Ознака: hipohondrija

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Pri tome je teško, ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.

Epidemiologija hipohondrije

Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%), dok je sekundarna znatno češća. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola, a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. 

Etiologija straha od bolesti

Etiologija hipohondrije nije poznata, ali postoji više etioloških modela.

  1. Psihodinamički model

Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Za Melani Klajn, hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja, u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela.

Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije), a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu).

Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja  istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći). Takodje, ima  mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe).

2. Sociodinamički model

Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji, pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti.

3. Kognitivni model 

Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju, selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije, kao i da im se pridaje veći značaj.

4. Bihejvioralni model 

Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i  prisili proveravanja  u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.

Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. 

Klinička slika hipohondrije

Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici, negovanje smrtno obolele bliske osobe, razvod ili neuspeh u karijeri. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti.

Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo, paze da vode zdrav način života, trude se da steknu savršenu kondiciju… Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.

Preterana preokupiranost telom, njegovim funkcionisanjem, simptomima, zdravljem i bolešću, ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti, kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna, to osoba više brine. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja, a reakcije na razuveravanje su različite (ljutnja, ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji, uredno je sredjuju i donose na preglede. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče, koristeći stručnu literaturu. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja.

Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje, a često traže posebnu pažnju od drugih.           

Lečenje hipohondrije

Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra i psihoterapeuta toleranciju, strpljenje, fleksibilnost, prepoznavanje pacijentovih potreba, korišćenje raznih veština i dinamičko prilagođavanje pacijentu. U lečenju, koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima.

Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i psihoterapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. Koristi se i terapijsko razuveravanje. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i, BD). 

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi, napadi panike i straha

Panični poremećaj je oblik stanja straha koji se karakteriše napadima panike koji nisu izazvani postojanjem nekog telesnog oboljenja niti delovanjem psihotropnih supstanci. Napadi panike se ponavljaju a između dva napada postoji intenzivan i onesposobljavajući strah od narednog napada.

Klinička slika paničnih napada:

Napad panike podrazumeva posebno emocionalno stanje, karakterisano provalom pravog užasa ili straha veoma visokog intenziteta, koja nastaje zbog neposrednog doživljavanja vitalne ugroženosti i pretnje smrti. Traje nekoliko minuta do 20 min, sa pikom oko 10-og minuta, redje nekoliko sati, sa tendencijom ponavljanja. Pokušaji obolelog da ih kontroliše ostaju bezuspešni, te on smatra da se razboleo od teške i po život opasne bolesti, da gubi kontrolu nad sobom i počinje da ludi.

Prodromalni stadijum karakteriše opšta strašljivost, napetost, ispoljavanje simptoma generalizovane anksioznasti, ili karakterstika koje se pripisuje anksioznoj ličnosti.
Opisuju se precipitirajući činioci, koji nisu specifični. To mogu biti iznenadna i neočekivana smrt bliskih osoba, odvajanje od roditelja i rodnog mesta, trauma u vidu prisutva saobraćajnoj nesreći, razvod braka, preterano ili prvo uzimanje psihoaktivne supstance, izuzetan fizički napor, itd.

Karakteristike napada su: telesni, psihički i ponašajni simptomi.

Telesni simptomi mogu da se jave u jednom sistemu organa, npr. kardiovaskularnog sistema ili u više različitih, što je češće. Najčešći su: lupanje srca, nepravilan srčani rad, osećanje da će izgubiti svest, da nema vazduha, da će se ugušiti, vrtoglavica, nestabilnost pri hodu, slabost u nogama, muka, povraćanje, topli i hladni talasi po telu, trnci po šakama i licu, znojenje, opšta slabost i malaksalost, promene u senzorijumu…

Psihički simptomi izuzetni intenzivan strah od smrti i strah od gubitka kontrole i ludila. Pridružuju se i hipohondrijski, depersonalizacioni i derealizacioni,opsesivni fenomeni.

  • Strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj napada panike. Reč je o doživljavanju egzistencijalne ugroženosti koja kao da upravo nastupa ili će svakog trena nastupiti, a povezana je sa teškim i po život opasnim bolestima kao infarkt, krvarenje u mozgu ili ugušenje.
  • Strah od gubitka kontrole se ispoljava na različite načite – doživljavanje da će pasti, onesvestiti se, da neće znati šta radi, da će vikati, govoriti gluposti, biti agresivan ili poludeti. Nastaje zbog provale intenzivnih simptoma, koje osoba ne razume i objašnjava ih početkom ludila.
  • Vrtoglavica je čest pratilac straha od gubitka kontrole. Najčešće pri hodu,osećaj da će pasti. Kao doživljaj, vrtoglavica je veoma neprijatna i dugo po otklanjanja napada panike može perzistirati kao jedini znak koji ukazuje da osoba nije rešila svoje konflikte, tj. probleme zbog čega se napad i javio.

U napadu panike javljaju se i doživljji depersonalizacije derealizacije, koje pacijenti opisuje kao da se nalaze u snu ili nekom stanju čudne mehaniziranosti. Javljaju se i hipohondrični, opsesivni i prisilni simptomi.

Ponašajni simptomi:

  • Psihomotorna agitacija je najkarekterističniji oblik ponašanja u momentu doživljavanje napada. Ispoljava se kao velika napetost, ne drži ga mesto, spreman da pobegne sa mesta na kome se oseća bespomoćno i neprijatno.
  • Apel ponašanje, vezano je za doživljaj bliske smrti, te osoba traži hitnu pomoć, poziva lekare ili odlazi u najbližu zdravstvenu ustanovu. Zanimljivo je da se najredje javljaju psihijatru za pomoć.
  • Ponašanje privlačenja i izbegavanja se redje javlja, ali je specifično. Karakteriše ga povlačenje iz svakodnevnog života zbog osećaja ugroženosti.

Napad panike nikada nema isti psihopatološki sadržaj, i razlikuje se od osobe do osobe.

U periodima izmedju napada postoji jak strah od straha ili anticipatorni strah. Podrazumeva stalno iščekivanje da se napad ponovi, a sa njim i moguće opasne posledice-smrt, kolaps, ludilo, poniženje. Anticipatorni strah je najizraženiji kod osoba čiji su napadi neočekivani i nepredvidivi.

U kliničkom smislu, panični poremećaj se retko pojavljuje kao izolovan i čist, češće je vezan za poremećaj ličnosti ili se komorbidno vezuje za druge poremećaje.

Lečenje:

Integrativno – REKBT psihoterapija i farmakoterapija

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972