Ознака: Kako prepoznati hiperaktivnost i ADHD kod deteta

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Često se u svakodnevnom razgovoru upotrebljava izraz „hiperaktivan“. Još češće odrasle osobe izrazom „hiperaktivan“ negativno opisuju razigrano ponašanje deteta (koje je najčešće sasvim u redu) bez znanja o tome šta je hiperaktivnost ili šta je ADHD.

Šta je ustvari ADHD i kako se manifestuje?

Prema DSM-IV klasifikaciji ADHD se definiše kao poremećaj sa deficitom pažnje i hiperaktivnošću (engl. Attention Deficit Hyperactivity Disorder, ADHD).

ADHD je neurobihevioralni razvojni poremećaj čija je najupečatljivija karakteristika nemogućnost kontrolisanja sopstvenog ponašanja. Predstavlja jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja u detinjstvu. Karakterišu ga tri grupe simptoma: hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje. Ove simptome karakteriše perzistentnost tj. stalno su prisutni.

Nešto više o osnovnim karakteristikama ADHD-a

Hiperaktivnost i impulsivnost

Obeležavaju ih simptomi osećaja nemira, trčanja, vrpoljenja, preteranog pričanja, istrčavanja s odgovorima pre reda, nemogućnosti čekanja u redu. Drugim rečima, okosnicu ADHD-a čini prisustvo motornog nemira ili nedostatak inhibicije ponašanja, koji ne odgovara razvojnom nivou deteta, odnosno mnogo je češći i izraženiji.

Kriterijum nepažnje

Ogleda se u simptomima nepridavanja pažnje detaljima, utiska da dete ne sluša šta mu se govori, poteškoćama u organizaciji svakodnevnih aktivnosti, gubljenju stvari, nedovršenim zadacima, izbegavanju za dete zahtevnijih zadataka, lošijem pamćenju i zaboravljanju (s obzirom da je pažnja izuzetno bitna za pamćenje).

Stručnjaci se slažu da je ADHD moguće uočiti još u ranom detinjstvu, ali se problem na ovom uzrastu uglavnom zanemaruje. Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po nameštaju se obično pripisuju živahnosti, bezobrazluku ili lošem vaspitanju.

Bitno je spomenuti da se ovaj poremećaj mora javljati u najmanje dve sredine (npr. školskom okruženju i kod kuće) da bi se mogao dijagnostikovati i da je svakodnevna praksa pokazala da se oni najčešće dijagnostikuju  po polasku u osnovnu školu, odnosno onda kada se dete po prvi put susretne sa školskim obavezama, pravilima i stresom koji iz njih često proizilazi. Uočljivi su po vrpoljenju na stolici, ustajanju, šetanju po učionici i priči na času, a sa druge strane zbog teškoća u učenju.

Bez obzira što većina dece sa ADHD ima normalnu inteligenciju ili iznad proseka, obično postižu slabije rezultate.

Učestalost ADHD-a u populaciji dece školskog uzrasta kreće se od 3 do 7 %. Izraženiji je četiri puta kod dečaka nego kod devojčica. Postoje i razlike u manifestaciji poremećaja. Kod dečaka je češće prisutna hiperaktivnost i impulsivnost, dok devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje. Zbog toga se teškoće kod devojčica kasnije prepoznaju. Međutim i drugi faktori utiču na učestalost poremećaja. Tako neke studije pokazuju da je veća učestalost ADHD-a u gradskim nego u seoskim sredinama.

Simptomatologija ADHD-a je različita u zavisnosti od uzrasta. Smetnje se mogu zapaziti u oblastima motorike, pažnje, percepcije, socijalnih odnosa, emocija i kognitivnog funkcionisanja. Simptomi se javljaju pre sedme godine, najčešće to bude već pre treće. Dijagnostikuje se obično sa polaskom u školu, jer priroda školskog sistema zahteva od deteta da sedi mirno, da fokusira pažnju na zadatke i slično.

