Po definiciji homoseksualna osoba je ona koja iz navike ili po sopstvenom izboru postiže sexualno zadovoljstvo sa osobom istog pola. Ova definicija isključuje slučajne, manje više eksperimentalne seksualne aktivnosti izmedju osoba istog pola, što se vidja u adolescenciji, a isključuje i homoseksualne aktivnosti u situacijama „nedostatka“ osobe suprotnog pola (zatvori – „prividna homoseksualnost“).

Epidemiološki podaci se razlikuju od zemlje do zemlje (SAD oko 3 – 10% muškaraca i 1 – 3% žena). Muške homoseksualne osobe su mnogo češće promiskuitetne, dok su žene u znatno stabilnijem partnerskom odnosu.

U genezi homoseksualizma se pominju mnogobrojni faktori. To su, pre svega, konstitucionalni faktori, hereditarna endokrina abnormalnost (posebno prenatalno, u intrauterinom periodu, u prva tri meseca kada dolazi do androgenizacije mozga, te se stoga danas homoseksualizam smatra varijetetom ljudske prirode, a ne poremećajem), zatim dogadjaji u falusnom stadijumu razvoja koji mogu igrati veoma značajnu ulogu (nezadovoljavajuće razrešenje Edipalne situacije, što može dovesti do straha od osoba suprotnog pola ili straha od konkurencije sa osobama istog pola). Odredjenu ulogu mogu imati i greške roditelja u procesu seksualnog vaspitanja (ponavljanje da nisu dobili dete željenog pola, zabrana ranih heteroseksualnih kontakata i sl.). nekada uzročni faktor može biti i homoseksualna agresija odraslog ili rano seksualno uzbudjenje sa odraslom homoseksualnom osobom.

Iako su danas biohemijska genetska istraživanja dominantna u analizi homoseksualizma (promena nivoa prenatalnih seksualnih hormona, tj. povećanje androgenih hormona kod žena i smanjenje kod muškaraca dovode do anatomskih promena u nekim od jedara hipotalamusa), psihoanalitičke teorije još uvek egzistiraju i na neki način mogu da objasne složene procese razvoja seksualnosti, kako normalne , tako i one koji to nisu.

Prema psihoanalitičkoj teoriji, kastracioni strah igra značajnu ulogu u nastanku u homoseksualizma. Ženski polni organi za njih su „instrumenti za kastriranje“. Ipak, odbacivanje žene je samo genitalno, muški homoseksualci imaju medju ženama dobre prijateljice i jako ih poštuju. Većina muških homoseksualaca ne može da se oslobodi biološke želje za ženama , ali pošto ne mogu podneti pomisao o postojanju bića bez penisa, oni traže „falusne žene“ (biraju dečake sa maksimumom ženskih crta). Sa druge strane, vrlo često muški objekti homoseksualaca pokazuju izvesne karakteristike pacijentove majke ili sestre.

Budući da šok od kastracije potiče od gledanja ženskih genitalija, on je glavni faktor koji čini ženski pol neprihvatljivim za muške homoseksualce.

Kod ženskog homoseksualizma se uočavaju slične pojave kastracionog kompleksa. Kod ženske homoseksualnosti prisutna su dva etiološka faktora:

1. Odbijanje heteroseksualnosti koje proizilazi iz kastracionog kompleksa
2. Privlačnost zbog preterane fiksacije za majku

Gledanje penisa može stvoriti strah od silovanja koji pokreće razmišljanja i emocije o razlici u fizičkom izgledu. Ove misli i emocije mogu poremetiti sposobnost seksualnog uživanja do te mere da je zadovoljstvo moguće samo ukoliko nema suočavanja sa penisom. Kod ženskog homoseksualizma isključivanje muškog polnog organa može se realizovati i regresijom. Prvi objekat svakog ljudskog bića je majka. Ukoliko je heteroseksualnost blokirana, moguće je oživeti primarnu homoseksualnost regresijom.

Homoseksualni partneri često medjusobno menjaju uloge, dok je kod nekih parova jedan uvek aktivan, a drugi pasivan. Istraživanja pokazuju da je oko 60% ženskih homoseksualaca imalo heteroseksualna iskustva, dok ovo stoji za tek 20% muških.

Prema novijim seksološkim klasifikacijama „homoseksualizam per se“ se ne smatra poremećajem ukoliko ne dovodi do poremećaja u interpersonalnom, profesionalnom i socijalnom funkcionisanju. Medjutim, ako postoji poremećaj seksualnog sazrevanja, tj. ako postoje psihološki problemi (nesigurnost oko svog polnog identiteta, seksualne orjentacije ili ponašanja) tada homoseksualizam treba uključiti u mentalne poremećaje.

Ego distoni homoseksualizam tj. Ego distona seksualna orjentacija je „dijagnostička fijoka“ za stanje kada osoba nema sumnju i nesigurnost oko svoje seksualne preferencije, ali bi želela da su one drugačije, tj. tu je naglasak na Egu koji je nesposoban da prihvati takvo stanje, što radja konflikte i zahteva tretman.

Posebna kategorija je „poremećaj polnog sazrevanja“ i podrazumeva situacije u kojima osoba nije sigurna oko svog polnog identiteta ili polne orjentacije, što uzrokuje depresiju ili anksioznost. Poremećaj je češći kod adolescenata, ali se javlja i kod odraslih osoba koje posle stabilne polne orjentacije otkrivaju da se njihova polna orjentacija menja.