Ознака: emocionalna inteligencija

Šta je emocionalna inteligencija. Razvoj emocionalne inteligencije kod dece.

Šta je emocionalna inteligencija. Razvoj emocionalne inteligencije kod dece.

Šta je emocionalna inteligencija?

Inteligencija se opravdano smatra jednim od najvažnijih konstrukata suvremene psihologije, ali isto tako predstavlja i koncepciju oko koje se vrlo često „lome koplja“ istraživača i praktičara psihologije. Psihološi rečnici inteligenciju definišu kao „svojstvo uspešnog snalaženja jedinke u novim situacijama u kojima ne pomaže niti stereotipno nagonsko ponašanje niti učenjem stečene navike, veštine i znanja, odnosno predstavlja svojstvo jedinke da pronalazi nove prilagođene reakcije u prilikama bilo koje vrste“. Većina psihologa složit će se s ovim opštim određenjem inteligencije, ali saglasnost nedostaje u pogledu prirode ljudske inteligencije i njenog bližeg određenja. Većina psihologa se isto tako slaže da tradicionalne definicije inteligencije (kao što je definicija koeficijenta inteligencije – čuvenog IQ-a) previše stavljaju naglasak na kognitivne faktore (pamćenje, rešavanje problema), odnosno da tradicionalnim koncepcijama nedostaje uključivanje ljudskih sposobnosti koje su veoma važne u načinu na koji „inteligentno“ živimo svoj život.

Na tragu takvih razmatranja nastao je i koncept tzv. emocionalne inteligencije kao sposobnosti spoznaje sopstvenih emocija, integracije emocija i misli, razumevanja emocija i njihovog regulisanja emocija u cilju sopstvenog rasta i razvoja. Po takvom modelu, emocije se smatraju važnim izvorima informacija koje olakšavaju razumevanje i snalaženje u socijalnoj okolini. Pojedinci se međusobno razlikuju u svojoj sposobnosti procusiranja informacija emocionalne prirode i njihovom povezivanju u širi „intelekt“. Ta sposobnost se kasnije manifestuje u prilagođavanju ponašanja i reagiranja u određenoj situaciji, odnosno u samoj suštni onoga što definišemo kao „inteligentno ponašanje“.

Šta emocionalna inteligencija uključuje?

Samosvesnost, odnosno sposobnost prepoznavanja sopstvenih emocija i njihovog uticaja, kao i korišćenje instinkta („intuicije“) u donošenju odluka; samoregulisanje, odnosno kontrolisanje sopstvenih emocija i impulsa, te adaptaciju na promenjive životne prilike i situacije; socijalnu svesnost, odnosno sposobnost spoznavanja, razumevanja i reagovanja na emocije drugih ljudi (između ostalog i empatiju), te razumevanja socijalnih mreža; upravljanje vezama, odnosno sposobnost uticanja i razvoja drugih ljudi, te upravljanja konfliktima. Čovek se ne rađa sa sposobnostima koje uključuje emocionalna inteligencija; one su kapaciteti koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Stručnjaci smatraju da se dete rađa s nekom vrstom „generalizirane“ emocionalne inteligencije koja određuje potencijal za učenje emocionalnih odgovora koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Odrasli trebaju da budu model emocionalno inteligentne osobe. Dobro poznata i istražena činjenica je da deca uče posmatrajući, odnosno opažajući ponašanje druge osobe (modela) i posledica koje je taj model svojim ponašanjem izazvao. Roditelj svakako predstavlja jedan od najsnažnijih modela detetovog učenja. Posmatrajući vas, dete vidi kako reagujete na frustraciju i koliko „prisutni“ u vlastitom životu, tj. da li i u kojoj meri svesni vlastitih emocija i emocija drugih ljudi.

Budite spremni da detetu kaže „ne“.

Svet je prepun deci zanimljivih stvari, tako da je vrlo verovatno da će i vaša deca puno toga tražiti. Govoreći detetu „ne“ dajete mu korisnu priliku da se nauči suočavati s frustracijama i razočaranjima, kontrolirati sopstvene impulse te razvijati strpljenje. Jedna od najvažnijih postavki razvojne psihologije i psihologije uopšte jeste da se „kroz frustraciju raste“. Kao roditelju, vaš zadatak je povremeno „dozvoliti“ vašem detetu da bude frustrirano i da se s tim nauči nositi na primeren način. Deci koja uvek dobiju ono što žele je onemogućena životna prilika za rast i razvoj, te se tipično osećaju nesrećeno i sklona su razvoju depresivnih simptoma. Učite svoje dete da ume da prepozna šta želi. Jedan od osnovnih aspekata emocionalne inteligencije je prepoznavanje osećaja, potreba, želja … Često pitajte „Što osećaš?“ ili „Što želiš?“ i sami budite model za to. Umesto direktnog ukoravanja deteta, recite „Sad sam toliko ljuta!“. Imenujte emocije, kakve god one bile, i naučite svoje dete da čini isto. Poznavanje vlastitih želja se također smatra važnom veštinom u odraslom dobu, jer koliko odraslih ljudi živi živote kakve nisu želeli jer jasno nisu mogli izreći „Šta je ono što ja želim?“

Vežbajte detetovo strpljenje.

