Ознака: Depresija

Depresija

Depresija

Major depresija sa ili bez melanholije

Negativna uverenja, kao što su „gubitak samopoštovanja“ i „neodgovarajuća krivica“ su među najspecifičnijim, sržnim simptomima major depresije. Neodgovarajuća krivica može biti doživljena kao kazna za prošla nedela (pre tekuće depresivne epizode). Najčešći element negativnih uverenja je osećaj gubitka, koji je udružen sa niskim samopoštovanjem koje se doživljava retrospektivno. Simptom koji najbolje odvaja anksiozna stanja i major depresivni poremećaj jeste osećaj krivice. 

Međutim, anksiozna stanja sa napetošću i panikom su važni simptomi depresije. Anksioznost je jedan od glavnih ajtema Hamiltonove skale. Pacijenti koji pate od subkliničke depresije doživljavaju manju anksioznost nego pacijenti sa major depresijom. Drugi važan simptom depresije je emocionalno i socijalno povlačenje.

I u DSM-IV i u ICD-10 depresivna stanja mogu dalje biti specifikovana kao melanholični ili somatski sindromi. U ranijim deskripcijama (uključujući Frojdovo „Jutro i melanholija“), endogena ili somatska depresija se razlikovala od psihogene ili reaktivne depresije po „ranom jutarnjem buđenju“ i „pogoršanju depresije ujutru“. Ova dva znaka su jedine crte somatske ili melanholične depresije koje nisu uključene u listu simptoma u tabeli 4.5.2.1. Striktno govoreći, dnevna varijacija simptoma nije simptom sama po sebi, već opis fluktuacije. „Najsomatskiji“ simptom u tabeli 4.5.2.1 jeste promena telesne težine. Suicidalne ideje su često prisutne kasno noću, kada se pojača anksioznost.

Merenje socijalnog ponašanja i subjektivnog distresa je pokazalo da je akutna depresija jedno od glavnih oboljenja koje dovodi do distresa i nesposobnosti. Stalna mentalna patnja i suicidalni simptomi snažno utiču na kvalitet života. Suicidalni rizik u major depresiji je naročito visok kada se psihomotorna retardacija poboljša tokom tretmana. Lekar i okolina tipično primećuju poboljšanje pre pacijenta, jer se psihomotorna retardacija poboljšava pre osećaja bespomoćnosti i stanja raspoloženja. Rizik je naročito visok kod socijalno izolovanih ljudi. Major depresija sa sobom nosi najveći suicidalni rizik od svih mentalnih poremećaja, i kod svih pacijenata sa major depresijom se mora proceniti rizik od suicida. Pokazano je da pacijenti sa unipolarnom depresijom imaju veće stope suicida nego pacijenti sa bipolar I i bipolar II poremećajem. Međutim, nisu primećene razlike u intenzitetu simptoma između unipolarnih i bipolarnih pacijenata.

Major depresija sa psihotičnim crtama

Prema DSM-IV i ICD-10, termin „psihotična depresija“ nije sinonim za endogenu ili melanholičnu depresiju. Ovo se slaže sa Hamiltonom koji koristi termin „psihoza“ govoreći o težini simptoma. Kao što Hamilton tvrdi, „…shizofreni pacijent, koji ima deluzije nije obavezno teži od onog koji ih nema, ali depresivni pacijent koji ih ima je mnogo teži…“

Rekurentna depresija

Rekurentna major depresija

Nakon jedne epizode major depresije, oko 85% pacijenata doživljava rekurentne epizode. Dok je prva epizoda major depresije često isprovocirana negativnim životnim događajima, kao što su gubitak posla, penzionisanje, razvod, naredne epizode su često neprecipitirane (ali pozitivni životni događaji takođe mogu isprovocirati depresiju). Tipično, kod rekurentnih depresija se povećava frekvenca i trajanje sukcesivnih epizoda.

Rekurentna kratkotrajna depresija

Simptomi rekurentne kratkotrajne depresije, koje je prvi opisao Angst, slični su onima u major depresiji, i po broju, i po težini. Rekurentna kratkotrajna depresija je stanje major depresije koje traje 2-3 dana. Ova dijagnoza nije potpuno prihvaćena u DSM-IV, ali je uključena u ICD-10. Treba je razlikovati od rekurentnog suicidalnog ponašanja, na primer kod pacijenata sa graničnim poremećajem ličnosti.

Sezonska depresija

Sezonska depresija se najčešće viđa zimi, ređe leti. U DSM-IV, sezonska depresija je usvojena kao specifičnost (a ne kao dijagnostička kategorija) koja se može javiti ne samo u rekurentnoj depresiji, već i u bipolarnom poremećaju. Sezonske epizode (npr. zimska depresija) treba da  brojem prevazilaze sve druge nesezonske depresivne epizode kod istog pacijenta. U ICD-10 sezonska depresija je kratko pomenuta, ali samo u aneksu za poremećaje pod razmatranjem.

Prema DSM-IV, simptomi sezonske depresije su slični kao kod major depresije. Međutim, pokazalo se da se simptomi razlikuju od onih u major depresiji, sa hipersomnijom, prejedanjem, žudnjom za ugljenim hidratima i porastom telesne težine (simptomi koji se često povezuju sa atipičnom depresijom).

Atipična depresija

DSM-IV atipična depresija je specifikum koji se može primeniti i na major depresiju i na bipolarni poremećaj, kao i distimiju. Sržna karakteristika je reaktivnost raspoloženja (tj. poboljšanje raspoloženja kao odgovor na stvarne ili potencijalne pozitivne događaje), dok su udruženi simptomi hipersomnija, pojačan apetit i dobijanje na težini, osećaj težine u rukama ili nogama i preosetljivost na odbacivanje. Pokazano je da se reaktivnost raspoloženja češće viđa kod bipolar II poremećaja nego u unipolarnom depresivnom poremećaju.

