Ознака: Antisocijalni poremećaj ličnosti – kriminal i psihopatija

Antisocijalni poremećaj ličnosti – kriminal i psihopatija

Antisocijalni poremećaj ličnosti se odlikuje zanemarivanjem prava drugih osoba, često prevazilazeći mere i kršeći pravila. Uključuje stalno sukobljavanje sa socijalnim običajima, moralom i zakonom. Obično se javlja u detinjstvu ili adolescenciji i nastavlja se u odraslom dobu.

Antisocijalni poremećaj ličnosti se popularno naziva psihopatija ili sociopatija. Sam izraz antisocijalna ličnost se odnosi na osobe koje pored neprilagođenog ponašanja čine i radnje protiv sredine u kojoj žive.

Osobama sa antisocijalnim poremećajem ličnosti često nedostaje empatija i imaju tendenciju da budu bezosećajne, cinične i da preziru osećanja, prava i patnju drugih. Često su puni sebe i imaju arogantno samo-ocenjivanje (npr.smatraju da neki običan posao nije za njih, i ne osećaju realanu zabrinutost zbog njihovih trenutnih problema ili budućnosti). Osobe su neretko preterano tvrdoglave, samouverene ili drske. Na prvi pogled mogu delovati uglađeno i šarmantno, neprestano pričaju, bez verbalnih poteškoća (npr. Koriste neke nesvakidašnje termine kako bi zadivili slušaoca koji nije upoznat sa temom).

Nedostatak empatije, samouverenost, površni šarm su osobine koje se najčešće vezuju za nešto što nazivamo psihopatijom i obično se razlikuju od antisocijalnog poremećaja ličnosti u zatvoru ili drugim okolnostima gde su kriminalne, delikventne ili agresivne radnje po svoj prilici nespecifične. Ove osobe mogu takodje da budu neodgovorne i koristoljubive u svojim seksualnim vezama.

Poremećaj ličnosti predstavlja trajni, duboko ukorenjeni i nefleksibilni subjektivno-doživljeni obrazac ponašanja. Ovo nefleksibilno, maladaptivno ponašanje značajno odstupa od očekivanog ponašanja u socijalnom i kulturnom miljeu osobe. Uočljiv je u dve ili više oblasti gde spadaju: spoznaja, afekt, interpersonalno funkcionisanje i kontrola impulsa. Obrazac je nefleksibilan i prisutan je u širokom spektru ličnih i socijalnih situacija. Ovakav vid ponašanja vodi u probleme i slabosti radnog i socijalnog funkcionisanja, kao i probleme u drugim oblastima svakodnevnog življenja. Njegov početak se može videti u ranom odraslom dobu i adolescenciji.

Simptomi antisocijalnog poremećaja ličnosti

Antisocijalni poremećaj ličnosti se dijagnostikuje kada obrazac antisocijalnog ponašanja pojedinca datira od 15 godine (iako se ovaj poremećaj može  dijagnostikovati samo osobama od 18 godina i naviše) i sastoji se od većine ovih simptoma:

  • nedostatak poštovanja društvenih normi i zakona kroz često ponavljanje prekršaja koji su osnov za hapšenje
  • prevrtljivost, prisutna kroz laži, lažno predstavljanje, ili varanje drugih zarad postizanja ličnog zadovoljstva
  • impulsivnost ili nemogućnost pravljenja planova
  • iritabilnost i agresivnost, ulaženje u česte fizičke obračune
  • neobraćanje pažnje, kako na ličnu, tako i na bezbednost drugih ljudi
  • nedostatak odgovornosti, manifestovan kroz nemogućnost uspostavljanja radnih navika ili finanskijske odgovornosti
  • nedostatak osećanja krivice za počinjena nedela

Zbog toga što se poremećaji ličnosti opisuju kao dugotrajan obrazac, oni se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Neuobičajno je da se dijagnostikuje u detinjstvu ili adolescenciji, jer su deca i tinejdžeri u konstantom razvoju i u pubertetu. Prema DSM-u 5 antisocijalni poremećaj ličnosti ne možemo da dijagnostikujemo kod ljudi mlađih od 18 godina.

Antisocijalni poremećaj ličnosti je 70%  češći kod muškaraca nego kod žena. Rasprostranjenost ovog poremećaja je između 0.2 i 3.3 procenata u opštoj populaciji.

Antisocijalni poremećaj ličnosti počinje u ranoj adolescenciji (prema nekim autorima čak i pre 15god života), ali je poremećaj najjače izražen u dvadesetim godinama. Sa starenjem ima tendenciju ka poboljšanju samo u smislu problema sa zakonom (posle 40-te godine života zaostaju bračna nestabilnost, impulzivnost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, neispunjavanje finansijskih obaveza – otuda je često zavidan drugima a veruje da drugi zavide njemu/njoj).

Antisocijalna ličnost, češće nego drugi, pod dejstvom stresa može da ispolji prolazne psihotične reakcije.

Kako se dijagnostikuje antisocijalni poremećaj ličnosti?

Poremećaje ličnosti kao što je antisocijalni poremećaj ličnosti obično dijagnostikuje specijalista za mentalno zdravlje, kao što je psihijatar ili psiholog. Lekari opšte prakse nisu specijalizovani da dijagnostikuju ovaj poremećaj. Dakle ako se prvobitno obratite svom izabranom lekaru opšte prakse o ovom problemu, on bi trebalo da Vas uputi specijalisti za mentalno zdravlje na dijagnostiku i dalje lečenje. Ne postoji laboratorijska analiza ili genetski test koji se može primeniti za postavljanje dijagnoze ovog poremećaja.