Osnovna karakteristika ADHD-a je nemir i stalna potreba za aktivnošću. Dete je u stalnom pokretu, traži nove sadržaje, ali ga oni zanimaju vrlo kratko. Ukoliko kod dece preovladava hiperaktivna komponenta često tresu rukama ili nogama, ustaju i šetaju po učionici, trče, vrlo im je teško da se mirno igraju. Imaju tendenciju da stalno nešto pričaju. U školi se često ponašaju impulsivno, to se ogleda u nestrpljivosti, prekidanju drugih ljudi u razgovoru i aktivnostima, nemogućnošću odlaganja odgovora (počnu da odgovaraju pre nego što se pitanje dovrši).

Pažnja im je kratkotrajna i neselektivna. Dete ne može da posveti pažnju detaljima, ima poteškoće da održava pažnju prilikom izrade zadataka ili u igri, ne može da organizuje svoje zadatke i aktivnosti, izbegava zadatke koji zahtevaju napor, deluje kao da ne sluša i ne prati uputstva. Podjednako im je svaki stimulus važan(nemaju uspostavljenu hijerarhiju važnih i manje važnih doživljaja). Ometaju ih spoljašnji stimulusi. Često gube stvari i zaboravljaju obaveze, pa deluju kao da nešto izbegavaju ili da su nesavesni, a to je ustvari rezultat deficita u usmeravanju pažnje.

Što se tiče percepcije, često imaju smetnje kako u slušnoj tako i u vidnoj percepciji. Usled toga imaju teškoće u savladavanju veština pisanja i čitanja.

Od ostalih simptoma javljaju se i emocionalna labilnost, razdražljivost, depresivnost, anksioznost, oslabljena koncentracija, otežano upamćivanje, smetnje u učenju. Mogu neadekvatno reagovati u nekim situacijama i biti agresivni. Moguće su i smetnjer u govoru, poremećaj koordinacije pokreta, EEG abnormalnosti. Neka deca teško prihvataju zahteve sredine, emocionalni odnosi mogu im biti narušeni kao i odnosi sa vršnjacima. Razlozi su u njihovom ponašanju. Njihovo ponašanje ometa drugu decu koja ih pritom zanemaruju, što dovodi do odbačenosti i uznemirenosti. Istraživanja pokazuju da deca imaju slabiji uspeh u školi i izloženi su povećanom riziku od napuštanja daljeg školovanja. Usled toga mogu biti nesigurni, imati osećaj niže vrednosti i nisko samopoštovanje. To vrlo često pogoduje razvoju socijalno neprihvatljivog ponašanja, delikvencije i bolesti zavisnosti.

Prognoza

Danas se smatra da većina dece sa ADHD-om(više od 70%) i u adolescenciji ima simptome ovog poremećaja. Kasnije se učestalost  simptoma smanjuje. Kod određenog broja dece simptomi ostaju i u odrslom dobu, što je uslovljeno pozitivnim hereditetom, stresom, anksioznošću ili depresivnošću, nižom inteligencijom ili udruženošću sa drugim poremećajima pažnje.

Uzroci ADHD-a

U više od 70% slučajeva  uzroci su genetske prirode. Naučne studije pokazuju da kod članova porodice ljudi koji pate od ADHD-a postoji pet puta veći rizik oboljevanja od ADHD-a nego kod osoba koje nemaju porodičnu istoriju bolesti.

Istraživanja mozga osoba sa ADHD-om pokazala su patoanatomske promene mozga u vidu smanjenja volumena i metaboličke aktivnosti određenih područja u mozgu. Utvrđene su i promene u EEG-u. Istraživanja govore i o promenama u neurotransmiterskom sistemima (sistemi preko kojih se prenose nervni impulsi). Nakon primene određenih psihostimulanasa, koji povećavaju koncentraciju spomenutih neurotransmitera, poboljšava se klinička slika ADHD-a, odnosno smanjuju se simptomi hiperaktivnosti. To može da se obajsni na sledeći način. Da bi mozak optimalno funcionisao potreban mu je određen nivo pobuđenosti koja je kod osoba sa ADHD-om povećana. Uobičajeni stimulus iz okruženja su njima nedovoljno stimulativni. Da bi aktivirali svoj mozak oni se automatski ponašaju hiperaktivno i na taj način sami sebi stvaraju stimulativnu sredinu.  Farmakološko lečenje dovodi pobuđenost mozga na optimalan nivo i potreba za hiperaktivnošću nestaje. Ova terapija se primenjuje kod težih oblika ADHD-a kada su sve ostale intervencije nedelotvorne, iz razloga što se kod određenog broja dece javljaju neželjene reakcije kao što su povećanje težine, pojava tikova i dr.

