih ne zameni alternativnim racionalnim uverenjima.

Osporavanje iracionalnih uverenja

Empirijsko osporavanje iracionalnih uverenja koristi argumentaciju da nije moguće objektivno izmeriti vrednost osobe u celini, jer je ona suviše kompleksna, kao i pogrešiva kao svako ljudsko biće koje je sposobno i za dobre i za loše postupke. Jedna od tehnika koja se upotrebljava u ovoj fazi osporavanja jeste grafička metafora u kojoj terapeut crta tri kruga koja simbolično predstavljaju tri osobe. Jedan krug ispunjavaju samo plusevima, drugi krug samo minusima, a u treći krug ucrtavaju oba simbola. U ovoj tehnici se mogu koristiti i drugi simboli koji reprezentuju dobro i loše.

Simboli u krugovima predstavljaju dela, misli, osobine ličnosti. Terapeut zatim pita klijenta da li poznaje osobe koje imaju samo pozitivne aspekte (krug ispunjen samo plusevima) ili samo negativne aspekte sopstvenog bića (krug sa minusima). Nakon što klijent uvidi da ne poznaje takve osobe, te da je takvo vrednovanje nemoguće, terapeut i klijent elaboriraju treći krug koji predstavlja mešavinu dobrog i lošeg uz zaključak da je to najbliže suštini ljudskih bića, te i njihovoj suštini.

Logičko osporavanje samovrednovanja

Logičko osporavanje globalnog samovrednovanja oslanja se na činjenicu da iz pojedinačnog aspekta osobe, bilo da je taj aspekt dobar ili loš, ne proizilazi generalizacija o celokupnoj vrednosti osobe. Tehnika koja se može koristiti za istovremeno empirijsko i logičko osporavanje globalnog vrednovanja je tzv. “Veliko ja – malo ja” koju je osmislio Lazarus. Potrebno je da klijent nacrta jedan veliki krug, ili kvadrat koji predstavlja njegovo Ja u celini. Potom treba da ispuni taj veliki simbol malim simbolima (krugovima ili kvadratićima) koji predstavljaju razne aspekte njega samog (pojedinačne postupke, ambicije, interesovanja, osobine) uključujući pozitivne, negativne i neutralne.

Prva stvar koju možemo upitati klijenta je od koliko malih Ja se sastoji njegovo veliko Ja – i da li je moguće da se seti svega što predstavlja njega, bilo dobrog ili lošeg ili neutralnog od početka njegovog života (što ukazuje na kompleksnost ljudskog bića). Zatim se može upitati da li može na osnovu jednog aspekta sebe ili pak više aspekata sebe doneti jednu globalnu ocenu sebe u kategorijama dobro/loše? Da li ga jedan neuspeh može potpuno obezvrediti kao osobu.

Uverenja i samopouzdanje

Kao i kod drugih iracionalnih uverenja, ovde pored empirijskog i logičkog možemo koristiti i pragmatično osporavanje, koje se zasniva na tome da globalna procena i osuđivanje sebe vodi nekonstruktivnim emocionalnim, bihejvioralnim i kognitivnim posledicama, te ometa klijenta u postizanju dugoročnih životnih ciljeva. Nakon osporavanja, svakako sledi konstruisanje racionalnog uverenja (videti u nastavku Tabelu 2). Racionalno uverenje se sastoji od evaluiranja jednog pojedinačnog aspekta sebe, negiranje ideje da se osoba može evaluirati u svojoj celovitosti, i tvrdnju o pogrešivosti i kompleksnosti ljudskih bića.

Za terapijsku promenu nije dovoljan samo kognitivni uvid zbog činjenice da je globalno vrednovanje prirodna sklonost duboko ukorenjena u način mišljenja i zaključivanja koji se kontantno socijalno potkrepljuje. Za emocionalni uvid i promenu emocionalne komponente stava prema sebi, potrebno je praktikovanje nove filozofije. Tek mnogo puta ponovljen stav bezuslovnog samoprihvatanja koji je praćen odgovarajućim ponašanjem i zdravim emocionalnim reagovanjem, dovodi do promene emocionalne komponente stava.

Izvor: Knjiga – Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov