Ознака: Agorafobija

Agorafobija je najčešći i najznačajniji oblik fobičnog stanja i karakteriše se postojanjem stalnog, intenzivnog ili paničnog straha od javnih mesta i mesta sa kojih se teško može brzo ukloniti ili mesta na kojima je dobijanje medicinske pomoći veoma otežano (ulice, trgovi, mostovi, tuneli, autoputevi, postaju mesta koja zaplašuju i na kojima se mogu javiti napadi straha ili panike) Isti je slučaj i sa velikim zatvorenim prostorima (robne kuće, pozrišne, bioskopske, koncertne dvorane, prodavnice ).

            Posebnost poremećaja čini i postojanje intenzivnog straha od vožnje javnim saobraćajnim sredstvima.

            U razvijenom obliku, agorafobiju karakterišu napadi panike, strah od straha i ponašanje izbegavanja. Pokretljivost i aktivnost obolelih osoba se značajno smanjuje, osobe se povlače, zatvaraju se u svoj stan, iz kog nekad ne izlaze čak i godinama. U najtežim slučajevima se vezuju za krevet.

Veoma često ispoljavaju klaustrofobične smetnje : strah od lifta, malih, mračnih,  skučenih prostorija punih nameštaja, ili strah od putovanja do udaljenih mesta.

            Osnovne simptome često prate i opšti strah, telesni simptomi straha, socijalne fobije i drugi fobijski strahovi, depersonalizacija i derealizacija, opsesivni i hipohondrični fenomeni i depresivno raspoloženje.

            Posebna organizacija ili poremećaj ličnosti uvek prate agorafobiju i predstavljaju glavni preduslov za njen nastanak i razvoj. Reč je o postojanju anksiozno-fobične strukture ličnosti i njenih varijacija ispoljenih kao pasivno-zavisna, anksiozna (izbegavajuća), histrionična, narcistička i borderline ličnost.

Još jednu od specifičnosti agorafobije predstavlja potreba da uza sebe imaju osobu od poverenja.

Epidemiologija

Istraživanje ECA studije ukazuje na zastupljenost ovog poremećaja od 2.7-5.8%.

Pol Češća je kod žena 3:1

Godine početka Prvi zamah dešava se oko 18, drugi oko 30.godine, prosečno oko 24, tj. oko 28.godine.

Bračno stanje Oboleli su uglavnom u braku i ne retko i partner ispoljava isti poremećaj.

Radni status Osiromašenje radne sposobnosti i kapaciteta za rad je veoma izraženo.

Osiromašenja Radi se o oboljenju koje dovodi do pada kvaliteta življenja.

Smrtnost Najnovija istraživanja ukazuju na povišen stepen smrtnosti zbog razvoja sekundarne depresije i alkoholizma, takodje je povećana stopa samoubistva, dok je kod muškaraca povećan rizik od KVS oboljenja.

Etiologija

Postoji širok spektar teorija, jer  etiologija nije dovoljno  poznata da bi se moglo izdefinisati jedinstveno i opšteprihvaćeno objašnjenje porekla agorafobije.

Psihoanalitičke teorije 

Frojd je još 1895. u okviru odredjenja neuroze straha pisao o odredjenim specifičnostima fobičnih strahova, smatrajući da ovaj strah, kao signal Ega ima posebne karakteristike.    Fobični strah  upozorava na postojanje opasnosti od narušavanja psihičke ravnoteže zbog provale u svest zabranjenih nagonskih impulsa koji su u vezi sa Edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju. Kada se u Egu javi strah (zbog unutrašnjih opasnosti iz Ida) a osoba nije u stanju da se suoči sa njom i razreši je, dolazi do inhibicije Ega ili životnih aktivnosti , koje se posledično smanjuju i redukuju. U takvim okolnostima Ego aktivira mehanizme odbrane i putem njih okreće unutrašnju opasnost put spolja- prema situacijama, objektima i aktivnostima od kojih osoba počinje da oseća fobijski strah.