Fatkori okruženja: Postoje faktori rizika u situacijama kao što su: trudnoća, porođaj, konzumiranje toksičnih supstanci, prevremeno rođenje, hipoksijsko-ishemijska encefalopatija (nedostatak kiseonika), ili mala težina na rođenju.

Psihološki faktori: Nisu presudni, ali igraju važnu ulogu. Porodica, posao i socijalno okruženje su socijalni faktori koji uzrokuju mnoštvo psiholoških stanja kao što je stres, psihološki poremećaji ili druga stanja koja su u direktnoj vezi sa detetom.

Tipovi ADHD-a

Prema DSM IV klasifikaciji postoje tri tipa ADHD-a.

Dominantno nepažljivi tip

Preovlađujuće ponašanje je nedostatak pažnje, kada dete ima problem da završi zadatak, da obrati pažnju na detalje, kao i da prati uputstva ili pravila.

Dominantno hiperaktivno-impulsivni tip

Preovlađujuće ponašanje je hiperaktivnost i impulsivnost. To su deca koja pokušavaju da se uklope u svoju sredinu, koja su aktivna, lako postaju isfrustrirana, nestrpljiva i nemaju samokontrolu.

Kombinovani tip, koji uključuje hiperaktivnost i nepažnju. Oni su najčešći među decom i adolescentima.

Deca sa ADHD-om se individualno mogu veoma razlikovati. Neka deca npr.mogu imati problem sa socijalizacijom, dok druga mogu biti prihvaćena i voljena od strane svojih vršnjaka.

Dijagnoza ADHD-a

Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a bitno je da učestvuje tim stručnjaka: pedijatar, dečiji neurolog i psihijatar, defektolog i logoped. Danas se prilikom dijagnostikovanja uglavnom koriste dve klasifikacije:

  • DSM-IV-Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje-IV
  • MKB-10-deseta revizija Međunarodne klasifikacije bolesti.

Prema ovim klasifikacijama bitno obeležje ADHD-a je stalni model nepažnje sa ili bez hiperaktivnosti i/ili impulsivnosti. Prema MKB-10 moraju biti zadovoljena sva tri kriterijuma: poremećaj pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. DSM-IV klasifikacija ne zahteva prisutnost sva tri simptoma.

Da bi se dijagnostikovao poremećaj potrebno je da se pronađe šest ili više simptoma nepažnje i/ili šest simptoma u vezi sa hiperaktivnošću i impusivnošću u trajanju od najmanje šest meseci. Simptomi moraju biti izraženiji od onoga što se smatra normalnim s obzirom na detetov uzrast i nivo razvoja. Treba utvrditi da li su neki simptomi bili prisutni i pre sedme godine i u značnoj meri narušavali funkcionisanje u različitim aspektima života deteta( npr. u vrtiću, školi, slobodnim aktivnostima, socijalnim odnosima), i to u dva ili više okruženja. Takođe moraju postojati jasni dokazi klinički značajnog oštećenja socijalnog, akademskog ili radnog funkcionisanja. Neophodna je i dobro uzeta anamneza o toku trudnoće i porođaja i za vreme celokupnog psihomotornog razvoja deteta.

 

Izvor: Centar za dečju psihologiju

Kako prepoznati hiperaktivnost (ADHD) kod deteta

Teškoće da se sedi mirno kada se to od njih očekuje, brbljivost, upadanje drugima u reč, sukobi sa decom u vrtiću, “pentranje”po …

Put do duhovnog mira. Zašto meditacija?

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva …

“Big Five” test u proceni poslovne adekvatnosti i pojedinih crta ličnosti

“Big Five” model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija koje leže uosnovi osobina ličnosti otkrivenih kako …