Izvor: Oxfordski udžbenik

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

REBT i KBT psihoterapija u lečenju anksioznosti i depresije

Kognitivno-bihejvioralna terapija je najviše proučavana psihoterapija u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem. Ova terapija je pokazala efikasnost i u tretmanu osnovnog anksioznog poremećaja ali i u tretmanu komorbidnih (najčešće depresije i drugih anksioznih) poremećaja. Ostali psihoterapijski modaliteti, kao što su psihoanalitički orijentisane terapije, relaksacija (bez izlaganja fobičnim situacijama), upravljanje stresom, hipnoza i sl, nisu dovoljno proučavani u rigoroznim kliničkim studijama pa se ne može sa sigurnošću diskutovati o njihovoj efikasnosti u lečenju pacijenata sa anksioznim poremećajem.

KBT i REBT psihoterapija

Kognitivno-bihejvioralni tretman je psihoterapijski pravac koji je prvenstveno orijentisan ka umanjenju simptoma anksioznosti. Cilj tretmana je da se pacijenti edukuju kako da identifikuju, procene, kontrolišu i modifikuju svoja iracionalna uverenja i disfunkcionalna ponašanja. Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija uobičajeno počinje sa jednom ili više psihoedukativnih seansi.

Ciljevi ovih seansi su da pacijent nauči da pravilno identifikuje simptome anksioznosti i agorafobije i da dobije adekvatna objašnjenja koja su vezana za njihovu pojavu. Pri tome se naročita pažnja poklanja učenju A-B-C modela etiologije mentalnih poremećaja, odnosno, kako u određenim situacijama pogrešna uverenja mogu usloviti pojavu straha i njegovih simptoma. U daljem toku kognitivno-bihejvioralne terapije pacijenata sa anksioznim poremećajma sledi kognitivna restrukturacija. Ona se odnosi na korekciju pogrešnih (iracionalnih) uverenja koja imaju pacijenti. Kognitivna restrukturacija se fokusira na promenu precenjenog doživljaja opasnosti i dekatastrofizaciju doživljaja koji se odnosi na ideju o nemogućnosti podnošenja simptoma.

Tehnike KBT i REBT psihoterapije

U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji postoji široki spektar tehnika koje se koriste za modifikaciju iracionalnih razmišljanja i disfunkcionalnih ponašanja. Pokazalo se da samo verbalno objašnjavanje nije dovoljno efikasno za promenu iracionalnih uverenja i disfunkcionalnih ponašanja. Zbog toga se od početka terapije praktikuju bihejvioralni eksperimenti, odnosno izlaganje. Zadatak pacijenata je da se samostalno, hijerarhijski postepeno, svakodnevno izlažu fobogenim situacijama, počev od situacija koje izazivaju najmanji strah da bi se došlo do situacija koje izazivaju najveći strah. Pod fobogenim situacijama se podrazumevaju spoljašnje situacije, kao i telesne senzacije koje se javljaju.

Sličan terapijski princip se primenjuje u promeni disfunkcionalnih ponašanja koja se odnose na izbegavanje fobičnih situacija. Suština fobičnog izbegavanja je težnja pacijenta da ne doživi simptome u situacijama u kojima ih je ranije doživljavao ili u situacijama u kojima pretpostavlja da bi ih mogao doživeti, a sve zbog iracionalnog uverenja da su opasni ili nepodnošljivi. Na početku se sa pacijentom napravi hijerarhijska lista situacija koje se izbegavaju, polazeći od situacija koje se „lakše podnose“ ka situacijama koje se „ne podnose“, odnosno koje se uvek izbegavaju. Ova lista treba da sadrži sve situacije koje se izbegavaju, kao i situacije u kojima pacijent zahteva prisustvo osobe u koju ima poverenje. U praksi se za pravljenje ovakve liste koriste standardizovani upitnici. U njima je naveden čitav spektar karakterističnih fobogenih situacija u koji pacijenti upisuju stepen straha (rangiran od 0 do 10), pretpostavljajući da se nalaze sami u toj situaciji.

Depresija – koji su simptomi depresije

Depresija – koji su simptomi depresije

Šta je depresija

Depresija je poremećaj raspoloženja koji se odlikuje prisustvom jake tuge, razočarenja, usamljenosti, beznađa, nedostatka samopouzdanja, kao i osećaj krivice i niže vrednosti. Ovakvo stanje je vrlo ozbiljno i može trajati veoma dugo, remeteći jedinku u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Vrlo često osećaj beznadežnosti može potrajati toliko dugo tako da osoba jedino rešenje i spas pronalazi u samoubistvu.

Simptomi depresije:

  1. Depresivno raspoloženje tokom većeg dela dana, skoro svaki dan
  2. Naglašeno smanjenje interesovanja ili zadovoljstva u svim ili skoro svim aktivnostima, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan
  3. Gubitak energije ili umor skoro svaki dan
  4. Gubitak samopouzdanja ili samopoštovanja
  5. Bezrazložno osećanje preterane ili neodgovarajuće krivice, skoro svaki dan
  6. Rekurentne misli o smrti ili suicidu, ili bilo kakvo suicidalno ponašanje
  7. Smanjena sposobnost razmišljanja ili koncentrisanja ili nesposobnost donošenja odluka, skoro svaki dan
  8. Psihomotorna agitacija ili retardacija, skoro svaki dan
  9. Insomnija ili hipersomnija, skoro svaki dan
  10. Promene apetita (smanjenje ili povećanje, sa pratećim promenama telesne težine)

Lečenje depresije

Depresija se leči primenom lekova iz grupe antidepresiva i/ili primenom psihoterapije. Naučne studije pokazuju da je najbolja terapija za lečenje depresije kombinovana terapija – antidepresiv i REBT psihoterapija.

Na OVOJ stranici proverite da li patite od depresije.

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak depresije

Depresija je manje prisutna u društvima sa visokom potrošnjom ribe, a depresivni bolesnici imaju značajno niži n-3 PUFAs nivo u crvenim krvnim zrncima. Istraživanja ukazuju da prednost ima umerena konzumacija ribe i n-3 PUFAs u odnosu na nizak i visok unos.