U dinamici fobija veza izmedju situacije koja izaziva strah i konflikta je skrivena.

Nema više straha od seksualnih, već samo od seksualizovanih situacija, koje za osobu imaju nesvesno značenje, simbolički predstavljaju ili iskušenje ili kaznu.

Šire posmatrano, Frojd je fobije najuže povezivao sa psihoseksualnim razvojem, Edipovim kompleksom, strahom od kastracije i uretralnom erotikom.

Kada dete vidi seksualni čin svojih roditelja ono doživi traumatsko iskustvo, jer ga povezuje sa opasnošću ili sadističkim aktom zlostavljanja, koje ima značenje kastracije.

Sa duge strane, uretralna erotika je čest dinamički  sadržaj kastracionog kompleksa. Zastoj libida na ovom stupnju razvoja dovodi do oblikovanja uretralnog karaktera, koji se karakteriše: ambicioznošću, potrebom za isticanjem i dominacijom.

Frojdovo učenje je osvetlilo još neke momente od značaja za razvoj fobija u odraslom periodu :

• Ometen proces poistovećivanja sa osobom istog pola
• Kontinuirano rivalstvo medju braćom i sestrama, uz nedovoljnu podršku od strane roditelja
• Strah od gubitka ljubavi majke i drugih odraslih

Dinamika nastanka fobijskog straha  Kada Ego koji ocenjuje opasnost upozorava da odredjena nagonska akcija može dovesti do kastracije ili gubitka ljubavi, javlja se strah kao signal ili upozorenje. Ali, kod fobija upozorenje ne uspeva , jer strah regredira na oblik napada straha ili panični strah, pa umesto da upozori na postojeću opasnost od traume, on je sam izaziva. Neuspeh Ega se objašnjava postojanjem velike unutrašnje napetosti i osećanja blokade, što stvara podložnost za reagovanje strahom.

Za nastanak fobije straha značajni su sledeći mehanizmi odbrane:

Potiskivanje je osnovni mehanizam odbrane i povezan je sa pozitivnim i negativnim Edipalnim željama, a njegov efekat je konflikt i pojava straha od kastracije, kao tipična forma straha za sve oblike fobija. Ovaj mehanizam je kod fobija neuspešan.

Premeštanje je najvažniji mehanizam odbrane kod fobija i predstavlja preobraćanje unutrašnje opasnosti u opasnost spoljašnje prirode.

Izolacija ima posebno značenje kod fobija, jer se strah nastao zbog postojanja intrapsihičkih konflikata, fokusira i striktno povezuje za odredjene situacije, predmete, delatnost i funkciju organizma. Fobijski simptom je oličenje ove odbrane, jer izoluje strah. Tako izolovan strah se eksternalizuje i izbacuje upolje mehanizmom projekcije.

Regresija je zajednički činilac svih fobija. Fobije nastaju kao posledica aktuelizacije intrapsihičkih konflikata povezanih sa preedipalnim i edipalnim stupnjem u psihoseksualnom razvoju.

Na osnovu dubine regresije Frojd je razlikovao dve vrste fobija:

• Obične (duboka regresija na preedipalni stupanj, blizu ocd)
• Specifične (regresija na edipalni nivo, bliže histerije)

Glavne fiksaciono regresivne tačke kod fobije su povezane sa falusnom fazom, tj. sa edipovskim željama i strahom od kastracije, koje mogu dobiti i pregenitalne karakteristike.

Formiranje simptoma kao mehanizam odbrane, specifičan je i karakterističan kod fobija. Ego se rešava straha mehanizmom projekcije udružene sa simbolizacijom i kondenzacijom. Intrapsihički konflikt se projektuje u spoljašnji objekat ili situaciju koja se kasnije izbegava. Tako fobična osoba nagonski podsticaj više ne doživljava kao svoj, već kao nešto nepredvidjeno što dolazi iz spoljašnje sredine. Podsticaj se dalje, pomeranjem preobraća na drugu situaciju razlličitu od izvorne i veže za nju putem simboličkih asocijacija.

