Izraz “hipohondar” dovoljno je odomaćen u našem jeziku da bismo makar naslućivali njegovo značenje, čak iako nismo čuli samu definiciju. Hipohondra je prilično lako prepoznati: on stalno brine o tome da će se razboleti (ili se već razboleo), vidi simptome obično vrlo ozbiljnih bolesti tamo gde ih nema ili su prosto umišljeni; kada pročita ili čuje nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusi” najčešće fantomske simptome iste bolesti. Sklon je preispitivanju svog telesnog zdravlja čak i onda kada nema nikakvih upozoravajućih znakova, a njegove posete lekaru najčešće se završe urednim nalazom.

Naravno, nije svaka briga za zdravlje hipohondrijaza. Postoje jasne naznake gde briga za sopstveno zdravlje prelazi granicu i postaje hipohondrijska. Razlikujemo tri vrste ponašanja vezana za brigu o sopstvenom zdravlju:

1. Normalna briga za zdravlje – redovno odlaženje na sistematske i kontrolne preglede, briga koja se manifestuje težnjom da živimo zdravije, a koja uključuje redovnu i raznovrsnu ishranu, vežbanje i upražnjavanje ostalih aktivnosti koje za cilj imaju poboljšanje i održanje dobrog zdravstvenog stanja.

2. Neurotska hipohodrijaza – o ovoj vrsti ćemo pisati u nastavku; od normalne brige za zdravlje razlikuje se po preoterećenosti i strahom od bolesti koja ide do mere umišljanja simptoma, narušenog funkcionisanja ili učestalog menjanja lekara.

3. Sumanuta hipohodrijaza – deo je psihotične simptomatologije, a kao takva uključuje halucinatorne objekte, odnosno nemogućnost razdvajanja realnosti od fantazije. Tako psihotični hipohondri mogu verovati da ih je zarazio virus sa kompjutera i tome slično.

Ukoliko sami uviđate kod sebe neke znake koji sugerišu da preterano vodite računa o svom zdravlju, evo sedam kriterijuma koji vam mogu sugerisati da li je vaše reagovanje neurotsko ili ne.

1. Neurotski strah od bolesti
Svako od nas, makar do neke mere, strahuje od bolesti, samo je pitanje šta povodom toga radimo. Ipak, kod neurotskih hipohondara nije u pitanju strah, već anksioznost, odnosno strah od mogućnosti da bi mogli da se razbole čak i onda kada realne opasnosti ili znakova oboljenja nema. Moguća je pojava i fobičnih, odnosno opsesivno-kompulzivnih reakcija na bacile i bakterije. U osnovi ovih reakcija je anksioznost, a manifestuje se kroz učestalo pranje ruku sredstvom za dezinfekciju ili izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima ili predmetima kao što su kvake, slavine, rukohvati. Ovo je jedan od najupadljivijih znakova hipohondrijaze.

2. Stalno razmatranje simptoma
Hipohondri stalno razmišljaju o svojim simptomima. Kada je njihov prijatelj bolestan od gripa, ne prođe mnogo dok sami ne počnu da “osećaju” simptome. Svaku senzaciju u telu katastrofiziraju i tretiraju kao siguran znak bolesti. Kada čitaju o nekim bolestima na internetu, pitanje je vremena kada će na sebi videti neke moguće simptome. Sasvim je korisno biti u kontaktu sa svojim telom, pratiti i osluškivati šta se dešava, ali konstantna briga oko toga veći je teret nego što donosi dobit.

3. Česte posete lekaru
Još jedan znak hipohondrijaze jeste opsedanje lekarskih čekaonica i ordinacija. Naravno, ako osećamo da smo bolesni ili je vreme za preventivni pregled, naravno da ćemo otići kod lekara. Ali, koliko često? I da li su simptomi koje osećamo obično znak neke fatalne bolesti? Ako su odgovori na oba pitanja poput “često idem kod lekara” i “da, moji simptomi obično su vrlo ozbiljni (ali dijagnoze nema nigde)”, onda prilično zadovoljavate ovaj kriterijum.