Naučna studija i Omega 3 kod depresije

Analiza velike meta studije je pokazala veći efekat n-3 PUFAs kod pacijenata sa težom depresijom, bez efekta doze. Kliničke studije su pokazale da primena n-3 PUFAs u depresiji i bipo larnom afektivnom poremećaju može da ima terapijsko dejstvo i kao monoterapija, a naročito kao adjuvantna terapija. Orbitofrontalna kora mozga preminulih osoba sa major depresivnim poremećajem (MDD) pokazala je selektivni deficit DHA u poređenju sa kontrolama, pri čemu je razlika bila veća kod žena nego kod muškaraca.

Trudnoća, depresija i Omega 3

Tokom trudnoće, rast fetalnog mozga zahteva mobilizaciju esencijalnih masnih kiselina majke, posebno DHA, što potencijalno može da ima ulogu u razvoju depresije žena tokom trudnoće i postpartalno[ 18]. U perinatalnom periodu, količina DHA se smanjuje, jer se n-3PUFA majke koriste za razvoj centralnog nervnog sistema ploda.

U Belgijskoj studiji određivana je veza nivoa n-3 PUFA u eritrocitima majke u ranoj trudnoći i postpartalne depresije godinu dana posle porođaja. Nađena je značajna negativna veza DHA nivoa i rizika od postpartalne depresije. Takođe je veći indeks n-6/n-3 i indeks arahidonske kiseline (AA)/EPA povezan sa većim rizikom od postpartalne depresije.

Suplementacija Omega 3 kod depresije

Pokazano je da suplementacija sa EPA, ali ne i DHA-bogatim uljima, smanjuje rizik depresije tokom trudnoće i posle porođaja, dok je efekat DHA pokazan u trudnoći kod zdravih žena. Kod žena na 6 meseci posle porođaja, povećanje od 1% DHA plazme je povezano sa 59% smanjenja u pojavi depresivnih simptoma. U dve male, randomizovane pilot studije primene n-3PUFA za lečenje depresije tokom trudnoće i postpartalno, svi subjekti su dobijali n-3PUFA u različitim dozama sa posledičnim smanjenjem skorova depresije za 40-50%. Nalazi drugih sličnih studija bili su nekonzistentni.

Longitudinalna studija Harvard Univerziteta sa preko 50.000 žena, nije pronašla vezu između unosa EPA i DHA i smanjenja depresije, u periodu od deset godina, dok je unos ALA pozitivno korelisao sa značajnim smanjenjem rizika depresije. Niski nivoi DHA su bili povezani sa povećanim rizikom od samoubistva u studiji među vojnim personalom SAD.

Poručite vrhunski preparat Omega 3 masnih kiselina

OMEGA 3 MASNE KISELINE U PSIHIJATRIJI – MIT I STVARNOST, Dragan M. Pavlović, Aleksandra M. Pavlović, Jelena Dordević

Kako svetlosna terapija leči depresiju? Bioptron

Kako svetlosna terapija leči depresiju? Bioptron

Depresija i hormon sreće. Kako svetlosna terapija leči depresiju? Bioptron medicinski aparat.

Šta je svetlosna terapija?

Svetlosna terapija, poznata i kao fototerapija, je tretman koji uključuje izlaganje ljudskog tela veštačkom izvoru svetlosti (Bioptron).

Terapija prvenstveno leči depresiju i sezonski afektivni poremećaj (ranije poznat kao sezonski afektivni poremećaj ili SAP) koja nastaje zbog nestotatka hormona sreće serotonina.

Ovo je vrsta depresije koja se javlja u određeno doba godine, obično u jesen ili zimsko doba kada ima manje dnevne svetlosti. Svetlost se takođe može koristiti za lečenje drugih stanja, uključujući poremećaje spavanja i druge vrste depresije.

Kako svetlosna terapija deluje u procesu lečenja depresije?

  • upravlja biološkim satom tela usklađujući 24-časovni ciklus vašeg mozga (cirkadijalni ritam)
  • dovodi u balans nivo serotonina u vašem mozgu (hormon sreće), koji reguliše raspoloženje
  • normalizuje san
  • povećava budnost

Mera u kojoj svetlosna terapija deluje na svakog pojedinca zavisi od talasne dužine svetlosti, dužine izlaganja svetlosti i ličnog cirkadijalnog ritma.

Cirkadijalni ritmovi su ciklusi važnih telesnih funkcija koji se dešavaju tokom 24-časovnog ciklusa i mogu uticati na hormone, obrasce spavanja i navike u ishrani.

bioptron svetlosna terapija depresija hormon sreće

Kako svetlosna terapija deluje i kako povećava serotonin – hormon sreće?

Svetlosna terapija nadoknađuje nedostatak sunčeve svetlosti i povećava nivo neurotransmitera (hormona) serotonina u mozgu – hormon sreće. Na taj način dolazi do poboljšanja raspoloženja, volje, pažnje, koncentracije i pamćenja.

Najbolji izvor svetlosti za svetlosnu terapiju depresije je Zepter Bioptron medicinski aparat.

Savetuje se da tretmani hipersvetlosnom terapijom počnu u jesen i nastavljaju se do kasnog proleća.

Smernice za tipičnu terapiju hipersvetlošću predlažu da se počne sa 10.000 luksa u trajanju od 30 minuta svakog jutra ili više tretmana od po 10 minuta u toku dana. Jača svetlost i veća površina omogućuju da trajanje tretmana bude kraće.

Prednosti svetlosne terapije Zepter Bioptron (hiperpolarizovana svetlost)

Pored mogućih prednosti za poboljšanje simptoma depresije, svetlosnu terapiju je generalno lako započeti i prilagoditi prema tome kako se osećate.

Svetlosna terapija Zepter Bioptrona je:

Pristupačna. Tretman se može obaviti kod kuće koristeći Zepter Bioptron medicinski aparat

Neinvazivno. Pruža alternativu ili dodatak medicinskim intervencijama kao što su lekovi, ali se ne uzima interno.

Sigurna. Hipersvetlosna terapija je generalno bezbedna i niskog rizika.

Komforna. Zepter Bioptron možete koristiti kod kuće, dok čitate ili doručkujete. Takođe možete prekinuti svetlosnu terapiju na nekoliko dana bez neželjenih efekata ili povratka simptoma.