Dalja razrada Frojdovih ideja stavila je poseban akcenat na pregenitalni stupanj , agresiju i odbranu od nje, strah od smrti, masturbaciju, prostituciju, homoseksualizam, promiskuitet.

Helen Dojč smatrala je da su fobije topografski bliže opsesijama nego histeriji, da su prebojene sadističko-agresivnim impulsima, kao i da medju obolelim postoje osobe koje ispoljavaju histerični karakter. Superego se ovde ponaša kao stariji i dovodi Ego u opasne situacije, ali nije tako nepomirljiv kao kod opsesija.

Po Dojčovoj, potreba za pratiocem je potreba za nesvesno omraženim roditeljem. Činjenica da ta osoba korača pored nje, zdrava i čitava, dokazuje mu da je nije ubio. Pratioc na površnom nivou, zaštićuje osobu od iskušenja, svojim prisustvom on nadzire i donosi olakšanje.

Franz Aleksander Po njemu fobija nastaje zbog neuspeha u funkcionisanju Ega pri savladjivanju problema vezanih za prilagodjavanje uslovima okoline. Taj proces se odigrava u tri faze:

1. neuspeh u životu i gubitak inicijative
2. regresija na Edipov kompleks i rivalitet sa braćom i sestrama (kada se javlja strah i osećaj krivice)
3. odustajanje od samopotvrdjivanja i njegova zamena zavisnošću

Po njemu, glavni impulsi koji pokreću fobični proces su agresivno-destruktivni, retko seksualni. Radi se o reakciji besa na neuspeh koji izaziva strah od kastracije.

Melita Sperling Po njoj fobije predstavljaju strah koji je sex prirode . Ona posebno ističe važnost preedipalnog stupnja. U tom periodu strah od razdvajanja dostiže kavlitativno drugačiji nivo u funkcionisanju motornog sistema koji omogućava detetu da se i fizički odvoji od objekta. Medjutim, ako se konflikti iz oralnog stadijuma ne razreše, cveta pasivnost, neodlučnost, zavisnost i strah od pasivnog odvajanja od objekta, što stvara uslove za kasniji nastanak fobija.

Sperlingova ističe i karakterističnu organizaciju Ega koja je primitivna, ambivalentan odnos prema majci, i ulogu specifičnih mehanizama odbrane:negaciju, eksternalizaciju, projekciju, pomeranje i rascep (splliting).

Salzman ističe da je glavni uslov za nastanak fobije postojanje opsesivnog karaktera i strah obolelog da će izgubiti kontrolu nad svojim impulsima.

Najzad, mnogi autori smatraju da fobije treba posmatrati kroz prizmu psihološke dobiti od bolesti.

Bihejvioralne teorije

Po principima teorije učenja, fobije su uslovljene reakcije straha.

Teorija o traumatskom uslovljavanju straha  Wolpe, Eysenck, Rachman

Premorbidne crte ličnosti:zavisnost, emocionalna nezrelost, već ispoljen strah u detinjstvu.

Po ovoj teoriji razvoj agorafobije bi se mogao objasniti na sledeći način:

Osoba koja razvija agorafobiju je primarno doživela neko bolno iskustvo daleko od kuće, na javnom mestu, u masi ljudi . Bolno iskustvo je najčešće vezano za zdravstveno stanje i doživljaj: lupanja srca, osećaj gušenja, naglo nastale malaksalosti, vrtoglavice.  Ovako doživljena nelagodnost uslovljava razvoj intenzivnog  straha i u svim sličnim situacijama, a kasnije i pri pomisli na njih (stah od straha). Ova neprijatna doživljavanja motivišu obolelog da nadje način kako da ih izbegne. Ponašanje koje optimalno ispunjava ove uslove jeste povratak kući – to je ponašanje izbegavanja. Pošto uspešno redukuje strah, ponašanje izbegavanja se pozitivno potkrepljuje, ustaljuje se i postaje osnovni psihopatološki sadržaj.

