Ознака: ljubav

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Visoko samopoštovanje ili bezuslovno samoprihvatanje

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo.

Perfekcionizam

Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe. Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe.

Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Samoosuđivanje

Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju.

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje.

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala.

Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema. Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije. Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Strah od novih situacija

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Prihvatanje od strane drugih i strah

Slično je i u relaciji sa drugim ljudima. Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji.

Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Ljubav i ljubomora

Ljubav i ljubomora

Ljubomora

Ljubomora je vrsta straha, ili bolje rečeno složena, afektivna reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekt biti izgubljen, u potpunosti ili nekom stepenu. Ljubomora je složena reakcija gde primarna emocija strah u percepciji događaja s percepcijom sopstvene reakcije na njega poprima dimenziju složenog odgovara na povređivanje. Reč ljubomora je etimološki blisko povezana sa ljubavlju, u psihološkom smislu ta veza nije tako čvrsta. Psihoanalitičari (Fenihel) otkrivaju da su najljubomorniji oni „koji ne mogu voleti ali koji moraju osećati da su voljeni.“ Podeljena su mišljenja da li je ljubomora urođena pa predstavlja prirodnu reakciju u nekim uslovima ili je određena kulturom. Neka istraživanja urođeničkih plemena, kod kojih postoji potpuno slobodan promiskuitet, pokazuju da i među članovima plemena postoji ljubomora, mada je skrivena, verovatno pod pritiskom kulturnog modela i društvene uloge.

Struktura ljubomore

Nema ljubomore bez ljubavi. Priroda ljubavi je takva da drugi uvek može, iz nekog razloga, sada ili u budućnosti, prestati da voli i da uzvraća ljubav. Dakle, prvo ljubav, a zatim i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Sumnja u neverstvo opravdana ili ne, nosi emocionalni odnos kako prema voljenoj osobi tako i prema suparniku.

Ljubav i ljubomora

Ljubav je ekskluzivno i starije osećanje, a ljubomora je strah od gubitka te ekskluzivnosti, strah da bi se neko drugi voleo više. Od rođenja, pa kroz odrastanje spoznajemo ljubav. Dete prvo mora shvatiti da ga roditelji vole, da bi se moglo potom uplašiti da mu je neko može uzeti. U dečjoj ljubomori su sadržani elementi separacionog straha, zavisti i mržnje. U ontogenetskom razvoju najraniji začeci ljubomore nalaze se u odnosu prema braći ili sestrama, a posebno prema tek rođenom malom „suparniku“ u borbi za ljubav majke. Ova ljubomora je nesvesna i često dovodi do razvoja osećanja krivice.

Ljubomora kod dece je maskirana i nediferencirana. Najčešće su to agresivni postupci, koji mogu preći u surovu destruktivnost, simboličke aktivnosti, emocionalnu regresiju, zaostajanje u razvoju neke funkcije (govor), ili razvijanje nekog poremećaja (tikovi, mucanje, enureza, enkopreza itd.) Transakciona funkcija detetovog poremećaja ima za cilj da preusmeri roditeljsku pažnju s rivala na „bolesno“ dete. Na ovaj način se razvija obrazac iznuđivanja potvrda tuđe ljubavi kroz bolest i poremećaj.

Gde postoji ljubomora?

Problem ljubomore se sreće u svim grupama i zajednicama upravo zbog stalne potrebe za osvajanjem pažnje i podrške autoriteta, i korenuje negde iz egzistencijalnih potreba čoveka i opstanka. Kad postoji nesigurnost u odnosu na ostvareni odnos, prag za ljubomoru je jako s nižen, i obrnuto. Osoba koja oseća ljubomoru je u strahu, a kao reakcija na taj strah u ponašanju se ispoljavaju ljutnja, bes, tuga, mržnja kao metaemocije.

Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: ljutnja-napad, mržnja-uništenje, tuga-povlačenje, strahougađanje. Sklop ljutnja-napad je vid rešavanja situacije u životinjskom svetu, među decom i u tradicionalnim društvima. Cilj je zastrašiti,oterati ili poniziti rivala. Mržnja – uništenje je vid gde se ispoljava destruktivno ponašanje koje ima za cilj uništenje voljenog bića ili bića rivala. Istraživanja pokazuju da je čak oko jedne trećine svih ubistva motivisano osećanjem ljubomore i češće je ubijanje partnera nego rivala. Sklop tuga-povlačenje je reakcija tuge koja je jasan signal partneru da u datoj situaciji treba da preispita svoje ponašanje. Sklop ljutnja-napad izaziva strah, a tugapovlačenje je usmeren na izazivanje krivice.

Kod preteranog ispoljavanja ovog načina ljubomore osoba može razraditi čitave strategije samouništenja čija je transakciona funkcija poruke: „Ako me još voliš, zaustavi me“, a koje mogu kulminirati pokušanim ili stvarnim samoubistvom. Sklop strahugađanje je vid čija je suština da osoba motivisana strahom od gubitka čini sve da bi ugodila i zadovoljila voljenu osobu. Njeno ugađanje je poruka partneru koja pokazuje kako je osoba dobra i odgovarajuća za partnera i šta bi on sve izgubio.

Ljubav + strah zbog gubitka = Ljubomora adekvatna: – reaktivna („dobar“ način) neurotska, konstruktivna, neadekvatna: – reaktivna („loš“ način) psihopatska psihotična destruktivna zavist + strah zbog sobstvne ugroženosti = pseudoljubomora

Vrste ljubomore

U odnosu na povod i način izvođenja : Adekvatna, neadekvatna U onosu na realni okvir zbivanja: reaktivna, fantazmatska

U odnosu na posledice ishoda: konstruktivna, destruktivna

U odnosu na karakterološke i psihopatološke karakteristike ličnosti: karakterna, neurotska, psihopatska, psihotična.

Pseudoljubomora, ne uzrokuje je strah zbog gubitka, već zavist i strah zbog sopstvene ugroženosti.

Pseudoljubomora

To je takođe osećanje straha od gubitka ili separacije, ali subjekt nije pokrenut ljubavlju nego zavišću, posesivnošću ili interesom. Najčešće se radi o zavisnosti i patološkoj simbiozi, te tu strah od „gubitka voljene osobe“, je u stvari strah za samoga sebe. Ljubomora je afektivna reakcija, urođena ili ne koja daje mračni kolorit ljudskom životu, i koja ga negde u tome dodiruje sa animalnim svetom, jer je podstrekivać daljeg usložnjavanja i buđenja emocionalnog spektra, daljih akcija i ponašanja sa posledičnom problematikom. Treba naglasiti da postoje i neke realistične situacije u kojima strah i ljubomora mogu da budu opravdani i u kojima anksioznost deluje kao signal opasnosti. Ove emocije su patološke samo kada su postojane i ometaju značajno životne aktivnosti. Dosadašnje izlaganje upućuje na jedan od zaključaka da je mentalno zdravlje povezano sa sposobnošću za osećanjem i istraživanjem svih emocionalnih dimenzija: introspecije, orijentacije, reprodukcije, zaštite, odbijanja, ispitivanja i apstrakcije kada ih situacija izazove.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Šta je REBT (REKBT) psihoterapija

Racionalna emocionalno bihejvioralna psihoterapija (REBT) je direktivni, brz i efikasan oblik psihoterapije, koji vam pomaže da identifikujete iracionalne misli i nezdrava osećanja koja dovode do emotivnih blokada i bolesti. Cilj REBT psihoterapije je da pomogne klijentu da postane srećan u životu kroz identifikaciju iracionalnih misli i nezdravih emocija i sticanje uvida koji klijenta vodi do promene iracionalnih uverenja (misli). Promena iracionalnih uverenja ciljano dovodi do promene emocija: nezdrave emocije nestaju, a zamenjuju ih zdrave i produktivno ponašanje. REBT se uglavnom fokusira na sadašnje vreme kako bi vam pomogao da razumete kako nezdrave misli i iracionalna uverenja stvaraju emocionalnu uznemirenost, koja dovodi do nezdravog disfunkcionalnog ponašanja koje ometa vaše trenutne životne ciljeve i čini vas nesrećnim. Jednom identifikovane i shvaćene iracionalne misli i ponašanje mogu se promeniti i zameniti racionalnim, logičnim i fleksibilnim, kao i produktivnijim uverenjima i ponašanjem, omogućavajući vam da razvijete uspešnije lične i profesionalne odnose.