Šta kažu istraživanja o svetlosnoj terapiji?

Svetlosna terapija se može koristiti samostalno ili kao dodatni metod u terapiji depresije.

Dok se većina istraživanja fokusirala na svetlosnu terapiju za lečenje depresije, najnovija istraživanja pokazuju da je Bioptron svetlosna terapija veoma efikasna u lečenju poremećaja raspoloženja i nesanice.

Dr Karl Vinsent, psiholog iz Moline, Ilinois, predlaže da se svetlosna terapija koristi sa drugim tretmanima, kao što su psihoterapija ili lekovi.

Studija iz 2016. godine koja je uključivala 122 učesnika sa depresijom pokazala je da je svetlosna terapija – bilo sama ili u kombinaciji sa antidepresivima (fluoksetin) – efikasna za poboljšanje simptoma depresije.

Ispitivanje iz 2017. na ljudima sa bipolarnim poremećajem pokazala je da je svetlosna terapija povećala stopu remisije depresije i smanjila ponovnu pojavu depresije tokom probnog perioda od 6 nedelja. Svetlosna terapija je dodatak lečenju bipolarnog poremećaja, a istraživači nisu primetili nikakve promene u polaritetu raspoloženja.

Koliko vremena je potrebno da svetlosna terapija počne da deluje na depresiju i hormon sreće serotonin?

Mnogi ljudi primećuju poboljšanje raspoloženja posle nekoliko dana.

Simptomi depresije trebalo bi da se poboljšaju za oko 2 nedelje.

Većina ljudi sa derepsijom i sezonskim afektivnim poremećajem nastavlja redovno da koristi svetlosnu terapiju tokom zime (ili dana kada je manje sunčeve svetlosti) kako bi sprečili povratak simptoma.

Svetlosna terapija Bioptrona odlična je u prevenciji i lečenju simptoma depresije.

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresivni sindrom karakterišu sledeći poremećaji:

1) Emocije – diminantan znak bolesti je postojanje depresivnog raspoloženja, tj. bezrazložne tuge, žalosti. Izgled bolesnika je karakterističan: bolno zamišljeno lice, potištenost izražena u borama (znak omege na čelu, spušteni uglovi usana, Veragutov nabor- dupli nabor na gornjem kapku), sklonost plaču, pognuto držanje. Pokreti postaju usporeni, beživotni, tromi (benigni stupor; za razliku od shizofrenog postoji prenos emocija i empatskog doživljavanja tuge). Lemanov trijas karakterističnih znakova: nesposobnost za radost, nesposobnost za doživljavanje ljubavi i nesposobnost za odlučivanje – neodlučnost. Bolesnik je brižan, nesrećan, potonuo, bez interesovanja za okolinu i zadovoljstva po bilo kom osnovu (anhedonija). Anksioznost je čest simptom, kao i razdražljivost i agitacija (nemirni pokreti).

2) Mišljenje – oštećeno je i po formi i po sadržaju. Misaoni tok je maksimalno usporen, sve do stepena zaustavljanja (opisuje se razlika u odnosu na shizofreni blok misli, koji podseća na branu koja naglo zaustavlja rečni tok, dok se kod depresije mišljenje postepeno zaustavlja, poput ulivanja reke u more). Odgovori su spori, sa produženim „reakcionim vremenom“, govor je tih, ponekad jedva čujan, sa dugim pauzama između reči i povremenim uzdasima. Plačni govor ili poseban „tembr“ glasa („tembr“- emocionalna obojenost glasa) karakterističan je kod onih bolesnika koji lako ne zaplaču (obično muškarci). Produbljivanjem depresije, bolesnik ne može više ni da zaplače, depresija postaje „suva“, što je znak ozboljne depresivne krize (po pitanju plača ponekad se depresije dele na vlažne i suve).

U misaonom sadržaju prisutne su razne sumanute ideje depresivnog tipa (ideje samooptuživanja-autoakuzacije, grešnosti i bezvrednosti života). Bolesnici analiziraju svoju prošlost, falsifikuju u sećanju podatke o tome i izvlače zaključke o grešnosti. To je tzv. Bekov trijas: negativna interpretacija iskustva, negativna interpretacija Ja (selfa) i negativna očekivanja (pesimističan pogled na budućnost).

Pesimistične misli se mogu podeliti na misli koje se odnose na sadašnjost, prošlost i budućnost. Negativno mišljenje bolesnika o sebi samom ukazuje na sniženje samopoštovanja, i to je ključni znak depresivne bolesti (tzv. kognitivna trijada: bezvrednost, beznadežnost i bespomoćnost). Bolesnik sebe smatra neadekvatnim, naročito u onim crtama u kojima je njegova karakterna struktura bila najvulnerabilnija, pa se pri tom javlja osećanje smanjenog samopouzdanja i stida. Stid prati stvarne ili imaginarne neuspehe zbog neispunjenja Ego-ideala.

Depresivni bolesnik pokazuje tendenciju da hipertrofiše  stepen i posledice ovog svog nedostatka i neadekvatnosti. On nalazi potvrdu za svoje nisko samopoštovanje ne samo u sadašnjim situacijama nego, kako depresija progredira, i u beznačajnim događajima iz svoje prošlosti. Ovim mehanizmom se osećanje stida produbljuje u osećanje krivice; samopoštovanje postaje samoosuda, dok preterivanje dovodi do sumanutog iskrivljavanja. Tako se javljaju depresivne sumanute ideje, kao i osećanje krivice. Klinička slika teške depresije sa psihotičnim znacima obično ima depresivne sumanute ideje, koje mogu da se razvrstaju na one koje su saglasne sa bolesnim raspoloženjem, i one koje po svom sadržaju nisu saglasne sa osnovnim raspoloženjem (nekongruetne).

3) Pažnja – naročito su evidentne teškoće u koncentraciji za teme koje ne okupiraju pacijenta. S druge strane, prisutan je povišen tenacitet, jer je pažnja bolesnika usmerena ka samome sebi, pa je vigilnost značajno redukovana.

