Generalizovani anksiozni poremećaj pripada grupi tz. anksioznih poremećaja i njegov glavni simptom je veoma izražena, patološka anksioznost i briga. Za postavljanje dijagnoze neophodno je da ovakva anksioznost bude prisutna  u većem broju dana nego što je nije bilo, u periodu od najmanje 6 meseci. Briga je povezana sa mnogim oblastima iz svakodnevnog života poput zdravlja, posla, finansija. Generalizovani anksiozni poremećaj je udružen sa mnogim drugim psihijatrijskim, ali i somatskim oboljenjima, zbog čega često ostaje neprepoznat. Dovodi do problema u svakodnevnom funkcionisanju,  utiče na pad kvaliteta života a veoma često može dovesti i do problema u međuljudskim odnosima. Može imati posledice i na telesno zdravlje, posebno u domenu kardiovaskularnog sistema.

Šta je anksioznost?

Anksioznost predstavlja jednu od osnovnih emocija i uglavnom se terminološki izjednačava sa strahom. Ovakva praksa nije pogrešna, ali je važno istaći da pored veoma jasnih zajedničkih karakteristika izmedju anksioznosti i straha, ipak postoje određene razlike. Zajedničko im je da obe emocije nastaju u situacijama kada procenimo da nam preti opasnost. Medjutim, ono što ih suštinski razlikuje je to što termin strah koristimo kada se radi o proceni da nam se opasnost dešava u ovom trenutku, dok anksioznost koristimo kada imamo očekivanje da će se ta opasnost desiti u budućnosti. Zbog toga anksioznost najčešće opisujemo kao strepnju, zebnju, slutnju, brigu ili neprijatno iščekivanje. Anksioznost se  teško podnosi i kontroliše zbog neizvesnosti i nepredvidljivosti koju  sobom nosi.

Kako razlikovati normalnu i bolesnu (patološku) anksioznost?

Anksioznost i strah mogu biti veoma neprijatna stanja. U isto vreme ove emocije predstavljaju odbrambeni mehanizam neophodan za opstanak jedinke.  Radi se o  evolutivnom nasleđu  reakcije na opasnost koja podrazumeva pripremu  organizma za adekvatnu borbu ili bekstvo iz rizične situacije. Ukoliko  se anksioznost i strah jave zbog realno postojeće opasnosti, možemo reći da se radi o normalnoj emocionalnoj reakciji. Ukoliko realne opasnosti nema, ili  je  nesrazmerna intenzitetu emocije, onda govorimo o patološkoj anksioznosti i strahu. Patološka anksioznost  uglavnom „preplavi“ osobu uz osećaj da je teško može kontrolisati. Kod normalnog straha ili anksioznosti, ove emocije motivišu na odredjenu aktivnost kako bi se problem rešio. Kod patoloških formi, najčešće imaju negativan uticaj na donošenje odluka, koncentraciju i funkcionalnost u celini.

Kako prepoznati generalizovani anksiozni poremećaj?

Generalizovani anksiozni poremećaj se karakteriše fluktuirajućom, hroničnom  i iracionalnom/ patološkom zabrinutošću i strepnjom vezanom za svakodnevne i uobičajene aktivnosti. Obolele osobe uvek očekuju najgori mogući ishod neke situacije,  prekomerno brinu o zdravlju, novcu, porodici ili poslu. Pri opisu tegoba uobičajeno govore da im se strepnja uvukla u svaku poru njihovog života. Misli koje najčešće počinju sa “šta ako se dogodi da …?”,  ih preokupiraju većim delom dana. Recimo, „šta ako pođemo na put i desi se saobraćajna nesreća i svi poginemo?“, „ majka kašlje… šta ako ima zapaljenje pluća i od toga umre?“, „dolazi inspekcija … šta ako mi pronadju grešku u izveštaju i dobijem otkaz?“, „sin kasni…. šta ako ga nema jer je imao saobraćanu nesreću?“. Neprijatnost pojačava i doživljaj da se strah ne može kontrolisati. Zabrinutost je dominantno usmerena na druge, njima posebno važne osobe. Najčešće su u pitanju deca, roditelji, partner. Pošto nije u pitanju jedna karakteristična tema, već se radi o brojnim svakodnevnim životnim situacijama koje mogu da provociraju patološku anksioznost, ovaj poremećaj je dobio naziv generalizovani anksiozni poremećaj. Zajednička tema je ipak, očekivanje krajnje lošeg i katastrofičnog ishoda što može varirati od toga ,,da će se dete prehladiti,,, do toga da će ,,svi izginuti u saobraćajnoj nesreći ,,. Stalna strahovanja dovode vremenom do hronične iscrpljenosti. Anksioznost u sklopu generalizovanog anksioznog poremećaja ima hronični tok uz varijacije u intenzitetu.