Kako vam REBT psihoterapija praktično pomaže?

REBT psihoterapija vam može pomoći kod nezdravih emocija poput:

anksioznost, depresija, hipohondrija, tuga, bes, ljutnj, povređenost, krivica, ljubomora, strah, socijalna fobija, panični napadi, odlaganje obaveza, smanjeno samopouzdanje, stid, problemi u partnerskim i intimnim odnosima, ljubavni i seksualni problemi, smanjene motivacije i produktivnosti, problemi u školi, porodici i na poslu. Ovaj pristup se takođe koristi za smanjenje stresa i promene obezvređujućeg ponašanja, kao i odugovlačenja koja ometaju vaš kvalitet života i postizanje vaših ciljeva.

Šta možemo očekivati od REBT psihoterapije?

Da bi vam pomogao u prevazilaženju teškoća i postizanju životnih ciljeva, psihoterapeut će raditi sa vama na utvrđivanju iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i krutih obrazaca mišljenja koji vas drže kao taoce. Psihoterapeut će vam pomoći da uvidite koliko su vaše misli iracionalne i kako vam štete.

Kroz razne mentalne vežbe naučićete kako da promenite iracionalne obrasce razmišljanja i zamenite ih zdravijim, korisnim i samoprihvatljivim mislima. REBT koristi različite metode i alate, uključujući pozitivnu vizuelizaciju, izlaganje situaciji, preoblikovanje vašeg razmišljanja i upotrebu knjiga za samopomoć, kao i domaće zadatke za postizanje brže promene uverenja i emocija između sesija.

Kako REBT psihoterapija funkcioniše?

REBT je nastao iz rada psihijatra Alberta Ellisa sredinom 1950-ih kao izvorni oblik kognitivno-bihevioralne terapije. Ellis je verovao da većina ljudi nije svesna da su mnoge njihove misli o sebi iracionalne i da negativno utiču na njihovo ponašanje u važnim odnosima i situacijama. Prema Ellisu, upravo te misli navode ljude na patnju nezdrave emocija i samodestruktivno, sabotirajuće ponašanje.

U isto vreme, ljudi su sposobni da promene svoja iracionalna uverenja, ako su voljni da rade na sebi sa psihoterapeutom. Iako određeni životni događaji mogu doprineti problemima mentalnog zdravlja, terapeuti REBT-a veruju da najveći problem stvara neispravan i iracionalan sistem verovanja svakog pojedinca. Otpuštajući iracionalne i negativne misli i uverenja i zamenjujući ih racionalnim alternativnim uverenjima, lakše ćete prihvatiti sebe i druge i zauzvrat živeti srećniji život.

Ukoliko imate neki emotivni problem, pozovite me da ga zajedno rešimo.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

O ljubavi i mržnji

O ljubavi i mržnji

Ljubav i mržnja

Sve dok ne dođete do frekvencije svesti otvorene prisustvu, ili ako to uopšte ne učinite, svi odnosi, a naročito oni intimni, biće duboko oštećeni i krajnje disfunkcionalni. Neko vreme će se činiti savršenim, kao što je to slučaj kada ste „zaljubljeni“, ali svaki put će se to prividno savršenstvo narušavati sve učestalijom pojavom svađa, sukoba, nezadovoljstva i emocionalnog ili čak fizičkog nasilja.

Čini se da većina „ljubavnih odnosa“ vrlo brzo postaju ljubav-mržnja odnosi. Ljubav se onda za tren oka može pretvoriti u divljački napad, osećanje neprijateljstva ili potpuno povlačenje naklonosti. Smatra se da je to prirodno. Ako u svojim odnosima doživljavate i „ljubav“ i ono što je suprotno od ljubavi – napad, emocionalno nasilje i slično – onda ste verovatno pobrkali privrženost ega i zavisničku odanost sa ljubavlju. Ne možete u jednom trenutku voleti svog partnera, a usledećem ga napadati. Istinska ljubav nema suprotnost.