4) Pamćenje – postoji oštećenje po tipu tzv. kvalitativnog poremećaja pamćenja u smislu postojanja naknadno izvrnutog sećanja. Pod uticajem snažne tuge, bolesnik se seća događaja iz prošlosti u izvrnutom svetlu. Za mnoge događaje i neuspehe, lične i porodične, bolesnik sam sebe optužuje (negativna interpretacija). Nekada se bolesnici žale na gubitak sećanja kao znak opšteg propadanja – to je tzv. depresivna pseudodemencija.

5) Opažanje – poremećaji opažanja često postoje kod teških depresija. Ponekad ideje grešnosti i samoprebacivanja mogu da prerastu u perceptivne obmane, najčešće slušne iluzije, pa i halucinacije, pri čemu bolesnik „čuje“ da i drugi o njemu govore kao o grešnom čoveku isl.

6) Nagonisniženi su gotovo svi nagoni. Sniženje nagona za življenjem je izraženo u vidu tendencije ka suicidu (15% bolesnika od teške depresije izvrši suicid, a 50-70% svih suicida se odnosi na depresije). Snižen je nagon za ishranom, što je praćeno gubitkom telesne mase (gubitak najmanje 5% ili više od telesne težine tokom poslednjeg meseca). Smanjuje se i seksualna želja. I povišen apetit (baš kao i prekomerno spavanje) je depresivni ekvivalent (kompenzatorni sindrom – uživanje u hrani zbog nedostatka drugih zadovoljstava). Neki autori ove simptome nazivaju biološkim (somatskim) znacima depresije (gubitak libida, gubitak apetita sa gubitkom telesne težine, insomnia, anhedonia, dnevne varijacije raspoloženja, oštećenje koncentracije, psihomotorna usporenost ili agitacija).  

Poremećaji spavanja mogu biti: teško uspavljivanje, buđenje u toku noći i rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre uobičajenog). Po psihoanalitičkom tumačenju san je simbol smrti, a depresivni bolesnik se u suštini boji smrti, i zato ne spava čak ni onda kada su suicidalne ideje manifestne. Ima mišljenja da je i prekomerno spavanje ponekad znak maskirane depresije i poseban mehanizam odbrane liočnosti. Diferencijalno dijagnostička analiza nesanice: otežano uspavljivanje i buđenje u toku noći upućuju na anksioznost, dok rano jutarnje buđenje opredeljuje u pravcu depresije.

7) Volja – kod depresivnog sindroma postoje oštećenja volje u smislu hipobulije ili abulije (sniženja do gašenja voljne delatnosti). Depresivni bolesnik je bez energije i nesposoban da završi brojne obaveze koje ima i koje je do tada lako i brzo obavljao. Radi sa teretom i poslove ostavlja nezavršene, što pacijenti pogrešno tumače nekim fizičkim oboljenjem. Ponašanje je karakteristično- zavisnost od drugih, socijalno povlačenje, psihomotorna usporenost, ponekad agitacija. Sniženi su svi vitalni dinamizmi, prisutan je osećaj beznadežnosti, a zavisnost od drugih osoba usled slabljenja voljne delatnosti pojačava utisak kod pacijenta da je na teretu ljudima oko sebe, što dovodi do narastanja osećaja krivice.

Moguća je i pojava depresivnog stupora, odsustva svake inicijative, odsustvo želje i potrebe za uzimanjem hrane i za verbalnom komunikacijom. Za depresiju je karakteristična psihomotorna retardacija, usporenost motornih kretnji (ali je moguća i agitacija). Takvu depresiju nazivamo inhibovanom depresijom (ako predominira agitacija tada se naziva agitirana depresija). Prisutan je uočljiv gubitak energije i zamor gotovo svakog dana, bolesnik se žali da nema volje ni energije ni za obavljane najelementarnijih poslova. Po ceo dan sedi ili leži, zapostavlja spoljni izgled, spontano često ne progovara ni reč.

8 i 9) Svest i inteligencija – svest nije oštećena, orijentacija je očuvana. Inteligencija i fond znanja nisu oštećeni (depresivna psihoza ne vodi u demenciju).

10) Kritičnost – bolesnici su veoma kritični u odnosu na okolinu, čak i potencirano (strog Superego), što može imati negativne reperkusije.

11) Uvid (uviđavnost) u bolest – postoji dobar uvid bolesnika u svoje stanje i saznanje da je bolestan. Vremenom hronični bolesnici prepoznaju ulazak u „minus fazu“ i, budući da je obično mučno doživljavaju, sami blagovremeno traže pomoć.

12) Vegetativna simptomatologija – uobičajene su žalbe depresivnih bolesnika na brojne telesne simptome (bolovi u leđima, gastrointestinalne tegobe– naročito kod maskirane depresije).

Vegetativna simptomatologija je ponekad takođe izražena:

                                             – usporen puls (ako ne dominira osećanje 

                                                straha)

                                             – oslabljena sekrecija pljuvačke i suza

                                             – usporen motilitet organa za varenje sa

                                                gotovo obaveznom opstipacijom

                                             – vaskularni poremećaji u vidu cijanoza i

                                                hladnoće ekstremiteta

                                             – gubitak menstruacije ili poremećaj

                                                menstruacionog ciklusa

BLAGE, SREDNJE TEŠKE (UMERENE) I TEŠKE DEPRESIJE 

Kriterijumi za blagu depresiju su:

      A) Prisustno najmanje 2 od sledeća 3 simptoma

                                      1) depresivno raspoloženje

                                      2) gubitak interesovanja i uživanja

                                      3) povećana zamorljivost

     B) kao i prisustvo najmanje 2 od sledećih 7 simptoma

                                      1) oštećena koncentracija pažnje

                                      2) smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje

                                      3) osećanje krivice i bezvrednosti

                                      4) sumoran i pesimističan pogled na budućnost

                                      5) ideje o samopovređivanju ili suicidu

                                      6) poremećen san

                                      7) snižen (ili povećan) apetit

Potrebno je da ukupan broj simptoma bude najmanje 4 (minimum po 2 iz svake grupe).

Kriterijumi za srednje tešku (umerenu) depresivnu epizodu:

     A) Isto kao za blagu depresiju

     B) 4 od 7 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude 6.

Kriterijumi za tešku depresivnu epizodu:

      A) Sva 3 simptoma iz ove grupe

      B) Najmanje 5 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude najmanje 8, uz postojanje somatskog (telesnog) sindroma depresije (što označava da je takva depresija dublja, teža, ozbiljnija).

Da bi se registrovao somatski sindrom (melanholija), kod depresivnih epizoda blagog ili umerenog intenziteta, potrebno je prisustvo najmanje 4 od sledećih 8 simptoma: 

                                        1) značajan gubitak apetita

                                        2) gubitak libida

                                        3) rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre

                                            uobičajenog vremena)

                                        4) gubitak telesne težine (najmanje 5%  u

                                             poslednjih mesec dana)

                                        5) gubitak emocionalne reakcije na događaje ili

                                             aktivnosti koje normalno izazivaju

                                             emocionalni odgovor

                                        6) jasna psihomotorna agitacija ili retardacija

                                             (telesna uznemirenost ili usporenost, uočljiva

                                             i od strane okoline)

                                        7) opšti gubitak zadovoljstva i uživanja

                                            (anhedonija)

                                        8) jutarnje pogoršanje depresije

Teška depresivna epizoda se može dalje razvrstati na epizodu sa ili bez psihotičnih simptoma. Psihotični simptomi uključuju 3 psihopatološka fenomena (dovoljno je prisustvo samo jednog), koji mogu, ali ne moraju biti u skladu sa raspoloženjem:

                                         1) depresivne sumanute ideje (uz napomenu da

                                              sumanute ideje mogu biti i nekongruentne sa

                                              raspoloženjem)

                                         2) halucinacije (obično „glasovi“)

                                         3) depresivni stupor

Sa druge strane, blaga i srednje teška depresivna epizoda se mogu razvrstati na oblike sa ili bez somatskih znakova (prisustvo najmanje 4 od 8 ranije navedenih znakova).

Nepoznat autor

Šta je maskirana depresija?

Šta je maskirana depresija?

Maskirana depresija

Ovaj oblik se više ne kotira kao zaseban nozološki entitet, ali se opisuje da bi se znalo da se depresija često maskira brojnim telesnim simptomima, te se često i previdi u svakodnevnoj lekarskoj praksi (npr. samoubistva kod bolesnika lečenih od sasvim drugih bolesti). Pripada endogenim depresijama koje karakteriše minimalno ispoljavanje depresivnog raspoloženja koje je pokriveno somatskom simptomatologijom. Radi se o konverziji simptoma. Počinje kao ranije opisana subdepresija. Označava heterogena depresivna stanja koja se prioritetno ispoljavaju na somatskom planu. Među simptomima obavezno su prisutni:  

a) hiposomnija

                    b) sindrom potiljačne glavobolje

                    c) skapulo-cervikalni sindrom

                    d) osećanje mišićne zategnutosti duž kičmenog stuba i u

                        ekstremitetima

                    e) drugi različiti nejasni bolovi

Česte su i žalbe na druge neurološke i gastrointestinalne simptome. Jedna od redovnih smetnji je permanentno prisustvo umora, naročito posle buđenja, zatim napor da se počnu dnevni poslovi i žalbe na teškoće u koncentraciji i odlučivanju.

Pažljivom kliničkom opservacijom otkriva se prisustvo anksiozno-depresivne komponente, dnevno kolebanje raspoloženja, letargija, fazični tok simptoma, diskretna inhibovanost u mišljenju, sputanost inicijative, otežan kontakt i emocionalna distimija. Prisutno je osećanje težine oko srca, kao i opadanje polne želje.

Hereditet je često prisutan (po nekim istraživanjima 25%). Ponekad i alkoholizam i narkomanija mogu da maskiraju unipolarnu periodičnu prolongiranu formu depresije.

Ova forma depresije, pored polimorfne slike u smislu raznovrsne telesne simptomatologije, može se ispoljiti i kao monosimptomatska depresija, kada su prisutni samo nesanica, ili periodični bezrazložni zamor, ili intermitentne glavobolje, ili sekundarna impotencija, ili kao intermitentna cenestopatija.

Pažljivim psihološko-psihijatrijskim ispitivanjem gotovo uvek se može uočiti da se iza vidljivih simptoma krije slika depresije. Uporno ruminativno ponavljanje istih tegoba, rezistentnost na anksiolitičku farmakoteraiju, kao i na psihoterapiju, diferencijalno-dijagnostički usmeravaju ka maskiranoj depresiji.

Nepoznat autor

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Šta je REBT (REKBT) psihoterapija

Racionalna emocionalno bihejvioralna psihoterapija (REBT) je direktivni, brz i efikasan oblik psihoterapije, koji vam pomaže da identifikujete iracionalne misli i nezdrava osećanja koja dovode do emotivnih blokada i bolesti. Cilj REBT psihoterapije je da pomogne klijentu da postane srećan u životu kroz identifikaciju iracionalnih misli i nezdravih emocija i sticanje uvida koji klijenta vodi do promene iracionalnih uverenja (misli). Promena iracionalnih uverenja ciljano dovodi do promene emocija: nezdrave emocije nestaju, a zamenjuju ih zdrave i produktivno ponašanje. REBT se uglavnom fokusira na sadašnje vreme kako bi vam pomogao da razumete kako nezdrave misli i iracionalna uverenja stvaraju emocionalnu uznemirenost, koja dovodi do nezdravog disfunkcionalnog ponašanja koje ometa vaše trenutne životne ciljeve i čini vas nesrećnim. Jednom identifikovane i shvaćene iracionalne misli i ponašanje mogu se promeniti i zameniti racionalnim, logičnim i fleksibilnim, kao i produktivnijim uverenjima i ponašanjem, omogućavajući vam da razvijete uspešnije lične i profesionalne odnose.

Kako vam REBT psihoterapija praktično pomaže?