Promene u radu unutrašnjih organa (tz. vegetativna simptomatologija) prati generalizovani anksiozni poremećaj, ali su smetnje iako su skoro uvek prisutne, umerenog intenziteta i pacijenti ih ne doživljavaju burno kao što je slučaj kod paničnog poremećaja. Mogu biti prisutni brojni vegetativni simptomi (ubrzan rad srca, ubrzano i plitko disanje, nesvestice, trnjenje, znojenje i slično), s tim da je za generalizovani anksiozni poremećaj karakteristična simptomatologija vezana za  gastrointestinalni trakt (“nervoza želuca”, „leptirići u stomaku“, muka), znojenje i topli talasi.

Karakteristično za generalizovani anksiozni poremećaj je da kliničkom slikom dominiraju simptomi psihičke i telesne napetosti.

Simptomi psihičke napetosti su značajna komponenta generalizovanog anksioznog poremećaja. Radi se o tegobama poput uznemirenosti, razdražljivosti, teškoćama u koncentraciji i fokusiranju pažnje, lošeg spavanja , pamćenja i slično. Poremećaj uspavljivanja je uslovljen i brojnim strašljivim mislima koje naviru kada osoba pokuša da zaspi. Pacijenti lako planu, iznervira ih ponekad i sitnica, lako se trgnu i uplaše – što objašnjavaju najčešće rečima da su “na ivici da puknu”, da su “kao napeta struna” ili “zapeta puška”. Ove tegobe nastaju zbog dugotrajne strepnje koja pojačava tz. „budnost“ centralnog nervnog sistema, što dalje dovodi do prenadraženosti  i do navedenih tegoba.

Simptomi telesne napetosti se najčešće odnose na zategnutost, trzanje, treperenje i grčeve u mišićima što je povremeno praćeno i bolovima u odredjenim delovima tela (najčešće su pogodjene grupe mišića na potiljku, vratu, ramenima, licu i očnim kapcima). Posledične tz. „tenzione glavobolje“ su obično locirane u potiljačnom i vratnom predelu, u vidu obruča ili difuzno “po celoj glavi” i doživljavamo ih kao pritisak ili stezanje. Česte su žalbe na “igranje mišića” i “knedlu u grlu” uz teškoće u gutanju i drhtanje. Ovakvo stanje je posledica dugotrajne zategnutosti mišića koja nastaje u sklopu odrambenog odgovora na opasnost. Naime, ukoliko su mišići poluzategnuti onda je potrebno samo još malo da se zategnu i da se napravi ceo pokret, što doprinosi brzini reakcije borbe ili bekstva. Medjutim, u stanjima kada nam ova odbrana nije potrebna, ovakav mišični odgovor dovodi samo do pojave veoma neprijatnih tegoba, pogotovu ukoliko dugo traje.

Osobe obolele od generalizovanog anksioznog poremećaja imaju i promene u ponašanju. Recimo, stalno proveravanje (ako je adolescent izašao u grad, višestruko pozivanje telefonom da se uveri da je dobro), odlaganje, sigurnosno ponašanje (kada dete izadje na sneg,  preterano utopljavanje,– „da se ne prehladi i dobije zapaljenje pluća“), kao i izbegavanje događaja (zbog straha da će se na putu ka moru desiti udes u kome će svi poginuti, izmišljanjem bolesti ili obaveza, odlaže se ili odustaje od puta).

Ko je u riziku za nastanak generalizovanog anksioznog poremećaja?

Epidemiološke studije su pokazale da je ovaj poremećaj dva puta češći kod žena u odnosu na muškarce. Najčešće počinje u periodu od 30. do 35. godine života. Pacijenti sa kasnijim početkom imaju bolju prognozu. Smatra se da postoji i odredjena genetska predispozicija, ali da je odnos urodjenih i spoljašnjih okolnosti najvažniji faktor. Osobe koje su imale veći broj stresnih situacija, posebno u ranom životnom periodu su potencijalni kandidati za razvoj generalizovanog anksioznog poremećaja. Takodje, preosetljive osobe, sklone da lako i burnije reaguju u stresnim situacijama lakše razvijaju ovaj poremećaj. Osobe čiji su roditelji anksiozni imaju veću šansu da obole, ne samo zbog genetske predispozicije već i zbog tz. ,,učenja po modelu,,.