Mnogo ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti retko traži pomoć. Ljudi sa poremećajem ličnosti često ne traže tretman sve dok poremećaj ne počne znatno da ih ometa ili da na neki drugi način utiče na njihov život. To se najčešće dešava kada se iscrpe odbrambeni resursi osobe za nošenje sa stresom i drugim životnim događajima.

Dijagnozu antisocijalnog poremećaja ličnosti postavlja specijalista za mentalno zdravlje upoređujući Vaše simptome sa gore navedenim i donosi odluku da li Vaši simpotomi ispunjavaju kriterijume za dijagnostikovanje ovog poremećaja.

Uzroci antisocijalnog poremećaja ličnosti

Istraživači danas ne znaju šta uzrokuje antisocijalni poremećaj ličnosti. Postoje mnoge teorije, međutim, samo o mogućim uzrocima antisocijalnog poremećaja ličnosti. Većina stručnjaka se slaže sa biopsihosocijalnim modelom uzročnosti – pod ovim se podrazumeva da se uzrok mora potražiti u celokupnoj životnoj istoriji osobe. Naime, uzrok se najverovatnije može pripisati spletu bioloških, genetskih faktora, zatim socijalnih (način na koji je osoba u ranom detinjstvu uspostavljala svoje prve relacije sa roditeljima kao i sa drugom decom) i psiholoških (temperament koji oblikovan sredinom u kojoj je osoba odrastala, kao i naučeni koping mehanizmi). Odavde možemo zaključiti da nije dovoljan jedan faktor za nastanak poremećaja, već kompleksno, isprepletano delovanje svih navedenih faktora.. Ako osoba ima ovaj poremećaj ličnosti, postoji velika mogućnost da poremećaj naslede deca.

Lečenje antisocijalnog poremećaja

Osobama sa ovim poremećajem je jako teško pružiti stručnu pomoć jer one ne žele lečenje ili smatraju da im ne treba. Međutim, istina je da ovim osobama treba lečenje i praćenje stanja od strane stručnjaka u dužem vremenskom periodu.

Ovim osobama takođe treba lečenje zbog drugih stanja kao što su depresija, anksioznost i zloupotreba supstanci.

Izbor načina lečenja zavisi od pojedinačnog slučaja i od težine sipmtoma.

Psihoterapija  

Psihoterapija se koristi u lečenju antisocijalnog poremećaja. Psihoterapija nije uvek efektivna, posebno ako su simptomi teški a osoba ne može da prihvati da ima problem.

Psihoterapija kod ovog poremećaja može biti individualna, grupna ili porodična.

Medikamentna terapija  

Od psihofarmakoterapije, kod ovog poremećaja se najčešće koriste antipsihotici, antidepresivi  i psihostabilizatori.

Saveti za članove porodice

Ako vama bliska osoba boluje od antisocijalnog poremećaja ličnosti, važno je da i vi sami potražite stručnu pomoć. Potrebno je da naučite kako da postavite granice i da se zaštitite od agresije, nasilja i besa karakterističnog za za antisocijalni poremećaj.

Prevencija antisocijalnog poremećaja

Ne postoji pozudan način da se spreči razvoj antisocijalnog poremećaja kod osobe. Može se pokušati otkrivanje osoba sa najvećim rizikom kao što su deca koja su zanemarivana i zlostavljana, gde rana intervencija može da pomogne. Ako se na vreme preduzmu odgovarajuće mere lečenja i ako ih se osoba pridržava dovoljno dugo, one mogu sprečiti da dođe do pogoršanja.

Pošto se smatra  da antisocijalni poremećaj vuče korene iz detinjstva, roditelji, učitelji i pedijatri mogu da uoče rane znake upozorenja. Kako dijagnoza antisocijalnog poremećaja ne može da se ustanovi pre 18. godine, deca koja su u riziku mogu imati simptome poremećaja ponašanja, posebno ponašanja koje uključuje nasilje ili agresiju usmerenu ka drugima,kao što je: siledžijstvo, konflikti sa vršnjacima, članovima porodice i osobama od autoriteta, krađa, surovost prema ljudima i životinjama,  vandalizam, upotreba oružija, seksualno uznemiravanje, neprestano laganje, problemi u ponašanju i loš uspeh u školi, udruživanje u bande i bežanje od kuće.

Ako se ovakva deca na vreme discipliniju i prilagode, ako se uče lepom ponašanju, ako se podvrgnu porodičnoj terapiji kao i psihoterapiji, može se umanjiti šansa da će od njih postati odrasle osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti.  

Koliko traje tretman anksioznih poremećaja?

Često pitanje koje nam postavljaju klijenti i pre samog početka psihološkog tretmana nekog od anksioznih poremećaja jeste …

Uverenja – iracionalna i racionalna uverenja kao uzrok emotivnih problema

Uverenja Elis je otkrio da se ljudi uznemiravaju (ljute, plaše, tuguju, zavide itd.) ne zbog događaja u kojima učestvuju …

Frustracije i niska frustraciona tolerancija

Fustracija je duboki hronični osećaj ili stanje nesigurnosti i nezadovoljstva koje narasta iz nerešenih problema. Frustracija …