Ознака: Hipohondrija ili strah od bolesti: kako se leči?

Hipohondrija ili strah od bolesti: kako se leči?

Osoba s hipohondrijom je preokupirana strahom od nekog ozbiljnog oboljenja. Preokupiranost bolešću stalno postoji uprkos razuveravanja da bolest nije prisutna i odgovarajućim pregledima i ispitivanjima koja isključuju postojanje te bolesti. Reč hipohondrija potiče od grčke reči hipohondrijum i označava područje abdomena (stomaka) koje se nalazi u oblasti jetre, ispod desnog rebarnog luka. Većina hipohondara, odnosno ljudi koji su se žalili na bolest koje nema, i plaše se da će umreti od te «umišljene bolesti», pokazuju  da upravo iz tog područja idu bolovi i šire se. Sama srž razumevanja hipohondrije leži u pogrešnom tumačenju telesnih simptoma, preteranoj fokusiranosti na procese koji se normalno odigravaju u telu, i opsesivno fokusiranoj pažnji na sve telesne manifestacije, te fiksaniciji na one koje čovek odluči da definiše kao kobne po sopstveno zdravlje.

Svetska zdravstvena organizacija definiše hipohondriju kao samostalnu psihičku bolest u kojoj je osnovni simptom strah od bolesti.
Osoba koja najmanje pola godine oseća stalne telesne simptome bolesti, bez odgovarajućeg lekarskog nalaza, koja zbog tih simptoma stalno posećuje lekara i kod koje strah od bolesti preovladava u razmišljanju i svakodnevnici, se može nazvati hipohondrom.

Intenzitet i kvalitet hipohondrijskih misli varira od osobe do osobe.

Kod nekih osoba je strah od bolesti stalno prisutan, konstantno se osećaju isti somatski simptomi, traži se razlog za bolest, i veruje se da će ishod bolesti biti fatalan.
S druge strane, neki pojedinci su povodom svog zdravlja anksiozni u intervalima, na primer kada se neko u porodici razboli, nakon čitanja nekog članka u novinama, nakon nekog stresogenog događaja ili čak banalne neprijatnosti koja može poslužiti kao okidač za anksioznost.

Hipohondri se mogu značajno razlikovati i u ponašanju. Dok jedna grupa ovih anksioznih ljudi lekaru odlazi prečesto, drugi ga maksimalno izbegavaju. Dakle, jedni žele da preduprede i najmanju moguću telesnu smetnju ili bolest, dok su drugi toliko paralisani anksioznošću da do bolesti može doći, da pribegavaju izbegavajućem ponašanju.

Zajedničko svim hipohondrama je da su potrebne godine nabujale anksioznosti da bi se priznalo da je upravo ta anksioznost razlog njihovog stanja, i da se, zapravo, ne radi o nekoj smrtonosnoj i opasnoj fizičkoj bolesti. Naredna zajednička karatkeristika svih hipohondara je da su bolesti od kojih oni «boluju» uvek i po pravilu fatalne, teške i nepremostive. Na taj način oni opravdavaju veliku količini nagomilane anksioznosti koju su fokusirali na sopstveno zdravstveno stanje. Možda najznačajnija zajednička osobina osoba s hipohonrijazom je tvrdoglava ubeđenost da s njima nešto ozbiljno nije u redu i visok stepen sumnjičavosti u procene i nalaze lekara. Neretko će osobe ovog tipa obilaziti različite klinike i tražiti «drugo mišljenje». Čak i u situacijama kada se nalazi svih lekara potpuno slažu, mogu (što često i rade) da se pozovu na verovatnoću. Kako medicina nije naučna grana koja uvek sa stopostotnom sigurnošću može tvrditi da neka bolest nije u povoju ili da se neće razviti u zdravstveni problem, to «umišljenom bolesniku» može biti sasvim dovoljan razlog da ostane na stalnom oprezu i razvija anksioznost povodom svog zdravstvenog stanja.

Na osnovu navedenih zajedničkih karakteristika u ponašanju i mišljenju osoba koje pate od hipohondrije, nedvosmisleno možemo zaključiti da im nije lako, da pate od velikog stresa i da je potrebno mnogo strpljenja i rada da bi se takav pojedinac razuverio i umirio.

Najčešće bolesti od kojih hipohondrični ljudi strahuju su sida ili rak, mada strah može da se odnosi i na više bolesti odjednom ili čak da se fokus pomera sa jedne bolesti na drugu. Novi sipmtomi koje osoba na sebi otkriva kao i učenje o novim oboljenjima mogu prouzrokavti zamenu strahovanja od neke bolesti strahovanjem od neke druge.

Hipohondrija se obično prvi put javlja u ranoj mladosti, mada se može javiti i kasnije u nekim za osobu posebno stresnim periodima. Često se hipohondrija javlja kod ljudi onda kada se približe smrti svojih prevremeno umrlih roditelja, nakon smrti bliske osobe, prijatelja ili člana porodice ili kao reakcija na neki pročitani članak ili odgledanu televizijsku emisiju o nekoj bolesti. Svi ovi događaji mogu delovati kao uzroci poremećaja, ali su zapravo samo okidači za javljanje poremećaja za koji je osoba već ranije imala predispoziciju. Hipohondrija se javlja podjednako često kod oba pola. Najčešće se prvi put javlja u periodu adolescencije, ali se ekstremne forme javljaju, u proseku, kod žena u pedesetim, a muškaraca u četrdesetim godinama života.

Uzroci javljanja hipohondrijaze:

Uzroci  hipohondrijaze nisu do sada nedvosmisleno ustanovljeni. Nekolicina teorija pruža svoja viđenja uzroka i dinamike nastanka hipohondrije. Jedna od njih hipohondre vidi kao osobe koje ne mogu rešiti svoje životne probleme ili koje su doživele više stresogenih situacija, koje su bile «okidač» za lokalizovanje anksioznosti na relaciji zdravlje-bolest. Druga teorija govori da su to osobe koje imaju poteškoće u komunikaciji pa tako pokušavaju te teškoće rešiti kroz “bolest”.

Po jednoj od teorija, ljudi s hipohondrijom pate od preosetljivosti na sve telesne senzacije. Preterano obraćaju pažnju na senzacije poput otkucaja srca, stomačne senzacije, sušenje usta, moguće vrtoglavice uslovljenje naglim pokretima ili ustajanjem nakon dugog sedenja i slično. Tip sklon hipohondrijskim reakcijama će konstantno obraćati pažnju na ove senzacije i postaće alertan čim dođe i do najmanje promene. Ovako povećano interesovanje može zapravo povećati i intenzitet senzacije i sam doživljaj da ta senzacija ukazuje na neku bolest. Usled «nabujale» anksioznosti,  preokupacija simptomima takođe raste i još više pojačava intenzitet senzacija. Tako se osoba uvlači u začarani krug gde zabrinutost pojačava interesovanje za stanje organizma što dalje, preko pojačane senzitivnosti, pojačava početnu zabrinutost. Ovakva tendencija ka pojačavanju osetljivosti na telesne senzacije može biti privremena ili hronična.

Hipohondre možemo opisati kao ličnosti sa izraženom dozom telesnog narcizma, koje pokazuju brigu i visok stepen anksioznosti, nesvesno tražeći zadovoljenje svojih potreba. Iza hipohondrične svesne zabrinutosti za fizičko zdravlje može se zapravo skrivati nesvesna autodestrukcija i osećanje krivice.

Komorbiditet:

Hipohondrijaza se neretko javlja kao sastavni element drugih psihičkih problema, posebno  u okviru histerične neuroze odnosno  konverzija. Histerično konverzivni tipovi konvertuju/pretvaraju psihičke simtpome u telesne, tako da ponekad dolazi do preklapanja simptoma hipohondrije i konverzivne neuroze. Hipohondrijaza se može javiti i kao sastavni deo depresivne epizode, a često se javlja na početku shizofrenije kao i kod paranoje i prisilne neuroze.

Tok i lečenje:

Lečenje hipohondrijaze je uglavnom dugotrajno, kompleksno, često “teško“ i za osobu koja pokušava da se oslobodi simptoma i za terapeuta.  Seanse, plan tretmana i dizajn susreta, kao i set terapijskih tehnika, variraju u zavisnosti od intenziteta obuzetosti sopstvenim zdravljem i organizacije ličnosti s ovim problemom. Poverenje u stručno lice se stiče postepeno, a predstavlja jedan od osnovnih faktora dobre prognoze  saniranja ovog problema. Tek po izgrađenom poverenju između klijenta i terapeuta, možemo razmišljati o upotrebi različitih terapijskih tehnika, a postepeno i edukovati klijenta kako da sam sebi postane terapeut. Neke od osnovnih tehnika koje su urodile plodom kod ljudi koji pate od hopohondričnih smetnju su: učenje relaksaciji, modelovanje, refokusiranje pažnje na druge sadržaje, edukacije o procesima koji se svima, na dnevnoj bazi, odigravaju u telu, te vežbanje skretanja misli s prolaznih senzacija na posmatranje samog sebe kao kompleksnog bića u kom se svakodnevno odigrava bezbroj telesnih procesa i senzacija. Upornim ukazivanjem na ove nepobitne činjenice, u dobro uspostavljenom odnosu između klijenta i terapeuta, vremenom dolazi do malih, pa sve većih pomaka. U najvećem broju slučajeva doslednog sprovođenja terapije, anksioznost povodom zdravstvenog stanja biva svedena na minimum, ili sasvim nestaje. Koliko god neprijatna i obuzimajuća bila ta preterana briga na relaciji zdravlje-bolest, možemo je shvatiti  – ne kao poremećaj, već pre kao lokalizovanu anksioznost, koja se, baš kao i svi drugi tipovi anksioznosti, da rekonstruisati i prevazići.

 

Piše: Renata Senić

Da li ste depresivni i kako da pobedite depresiju?

Sve češće možete čuti od nekoga da vam kaže da je depresivan-na. Među laicima, depresija označava privremeno razdoblje …

Bračna kriza i šta učiniti da brak postane bolji

U ovom tekstu izneću nekoliko osnovnih principa koje čine brak srećnim. To su prinicipi koje su otkrili psiholozi istraživači …

Vipasana meditacija po učenju S. N. Goenke

Vipassana, što znači videti stvari (pojave) onakve kakve one stvarno jesu, jedna je od najstarijih tehnika meditacije …