Teorija nagona ili dva činioca Po ovoj teoriji strah je sekundarni nagon i sekundarni potkrepljivač (Mowrer i Miller). Osnovna postavka je da je strah uslovljena reakcija na bol i da ima snagu i nagona i potkrepljivača. Neutralni stimulusi povezani sa bolnim ili ugrožavajućim dobijaju snagu proizvodjača straha.

Kognitivne teorije

Nastanak straha i fobija objašnjavaju na osnovu pogrešno konceptualizovanih saznajnih procesa. Osnovna premisa  je da strah ne uzrokuje odredjena situacija ili dogadjaj sam po sebi već njihova pogrešna interpretacija. Osoba sklona strahovanju doživljavaće opasnost i kad ona realno ne postoji ili će datu situaciju nerealno procenjivati, smatrajući je opasnom. Pretpostavlja se da su opažanje i interpretacija opasnosti ugavnom povezani sa mogućim doživljavanjima neke vrste gubitka, povrede, bolesti ili smrti.

Beck navodi četiri osnovne pogreške u saznajnim procesima osoba u strahu:

1. procenjivanja mogućnosti da će doći do stanja opasnosti
2. precenjivanje stepena opasnosti
3. potcenjivanje sopstvenih mogućnosti snalaženja u toj situaciji
4. potcenjivanje moguće pomoći od strane drugih

Kod agora fobije saznajni simptomi mogu da budu mnogo intenzivniji i da dovedu do inhibicije pojedinih kognitivnih funkcija posebno u domenu zaključivanja, prisećanja i predvidjanja budućnosti. Takodje je moguć i razvoj novih simptoma depersonalizacije i derealizacije.

Kognitivne teorije takodje poentiraju i osećaj bespomoćnosti, za koji se pretpostavlja da nastaje kao rezultat pogrešnih interpretacija niza telesnih senzacija:

• lupanje srca –infarkt
• senzacije u udovima – moždani udar
• promene psy funkcionisanja – početak ludila
• vrtoglavica – koma i smrt
• teškoće u disanju – ugušenje i smrt
• osećaj gubitka kontrole nad unutrašnji senzacijama- razvoj ludila, antisocijalnog ponašanja

Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima

            Razvoj agorafobičnog ponašanja uslovljavaju ili pospešuju zatvorene , nekomunikativne porodice, koje potenciraju neispoljavanje ili potiskivanje emocionalne ekspresije, porodice koje prezaštićuju svoje članove i uče ih da izbegavaju rešavanje životnih problema. U takvim porodicama ugl. caruje nemir i nesloga, a čest je i slučaj izmena roditeljskih uloga  što je predispozicija za nastanak agorafobije (otac je pasivan, tih, povučen, kontinuirano izbegava roditeljske obaveze, te dobija beznačajnu ulogu u porodičnoj hijerarhiji; majka je dominantna, prezaštićujuća, želi i voli da se pita o svemu, guši inicijativu, samostalnost i osećanje lične slobode kod dece).

 Partnersko-bračni odnos često dobija etiološku suštinu. Po pravilu je neskladan, ograničavajući i osiromašujući, neretko patogen i destruktivan. Buduća agorafobična osoba bira partnera koji poseduje osobine koje ona nema (razvijenu i ispoljenu odgovornost, nezavisnost, inicijativu u rešavanju životnih problema).