Strpljenje je veština koja se razvija sporo i postepeno, tokom dužeg vremenskog perioda (od 1. do 18. godine života). Nikad nije niti prerano niti prekasno s decom početi vežbati strpljenje. Npr. čekajući u redu u trgovini recite svom detetu „Hej, hajde da vežbamo strpljenje!“. Bitno je imenovati veštinu koju vežbate. Razgovarajte o tome što ona znači, kakva može biti, i slično. Takođe razgovarajte o načinima na koje se strpljenje može razvijati i dajte detetu primere, npr. kako tokom perioda od par meseci skupiti novac za novi bicikl, kako dočekati vikend kako bi se igralo s prijateljem ili neki sličan primer koji vašem detetu ima smisla.

Budite svesni sopstvenih roditeljskih „okidača“.

Upoznajte sebe i ono što vas „gurne preko ivice“. Je li to osećaj nedostatka kontrole? Ili možda osećaj da vas deca nedovoljno poštuju? Ispod tih „okidača“ leži strah od nečega. Upoznajte svoje strahove, pa ćete u društvu svoje dece manje dolaziti u situacije kad će vas nešto „gurnuti preko ruba“. Poznavanje sopstvenih „okidača“ ne znači da će oni jednostavno prestati postojati – već olakšava planiranje i nošenje s njima u svakodnevnim situacijama. Vežbajte svoju veštinu prosuđivanja. Počnite obležavati osećaje a izbegavajte imenovanje. Npr. „Čini mi se ljut i uznemiren“, umesto, „Koji agresivac“. Kad je dete sklono plakanju, uvek je preporučljivo reći „Činiš mi se tužno“ nego tražiti ga da prestane plakati. Lišavanje dece emocija koje osećaju će samo još dublje „ukopati“ te emocije i dodatno ih osnažiti.

Podučavajte svoju decu.

Kad dete preraste svoje rano detinjstvo, možete ih početi podučavati vlastitoj odgovornosti. Npr. umesto „Uzmi svoju kapu i rukavice“ možete pitati „Što ti sve treba kad se spremaš za vrtić?“. Stalno govorenje deci šta je potrebno da urade odmaže razvoju njihovog samopouzdanja, samostalnosti i odgovornosti. Uvek budite spremni da budete deo problema. Gledajte na sebe kao na nekoga ko je uključen u svaki problem koji naiđe. Većina problema u porodicama postaje veća i „naduvanija“ kad roditelji na njih odgovaraju na način koji uvećava problem. Ukoliko vaše dete nešto pogreši, zapamtite koliko je važno da u pripravnosti imate smiren i razložan odgovor.

Uključite decu u kućne aktivnosti.

Brojna istraživanja potvrđuju da su deca koja su od ranog detinjstva uključena u kućne aktivnosti (primereno njihovom uzrastu, naravno!) u životu sklonija biti srećna i uspešna, ponajviše zbog toga jer se osećaju da pripadaju svojoj porodici i da su njen važan deo, te joj doprinose na svoj način. Osim navedenog, to je svakako još jedan od načina kako decu učiti samostalnosti, samopouzdanju i odgovornosti. Deca zahtevaju igru. Deci je potrebna aktivna i slobodna igra, a ne sedenje pred ekranima. Kako bi razvila kreativnost i veštine rešavanja problema, deci treba omogućiti i dati dovoljno vremena za tzv. slobodnu igru (odnosno nestrukturirano provođenje slobodnog vremena). Ono što deca nauče od vas i kroz slobodnu igru s drugom decom predstavlja osnovu kasnijeg razvoja emocionalne inteligencije.

Vaša deca su divna. Nema boljeg načina za stvaranje emocionalne inteligencije u vašoj deci od toga da ih gledate kao prekrasnu i sposobnu, što ona naravno i jesu. Ako svoju decu vidite kao prekrasnu, dobit ćete od njih puno toga „prekrasnoga“. Ako o njima pak mislite kao o problemu, dobit ćete puno „problema“. Sve je stvar percepcije.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA