Uvek mi je trebala motivacija za sve.

Za ustajanje. Za odlazak u školu. Za učenje. Kada sam odrastao i dalje sam istu bitku bio. Verovatno sam to pokupio od mog oca, a on od svoje majke. Bezvoljni gen nas je u stopu pratio. Bio sam u otporu prema životu i trebalo mi je više od 30 godina da to uvidim, ali uvid mi sam po sebi nije bio dovoljan. Šta dalje bilo je pitanje? Kako se pokrenuti? Kao i u većini slučajeva rešenja često dođu sama.

Jedne večeri, pre par godina, posmatrao sam moju tada trogodišnju ćerku Sofiju kako slatko i posvećeno jede jabuku. Sedela je pored mene na kauču i jela je tu jabuku 100% fokusirana na nju. Za nju u tom momentu nije postojalo ništa sem te jabuke.

U momentu sam shvatio. Sve je vredno u životu. Ustati se ujutro i videti sunce. Udisati sveži zimski vazduh. Doručkovati sa mojom porodicom. Gledati moje dete kako jede jabuku i znati da je samo ovde i samo sada potpuno moja i da su ovi momenti koje imam sa njom neuništivo blago za sva vremena. Sve je vredno. Zapisati ove reči. Gledati film. Šetati. Sve je vredno, a život je vredan sam po sebi.

Ne treba mi dodatna motivacija osim činjenica da sam deo života i da sam živ. Vredno je. Makar samo jeo jabuku.

Iz radnih sveski: Integrativa, Motivacija, Dejan Živković