Nerešene probleme iz primarne porodice agorafobična osoba prenosi na svog partnera, očekujući da ih on reši. Ali, to se ne dešava jer partner nije snažna ličnost; on uglavnom ima iste ili slične tegobe, ali ih je poricao ili prikrivao. Agorafobične žene biraju partnera koji bi trebao da preuzme ulogu roditelja. Često su ti partneri neelastične i rigidne osobe što može imponovati kao stabilnost i snaga. Neretko su oni negativistični, skloni eksplozivnim, ljutitim reakcijama, ljubomori, anksiozni , ili kompulzivni sa izraženom težnjom ka povlačenju (često impotentni).

Agorafobični muškarci se vezuju za žene koje podsećaju na njihove obožavane majke, ali ih one ne podržavaju kao majke, već uglavnom sputavaju.

Biološke teorije

            Zasnivaju se na analizi neuroanatomskih, genetičkih, neurofizioloških, psihofizioloških i psihoendokrinoloških parametara.

Neuroanatomska osnova  Gorman i saradnici smatraju da se nastanak paničnog poremećaja sa agorafobijom nastaje kao posledica ekscitacije tri neuroanatomske oblasti: moždanog  stablja, limbičkog režnja i prefrontalnog dela kore velikog mozga.

Napadi panike se mogu  dovesti u vezu sa moždanim stablom i neuronskim pražnjenjem u locus coerulesusu (noradrenergički centar), zatim na nivou hemoreceptora u produženoj moždini i SER neuronima raphae dorsalis u srednjem mozgu. Pretpostavlja se da kod obolelih postoji genetska predispozicija za lako razdraženje pomenutih neuroanatomskih struktura.

Strah od straha se povezuje sa limbičkim režnjem koji je centar za mnoga osećanja posebno za bes, uzbudjenje i strah.

Ponašanje izbegavanja se povezuje sa prefronteksom kore velikog mozga. Model po kom dolazi do ovakvog ponašanja ima sledeći redosled:

• doživljavanje napada panike dovodi do pražnjenja u moždanom  stablu
• ova pražnjenja se prenose u više kortikalne centre (odgovorne za učenje i složena osećanja)
• u tim strukturama se napad panike doživljava kao neprijatan, ili čak po život opasan događaj
• pacijent situaciju procenjuje kao opasnu ili ugrožavajuću
• ovo uverenje podržava i podstiče doživljavanje straha od straha izazvanog pražnjenjem u limbičkom režnju, sa kojim se uspostavlja recipročna veza
• ova veza omogućava održavanje ponašanja izbegavanja
• pored pomenute, ostvaruje se i veza izmedju prefronteksa i moždanog stabla

Genetičke teorije  Agorafobija se smatra porodičnim oboljenjem, konkordanca kod monozigotnih blizanaca iznosi 31%. Najverovatnija je transmisija po modelu dominantnog gena,  mada ni model poligenskog nasledjivanja nije definitivno odbačen.

Psihoendokrinologija  Istraživanja etiologije agorafobije iz ugla psihoendokrinologije su usmerena na utvrdjivanje mehanizama aktivnosti dveju osovina:

1. hipotalamo-pituitarno-adrenalne
2. hipotalamo-hipofizno-tireoidne

Klinička slika

Agorafobija je složen i kompleksan psihički poremećaj. U postojećoj klasifikaciji opisana su dva entiteta:

1. agorafobija sa paničnim poremećajem
2. agorafobija bez paničnog poremećaja

Medjutim,  klinička praksa pokazala da je ispoljavanje ovog poremećaja mnogo složenije,  posebno ako se u obzir uzmu –  postojanje komorbiditeta i kliničke komplikacije.

Početak Oboleli od ranog detinjstva ispoljavaju karakteristične osobine: preosetljivost, strašljivost, eneureza, noćne more, odbijanje da idu u školu, strah od razdvajanja od roditelja, čežnja za kućom. Izraženi i specifični simptomi agorafobije počinju da se javljaju izmedju 18-30. godine. Tipičan početak je postepeno javljanje  nespecifičnih simptoma u trajanju od više meseci, pa i godina, pre definitivnog ispoljavanja oboljenja. Redje može početi naglo i neočekivano.