4. Društveno otuđenje
Ljudi koji se druže sa hipohodrom vremenom će početi da mu skreću pažnju na iracionalno ponašanje, a ako imaju manje takta ili im je dozlogrdilo da slušaju o simptomima i prognozama svih mogućih oboljenja, mogu početi da se šale na račun hipohondra, ali i da se povlače ako vide da njihove intervencije nemaju efekta. Ukoliko ste primetili da se vaši prijatelji ili porodica udaljavaju od vas, pitajte ih šta nije u redu. Ukoliko vam ukažu na ovaj problem, preispitajte se ko preteruje – oni ili vi?

5. Opsesivno traženje informacija
U današnje vreme, kada su nam informacije koje nas zanimaju na dohvat ruke, svi smo skloni da svoje simptome “guglamo”. Čak iako nemamo simptome, korisno je informisati se o novinama u medicini. Međutim, hipohondri su skloni opsesivnom traženju ovakvih (čak i specifičnijih) informacija. Problem nastaje i u izvoru informacija – postoji velika razlika da li se informišete na stranicama zdravstvenih institucija i naučnih magazina ili po forumima, gde ljudi mogu da pišu šta im je volja. Ovde je upitna tačnost i relevantnost informacija, a “guglanje” po forumima lako može da izbaci iz takta i nekog ko nije hipohondar.

6. Često menjanje lekara
Hipohondri su skloni čestom menjanju lekara. Stari i aktuelni nikada nisu dovoljno dobri – ne posvećuju im dovoljno pažnje, ne slušaju ih pažljivo, ne shvataju ozbiljno. Kakav god bio lekar, teško da će hipohondru biti u stanju da pruži onoliko pažnje koliko je njemu potrebno (izuzev ako lekar nije psihijatar), pa on stalno traži onog koji će ga “do kraja” saslušati, a sva je prilika da takvog neće ni naći, pa menjanje lekara služi u svrhe potrage za “pravim” doktorom i odlaganje prihvatanja činjenice da definitivno nemaju nikakvu organsku bolest. Naravno, potražiti drugo ili treće lekarsko mišljenje sasvim je u redu, ali ukoliko sumnjate u sve što vam kaže lekar, pa tražite drugog, zatim i trećeg, četvrtog da vam kaže ono što (ne) želite da čujete, onda ispunjavate i ovaj kriterijum.

7. Emocionalna uznemirenost
Sva ova briga o zdravlju i traženje pomoći od prijatelja ili lekara uzrokuje ozbiljnu emocionalnu uznemirenost, koja može voditi osećanju izuzetne stresiranosti, čak i depresivnosti. Tako se dešava jedna potpuno ironična stvar – čovek koji je fizički zdrav, a hipohondar, dovodi sebe u stanje “bolesti”, odnosno u nezdravo stanje zbog nečega što nije realno.

Svi koji poznajemo makar jednog hipohondra znamo da ova ironija ide i korak dalje – zbog konstantne brige, njihov imuni sistem postaje sve manje otporan, tako da oni zaista postaju podložniji organskim bolestima, čime cela hipohondrijska avantura dobija formu samoispunjujućeg proročanstva.

Kao što je to slučaj sa većinom kriterijuma, nijedan od nabrojanih nije dovoljan niti nužan da bi se neko proglasio hipohondrom. Svi mi, tokom života, imamo periode kada više brinemo za svoje zdravlje nego obično, poučeni posrednim ili neposrednim iskustvom sa nekom bolešću. Međutim, ukoliko se takvo stanje produži, uzrokuje nam značajne probleme u svakodnevnom funkcionisanju ili čini da se konstantno osećamo loše i pod stresom, onda je pravi izbor učiniti nešto što nijednom hipohondru nije strano – potražiti pomoć.