REBT psihoterapija vam može pomoći kod nezdravih emocija poput:

anksioznost, depresija, hipohondrija, tuga, bes, ljutnj, povređenost, krivica, ljubomora, strah, socijalna fobija, panični napadi, odlaganje obaveza, smanjeno samopouzdanje, stid, problemi u partnerskim i intimnim odnosima, ljubavni i seksualni problemi, smanjene motivacije i produktivnosti, problemi u školi, porodici i na poslu. Ovaj pristup se takođe koristi za smanjenje stresa i promene obezvređujućeg ponašanja, kao i odugovlačenja koja ometaju vaš kvalitet života i postizanje vaših ciljeva.

Šta možemo očekivati od REBT psihoterapije?

Da bi vam pomogao u prevazilaženju teškoća i postizanju životnih ciljeva, psihoterapeut će raditi sa vama na utvrđivanju iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i krutih obrazaca mišljenja koji vas drže kao taoce. Psihoterapeut će vam pomoći da uvidite koliko su vaše misli iracionalne i kako vam štete.

Kroz razne mentalne vežbe naučićete kako da promenite iracionalne obrasce razmišljanja i zamenite ih zdravijim, korisnim i samoprihvatljivim mislima. REBT koristi različite metode i alate, uključujući pozitivnu vizuelizaciju, izlaganje situaciji, preoblikovanje vašeg razmišljanja i upotrebu knjiga za samopomoć, kao i domaće zadatke za postizanje brže promene uverenja i emocija između sesija.

Kako REBT psihoterapija funkcioniše?

REBT je nastao iz rada psihijatra Alberta Ellisa sredinom 1950-ih kao izvorni oblik kognitivno-bihevioralne terapije. Ellis je verovao da većina ljudi nije svesna da su mnoge njihove misli o sebi iracionalne i da negativno utiču na njihovo ponašanje u važnim odnosima i situacijama. Prema Ellisu, upravo te misli navode ljude na patnju nezdrave emocija i samodestruktivno, sabotirajuće ponašanje.

U isto vreme, ljudi su sposobni da promene svoja iracionalna uverenja, ako su voljni da rade na sebi sa psihoterapeutom. Iako određeni životni događaji mogu doprineti problemima mentalnog zdravlja, terapeuti REBT-a veruju da najveći problem stvara neispravan i iracionalan sistem verovanja svakog pojedinca. Otpuštajući iracionalne i negativne misli i uverenja i zamenjujući ih racionalnim alternativnim uverenjima, lakše ćete prihvatiti sebe i druge i zauzvrat živeti srećniji život.

Ukoliko imate neki emotivni problem, pozovite me da ga zajedno rešimo.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Nedostatak ljubavi i pažnje – emocionalna deprivacija

Nedostatak ljubavi i pažnje – emocionalna deprivacija

Emocionalna deprivacija i nedostatak ljubavi

Jang smatra da postoje tri glavne forme deprivacije: Deprivacija nege (nedostatak pažnje, ljubavi, topline i partnerstva); Deprivacija empatije (odsustvo razumevanja, slušanja, samootvaranja ili deljenja osećanja sa drugima) i Deprivacija zaštite (nedostatak snage, direkcije ili vodjstva od strane drugih).

Usamljenost i nedostatak ljubavi

„Emocionalna deprivacija“ je shema koja se najčešće sreće u terapijskoj praksi. Ljudi sa ovom shemom dolaze na terapiju zato što se osećaju usamljeno, nevoljeno, neshvaćeno ili depresivno. Često imaju doživljaj da drugi ne odgovaraju na njihove potrebe za toplinom, pažnjom i emocionalnom podrškom, pa često i sumnjaju da će ih drugi (čak i terapeut) razumeti i podržavati. Nekada imaju osećaj praznine i doživljaj da im nešto nedostaje, ali ne umeju da odrede šta. Objašnjenje za to leži u činjenici da je shema „Emocionalna deprivacija“ preverbalna shema koja nastaje pre nego što dete progovori. Zbog toga, osobe sa ovom shemom često ne mogu da osveste i izgovore misli koje su u direktnoj vezi sa iskustvom sheme. Umesto toga, one pokazuju osećaj usamljenosti vidljiv kroz izjave tipa: „ja sam sam i nemam nikoga“.

Razočaranost u druge

Ovaj doživljaj usamljenosti, pojačan je činjenicom da osobe koje imaju shemu „Emocionalna deprivacija“ često imaju i shemu „žrtvovanje sebe“. Takve osobe čine sve kako bi pomogle drugima, istovremeno se ponašajući kao da njima samima ne treba ništa. Pošto se ponašaju jačim nego što jesu i pošto nikada jasno ne traže ono što im treba, drugi ljudi retko prepoznaju njihove potrebe. Tako, osobe sa ovom shemom još više jačaju osećaj deprivacije i razočarenja u druge.

Gladni ljubavi

Osećaj velike „emocionalne gladi“, ponekad se kompenzuje prezahtevnošću i burnim reagovanjem na svaki znak da zahtevi neće biti ispunjeni. Nekada emocionalno deprivirane osobe deluju narcistično demonstrirajući stav da imaju pravo na sve. Ovo je česta pojava kod onih koji kao deca nisu bili autentično voljeni, već su samo bili uvažavani zbog nekog talenta ili dara. Za razliku od drugih shema koje nastaju tako što roditelj radi nešto na štetu deteta, „Emocionalna deprivacija“ rezultira iz odsustva određenih ponašanja, prvenstveno majke.

U prvim godinama života majka je ta koja predstavlja centar dečjeg sveta i ta prva veza postaje prototip veza koje slede. Treba ipak naglasiti, da otac nije nevažan! Ukoliko dete ima emocionalno deprivirajuću majku, otac može imati funkciju zaštitnog faktora i bar malo ublažiti gore opisane posledice. Po Jangu shema „Emocionalna Deprivacija“ može nastati ukoliko (Young, 1993):

  • je majka u prvim godinama detetovog života hladna, ukoliko ne drži i ne mazi dete
  • majka ne pruža dovoljno pažnje i vremena detetu
  • majka nije zaista povezana sa detetom, nije „naštimovana“ na detetove potrebe i ima problema da razume detetov svet
  • majka ne umiruje dete na pravi način, pa dete ne nauči da umiruje samo sebe, a ni da prihvati brigu od strane drugih
  • dete raste bez osećaja da je voljeno, vrednovano i posebno.