Precipitirajući činioci  U najvećem broju slučajeva nastanak poremećaja se može povezati sa nekim dogadjajem ili situacijom iz života. Ti su dogadjaji poslednja kap u prepunoj čaši koji dovode do karakterističnog ispoljavanja agorafobije.

Razvijena klinička slika  

Oboleli doživljava napade panike, strah od straha i ponašanje izbegavanja i druge karakteristične simptome i oblike ponašanja.

            Napad panike je posebno emocionalno iskustvo, jedno od najmučnijih. To je provala intenzivnog straha ili užasa praćenog osećajem vitalne ugroženosti i pretnje smrti (zemljotres, udar struje, stanje potpune bespomoćnosti). Traje uglavnom nekoliko minuta (redje sati), ima tendenciju ponavljanja i ustaljivanja. Oboleli ne može da razume svoje stanje, smatrajući da su se razboleli od teške, po život opasne bolesti, da gube kontrolu nad sobom i počinju da „lude“.

Napad panike prate brojni psihički, telesni i ponašajni simptomi.

Psihički : intenzivan strah od smrti zbog infarkta miokarda ili mozga, ili pak ugušenja. Dramatizacija i veoma neprijatni hipohondrijski, opsesivni, depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni doprinose osećanju gubitka kontrole i strahu od ludila.

Telesni: kardiovaskularna simptomatologija najčešće.

Specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost, do ekstremne agitacije, apel ponašanje, ponašanje privlačenja.

Klinička slika izmedju napada panike  Napadi panike traju odredjeno vreme, lagano se proredjuju i nestaju, dolazi do ispoljavanja drugih psihopatoloških sadržaja, posebnih oblika strahovanja i specifičnih oblika ponašanja koji podsećaju na sliku generalizovanog anksioznog poremećaja.

Preokupiranost strahom je osnovno osećanje izmedju napada panike. Ovaj strah je manje dramatičan, ali ne  i manje nelagodan. I uvek postoji opasnost od razbuktavanja do nivoa panike.

            Osobe koje doživljavaju opšti strah saopštavaju da su potpuno paralizovane, bespomoćne, obeshrabrene, da ne vladaju životnom situacijom. Postaju povišeno nesigurne, oprezne , sumnjičave, ne uspevaju da se organizuju i realizuju neke od životnih ciljeva. Nivo samoprocene i samovrednovanja je izuzetno nizak , tako da su uvek spremni da o sebi govore izuzetno ružno.

            Slobodno lebdeći strah (nejasno doživljavanje straha kao da osobu strah preplavljuje, a ona pri tome ne zna odakle strah dolazi)   i strašljivo iščekivanje (oboleli je obuzet strepnjom da će se nešto loše dogoditi; a strah je mučan, neprijatan, parališući)  su dva tipična doživljaja straha izmedju napada panike.

            Osećanje  psihičke i telesne napetosti su česti simptomi izmedju napada panike.

Psihička napetost je osećaj svesnosti da postoji odredjena opasnost, ali nije povezan sa doživljavanjem nesreće. Pacijent oseća nelagodnost, unutrašnji pritisak, čini se kao da će se  raspasti, te da im neka kugla iznutra pritiska grudi.

Telesna napetost se ispoljava kao zategnutost mišića ( vrat, potiljak, ramena, grudi – može dovesti do glavobolje, stezanja u grudima, teškoća u disanju) , pa i celokupnog organizma. 

Strah od straha ili anticipatorni strah se javlja kao posledica doživljenih napada panike  i osećaja bespomoćnosti. Oboleli razvija strah zbog predvidjanja da se napad panike može ponovo javiti. U osnovi leži osećaj bespomoćnosti.

Ponašanje izbegavanja može biti aktivno, kada osoba beži iz opasne situacije, i pasivno, kada dolazi do inhibicije reakcija i ponašanja obolele osobe. Razvija se postepeno. Prvo se izbegavaju mesta i situacije gde je oboleli doživeo prve smetnje, zatim se izbegava sve veći broj mestai situacija i na kraju to postaje glavni oblik ponašanja. Ovo ponašanje sprečava razvoj straha, ali dovodi do osiromašenja i pada kvaliteta življenja. Život se svodi na boravak u kući i relacije kuća-posao-kuća, pa čak i stalno ležanje u krevetu.

Specifični oblici straha karakterišu razvijenu kliničku sliku: strah da bude sam, strah od putovanja, kupanja u kadi, odlaska kod frizera, od čekanja uopšte, u redu, od vožnje liftom, avionom, strah da ostanu sami u kući.

            Oboleli su najčešće depresivnog raspoloženja, što je povremeno vrlo izraženo.

            Najzad, važnu karakteristiku čini i potreba da se ima stalni pratilac, uglavnom jedna stalna bliska osoba, sa kojom je oboleli razvio odnos emocionalne vezanosti, pun poverenja i nežnosti, ili pak sa druge strane, veoma agresivan.

Kliničke karakteristike agorafobičnih pacijenata  su: stidljivost, strašljivost, stalna napetost, preosteljivost, nezrelost, nestabilnost, introverzija, osećaj nesigurnosti i inferiornosti, zavisnost, pasivnost, laka uzbudljivost, uveličavanje teškoća, stalno predosećanje nesreće, osetljivost na kritike drugih, neodlučnost, ambivalencija, nesposobnost za uvid, izbegavanje da se prihvati odgovornost, predispozicija za telesne bolesti, savesnost, visoka skrupuloznost.

            Pojedini autori smatraju da su ovakve osobe nesposobne da odgovore na zahteve okoline, pa se zato brane ponašanjem koje je stalni poziv u pomoć. Drugi ističu da su ansiozno-fobične osobe u detinjstvu i mladosti preterano izbegavale životne teškoće. Ovakav oblik ponašanja ima korene u razvijenom osećanju zavisnosti.

Komorbiditet sa poremećajima ličnosti nije redak; uglavnom sa histrioničnim, anksioznim ili izbegavajućim, pasivno zavisnim, narcističkim, mazohističkim i borderline poremećajem ličnosti.

Kliničke komplikacije depresija, alkoholizam, zloupotreba PAS, neretko i telesna oboljenja.

 

Dijagnoza

Kriterijumi:

1. psihološki ili vegetativni simptomi primarno ispoljeni, u odnosu na SI i opsesivne misli
2. strah ograničen na najmanje dva od sledećih situacija: gužve, javna mesta, putovanje od kuće, putovanje bez druge osobe
3. izbegavanje situacija koje izazivaju strah

Diferencijalna dijagnoza : depresija, alkoholizam, druga stanja straha, OK neuroze, hipohondrijaza, PL, manipulativna ponašanja praćena zavisnošću od lekova i droga.

Tok i prognoza

Agorafobija je hronično oboljenje sa tendencijom dugog trajanja; neposredno ne ugrožava život obolelog, ali značajno ga osiromašuje.

Lečenje 

Predstavlja veoma složen proces, optimalni rezultati se postižu primenom integrativnog modela lečenja (začetnik Popler, 1977.g. – BASIC  ID)  koji se sastoji u pragmatičnoj sukcesivnoj i ili uporednoj primeni različitih oblika psihoterapije i lekova.

Integrativni model po Eriću:

Početna faza

Uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa obolelim

Umirenje

Definisanje tj. redefinisanje psihopatološkog sadržaja

Središnja faza

Bihejvior terapija-kognitivna terapija-dalja primena lekova

Završna faza

Psihoanalitička psihoterapija, partnersko-bračna th

Dalja primena lekova, praćenje

Završna procena uspešnosti terapije