Suprotnost ljubavi

Ako vaša „ljubav“ ima suprotnost, onda to nije ljubav, već snažna potreba ega za potpunijim i dubljim osećanjem sopstvenog ja, potreba koju ta druga osoba privremeno zadovoljava. To je zamena za spasenje koju vrši ego, a tokom jednog kratkog perioda ona gotovo i deluje kao spasenje.

A l i , nakon toga nastupa trenutak kada se vaš partner ponaša na način koji ne uspeva da udovoljivašim potrebama, i l i , bolje, potrebama vašeg ega.

Osećanja straha, bola i nedostatka, koja su urođeni deo svesti ega, ali su bila prikrivena „ljubavnim odnosom“, sada ponovo izlaze na površinu.

Baš kao što je to slučaj kod svake druge vrste zavisnosti, u oblacima ste kada vam je droga dostupna, ali na kraju uvek nastupa trenutak u kom droga više ne deluje na vas.

Kada se ta bolna osećanja ponovo jave, još su snažnija nego ranije, a, osim toga, vi sada svog partnera doživljavate kao uzrok tih osećanja. To znači da ih projektujete ka spoljašnjosti i napadate tu drugu osobu divljačkom nasilnošću, koja je deo vašeg bola.

Ovaj napad može probuditi partnerov lični bol, i on i l i ona mogu uzvratiti na vaš napad. U ovoj tački ego se još uvek nesvesno nada da će njegov napad i l i pokušaji manipulacije predstavljati dovoljnu kaznu da vašeg partnera ubede da promeni svoje ponašanje kako bi ih ego ponovo mogao upotrebiti kao kamuflažu za vaš bol.

Ljubav, mržnja i zavisnost

Svaka zavisnost se rađa iz nesvesnog odbijanja da se suočite sa sopstvenim b o l om i prebrodite ga. Svaka zavisnost počinje bolom i završava se bolom. Od koje god supstance da ste zavisni – od alkohola, hrane,legalne i l i nelegalne droge i l i neke osobe – vi nekoga i l i nešto koristite da prikrijete svoj bol.

To je razlog zbog kog nakon početne euforije u intimnim odnosima postoji toliko nezadovoljstva, toliko bola. Oni nisu uzrok bola i nezadovoljstva. Oni iznose na videlo onaj bol i nezadovoljstvo koji već postoje u vama. Svaka zavisnost to čini. Svaka zavisnost dostiže tačku u kojoj više ne radi u vašu korist, i tada osećate bol snažnije nego ikada pre.To je jedan od razloga zbog kojih većina ljudi večito pokušava da pobegne od sadašnjeg trenutka i večito traga za nekom vrstom spasenja u budućnosti.

Sadašnji trenutak i lični bol

Prva stvar na koju mogu naići ako usmere pažnju na Sadašnji trenutak jeste njihov lični bol, i to je ono čega se plaše. Kad bi samo znali koliko je lako ući u Sadašnji trenutak, u moć sadašnjosti koja poništava prošlost i njen bol, u stvarnost koja razgrađuje iluziju. Kad bi samo znali koliko su blizu sopstvene stvarnosti, koliko su blizu Boga.

Ipak, ni izbegavanje odnosa u pokušaju da se izbegne bol ne predstavlja rešenje. Bol je tu u svakom slučaju. Veća je verovatnoća da će vas tri neuspeleveze u isto toliko godina naterati da se osvestite nego tri godine provedene na pustom ostrvu i l i unutarčetiri zida vaše sobe. A l i ako biste mogli da unesete intenzivno prisustvo u svoju samoću, to bi takođe moglo da vam pomogne.

Otvorite put ka sadašnjem treunutku uz meditativne radionice, kao put do sreće

www.asocijacijaforest.com

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Izvod iz knjige Moć sadašnjeg trenutka, Ekart Tol


Da li želite da budete obavešteni na email svaki put kada se pojavi nov zanimljiv tekst na mom Blog-u?

Ukoliko je odgovor DA, prijavite se na moju mailing listu…

[email-subscribers-form id=“2″]