Izvor: Shema terapija, Mirović

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972


Da li želite da budete obavešteni na email svaki put kada se pojavi nov zanimljiv tekst na mom Blog-u?

Ukoliko je odgovor DA, prijavite se na moju mailing listu…

[email-subscribers-form id=“2″]


Zagađen vazduh dovodi do psihičkih i neuroloških oboljenja kod dece i odraslih

Zagađen vazduh dovodi do psihičkih i neuroloških oboljenja kod dece i odraslih

Naučno je potvrđeno da zagađen vazduh izaziva mnoga ozbiljna oboljenja kardiovaskularnog, respiratornog i imunog sistema.

Brojne epidemiološke studije pokazale su da postoji tesna povezanost između zagađenog vazduha i mentalnih oboljenja kod ljudi. Zagađen vazduh u sadejstvu sa drugim spoljašnjim i unutrašnjim faktorima dovodi do pojave depresije, anksioznih poremećaja, psihoze, demencije, dečjih razvojnih poremećaja mozga i psihe i suicida.

Najznačajniji zagađivači vazduha koji dovode do fizičkih i mentalnih oboljenja su: gasovi (azotni oksidi, ugljen monoksid, ozon, sumpor dioksid), PM čestice (PM10, PM2.5, ultrafine PM čestice) i teški metali (kadmijum, živa i olovo).

 

Kako zagađen vazduh dovodi do pojave mentalnih oboljenja?

Brojne su teorije koje objašnjavaju način nastanka mentalnih oboljenja pod uticajem zagađivača iz vazduha.

Neuroinflamatorna teorija. U studijama na životinjama pokazano je da zagađivači iz vazduha dovode do neuroinflamacije (zapaljenja). PM čestice i ozon izazivaju oštećenje neurovaskularne jedinice u mozgu i dovode do stvaranja autoantitela pritiv proteina nervnih ćelija. Studije su pokazale da zagađivači koji imaju potencijal za oksidativni stres dovode do pojave depresije.

Teorija o uticaju gena i sredine. Genetski faktori u interakciji sa faktorima spoljašnje sredine odlučujući su u nastanku mnogih fizičkih i psihičkih oboljenja. Postoje čvrsti dokazi da teški metali iz zagađenog vazduha uz genetsku predisponiranost dovode do pojave shizofrenije.

 

 

Povezanost psihičkih oboljenja sa pojedinim zagađivačima

Depresija. U naučnoj studiji sprovedenoj u Barseloni, Vert i saradnici pokazali su da istovremeno prisustvo većeg broja zagađivača vazduha dovodi do značajnog povećanja stope depresije u opštoj populaciji. Ova studija potvrdila je povezanost između stepena zagađenja i učestalosti upotrebe psihijatrijskih lekova za depresiju. U sličnoj studiji sprovedenoj u Južnoj Koreji, Lim i saradnici dokazali su da zagađen vazduh izaziva povećanje stope obolevanja od depresije i nastanak brojnih emocionalnih problema, posebno kod starije populacije.

Anksioznost. Naučna studija koju su sproveli Power i saradnici pokazala je da osobe koje su izložene povećanim koncentracijama PM10 i PM2.5 čestica u vazduhu češće obolevaju od anksioznih poremećaja. Utvrđena je i povezanost koncentracije PM čestica i intenziteta i učestalosti anksioznosti (veća koncentracija PM čestica izaziva intenzivniju i učestaliju anksioznost). Osobe koje već imaju neko oboljenje podložnije su štetnom uticaju PM čestica i pojavi anksioznosti.

Psihoza. Teški metali, posebno kadmijum, olovo i živa, dokazano, preko neurobioloških mehanizama, dovode do stvaranja osnove za nastanak shizofrenije, tamo gde već postoji genetska osnova za ovu tešku psihičku bolest.

Mentalna oboljenja kod dece. Kohortna studija sprovedena u skandinavskim zemljama ukazala je na tesnu povezanost između zagađenog vazduha i pojave psihičkih i neuroloških oboljenja kod dece. Studijom je utvrđeno da deca koja žive u podrčjima sa većom koncentracijom PM10, PM2.5 čestica i povećanom koncentracijom NO2 (azot dioksid) češće koriste psihijatrijske lekove. Deca koja u ranom detinjstvu žive u sredini sa povećanom koncentracijom zagađujućih materija i gasova u vazduhu, češće obolevaju od autizma i psihotičnih poremećaja u toku života. Naučna istraživanja dokazuju veću učestalost psihičkih i neuroloških oboljenja kod novorođenčadi i dece čije su majke živele u zonama povećanog zagađenja vazduha.

 

 

Mentalno zdravlje starih. Analiza 6 naučnih studija govori u prilog činjenici da PM čestice, ugljen monoksid, ozon i azotni oksidi, dovode do kognitivnog deficita i demencije kod starijih ljudi i ubrzavaju proces nastanka demencije. Ugljene čestice, kao deo PM čestica, značajno ubrzavaju nastanak kognitivnog deficita kod ljudi preko 60 godina starosti.

Stopa samoubistava. Povećana zagađenost vazduha može se dovesti u vezu sa povećanom stopom samoubistava kod osoba koje imaju predispoziciju ili postojeće psihijatrijsko oboljenje, poput depresije, psihoze i shizofrenije.

 

Postoje jasni dokazi koji govore u prilog tvrdnji da povećane atmosferske koncentracije zagađivača vazduha dovode do poremećaja mentalnog zdravlja, što se može objasniti biološkim, psihološkim i socijalnim teorijama.

 

Zaštitimo svoje mentalno zdravlje. Obezbedimo sebi i svojoj porodici čist vazduh u prostorijama u kojima živimo i radimo.

 

https://www.zepter.rs/categories/zdrav-vazduh