ŠTA JE TELESNA PSIHOTERAPIJA?KOD KOJIH PROBLEMA POMAŽE? NAJEFIKASNIJA METODA PSIHOTERAPIJE

Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe. Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast. Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom.

Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije, kao što ih ima u drugim granama psihoterapije.

Iako se radi o posebnoj grani psihoterapije, i ona sama obuhvata čitav niz različitih i, ponekad, potpuno odvojenih pristupa. Njihov “zaštitni znak” je rad na telu koji podrazumeva dodir, pokret, disajne tehnike. U tom kontekstu postoji povezanost sa telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskim disciplinama, ali isto tako i suštinske razlike. Ova psihoteraija se razlikuje od čisto telesnih tehnika, poput masaže i fizioterapije, ili čisto verbalnih, kao što je psihoalaniza, u tome sto se koncentriše na interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Jedan od glavnih fokusa je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.

Indikacije za TP

Uopšte, što se tiče indikacija, sve vrste telesne psihoterapije naglašavaju holistički način mišljenja, tj. na sve psihičke probleme se gleda kao na posledicu karakternog i muskularnog oklopa u sklopu jedinstva duha i tela a u skladu sa tim jedinstvom i njegovim zakonitostima se pristupa tretmanu. (Zato je prevodjenje u dijagnostičke kategorije pomalo veštačko za telesnog terapeuta i ustupak konvencijama vrlo ograničene upotrebljivosti.) Radi se sa razlicitim tipovima klijenata: psihološko-psihijatrijskim klijentima; granicnim, traumatizovanim i adiktivnim klijentima; klijentima sa psihosomatskim simptomima; svim tipovima psihoneurotičnih i karakterološki izmenjenih klijenata; sa tzv. “zdravim” klijentima koji žele da unaprede životne veštine, odnose, seksualnost, komunikacijske veštine ili psihosomatsko funkcionisanje. Specifične grupe klijenata uključuju različite vrste umetnika, sportiste, decu, adolescente, povratnike sa hospitalnog lečenja, žrtve udesa i posttraumatskog stresnog poremećaja, alkoholičare i narkomane u apstinenciji i oporavku, ljude sa problemima telesne slike (poremećaj ishrane), itd.

Iskustva pokazuju da se telesne psihoterapije mogu takodje vrlo uspešno kombinovati sa verbalno orijentisanim psihoterapeutskim usmerenjima. Uopšte se smatra da je telesna psihoterapija dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima emocionalnih, mentalnih ili psiholoških problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri uključeno telo, bilo da proces te osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u fizičkim ili psihosomatskim simptomima. Ova psihoterapija se može upotrebiti bilo za otklanjanje simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija. Ona je takodje dobar put za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.