Udruženost  sa drugim oboljenjima

Smatra se da je čak u 90% slučajeva generalizovani anksiozni poremećaj udružen sa drugim oboljenjem. Od psihijatrijskih bolesti, najčešće je udružen sa depresijom. Jedan od velikih izazova u postavljanju dijagnoze  je razlikovanje od benzodiazepinske zavisnosti na koju treba posumnjati ukoliko osoba uzima duži vremenski period benzodiazepinske preparate pa čak i u malim, terapijskim dozama.

Veoma česta udruženost je sa iritabilnim kolonom i važno je istaći da ako se to dogodi, ova telesna bolest se ne može lako regulisati ukoliko se ne leči i generalizovani anksiozni poremećaj. Potrebno je proveriti da ne postoji oboljenje štitne žlezde, s obzirom da su simptomi anksioznosti često prisutni kod ove somatske bolesti. Ukoliko se anksioznost razvila tek nakon oboljenja štitne žlezde, uglavnom psihički poremećaj smatramo sekundarnim i onda ne postavljamo dijagnozu generalizovanog anksioznog poremećaja.

Kako se leči generalizovani anksiozni poremećaj?

Postoje nekoliko načina na koje možemo da pomognemo  ovim pacijentima. Jedan od mogućih pristupa je medikamentozna terapija, odnosno lečenje lekovima. Ranije je kao prva preporuka bilo lečenje benzodiazepinima. Medjutim, odustalo se od ovakvog pristupa jer je to  simptomatska terapija gde lek deluje na simptom, ali ne i na uzrok bolesti. Iako deluju  anksiolitički, benzodiazepini ukoliko se dugo ili u visokom dozama uzimaju, mogu da uzrokuju zavisnost. S obzirom da se generalizovani anksiozni poremećaj ne može stabilizovati u periodu koji je bezbedan za uzimanje benzodiazepina (jedan do tri meseca), u aktuelnoj kliničkoj praksi lek prvog izbora je antidepresiv. Antidepresivi deluju upravo na one neurotransmitere koji su u neravnoteži kod generalizovanog anksioznog poremećaja i regulisanjem te neravnoteže pomažu da se tegobe razreše. Najčešće se koriste antidepresivi iz grupe selektivnih blokatora ponovnog preuzimanja serotonina (paroxetin, escitalopram, citalopram, sertalin, fluoksetin), ali i drugi poput selektivnih blokatora ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina koji su se pokazali kao efikasni (venlafaksin i duloksetin). U poslednje vreme se u tretmanu generalizovanog anksioznog poremećaja dobro pokazao i pregabalin, lek koji deluje na nivou gabaergičkog neurotransmiterskog sistema. Može se primeniti samostalno ili u kombinaciji , pošto nema značajne interakcije sa dugim lekovima. Posebno je primenljiv kod osoba koje ne podnose antidepresive.

Druga vrsta terapije koja pomaže kod generalizovanog anksioznog poremećaja je psihoterapija. Jedan broj autora smatra da je psihoterapija prva linija tretmana. Psihoterapija izbora je kognitivno-bihejvioralna terapija. Pacijent se tokom tretmana uči kako da smanji anksioznost i napetost, kako da rešava problematične situacije koje doprinose podizanju nivoa stresa, kako da se opusti i relaksira, šta u svom ponašanju treba da promeni da ne bi  doprinosio perzistiranju bolesti. Najbolji rezultati se dobijaju kada se medikamentozna i psihoterapija kombinuju.

Treba imati na umu da terapija neće dovesti do potpunog eliminisanja anksioznosti  jer je  ona deo evolutivnog nasleđa i u izvesnom stepenu ima protektivnu ulogu na organizam. Terapijom pokušavamo da otklonimo višak anksioznosti , a cilj je da se pacijent oslobodi patnje i uspostavi ponovo zadovoljavajući   kvalitet života i funkcionisanja.

Doc. dr Olivera Žikić, psihijatar

Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja, Klinički Centar Niš